NE SUDITE

"Ne sudite, da se ne bi sudilo vama. 2 Jer, kakvim sudom sudite, takvim će se i vama suditi; i kakvom merom merite, takvom će se i vama meriti.” Matej 7:1

Kao što smo već mnogo puta i na mnogo mesta čuli Hristovi učenici nisu postavljeni ni za sudije, ni za porotnike, ni za tužioce ni za branitelje – već za svedoke, i to Hristove. Jer ovde se radi upravo o tome – o borbi sveta sa Bogom, duhovnog sa telesnim, antihrista sa Hristom. 

Međutim veoma često se postavimo upravo kao sudije koji mere, premeravanju, ocenjuju, procenjuju one za koje je Hrist umro, čime se stavljamo na stranu onih koji sude Hristu.

Interesantno je napomenuti da Hrist ovde koristi dva merila – (1) sudija i (2) procenitelj.

(1) Suditi znači sesti u sudijsku stolicu, nad onim kome sudimo. To znači da (a) sebe uzdižemo a drugog nipodaštavamo, i (b) dajemo sebi važnost veću nego što nam pripada. Dužnost sudije je da vodi suđenje, sasluša sve relevatne činjenice i na kraju, na osnovu objektivnog rasuđivanja, donosi presudu. Razmislimo malo o tome – za šta smo od ovoga sposobni? Sve činjenice nikad ne možemo da skupimo, objektivno ne možemo da rasuđujemo, a povrh svega niko nas nije postavio iznad drugih da bismo mogli da vodimo suđenje. Svaki čovek pripada Bogu, i svaki čovek dolazi pod Božji sud. 

Osim toga, kao što smo mi spremni da sudimo drugima, drugi će suditi nama, a to već teško podnosimo. I jedno i drugo vodi u konfliktnu situaciju koja ne izgrađujemo odnose među učenicima. Dakle, ako ne osuđujemo drugoga, on se neće osetiti „izazvan“ da osuđuje nas.

  

(2) Ovde se radi o merenju dragocenosti. Dakle, kao oni koji mere dragocenost plemenitih metala i dragog kamenja – na sitnu vagu merimo svoju braću i sestre. I pošto nije moguće pronaći ništa stoprocentno čisto, tako i mi uvek pronalazimo nečistoću u drugima.

Ali, kao što mi pronalazimo nečistoću u životima drugih, i drugi pronalaze nečistoću u naših životima. I jedno i drugo ne gradi poverenje među učenicima, već naprotiv vodi u sasvim suprotnom pravcu.

Hristovo upozorenje je jasno. Ne sudite i ne merite jer se time sami izlažete osudi i premeravanju. Ali ne samo to, već se upuštate u posao koji ni vaš i za koji niste ni osposobljeni ni pozvani.

Na žalost, veoma često, dozvoljavamo sebi da sudimo o drugima, o njihovim stvarima, o njihovim odlukama, a da pri tom uopšte nemamo pojma šta se stvarno dešava u njihovom životu. Pri takvim postupcima polažemo pažnju na to šta ko pije, jede ili oblači, kao se smeje, koje knjige čita, koju muziku sluša ... To dovodi do toga da na osnovu svojih sudova isključujemo jedni druge i uskraćujemo im ono što im je potrebno, a šta smo dužni da im pružimo – našu podršku, molitvu, podnošenje i ako treba žrtvu.

Biti sudija je veoma omiljena uloga hrišćana, posebno onih koje drugi smatraju ili sami sebe drže duhovnim. Ta uloga im daje osećaj važnosti, moći, korisnosti.

Ozbiljnost Hristovog upozorenja leži u činjenici, da sudija i osuđeni ne mogu da žive zajedno, i da osuda postaje trajni pečat osuđenika.  

Ponekad moramo da vidimo greške jedni na drugima, ali moramo da budemo oprezni da to ne činimo bez razloga ili da na taj način želimo da izgledamo svetiji od drugih ili da to činimo iz netrpeljivosti prema drugima.

Izraz suditi ima mnogo značenja, ali u hrišćanskoj terminologiji značenje ovog izraza je jasno.

(1)  Njime se ne zabranjuje suđenje na građanskim sudovima za zla dela koja neki čine, naprotiv taj značaj je iskazan kroz celu bibliju

(2)  Njime se ne zabranjuje prosuđivanje u crkvi, preko služitelja, neurednih dela i postupaka koji štete crkvi a što neki čine, jer su i sami apostoli radili to

(3)  Njime se ne zabranjuje naša lična procena i prosuđivanje loših stvari kojima su neki skloni, naprotiv rečeno je da treba da procenjujemo plodove

(4)  Ono što je zabranjeno je nepromišljen, prek, neodmeren, kritizerski duh, koji ima nameru da, bez obzira na činjenice i sagledavanje kompletne slike, osudi osobu a ne delo.

Ne sudite nikad bez potpune, čiste i jasne slike svega što se dešava; ako to nije neophodno potrebno; i ako niste puni snažne i brižne ljubavi za onog čija dela prosuđujete. 

“Zato nemaš izgovora, čoveče koji sudiš, ma ko ti bio; jer sudeći drugom samoga sebe osuđuješ, pošto ti, sudija, činiš isto to. A znamo da Bog po istini sudi onima koji tako šta čine. Ili misliš, čoveče, ti što sudiš onima koji čine tako šta, a isto činiš, da ćeš izbeći sud Božiji? Ili ne mariš za bogatstvo njegove dobrote, podnošenja i strpljivosti, i ne znaš da te Božija dobrota vodi pokajanju? Ali svojom tvrdoglavošću i nepokajanim srcem sabiraš sebi gnev za dan gneva i otkrivenja  pravednog suda Božijeg, koji će svakome uzvratiti po njegovim delima; onima koji u istrajnosti čine dobro i traže slavu, čast i nepropadljivost, daće večni život, a onima što prkose i ostaju nepokorni istini, a zlu poslušni, gnev i ljutnju.“ Rimljanima 2:1-8