O SVETLOSTI

(Protestantska evnađeoska crkva Beograd, četvrtak, 12. januar 2017. godine)

Silom prilika, pre nekog vremena morao sam da posetim mog lekara, što, kao što je svakome ovde poznato, podrazumeva određeno sedenje u čekaonici Doma zdravlja. Iako sam tamo bio veoma kratko podsetio sam se zašto ih ne volim. Nemam ništa protiv njih i razumem da su domovi zdravlja veoma korisni za svakog od nas, ali to ne umanjuje moju averziju prema njima.

Bleda neonska svetla, hodnici koji odzvanjaju, ljudi pritisnuti svojom nevoljom, deca, već unapred uplašena, od svega što su u svojoj glavi smislili da doktor može da im uradi, zdravstveni radnici sa malo ili nimalo empatije ...

Tako me je sve to, u jednom trenutku, asociralo na živote koje smo živeli ili živimo, kad u njima ne gori prava svetlost, kad nema slobode od straha i postoji samo jedna neizvesnosti šta će se desiti sa nama kad se suočimo sa našom dijagnozom.

I stvarno, često su nam životi kao domovi zdravlja, sa veštačkom svetlošću koja nestvarno obasjava predmete i ljude, i od koje ljudi izgledaju još bolesniji nego što jesu. Čekamo da nas neko primii  da kaže od čega smo bolesni, i da li, možda, postoji lek. Strahujemo da će dijagnoza biti loša, iako se potajno nadamo da nas je samo „povukla promaja“.

I voleli bismo da pobegnemo, ali ostajemo zarobljeni, čekajući da prozovu naše ime.

Isto kao u toj čekaonici, u našem svakodnevnom životu, pored nas žive neki ljudi, navikli na boleštine, nemoćni da pomognu sebi i bez volje da pomognu drugima, čekaju dijagnozu, nadajući se da nije baš tako loše, kao što bi moglo biti.

I čovek se zapita, “Kakav je smisao svega toga? Ima li neko rešenje, ima li nekakvo drugačije svetlo, ima li nade da se sve završi bolje nego što smo očekivali.”

I odjednom, tamo na klupi, čekajući taj poziv, setim se početka Jovanovog evađelja.

Jovan 1:1-5 i 9

“U početku beše Reč Božija, i ta Reč beše u Boga, i Bog beše Reč. Ova beše u početku u Boga.  Sve je kroz nju postalo, i ništa, što je postalo, nije postalo bez nje. U njoj je bio život i taj život je ljudima bio svetlost. I svetlost svetli u tami i tama je nije obuzela. A on - istinska svetlost koja prosvetljuje svakog čoveka - došao je na svet.”

Setio sam se toga, ponovo, ovih dana, kada smo se, proslavljajući najradosniji hrišćanski praznik, Božić, radovali upravo tom svetlu koje je došlo na svet. Mnogo je svetla po celom gradu, po celom svetu, koja ljudi postavljaju, najčešće i ne znajući zašto, ali ih nekako raduje. Ipak, sva ta svetla zajedno ne mogu da zasene, niti da zamene Svetlost koja je došla na svet i obasjala naše živote, promenila nas i darovala nam neverovatne blagoslove.

To je svetlosti koju nam je Bog darovao da u njoj živimo. Ne samo za dane praznika, nego svaki dan. Bez te svetlosti nema ničeg i nikoga ko je vredan za Boga, jer Bog svojim smatra samo one koji su rođeni od tog svetla i koji su njime obasjani.

Svetlost je živototvorna i životna sama po sebi, i jedini je izvor života koji ispunjava sve naše potrebe

Naša vera ili nevera nemaju nikakav uticaj na Nju. Ona živi nezavisno od toga da li mi verujemo ili ne. Nevera, jedino onima koji ne veruju, može da uskrati bogatstvo života koji se zadobija verom; a vera, onima koji veruju, donosi obilje blagodati.

Bog je stvoritelj svega živoga, i On svojim postojanjem daje život svemu. Nema potrebe da u bilo čemu drugome tražimo život. Em što ga nećemo naći, em ako i nešto nađemo to nije pravi život već samo obličje života, koje nakratko može da zadovolji neke apetite, ali ne može i neće da nas ispuni u potpunosti.

Mnogi traže život van i bez Boga, zato što je takav život, bez odgovornosti, a pravila postavlja onako kako ko želi. Osim toga, ljudi vole da se zadovoljavaju prolaznim i prevarnim stvarima, i to ne uvek i obavezno lošim. Bogatstvo, umetnost, moda, putovanja, društva, sport, zdrava hrana, nauka, tehnika … ištatigajaznamštasvene, sve je to dobro i lepo. Međutim, to su, ipak, samo senke pravih vrednosti života sa Bogom. Sve su to prolazne i neodržive, promenljive i prevarne manifestacije. One zadovoljavaju naše osnovne, i često najniže, telesne porive, daju nam osećaj važnosti i moći, ali ne daju puninu života.

Mislim da ne treba posebno naglašavati da je najveći broj depresija, nezadovoljstava, samoubistava i bežanja od stvarnosti kroz razne oblike zavisnosti, prisutan i društvima gde su sve ili barem većina, tih potreba zadovoljene.

Verujem da ste već čuli da Božija reč govori o tri vrste života koji živimo – bios, psyhe i zoe. Zoe je, Božanski život koji ima izvorište jedino u Njemu – Gospodu i Spasitelju Isusu Hristu.

Bios i psyhe su naša ljuštura i naša svesnost, koju je On prihvatio postavši kao mi, koji predstavljaju prostor kojim se najlakše manipuliše i koji je podložan iskušenjima. U to lako možemo da se uverimo čitajući o Njegovom životu na zemlji i problemima sa kojima je susretao u telu. Iskušenja, kojim ga je đavo kušao u pustiji, bila su iskušenje vezana za bios i psyhe.

Bios i psyhe definišu nas kakvi jesmo, ali ne moramo takvi da ostanemo. Telo i um imaju slobodu da prihvate život, koji Bog ima za nas.

Zato je naše potčinjavanje onome što je najveća zapovest - »Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom snagom svojom, i svom mišlju svojom« preduslov da, sve što jesmo, Bog zaogrne svojim životom i učini nas živim sada i zauvek.

Samo tada možemo da imamo izobilje života, po Njegovoj reči, koji je Svetlost koja je došla na svet “Lopov dolazi samo da ukrade, zakolje i upropasti; ja sam došao da imaju život i da ga imaju u izobilju.” Jovan 10:10

I izvan toga nema života.

Božija svetlost nam daje mogućnost da sebe vidimo onakvi kakvi jesmo,

Isus je prvenac u svemu. Za njega je sve, u njemu je sve i kroz njega je sve. On je ogledalo naše stvarnosti.

Ponekad ljudi kažu, treba da se ugledamo na Isusa, ali da li stvarno to čine?

Pa i sam, apostol Pavle tako kaže “Ugledajte se na mene, kao što se i ja ugledam na Hrista.” 1.Korinćanima 11:1

Ipak, ovaj stih ne smemo da gledamo odvojeno od prethodnog “kao što i ja svima ugađam u svemu ne tražeći svoju korist, nego korist mnogih, da oni budu spaseni.” 1.Korinćanima 10:33.

Dakle, ugledati se na Hrista znači biti kao On, u smislu traženja koristi drugih, a ne gledajući samo ono šta je moje. Ugledati se na Hrista ili na Pavla, ne znači imati moći i darove, imati silu da isceljuješ, dar da govoriš mudrosti, ili da govoriš u jezicima … Ugledati se nja Njega znači, biti ponizan i krotak, spreman na žrtvu i poslušnost Bogu, zarad potreba ljudi koje ti je Bog dao da sa njima živiš.

Njegov primer osvetljava naš život. Jesmo li kao on ili nismo kao On. Brinemo li se za one oko sebe ili gledamo samo svoja posla.

Isus je svojim životom pokazao kako izgleda briga za one koji ga okružuju. On nikad nije odbio da pomogne, uvek je imao reči utehe, bio je spreman da zaštiti slabe, da povrati nadu obeshrabrenima, da voli one koje niko nije voleo. Njegova dela, pokazivala su njegovu brigu. Mi se možda ugledamo na Hrista, tvrdimo da mu verujemo, ali, da li naša dela svedoče o tome.

Naša vera pokazuje se delima koje činimo. Jakov je u svojoj poslanici zapisao, da je naša vera bez dela mrtva.

Mislim, svako može da kaže “Ja sledim Hrista, meni je samo On uzor. Ja bih sve učinio za Njega.”

Pa sledi i učini. Hrist kaže (Matej 25) “Ako učinite jednom od ovih malih, meni učiniste.”

Nemoraš da postaniš svetski duhovni lider da bi Bog bio zadovoljan tobom, učini malu stvar za nekog ko je mali, slab, u potrebi, … i Isus će te obasjati svojom svetlošću večnoga života.

Nije li malo previše oholo, očekavati da nam ljudi veruju na reč. Ljudi treba da veruju Bogu na Reč, a nama na osnovu onoga što činimo. Uostalom, to je nešto što i očekujemo od drugih. Često kažemo “Nemoj ti meni da pričaš, pokaži …”

Na žalost, često se ponašamo po dvostrukim aršinima – jedni važe za nas, a drugi za sve ostale.

Jer, iako bi čovek, iz naših reči, izjava, proklamacija, ili parola mogao da zaključi kako smo verni do poslednjeg atoma snage i kapljice krvi, naša dela nas suptilno dematuju.

Čini mi se da samo mnogo laki na rečima, ali su nam zato dela nepremostive prepreke, a trebali bi da bude obrnuto.

Brat  Milan voli da citira onu jednu mudrost – svedoči za evanđelje pa makar morao nekad nešto i da kažeš.

Velika je to istina, samo kad bismo imali uši da je čujemo i snage da je poslušamo.

Dokazivanje vere i svoju pripadnost Hristu delima je ono što je ispravno. Ali, to nije opcija, to čak nije ni naša obaveza, to je suština našeg postojanja. Jer

“Mi smo, naime, njegovo delo, u Hristu Isusu stvoreni za dobra dela, koja je Bog unapred pripravio - da u njima živimo.” Efescima 2:9

Dakle, ako naš život  nije ispunjen dobrim delima koje je Bog pripremio da ih činimo, možemo sebi da postavimo logičino pitanje – da li mi uopšte živimo? I kako živimo?

Često volimo da citiramo stih koju je napisao apostol Petar “A vi ste izabrani rod, carsko sveštenstvo, sveti narod, stečeni narod,” (ovde nema tačke, nego je zarez)

I jesmo - to je istina, to je privilegije, to je neverovatni blagoslov. Ali to ima svoju svrhu. NIje nas Bog tako titulirao da bismo se mi pravili važni, ili da bi to bio ukras na našem reveru ili broš na haljini. Ili šta je još gore, izgovor da tražimo i očekujemo privilegije.

Bog nas je proglasio sveštenicima i svetima - “da objavite slavna dela onoga koji vas je iz tame prizvao u svoju čudesnu svetlost;” 1. Petrova 2:9

Božija svetlost zasjala je u našem životu, da bismo mogli da objavljujemo Njegova slavna dela. Svojim delima, potvrđujemo dela našeg Gospoda. Ne lepim rečima i dobrima namerama, nego delima. Vidite, lepe reči mogu da zavedu, a put popločan dobrim namerama obično vodi u pakao. Dakle, svojim delima, koja potvrđuju izgovorene reči, objavljujemo dela Božija.To nije lako – lakše je pričati nego raditi, ali mi i nismo pozvani na lako, nego, često, na žrtvu.

Da se, kao žrtva, izlivamo na prinešenu žrtvu. Kao što je apostol Pavle to lepo opisao (Filipljanima 2:17).

Kao takvi onda postajemo istinska so i svetlost u svetu u kome živimo.

Tako Božija svetlost ne obasjava samo nas nego i one oko nas

Niko ne ostaje sakriven od Božije svetlosti. Zato nas ljudi često i ne vole. Zbog toga što smo odsjaj Božije svetlosti koja razbija svaku tamu, i tama ne može da obuzme Onoga koji je svetlost, svet zazire od nas. Zato što se opiremo tami zovu nas pogrdnim imenima, etikatiraju kao netolerantne, smatraju nas čudacima.

Ponekad neko i podlegne pritisku, pa pokušavaju, na razne načine, da sve što rade u crkvi, ostave u crkvi, kako njihova okolina ne bi saznala da pripadaju crkvi.

Samo da kažem, i mislim da je Reč Božija veoma ozbiljna po tom pitanju:

“Svaki, dakle, koji mene prizna pred ljudima, priznaću i ja njega pred Ocem svojim koji je na nebesima. A ko god se odrekne mene pred ljudima, odreći ću se i ja njega pred Ocem svojim koji je na nebesima.” Matej 10:32,33

Od Hristovog rođenja, pa do dana današnjeg, svetlost kojom je On obasjao svet ne prestaje da razbija tamu. Zato je toliko protivljenja, lažnih učenja, religija, i svega drugog što ima za cilj da ugasi svetlost ili da bar prekrije njen sjaj. Ali, kao što se ne može sakriti grad na gori, ne može se sakriti ni Isusov sjaj.

Svetlo koje prenosimo za nekoga je blagoslov, a nekome je na osudu. Jer pod njegovim svetlom neće se održati ništa što ne pripada njemu. Ali to ne sme da nas sprečava da nastavimo da živimo kao svetlo u svetu koji nas okružuje.

Ovo zato što, s druge strane, mnogi imaju korist od te svetlosti, čak i ako ne veruju u njen izvor. Isus je taj koji obnjavlja, pomaže i ozdravlja. Njegov blagoslov se razliva na svakog posredstvom onih koji živi i delaju kao što je On živeo i delao.

Mnogi napušteni, gladni, žedni, bosi, goli, bolesni, zlostavljani, razočarani, slabi, oni sa ivice života (zavisnici, kriminalci) … dobili su pomoć od hrišćana koji iskreno žive svoju veru, i vraćeni su u društvo, sa novom nadom da postoji svetlo koje sasvim drugačije obasjava život koji imaju privilegiju da žive.

Mnogi pokreti, inicijative, organizacije koje se bave brigom o svetu u kojem živimo, pomogli su da Božije stvorenje dobije, preko potrebnu, brigu, koju je Bog zapovedio svim ljudima, ali se ljudi oglušuju o Božji poziv.

Bog se brine za ovaj svet, iako svet ne mari mnogo za Boga. Ali mi marimo, i ono što treba da činimo, treba da činimo. Ne samo zbog ljubavi prema svetu, već, pre svega, zbog ljubavi prema Bogu.

A Bog će učiniti ono što Bog čini.

Svetlost i njegova crkava

Naša crkva, mora da svetli svetlošću našeg Gospoda i Spasitelja, ako Njemu pripada. Nije dovoljno da budemo članovi zajednice, potrebno je da budemo so i svetlo svetu u kojem živimo, ali pre svega da budemo so i svetlo jedni drugima. Među nama ne bi trebalo biti ni senki, a kamo li mraka.

Da li možemo da kažemo da je tako?

Novozavetna pisma i poslanice, nas uče da su u zajednicama postojali problemi i poteškoće, ali i da sve ima svoje rešenje u Svetlosti kojoj pripadamo. Sve što se iznese na svetlo, On može popraviti.

Bog nam je, svojim Duhom Svetim, dao silu i snagu da taj unutrašnji život zajednice možemo da živimo po Njegovoj volji. Bog nas je svojom svetlošću oživeo i dao da budemo plodonosni u Svetom Duhu.

A znamo koji su to polodovi: Galatima 5:19-23 - ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, čestitost, dobrota, vera, krotost, uzdržljivost.

Zato je potrebno da se podsetimo da li smo u ovome.

“Jer nekad ste bili tama, a sada ste svetlost u Gospodu; živite kao deca svetlosti, -

a plod svetlosti je u svakoj dobroti, i pravednosti, i istini, -“ Efescima 5:8,9

Zaključak

Sećam se da mi je tada, na toj klupi u čekaonici Doma zdravlja, postalo potpuno jasno da će, bez obzira šta doktor kaže i kakav lek da prepiše, Svetlost moga života učiniti da sve bude saobrazno Njemu.

Zahvalan sam što sam, u teskobi trenutka, doživeo, ponovo, beskrajno prostranstvo milosti, ljubavi i brige kojom nas On obasipa.  

I zahvalan sam Bogu što nas je pozvao i privilegovao da budemo svetlonosci Njegove slave i objavljivači Njegovih dela.

Amin