(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, služba četvrtkom, 22.09.2016)
„Mnogo je toga napravio
(car Josafat, prim.prop.) u Judinim gradovima. U Jerusalimu
je imao ratnike, hrabre junake. Ovo su njihove
dužnosti po domovima njihovih praočeva: iz Judinog plemena poglavari nad
hiljadama bili su: zapovednik Adna i
s njim trista
hiljada hrabrih junaka; pod njegovim
zapovedništvom bio je zapovednik Joanan i s njim dvesta osamdeset
hiljada ljudi;
pod njegovim zapovedništvom bio je Amasja,
Zihrijev sin, koji
se dobrovoljno stavio u službu Gospodu, i s njim dvesta hiljada
hrabrih junaka.
Iz
Venijamino vog plemena: hrabar junak Elijada i s njim dvesta hiljada ljudi naoružanih
lukom i štitom; pod njegovim zapovedništvom bio je Jozavad i s njim sto
osamdeset hiljada ljudi opremljenih za boj.
Oni
su služili caru, pored onih koje je car rasporedio u utvrđene gradove po svoj
Judinoj zemlji.“ 2. Dnevnika 17:13-19
Između svih ovih hrabrih ljudi, ističe se
jedan. Ne po hrabrosti, ne po vojničkom umeću, ne po stasu, niti po snazi, niti
po bogatstvu, a ni po obrazovanju.
Njegovo ime je Amasja - Onaj koga Jahve okrepljuje, ojačava; Gospodnja snaga.
On je bio jedan od, u ovim stihovima,
pomenutih zapovednika Josfatove vojske.
Ističe se po odluci koju je doneo za svoj
život. Ta odluka bila je da se dobrovoljno stavi u službu Jahvi.
Koliko nas je uopšte čulo za Amasju pre ove
večeri? Ne verujem da nas ima mnogo. Uostalom, on se pominje samo jednom u Pismu.
Ipak, Bog je želeo da pored njegovog imena,
osim što će biti pomenuto, stoji i
zapisano da je služio Bogu dobrovoljno,
jer On nikad ne zaboravlja one koji mu se dobrovoljno predaju.
Ljudi se obično sećaju samo onih koji urade
nešto veliko, slavno. Nešto što odjekne u javnosti ili nešto od čega imaju
koristi. Postoje liste slavnih i poznatih, po raznim kriterijumima. Ljudi dele
posebne nagrade za one koji se posebno ističu. To su ljudi koji su, kako ono
kažu, zadužili čovečanstvo.
I Bog ima zapisana imena onih koji su činili
velika dela u njegovo ime. U poslanici Jevrejima nalazi se spisak heroja vere.
Biblijske knjige nose imena po onima čija su dela u njima zapisana ili su ih
sami zapisivali nadahnuti i pozvani u službu Duhom Svetim.
Ali, za razliku od ljudi, Bog je zapisao i
imena onih malih, čija dela nisu toliko impozantna, ali su oni svojim stavom,
odlukom ili delom pokazali svoju pripadnost Bogu.
Ovaj skromni stih o Amasji, nam govori da
Bog ni na koga ne zaboravlja, i da primećuje svakoga. Možda se nama ponekad
čini da nije tako, ali On naša imena brižljivo zapisuje u Knjigu života, ili u
onu drugu knjigu ... ali nećemo o njoj večeras.
Kad bismo sad hteli da nabrojimo poznate
ljude iz naše zajednice, čije ime biste pomenuli? Svakako, da svi ljudi znaju
za Slobodana Anđelića, i još neke. Ipak, znam da među nama ima onih iskreno
predanih Bogu i njegovom delu, čija imena nisu poznata čak ni svim članovima
naše crkve, a kamo li onima napolju.
To su obično oni koje skoro niko ne
primećuje sve dok ne odu; koji rade u službi jer su tako odlučili u svom srcu,
i niti traže niti očekuju da budu poznati.
Ono u što sam siguran je da će Bog, na kraju
vremena, nagraditi svakog onog ko je dobrovoljno i dragovoljno predao svoj život
i radio u Njegovom delu. Jer Bog gleda na takve i uzvraća svojom milošću
svakome ko tako radi.
ŠTA JE AMASJA URADIO
Amasja
je Boga stavio na prvo mestu u svom životu
Nema sumnje, mnogo probleme u životu, sami
sebi napravimo. Nije neuobičajeno da čovek na prvo mesto u životu postavi svetovne
ciljeve, lične snove i želje.
Bez obzira da li se radi o:
- uživanjima i svetovnim zadovoljstvima
-
novcu i bogatstvu
-
porodici, prijateljima
-
poslu
- službi u crkvi, itd
problem ostaje isti. Bog nije na prvom mestu
u tvom životu.
Apostol Pavle kaže u Tit 3:3
„Jer smo i mi nekad bili
nerazumni, nepokorni, lutalice, robujući raznim požudama i nasladama, provodeći
život u zloći i zavisti, omrznuti, mrzeći jedan drugoga.“
Nekad smo bili takvi, ali više nismo, ili ne
bismo trebali biti.
Ponekad u nama živi strah da nam neće ništa
ostati, ako sve predamo Bogu.
Pa zar Bog žudi za onim što mi imamo (kao da
nešto uopšte i imamo a da nismo primili).
Bog žudi samo za jednim – a to si ti. Ništa On
drugo ne želi od tebe sem tebe. Jer kao što čitamo u Delima 17:25 „niti
prima službe od ljudskih ruku - kao da ima potrebu za čim, pošto sam daje svima
život, i dah, i sve.“
Ali
zato kaže Fil 4:19 „A Bog moj ispuniće svaku vašu potrebu po
svom bogatstvu u slavi - u Hristu Isusu.“
Onaj ko daje Gospodu ne gubi ništa, ali zato
umnožava stostruko.
Bog je suvereni gospodar svega, i on očekuje
da bude gospodar svega i u našem životu. Njegova zapovest je Lk 10:27 »Ljubi Gospoda Boga svoga SVIM srcem svojim, i SVOM dušom svojom, i svom snagom
svojom, i svom mišlju svojom«,
A
kad kaže sve, on ozbiljno misli na sve.
Amasja je dao sebe Bogu
Bog te želi. Bog želi svakog od nas. On nas
je stvorio, on nas je spasio, otkupio, obnovio, oživeo, postavio na noge.
Da li smo se stvarno predali Bogu?
Poznajem ljude koji godinama idu u crkvu, i
još uvek se dvoume oko toga. Još uvek se klackaju između sveta i crkve. Još
uvek se grčevito drže sebe. I čini im se da im dobro ide.
Znam za jednu porodicu koja je tako,
povremeno, dolazila u crkvu. Obično prve nedelje, i onda još možda neku
nedelju. Oni nikome nisu smetali niti je njima iko smetao. Kad bi došli dali bi
neki prilog, i to je to. Onda smo jednom pričali o tome, i on je rekao ženi –
ajde da odlučimo, ili ćemo se uključiti ili se isključiti.
Mnogo je onih koji su tako – nit su vrući
nit su hladni.
Crkva mora da bude crkva gorućih, vrelih,
posvećenih ljudi. Jer ako nije takva onda nije ni crkva, nego je neko
društvance koje se povremeno okuplja jer nema drugog posla.
Amasja je predao sebe svojevoljno ili drage
volje.
Imao sam interesantan razgovor, ovde u našem
hodniku. Pozdravljam se sa jednim članom naše crkve. Pitam „Otkud ti?“. „Pa
eto,“ odgovori mi „svratio sam.“
„Idi kući“ kažem „na pogrešnom si mestu,
svraća se u kafanu, a ne u crkvu.“
Dolaženje u crkvu, rad u crkvi, služba,
molitva, čitanje, davanje, pomaganje ... mora da bude iz čistog srca i
dobrovoljno.
Ne zato što to tako treba, ne zato što su to
neka pravila, nego zato što je to odluka tvoga srca.
Želim da naglasim, čak i ako će me neko
pogrešno razumeti, (nadam se da će mu Bog dobro objasniti) - ne morate da
dolazite u crkvu. Nije obavezno, nije propisano, niko ne vodi evidenciju.
Jednostavno ako ne želite nemojte da dođete.
Ako u vašem srcu nema želje da budete ovde;
ako vaše biće nema potrebu da bude na mestu gde se telo Hristovo okuplja na zajedništvo;
ako vaš um nema potrebe da čuje reč Gospodnju preko onih koje je postavio za
pastore, učitelje i starešine (a on je to učinio – pročitajte poslanicu
Efescima 4:11,12) šta radite ovde?
Ali, ako ste ovde, onda budite ovde –
posvećeni, odvojeni, predani, odani, oslobođeni svega što vas odvaja od Boga.
Dolazak u crkvu ne sme da bude ni obaveza,
ni navika i nije žrtva – to je nasušna potreba.
Molitva ne sme da bude površna, niti naučena
i nije žrtva – to je neophodnost duhovnog disanja
Služba ne sme da bude nametnuta, ili
odrađena, i nije žrtva – to je dokaz poslušnosti Bogu
Kad čitate ovaj pasus 2. dnevnika – knjiga
nabraja i druge zapovednike vidimo da je sve ove ljude Josafat pozivao i
postavljao u službu. Ali Amasja je odabrao da bude u službi. On nije bio tu jer
je Josafat izabrao njega, ili je nekim žrebom određen. On je bio tu jer je
želeo da služi Bogu. Baš kao Isaija koji je vikao: „Evo mene, pošalji mene.“ Za njega ova vojnička karijera nije bio
samo posao koji se mora ili može uraditi, već prilika da, služeći svom caru,
bude u službi Svemogućeg Boga.
Možda neko može da pomisli – lako je biti
zapovednik vojske kad je sve super i kad je car tako moćan. Mora da ta služba
donosi samo priznanja i privilegije.
Pa evo postavljam izazov svakome ovde
večeras – imate priliku da služite najmoćnijem caru svih vremena, da budete
zapovednik u jednom delu njegovog carstva, nosilac jednog dela njegovog posla,
izvršitelj misije njegovog poslanja, ili prosto, svedok Njegovog spasenja.
Izaberite da budete kao Amasja – dragovoljno se predajte u Božije ruke.
Amasja je služio u službi caru. Car Josafat
je u potpunosti mogao da se osloni na njega, jer je njegova služba bila istom onome
kome je i Josafat služio. Njih dvojica bili su u službi istog Gospodara.
Na različitim pozicijama, ali sa istim
ciljem – da se Gospod proslavi. Josafat nije morao da se plaši da će ga Manasja
izdati ili mu raditi o glavi.
Kad mi zajedno služimo jednom Gospodaru,
dobrovoljno i od sveg srca, mi takođe služimo jedan drugome. Tada nema ljubore,
nema zavisti, nema nepoštovanja, nema sumnji, nema ogovaranja.
Zašto je to važno? Zato što
- ljude koji se drage volje potčinjavaju Bogu, ne morate da nagovarate i ubeđujete da dolaze na službu.
- ljudi koji imaju takav stav prihvataju činjenicu da sve pripada Bogu, a da su oni samo službenici ne mestu na kome ih on želi, a da su neki drugi na mestu koje je Bog namenio za njih.
- se takvi slobodno predaju Gospodu, bez straha da će u nećemu biti uskraćeni
- se takvi trude za dobrobit drugih
- takvi prenose evanđelje bez obzira na cenu i okolnosti
- takvi provode vreme u molitivi i proučavanju Božije reči zato što razumeju da njhov život, ili i život drugih zavisi od toga.
Da li Bog može biti zadovoljan sa nečim
manjim od takvog služenja?
Kad se ljudi potčine Bogu, njihova poslanje
je jasno i silno. Božija sila raste, a zlo slabi, a oni postaju istinsko svetlo
i so ovog sveta.
Ponekad se čovek pita „Pa šta ja mogu sam!“
Niste prvi koji ste postavili takvo pitanje.
Prisetite se Ilije – sam protiv svih.
Primer samo jednog čoveka može da podstakne
mnoge.
Entuziazam i posvećenost su zarazni.
Vatra našeg srca može da zagreje živote
mnogih ljudi; može da ohrabri neodlučne: da podrži slabe; da pomogne onima koji
žele da preispitaju sopstvene živote; može da im pokaže sigurnost i mir.
Potrebno je da dobrovoljno i dragovoljno
služimo našem Bogu, čak i ako smo jedini u toj službi.
Više nego ikad, crkvi su potrebni takvi
služitelji. Oni koji neće služiti tako što će voditi, nego će voditi tako što
će služiti; oni koji neće tražiti svoje ime, nego će svoje ime sakriti u
Božije; oni koji neće moliti da bi tražili, nego će tražiti da mole.
Naš Gospod i Spasitelj, zna i razume sve
izazove takve službe. On sam je doneo takvu odluku za svoj život na zemlji. On
je dragovoljno predao svoj život za službu ljudima a na slavu Oca.
Zato će on sam, čekati takve služitelje na
kraju njihovog puta. I to ne bez nagrade.
Kao što je apostol Pave napisao:
2 Tim 4:6-8 “Jer
ja se već žrtvujem i vreme moje smrti je stiglo. Dobru sam borbu izborio, trku
sam svršio, veru sam sačuvao.A sad mi je pripravljen venac pravednosti, koji će
mi u onaj dan dati Gospod, pravedni sudija, ne samo meni nego i svima koji su
svu ljubav posvetili njegovom dolasku.”
A svakome
kome nedostaje ohrabrenja ili snage ili sile ili odvažnosti ili mudrosti ili
želje neka bude kao Amasja - Onaj koga Jahve okrepljuje, ojačava; Gospodnja snaga.
Amin!
