BOG JE POSTAO ČOVEK

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, nedelja, 18. decembar 2016.)

Mi kao crkva proslavljamo Božić, u skladu sa tradicijom većine hrišćanskih crkava na svetu.  Obeležavamo događaj kad se, u do tad beznačajnom mestu Vitlejem, u pastirskoj pećini, sasvim skromno, rodio mali dečak kome su nadenuli ime Isus. Majka ga je povila, kao što to majke već čine i položila ga u jasle, gde je zaspao, potpuno nesvestan svega što se dešava oko njega. 

Milioni i milioni stranica knjiga, stihova, časopisa, filmskih scenarija, dečjih sastava, napisani su o ovome u proteklih dve hiljade godina. Tekstovi puni uzbuđenja i slavljenja, dramatični, romantični, amaterski, profesionalni, … i kakvi god da su, svi govore o neprocenjivoj važnosti, jedinstvenosti i lepoti ovog događaja

U crkvama se, sa propovedaonica, svake godine govore hiljade i hiljade propovedi na tu temu. Bog je ispunio svoje obećanje dato preko proroka i postao je jedan od nas da bi svima doneo nadu za konačno slobodu, spasenje duša i mir sa Njim.

Bog uvek ispunjava svoja obećanja i rođenje malog Isusa je potvrda tog obećanja.

Želja mi je da se pridružim tom horu govornika, koji proslavljaju našeg Boga, i da iskažem neskrivenu zahvalnost  za njegovo delo i blagoslov koji sam lično primio. Želim da i vas, koji ste ovog jutra ovde, pozovem da i sami zahvaljujte i slavite Gospoda, i da, gde god imate priliku, mogućnost, slušatelje, govorite o poklonu koji smo, potpuno nezasluženo dobili.

Uvek možete započeti rečima koje je anđeo rekao pastirima „Donosim vam radosnu vest koja će obradovati sav narod: rodio vam se Spasitelj – Hristos Gospod.“

Bog ne očekuje od nas da mi složimo neku priču i da zadivimo svet. Takvih ima koliko hoćete. Ne moramo da imamo sposobnosti holivudskih scenarista i režisera da bismo ljudima bili interesantni. Sve što trebamo reći zapisano je u knjigama Novog zaveta, koje nam govore o Isusu kao kralju, čoveku, učitelju, čudotvorcu, bogočoveku, začetniku vere i poglavaru crkve, koja je Njegovo telo.

Novi zavet nije istorijska knjiga, nije ni neka zbirka umetničke književnosti, nije ni zbirka nekih magijskih stihova koje ispišeš pa onda baješ nad njima ili ih privijaš na bolno mesto pa budeš isceljen.

U Novom zavetu zapisane su reči živoga Boga, koji isceljuje celog čoveka od najveće i najstrašnije boljke – od smrti zbog greha. Ali ne tako što ćeš da ispišeš stih na parče papira, nego tako što ćeš primiti te reči u svoj um, usaditi ih u sopstveno srce, i živeti u skladu sa njima.

Reči Novog zaveta, a ne ono što mi možemo smisliti, su reči koje trebamo da prenosimo drugim ljudima.

ISUS JE BIO I JESTE BOG

Najvažnija vest koju Novi zavet objavljuju je - Isus je Bog. On je jedan od tri osobe Božanskog Trojstva – u kojem prepoznajemo Oca, Sina i Svetoga Duha. Kad god govorimo o Sinu, proslavljamo Oca, rečima koje nam daje Sveti Duh, a Otac se proslavlja kroz Sina, silom Duha Svetog. Sin pripada Ocu, isto kao što Otac pripada Sinu, svezama Duha Svetoga. Nikad nije bilo da je Otac bio bez Sina, niti da je Sin bio bez Oca.

Zato je jasno, da se u Vitlejemu nije rodio mali Bog, nego mali dečak, kao otelotvorenje Velikog, Svemogućeg Boga.

Rođenje u Vitlejemu nije početak postojanja Božijeg Sina, nego je to mesto gde se On obukao u fizičko, ljudsko telo i postao čovek.

U to verujemo po svedočenju svedoka, posebno apostola Jovana, koji na početku svog evanađelja, objavljuje upravo to, da je Isus večni Bog - da je bio Bog, jeste Bog i zauvek će biti Bog.

Čitamo „U početku beše Reč Božija, i ta Reč beše u Boga, i Bog beše Reč. Ova beše u početku u Boga. Sve je kroz nju postalo, i ništa, što je postalo, nije postalo bez nje. U njoj beše život, i život beše svetlost za ljude. I svetlost svetli u tami, i tama je ne prihvati.” (1:1-5)

Isus, Sin Božji, dakle, nije stvorenje. Njegovo postojanje nema ni početak, niti kraj. On je od uvek i zauvek. On prebiva u Slavi Božjoj. I sve pripada njemu.

Njegovo prisustvo na zemlji, među ljudima, rezultat je njegove odluke (Filipljanima 2:6), da bi se u potpunosti izvršila Božija volja, da bi se rešio problem koji su ljudi imali, a nisu ga sami mogli rešiti.

Sve što je stvoreno, stvoreno je kroz Isusa, Sina Božijeg. On je apsolutni gospodar univerzuma. Apostol Pavle, piše crkvi u Kolosima (1:16) i naglašava tu činjenicu „Jer, njime je stvoreno sve što je na nebesima i na zemlji, vidljivo i nevidljivo – bilo prestoli, bilo gospodstva, bilo poglavarstva, bilo vlasti – sve je kroz njega i za njega stvoreno.“

Dakle, ništa na ovom svetu ne postoji, a da ne postoji radi Isusa. Ni vi, ni ja, ni bilo šta što nas okružuje nema svoje postojanje izvan njega.

Tužno je što se mi, često, stidimo da to kažemo ljudima. Sramota nas je da priznamo da smo hrišćani. Bojimo se da će nas čudno gledati, da će nas izbegavati.

Ne treba da se bojimo čudnih pogleda, nego treba da se čudimo što se bojimo da objavimo kome pripadamo.

Život koji živimo, On nam je dao. Isus, Sin Božiji, svemu daje život. On čak i ono što je umrlo može podići iz mrtvih. Život je stvoren, a On je stvoritelj tog života.

Život nije nastao slučajno, kao što neke teorije žele da prikažu, nego smisleno, planski, funkcionalno.

Život je nastao iz praska, ali ne iz praska svemira, već iz praska Božije reči. U trenutku, na mah, a onda je nastavio da se razvija, raste, bogato i obilno se razlivajući po svem stvorenju. I sve to kroz i za našeg Gospoda.

On gospodari životom i pobeđuje smrt. Takva je priroda. „Spasitelja našega Hrista Isusa, koji je uništio smrt, obasjao život i neraspadljivost evanđeljem,“ 2 Tim 1:10 

Svesni smo da ne možemo da razumemo Boga. Njegove misli nisu naše misli, i njegovi putevi nisu naši putevi. Naravno, potpuno smo svesni i činjenice da, iz istog razloga, ne možemo da razumemo u potpunosti Isusov život na zemlji. Čak ne možemo ni da razumemo svu istinu u koju verujemo.

I nije ni potrebno. Jer vera je pozdanje u stvari koje tek očekujemo, osvedočenje u ono što ni ne vidimo.

Recimo, ne razumem baš u potpunosti kako je Bog stvorio svet, ali čvrsto verujem da je on to učinio. Ne mogu ni da zamislim ni da shvatim kako će to biti, kad budemo s Njim na nebu, ali verujem da ćemo biti tamo gde je On. Mnoge stvari ne razumem ali u njih verujem jer verujem Njemu. Ne razumem ni kako je Bog mogao da postane čovek, ali verujem da je On to učinio

ISUS, BOŽJI SIN, POSTAO JE ČOVEK

Da, Bog je u Isusu postao čovek. Ne neki falični, polovni, nesavršeni čovek – već pravi, potpuni, savršeni čovek. Dozvolite da ta istina prodre u najdublje dubine vašeg bića: Isus, Sin Božji, imao je telo, kao ja i vi. Isus jeste, i zauvek će biti, Sin Božji ali je rođenjem na zemlji postao i Sin Čovečji.

On je napustio nebo. Ostavio je bogatstvo, sigurnost i zajediništvo sa Ocem. Otišao je sa mesta gde ne postoji mržnja, zavist, ljubomora, ni sumnja.

Napustio je veličanstvenu harmoniju neba – mesto bez nesuglasica, sukoba, svađa, nerazumevanja ili nereda. Napustio je puninu nebeske svedovoljnosti. Ne zato što je bio primoran. Nego je izabrao da sve to napusti. Zašto? Da bi sa nama okusio život potpuno drugačiji od nebeskog, ali i da sjedini sve što je na nebu i na zemlji.

Isus je tako postao tačka  u kojem su se sastali večnost i vreme, božanstvo i čovečnost, nebo i zemlja.

On nije izabrao samo da se rodi, nego da u potpunosti bude čovek, do mere da može i da umre.

Bog je postao čovek. To je jedna od najvećih istina hrišćanstva. Na toj istini vise sve ostale istine.

Ako verujemo u ovo, neće nam biti problem da verujemo i sve ostalo što hrišćanstvo uči i živi.

Jovan kaže (1:14) „I reč je postala telo i nastanila se među nama.“

Drugim rečima, Božji sin postao je, čovek, muško, jevrejin; Svemogući se pojavio na zemlji kao bespomoćna beba, nesposobna da čini išta drugo sem da leži u kolevci, tj. jaslama. Trebalo ga je hraniti, promeniti pelene, učiti da govori, da hoda, i sve ostale stvari koje moramo da naučimo i svako drugo dete. To nije nikava izmišljotina ili prevara. Detinjstvo našeg Gospoda bilo je stvarno kao i detinjstvo svakog drugog deteta na zemlji.

Kad je porastao i ojačao, postao je sluga ljudima. On nije živeo kao car u palati, već kao sluga u krajnjoj skromnosti. Kod poočima je izučio tesarski zanat, i verujem da je i radio u radionici s njim.

On nije došao da mu služe nego da posluži.

I na kraju, podvrgao se najgoroj smrti, smrti na krstu.

Ja bih, recimo, voleo da umrem na spavanju. Zaspiš i probudiš se kod Gospoda. To bi bilo super. U tom pogledu nisam kao Isus. Nama je teško da prihvatimo da treba da živimo kao On, a kamoli da umremo kao On. On je podneo mučenje i bolnu smrt – dobrovoljno, svojevoljno i bez suprotstavljanja. Bio je savršeni čovek, izložen svim kušnjama i nije im podlegao. Postao je savršena žrtva za sve naše grehe.

Bog je postao kao čovek da bi doneo spasenje svakome ko želi da ga primi, tj. svakome koji veruje u Njega.

Ne samo nekima, ne samo izabranima, nego SVAKOM ko želi.  Ne zavisi od nas  ko će primiti spasenje, nego od Njega.

Čitamo, naime, da reč kaže kako je Božja želja da svi dođu do spasenje. (1.Timoteju 2:4) i On je zbog toga učinio SVE što je potrebno da SVAKO može da se spasi. Kod Boga nema elitizma, nema povlašćenih i privilegovani, ni manje i više vrednih. Svako ima istu šansu i priliku, i uslov „Veruj!“

Ponekad se ponašamo kao da mi odlučujemo o nečijem spasenju. Na sreću, nije na nama ta odluka. Svako mora da odluči za sebe,  a kad odluči onda nema te osobe na zemlji koja može da spreči Boga da deluje po svojoj milosti.

Neko je rekao da će se, kad dođemo u nebo, mnogi iznenaditi kad vide ko je sve tamo, ... a još veće iznenađenje će biti kad shvatimo koga sve nema. To će biti baš interesantno.

U svemu tome, mi imamo jednostavni zadatak – da svima budemo sve što je potrebno da bismo, možda, neke pridobili. (1. Korinćanima 9:19-23) „Iako sam slobodan od svih, sebe učinih služiteljem sviju, da ih što više pridobijem. ...“ Baš kao Isus.

ON JE ŽIVEO MEĐU NAMA KAO BOGOČOVEK

Naravno, svima nam je jasno da On nije bio samo običan čovek. On je bio bogočovek. Ali ta činjenica, opet, više ide u prilog ljudima nego njemu. Za njega je to bio dodatni teret.

Razmislite, on je mogao da zna šta ljudi misle, a ne samo šta govore; video je njihova srca; prepoznavao njihove motive; video njihove postupke daleko pre nego što su ih i učinili.

To i nama danas koristi, jer Bog često uradi za nas nešto za što ni ne znamo da nam je potrebno; on nas razume kad ni sami sebe ne razumemo.

On prozire naša srca i naše motive, naše najskrivenije namisli i stanja.

Koliko god da se pred ljudima pokazujemo ispravnim, jakim, dobrim bog zna naše stvarno stanje.

Isus Bogočovek ima Božju i našu prirodu, i njega ne možemo prevariti.

Njegov život bio je potpuno različit od života bilo kog čoveka koji je ikad živeo na zemlji.

Rođen je na čudesan način, od device. Imao je zemaljsku majku, ali ne i zemaljskog oca, pošto je začet od Svetog Duha (Matej 1:20).

Njegov život bio je savršen, obeležen poučenjima nebeske mudrosti, kakva ne mogu da se dobiju od običnih smrtnika. Nije onda ni čudo što čitamo da su ljudi bili zadivljeni jer je govorio kao što niko do tad nije govorio (Jovan 7:46). Niko ko bi se našao u njegovoj blizini ili društvu nije ostao ravnodašan prema njemu. Ljudi su ga ili obožavali ili mrzeli.

I danas je isto. Niko nije ravnodušan prema Isusu.

Njegov život bio je potvrđivan silom kojom je činio čuda i znamenja. Čak su i njegovi neprijatelji svedočili da je to što je činio, iznad svakog prirodnog zakona, mimo svega što je iko ikad učinio. Oživeo je mrtve (Jovan 11), izlečio je slepe (Marko 8), umnožio je hleb i ribe (Jovan 6), stišao oluju, hodao po vodi … Pokazao se stvarno kao onaj koji je stvorio sve i to sve je u njegovoj vlasti. Nad svime je imao apsolutni autoritet, a opet je bio ponizan kao najmanji sluga, čineći sve na našu dobrobit.  

Ceo njegov život – od rođenja pa do smrti i vaskrsenja – je čudesan i zadivljujući, neobičan, i pun izazova,  a opet tako sličan životima koje i sami živimo.  

To je i zadatak za nas. Iako smo otkupljeni, iako smo primili silu Duha Svetog, ne smemo da pomislimo da smo bolji od drugih ili da imamo neke privilegije. Naprotiv. Što je više sile u nama to više poniznosti treba da se vidi u našem životu. I po tome se i raspoznaju duhovni i telesni – odlika duhovnih je poniznost, a odlika telesnih je oholost, samodovoljnost i licemerje.

Ponizni se oslanjaju na Boga, a ne na svoje snage, kao što je to i Isus činio dok je bio na zemlji.

Rekao sam na početku da mi je želja da vas, podsećanjem na to u kakvog Boga verujemo, podstaknem da govorite o njemu kad god imate priliku. 

Pri tom uvek imajte na umu ove tri istine o Njemu. On je bio i jeste Bog; postao je čovek; i živeo je među nama kao Bogočovek.

Govoreći te istine, sami sebe utvrđujete, a one, kojima govorite, ohrabrujete činjenicom da naš Spasitelj nije bespomoćna beba i ograničen čovek, već svemogući, večni stvoritelj i Bog. Njegova sila i moć, nadmoćno pobeđuje sve nevolje, probleme i iskušenja, pa čak i smrt, ako ga prihvatimo u svoj život.

Kad govorite o Njemu sebe nadahnjujete, a one, kojima govorite, prosvetljujete da mogu da spoznaju Božiju ljubav koju je On iskazao prema nama kad je postao kao mi.

On je dao sebe da bismo se mi spasili.

Niko drugi, sem njega, nije nas mogao spasiti. Da on nije došao, mi ne bismo imali nadu.

Pogledajte svet oko sebe, koji stenje i koprca se u samrtnom ropcu, bez nade jer je bez Isusa.

Bez rešenja jer nema mir, bez ljubavi jer niko neće da podnosi žrtvu i svako traži samo svoje.

Radostan sam jer imamo još jednu priliku, ne samo da utonemo u prazničnu vrevu, nego da u svemu, pokažemo na Bogočoveka koji se rodio u Vitlejemu, i na nadu i mir, koju on donosi sa sobom.

Možda ima neko ko će čuti, možda ima neko ko će se okrenuti i poći za njim. Bog zna.

Naše je da objavljujemo ono što je najvažnije, tako da, ko god želi da se spase, može da uzme svoje spasenje – besplatno je.

Ne dozvolimo da nas u tome ometaju stvari koje su sporedne, i same po sebi bezvredne -  badnjaci, božićna drvca, deda mrazovi, komercijalizacija i pokušaj ljudi da sve prodaju i na svemu zarade? Ne dozvolimo da to zasmeta našem svedočanstvu, jer je istina koju donosimo veća od svega toga!

Pa kad već imamo priliku koristimo je – svojim slavljenjem, pesmom  i rečju, hrabro i odvažno, puni razumevanja i ljubavi za one koji će nas slušati.

A preko svega toga, imajmo na umu da na Božićni dan proslavljamo rođenje Onoga sa kojim ćemo biti venčani, ne za brak, nego za neraskidivu vezu života koju ni smrt ne može da prekine.

Kao što je apostol Pavle napisao Rimljanima: „Ubeđen sam, naime, da nas ni smrt ni život, ni anđeli ni poglavarstva, ni sadašnjost ni budućnost, ni sile, ni visine ni dubine, ni bilo šta drugo što je stvoreno, ne mogu rastaviti od Božije ljubavi, koja je u Hristu Isusu, našem Gospodu.“ 8:38,39

Ništa nas ne može rastaviti od Njega.

Jer ko se venča sa Hristom za njega vreme prestaje, smrt nestaje, a ostaje večni neprolazni život na nebesima u Njegovom prisustvu. 

Ohrabrujem vas i pozivam, da u ovim danima praznika, više nego inače, vaša lica zrače radošću, da vaši domovi odišu praznikom, da vaši govori budu blagi i zagrljaji topli. Da budete domaćini koji će pokazati sve blagodati kojima ste blagosloveni.

On je Bog koji zaslužuje našu, poslušnost, veru, zahvalnost, slavljenje i svedočenje rečima i delima da njemu pripadamo.

Amin!

ZA, NE PROTIV!

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, četvrtak 10. novembar 2016.)

Dan protestantske reformacije bio je 31.oktobra. To nas podseća na dan kad je Martin Luter, nemački katolički teolog, a kasnije vođa reformacije, postavio 95 teza na vrata jedne crkve u Vitembergu u Nemačkoj, 1517. godine.

Za ovih 499 godina, reformatska misao je doživela sve si svašta, ali ono što je neosporno i evidentno je da je uticala na to da se jedan mračni svet religije osvetli novom idejom i razumevanjem Boga i vere. Zahvaljujući tome mnogi ljudi mogli su dožive istinu o Božjoj ljubavi i milosti koja preplavljulje ceo svet. Reformacija je dovela do toga da su ljudi mogli da čuju i čitaju Reč Božju na svom jeziku i da grade i žive u svom ličnom odnosu sa Bogom.

Plod reformacije je učenje: samo Isus, samo pismo, samo vera, samo milost.

To učenje, dovelo je do Luterovog progona, ali i do organizovanja ljudi koji su bili spremni da brane isto.

Tako je nastala Šmalkadska liga, koja je objavila dokumenat: Protestio, koji je trajno obeležio pokret reformacije, koji je po tome dobio ime protestantizam. Od toga mi danas imamo – protestantske crkve, a reč protest se shvata kao suprotstavljanje nečemu.

Prvi i glavni deo ovog spisa kaže sledeće – Isus Hrist, naš Bog i Gospod, umro je zbog naših greha i vaskrsao je radi našeg opravdanja (Romljanima 3:24–25). Samo On je Božije Jagnje koje je na sebe preuzelo grehe sveta (Jovan 1:29), i Bog je na Njega stavio nepravdu svih nas (Isaija 53:6). Svi smo sagrešili i besplatno smo opravdani, bez naših dela i zasluga, po njegovoj milosti (Efescima 2:8-9), otkupljenji kroz Isusa Hrista, njegovom krvlju (Rimljanim 3:23–28).Ovo je neophodno da se veruje. Ovo nije moguće steći ili primiti na drugi način, bez obzira da li su u pitanju dela, zakon ili zasluga. Zato je jasno i sigurno da nas jedino vera opravdava.

Ništa što je zapisano u ovom deklaraciji neće biti porečeno ili odbačeno, čak i ako i nebo i zemlja propadnu (Marko 13:31).

Dakle protestantizam, koji je i u nazivu naše crkve, nije nešto protiv, već je nešto za.

Taj stav, biti ZA, a ne protiv, u potpunosti definiše nas kao hrićane, i čini nas da smo slični Onom u koga jedino treba da se ugledamo – Isusu Hristu.

Jer on nije došao da se suprotstavlja i da bude protiv, nego je došao da bude ZA.

Da bude svedočanstvo ZA Božju ljubav

Da bude svedočanstvo ZA novi život

Da bude svedočanststvo ZA oproštenje greha.

On se nije suprotstavio ni svom hapšenju, ni osudi, ni mučenju ni smrti na krstu. Kao jagnje, bio je pitom i bio je spreman da umre ZA nas. Čak je i nakrstu molio ZA one koji su ga razapeli, a nije bio protiv njih.

U poslanici koju je napisao Luka, čitamo o iskušenju kojem je đavo izložio Isusa u pustinji.

“A Isus se pun Duha Svetoga vrati s Jordana, i vodio ga je Duh po pustinji, gde ga je đavo kušao četrdeset dana. I tih dana nije jeo ništa, pa kad se oni navršiše, ogladne. Tada mu reče đavo: ako si Sin Božiji, reci ovom kamenu da postane hleb.

Isus mu pak odgovori: napisano je da čovek neće živeti o samom hlebu. I odvede ga gore, te mu u tren oka pokaza sva svetska carstva. I reče mu đavo: tebi ću dati svu ovu vlast i slavu njihovu, jer je meni predana i ja je dajem kome hoću. Ako se, dakle, pokloniš preda mnom, sve će biti tvoje. Isus pak odgovori i reče mu: napisano je: »Klanjaj se Gospodu Bogu svome i njemu jedinom služi«.

I odvede ga u Jerusalim, te ga postavi na vrh hrama i reče mu: ako si Sin Božiji, baci se odavde dole; jer je napisano: »Zapovediće svojim anđelima za tebe da te sačuvaju«, i: »Nosiće te na rukama, da ne zapneš svojom nogom o kamen«.

Isus pak odgovori i reče mu: kazano je: »Ne iskušavaj Gospoda Boga svoga«. I svršivši svako kušanje odstupi đavo od njega za neko vreme.” Luka 4:1-8

Isus se ne bori protiv đavola, čak mu se i ne suprotstavlja, nego svedoči za reč Božju, za odnos sa Bogom, za život u Božijoj prisutnositi i pod Božjim vodstvom.

Danas se mnogi hrišćani nalaze u istoj situaciji u kojoj se Isus našao. Zbog vremena u kojem živimo i turbulencija, iskušenja su sve češća i sve oštrija. I mnogi se izgube jer se ne ugledaju na Hrista pa vode razgovore i diskusije sa zlim, i na taj način gube na snazi i fokusu hrišćanskog života.

Niko nije pozvan da neprijatelju dokazuje da nije u pravu, već svako treba da pokaže da pripada Bogu, potčinjava se i sledi ono što Bog zahteva, bez obzira na sve.

Ponekad hrišaćni pogrešno razumeju reči koje je napisao Jakov 4:7 “Potčinite se, dakle, Bogu, a usprotivite se đavolu, i pobeći će od vas.” pa misle da treba da se bore protiv đavola i da ga pobede. To je pogrešno. U poslanici Efescima 4:27 Pavle kaže da uopšte ne treba da mu damo mesta, a ne da vodimo rasprave sa njim.

Čak je arhanđeo Mihajlo bio suočen sa besmislenošću tog posla, pa nije ni završio nego je predao Bogu tu raspravu (Juda 1:9).

Tada mu reče đavo: ako si Sin Božiji, reci ovom kamenu da postane hleb.

“ako si” – i svaki drugi oblik tog pitanja izražavju i unose sumnju u naše srce, naš um, ruše naš elan, odlučnosti, hrabrost. Sumnja je jedan od najgorih neprijatelja hrišćana, a između svih sumnji, sumnja u to “ko si” je najgora.

Koliko često ovo čujete u svojoj glavi, svojim ušima, ili vidite u nečjim postupcima prema vama – ako si dete Božije? Iz te sumnje onda izmile i – da li si dobar, da li si poslušan, jesi li vredan, jesi li ispoštovao ovo ili ono, jesi li grešio, da li si pravi hrišćanin …

I šta radimo, kad nas ta pitanja preplave?Umesto da ih sve predamo Bogu, pokušavamo da se borimo da pokažemo kako iznesna sumnja nema mesta, borimo se protiv stava da ne valjamo, da nešto nismo uradili, da nismo bili poslušni, da smo to što jesmo.

Isus mu pak odgovori: napisano je da čovek neće živeti o samom hlebu.

Da li primećujete, da se Isus opšte na obazire na pitanje sumnje. Pogotovo ne što se tiče identiteta.

Mi znamo da smo Božji, ne zato što to mi možemo da dokžemo, nego zato što u sebi imamo Božji dokaz da smo njegovi.Imamo pečat Duhga Svetoga koji nam dokazuje da smo deca Božija. Koliko je to važno i van svake sumnje govori na i Reč.

Apostol Jovan 1 Jn 3:1  kaže: “Vidite kakvu nam je ljubav dao Otac - da se nazovemo decu Božija, i jesmo. Svet nas zato ne poznaje, što njega nije upoznao.”

Bog ne traži od nas da dokažemo da smo u redu. Bog ne traži da se borimo protiv sumnje, jer sumnja ne dolazi od njega. Bog zna ko smo i šta smo i kakvi smo, i šta možemo i šta ne možemo. I on zna da mi ne možemo da živimo od onoga šta sami stvorimo. Zato je neophodno potrebno je da postano svesni toga i da verujemo. Jedina šansa za život, je da živimo od onoga šta Bog ima za nas.

Na raspravljajte sa sumnjom i onim koji unosi sumnje, nego svedočite ZA onoga od čije milosti živite. Bog zna šta nam je potrebno, i Njegova reč nam govori o tome. Verujmo toj reči i živimo u skladu sa njom.

“I odvede ga gore, te mu u tren oka pokaza sva svetska carstva. I reče mu đavo: tebi ću dati svu ovu vlast i slavu njihovu, jer je meni predana i ja je dajem kome hoću.Ako se, dakle, pokloniš preda mnom, sve će biti tvoje.”

Đavo je ubeđen da ima vlast nad stvarima i događajima na zemlji. Da li treba da mu se suprotstavljamo i da ga razuveravamo? Ne! Njegov stav njegova briga.

Mi, doduše, znamo da su mnogiu svetu u kojem živimo pod njegovim uticajem.Sablažnjavaju nas dela koja čine oni koji su pod njegovom vlašću, i često dolazimo u iskušenje da se borimo protiv toga.To i jeste njegov cilj, da se, isprovocirani onim što se kosi sa našim raumevanjem morala i etike, dobra i zla, uključimo u tu borbu ne bismo li ga pobedili pokazali da smo bolji i moralniji od onih koje on drži.

Ali, postavljam jedno pitanje: Da li smo mi pozvani da učestvujemo u toj borbi?

Svet je danas u neprestanoj borbi, protiv svega i svačega – protiv smrtne kazne, protiv abortusa, protiv alkohola, protiv droge, protiv razvoda, protiv ropstva, protiv zlostavljanja, protiv jedenja mesa, protiv GMO hrane, protiv kapitalizma, protiv komunizma, ... i na žalost, mnogo je vernih koji, ne samo da učestvuju u tome, nego su i predvodnici takvih stvari.

Sve zajedno, koji učestvuju u tim borbama, đavo je uvukao u svoju igru, i svi zajedno, poklonili su mu se, i čekaju da on ispuni obećanje da im preda svet koji će onda oni učiniti boljim, pun prava i sloboda, pun prilika za lične afirmacije, svet zadovoljnih ljudi, svet bez abortusa, razvoda, droga, alkoholizma i nasilja.

Ali to se neće desiti jer, pre svega tim borbama nema kraja jer svaka “pobeda” stvara tri nova problema; a zatim zbog toga jerje đavo lažljivac, i nije stvarni gospodar ovog sveta.

Svet decu Božiju ne može ni da prepozna jer nije upoznao Njega, zar će onda rat i borba dovesti do toga da nas ljudi  prepoznaju kao decu Božiju? Neće!

Isto je i u crkvi.Isus kaže “Po tom će svi poznati da ste moji učenici - ako budete imali ljubavi među sobom.” Jovan 13:35, a ne po borbama među nama.

Zato se đavo silno trudi i u crkvi stvara poprišta raznoraznih borbi.Zavadi pa vladaj je njegova lična i omiljena parola.

Zato se uvek trudi da nas uvuče u neku borbu. Ponekad je to nešto što izgleda stvarno i neophdno, kao na primer borba protiv greha; pa onda protiv ogovaranja; pa protiv lažnih nauka; pa do bore jednih protiv drugih, … i sve dok postoji bilo kakva borba, on je zadovoljan, rat traje, i to je igranka bez prestanka. Nema pobednika, svesami gubnici.

Čitajte u poslanici Kološanima 2, šta predstavljaju borbe oko “važnih” stvari – lažnu mudrost, lažnu pobožnost i lažnu poniznost.

Isus kaže vrlo jasno: »Klanjaj se Gospodu Bogu svome i njemu jedinom služi«

Klanjati se Bogu, znači potčiniti se njemu u potpunosti.Pokloniti se Bogu i njemu služiti isključuje svaku borbu protiv bilo čega.

Tako i Pavle, posle razotkrivanja lažne mudrosti, pobožnosti i poniznosti, usmerava naš pogleda prema Onome koji je jedino važan  Kolašnima 3:1: “Ako ste, dakle, vaskrsnuti sa Hristom, tražite ono što je gore - gde Hristos sedi s desne strane Božije.”

Jer, ako stvarno želite da priznate istinu, mi ne treba da se borimo protiv greha, već  treba da se zalažemo ZA duboko i istinsko zajedništvo sa Bogom. On je već pobedio greh – svaki greh je prikovan na krst, i prošli i sadašnji i budući. Mi treba da prihvatimo tu istinu i da živimo u njoj – drugim rečima treba da ispovedimo greh i predamo ga onome koji ga jedini može pobediti.

MIslim da su mnogi od vas več čuli ovu priču koja se vezuje za Lutera. Kažu da je on imao viziju u kojem mu je pristupio đavo sa velikim spiskom njegovih grehova. Luter ga pita: Šta ti je to?

“To su tvoji grehovi.” kaže đavo

Luter uzima papir, pažljivo čita i kaže “Da, to je lista grehova koje sam počinio.Ima li još toga?”

“Da!” kaže đavo i odjednom se u njegovoj ruci pojavljuje novi spisak. Luter opet čita i priznaje da su to stvarno gresi koje je počinio.

“Imaš li još toga?” pita Luter, a kad đavo odgovori odrečno, od uzme one dve liste grehova i preko njih napiše: “Krv Isusa Hrista čisti nas od svakog greha” (1. Jovanova 1:7). Kažu da đavo nije više svraćao do Lutera po tom pitanju.

Osim toga, mi ne treba da se borimo jedni protiv drugih – nego treba da se žrtvujemo jedni za druge;

crkva ne treba da se bori protiv laži (jer ima ljudi koji su se opredelili za nepradu i ne žele da veruju u istinu – 2.Solunjamma 2:12) nego treba da svedoči za istinu.

Pa i u svojoj ulozi u ovom svetu, npr.: crkva i verni ne treba da se bore protiv abortusa, ili protiv smrtne kazne, već treba da zastupaju život; ne treba da se bore protiv poroka već treba da pokazuju vrline;

Živeti u istinu i pravednosti je mnogo teže nego boriti se protiv laži i nepravde. Zato jer život traži žrtvu, traži krst, a borba traži reči i parole. 

Vidite, Isus se nije suprotstavio tvrdnji koju je đavo izneo, jer bi to bio besmislen razgovor, kao što je besmisleno sve gde mi pokušavamo da osporimo pravo ljudi da čine stvari koje se nama ne sviđaju. Umesto toga on je ukazao na ono što je stvarno istina, kao što bismo i mi trebali da ukazujemo ljudima oko sebe.

Postoje samo dve borbe na koje su verni pozvani, to suborba za sopstvenu veru, i protiv sopstvenog greha. Verni Bogu, pozvani su da se potčine Bogu, i da traže Njegovu volju.

U praksi to izgleda ovako: umesto da kritikujemo one koji su slabi treba da ih podržavamo, podstičemo i hrabrimo – reč nas uči da je dužnost jakih da nose slabost slabih. To nije predlog, ili mogućnost – to je dužnost, dužnost je služenje, a služiti treba jedino Bogu.

Umesto da ogovaramo treba da branimo jedni druge – reč nas uči da sve bude čisto između nas. Nismo li pozvani da, ako vidimo da naš brat (ili sestra) čini nešto što je pogrešno, idemo kod njega ili nje i to rešimo sa njim. Ako to činimo tako što idemo kod drugih, a ne kod njega, zar time ne prestupamo ono što Bog traži od nas. Kad ne činimo ono što Bog traži od nas – da li mu se tada klanjamo ili služimo, ili služimo nekom drugom.

Na ljude često gledamo sa visine i sa nipodaštavanjem. Jednom sam čuo da je neko za braću i sestre koji nisu iz njegova zajednice rekao – “petminutahrišćani”.

Zar nas reč Božja ne uči da jedni druge držimo većim od sebe. Čak i oni koji smatraju da su Bogom dani, da imaju neke privilegije treba da se podsete da su samo nekorisne sluge koji su učinili samo ono što su morali da učine.Tako kaže Isus (Luka 17:10)  “Tako i vi govorite kad svršite sve što vam je naređeno: mi smo nekorisne sluge, učinili smo što smo bili dužni da učinimo.”

Pa kad si samo nekorisni sluga – kakvo je onda tvoje preimućstvo u odnosu na onoga, koji ništa nije radio nego živi od Božije milosti; ili kakvo preimućstvo imaš nad onim koji je došao da radi sat pred kraj radnog dana, zbog toga što si radio ceo dan? Nikakvo! I ti i on ćete primiti istu platu?Zar nas Duh Sveti, kroz reči apostola Pavla ne uči da “Ne činite ništa iz nadmetanja ili iz sujetnog častoljublja, nego u poniznosti smatrajte jedan drugoga većim od sebe, ne gledajte svako samo na svoje, nego svako neka gleda na ono što se drugih tiče.” Filipljanima 2:3,4

Naša vrednost ne ogleda se onome što mi radimo za Boga, nego u onome što je On uradio za nas. Svakog od nas.

Na žalost, sve dok postoje te borbe, sve dok postoje takve stvari, ponuda koju je đavo imao za Isusa, a koju on nije prihvatio, prihvatljiva je za nas. Kako god da vam to sad zvuči i kako god da imate visoko mišljenje o sebi moramo biti odlučni da se ne borimo ni protiv čega – nego da se uvek budemo ZA ono što je istinito, milostivo, ponizno i dobro, jer samo na taj način se klanjamo Bogu i njemu jedinom služimo.

Zamke su lukave i imaju samo jedan cilj da prevare one koji veruju.

Poslednja i najteže iskušenje je kombinacija svega od ranije – ono su sebi sakriva i sumnju i borbu, i zvuči bezazleno i normalno.

Bezlenost i normalnost je lepak na koji se svi lepimo. Svi želimo da budemo bezazleni i normalni.Zar ne?

A šta je bezazlenije i normalnije nego da očekujemo da Bog ispuni svoja obećanja.

Biblija je puna Božjih obećanja, i mi imamo pravo da se pozovemo na to i da zahtevamo od Boga da ispuni svoja obećanja.

Božje obećanje je da će nas ozdravljati – i mi imamo pravo da zahtevamo da budemo zdravi i da nas nikad ništa ne zaboli.

Božje obećanje je da, ako se ja spasim, će se spasiti sav moj dom – i ja imam pravo da zahtevam od Boga da spasi sve moje.

Božje obećanje je da ćemo imati život u izbilju i da će nam dati šta god da ga zamolimo – i moje je pravo da očekujem da će Bog ispuniti sve moje želje.

Da li još da nabrajam?

Baci se sa hrama, imaš pravo da zahtevaš da Bog ispuni svoje obećanje.

Jer ti si dete Božije.

Mnogi su otpali razočarani jer nisu dobili ono šta su zahtevali pozivajući se Božija obećanja.Zašto?

Jakov (4:3) to kaže ovako “Vi ištete i ne primate, zato što zlo ištete, - da u svojim slastima potrošite.”

Iz Isusovog odgovora jasno vidimo da takav način komunikacije sa Bogom nije ono na šta Bog gleda sa odobravanje.

“Ne iskušavaj” nije samo savet, to je i upozorenje.

Naše svedočanstvo o Bogu nije lista ispunjenih želja, već činjenica da imamo mogućnost da se izmirimo sa njima i postanemo deca Božija.

Ipak i kao deca Božija mi smo i dalje deca ovoga sveta, i posledice greha i dalje su na teretu našim telima. Kao što reče apostol Pavle Rimljanima 8:20-23“A tvorevina Božija potčinjena je ništavnosti ne svojevoljno, nego za volju onoga koji je potčinio, na nadu- da će i sama tvorevina biti oslobođena ropstva propadljivosti - za slobodu slave dece Božije. Znamo, naime, da cela tvorevina Božija zajedno snama uzdiše i muči se do sada. I ne samo ona, nego i mi sami, koji imamo prvi dar Duha, i mi sami u sebi uzdišemo očekujući usinovljenje, iskupljenje svoga tela.”

Bog isceljuje i spasava i daje život u izobilju, na način na koji smo to videli kroz Njegovog Sina, našeg Gospoda Isusa Hrista. U tome delu i mi učestvujemo, na isti način kao i On. Njegov krst je na našim leđima, ako smo njegovi sledbenici.

I mi se time ponosimo.Ne zato što smo nešto dobili, nego zato što smo SVE dobili.

Počeo sam sa protestantizmom i završiću sa tim.

Taj duh odluke da stvari budu promenjene – ne borbom, nego svedočanstvom o Svemogućem, Njegovoj milosti i dobroti, Njegovom spasenju i nanovorođenju svih koji su se obukli u Njegovog Sina, je duh koji bismo trebali da imamo mi danas.

Crkva u kojoj živimo, zajednica vernih ovde u Simnoj, neophodno treba taj duh.

Taj duh je dar Duha Svetog, koji smo primili ali, kao da smo ga negde zaturili.

Potrebno je da, kao ona žena koja je izgubila novčić pa je celu kuću očistila da bi ga našla, očistimo naše živote od svih borbi, neprijateljstava, želji i zahteva, i pronađemo onaj dragoceni dar koji smo dobili. I da ga iskoristimo na dobrobit drugih i nas samih.

Slično kao što su to učinili ovi ljudi pre 499 godina.

To če biti početak promene.