(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, proučavanje Biblije četvrtkom, propoved 14. aprila 2016. godine)
U vremenu u kojem živimo, Hrist je suštinska neophodnost. Ali ne samo kao čudotvorac, ili lekar, ili onaj koji daje besplatnu hranu, ili mudrac koji mudro zbori. Svima, i nama unutra i onima napolju , potreban je Hrist Bog.
Bog je ono što je potrebno svakom čoveku. U nedostatku poznanja pravog Bog ljudi izmišljaju bogove, prave ih od kamena, drveta, metala, ideja, ljudi ...
S druge strane, mi koji znamo za pravog Boga, kao da smo to poznanje razvodnili, pojednostavili, i sveli ga na izvršioca naših želja i planova. Ako pogledate i poslušate mnoštvo današnjih propovednika, a pogotovo onih iz megacrkava, primetićete jednu stvar - sve je super. Hrišćanima teče med i mleko, i sve što treba da urade je da zahvate iz tog tečenja. Po njima Bog ima jedan jedini zadatak - da obezbedi da meda i mleka nikad ne nestane.
Reči - ti zasluđuješ, tebi pripada, tebi je to potrebno, nemoj da prihvatiš manje od onog što želiš, su osnovni moto takvog hrišćanstva, i mnogi idu za tim ne shvatajući da je u pitanju prevara.
Postoji, naravno i druga krajnost, oni koji su Boga udaljili u nedohvat za smrtnog čoveka. Pretvorili su Boga u okrutnog robovlasnika, kome ljudi, robovi, moraju bespogovorno da služe kako bi mu udovoljili i, možda, iskamčili neko zrnce milosti od Njega ili još gore u neku zamagljenu sivu masu, u kojoj je sve dozvoljenje i koji se može dokučiti samo posebnim naporima.
Ali Bog nije takav. On je potpuno svestan naših slabosti, naših potreba, pa i naših želja i planova. On čuje, i ne samo da čuje, nego i sluša, ono što mi govorimo. On odgovara na ono što govorimo. On ne daje sve što mi poželimo, nego ono što nam je potrebno. On nas ne priprema da budemo poznati u svetu, nego da budemo sveti u Njemu. Takođe, on se ne sakriva od nas, niti nas ucenjuje, niti primorava da svojim snagama stičemo Njegovu naklonost. On se jasno pokazuje kroz sve ono što je stvorio, zatim kroz Reč koju nam je ostavio i nadasve, po objavi koju primamo od Svetog Duha.
Ljudima je potreban takav Bog. Mi poznajemo takvog Boga, živimo u njegovoj milosti. Njegova milost nije uslovljena ničim što mi možemo da učinimo, ali zato činimo sve što nam Njegova milost omogućava.
Za razliku od ovog sveta mi imamo razlog da se nadamo da će biti bolje, i razlog te nade bi trebali da podelimo sa drugim ljudima.
O tome kakav je naš Bog čitamo u evanđeljima. Svako evnđelje govori drugačije o Bogu, a sva zajedno daju nam pravu sliku o Njemu. Večeras ćemo čitati stihove iz Lukinog evanđelje.
Luka je bio veoma studiozan, i temeljeno je ispitao činjenice koje je čuo i te činjenice je preneo dalje. Luka 7:1-17
“Pošto je svršio sve svoje reči pred narodom, uđe u Kafarnaum. A sluga jednoga kapetana - koga je on cenio - beše bolestan na umoru. Čuvši za Isusa posla k njemu judejske starešine moleći ga da dođe i izleči njegovog slugu.
A kad oni dođoše Isusu, moljahu ga usrdno govoreći: zaslužuje da mu to učiniš; jer voli naš narod i podigao nam je sinagogu.
Isus pođe s njima. A kad već nije bio daleko od kuće, posla kapetan prijatelje poručujući mu: Gospode, ne trudi se; jer nisam dostojan da uđeš pod moj krov. Zato ni sebe nisam smatrao dostojnim da ti priđem. Nego reci samo jednu reč pa će biti izlečen moj sluga. I ja sam, naime, čovek pod vlašću, imam pod sobom vojnike, pa kažem ovome: idi, i ide, a drugome: dođi, i dolazi, i svome sluzi: učini to, i čini.
Čuvši to Isus mu se zadivi, pa se okrenu narodu koji je išao za njim, te reče: kažem vam, toliku veru nisam našao ni u Izrailju. I kad su se izaslanici vratili kući, nađoše slugu zdrava.
Zatim Isus ode u grad zvani Nain, a s njim su išli njegovi učenici i mnogo naroda.
A kad se približio gradskim vratima, gle, iznosili su mrtvaca, jedinca sina njegove majke koja je bila udovica, i s njom je bilo mnogo sveta iz grada. A kada je Gospod vide, sažali se na nju i reče joj: ne plači. Tada priđe, dotače mrtvački sanduk - nosioci pak stadoše - i reče: mladiću, tebi govorim, ustani. I mrtvac sede, te poče da govori, i dade ga njegovoj majci.
A strah je obuzeo sve, pa su slavili Boga govoreći: veliki prorok se pojavio među nama, i: Bog je posetio svoj narod. I raširi se ovaj glas o njemu po svoj Judeji i po svoj okolini.”
Kada pročitamo ove stihove koje je Luka zapisao ne možemo a da se ne divimo Hristu. On je Bog, neko ko ima vrhovnu vlast, a opet On se svojevoljno odrekao te svoje jednakosti sa Bogom i postao kao mi. Zašto? Zato da bi mogao da čini ovakve stvari! Zato da bi mogao da zaštiti ljudski rod koji stenje pod teretom ogrehovljenje prirode, bez nade i vodsta.
Kao što apostol Pavle kaže “naša zemljska kuća” zbog koje “uzdišemo i čeznemo da se obučemo u svoj nebeski stan” - Isus je došao da nas uputi na taj nebeski stan.
Svi ovi događaji o kojim čitamo nam govore kakav je On u stvari, i kako je uopšte moguće da se odlučio da uradi tako nešto.
On, Sin Svemogućeg Boga, hodao je među ljudima, kao čovek. Pun saosećajnosti, brige, ljubavi, i instinskog autoriteta onog kome sve pripada i ko se brine za to šta mu pripada.
U prethodnom poglavlju čitamo o stvarima koje je Isus učio, o stvarima koje je govorio. Ogledamo se u Božanskoj mudrosti, otrežnjavajućim upozorenjima i praktičnim stvarima koje Bog očekuje da čine oni koji idu Njegovim putem.
Međutim, Isus nije došao samo da bi pričao. Njegove priče su se završavale, a tamo gde se priča završavala počinjala su dela.
I ovo poglavlje počinje rečima, “pošto je završio ...”.
Hrist je uvek tako činio, malo poučavanja, pa odlazak na drugo mesto, pa iskazivanja Božije sile izlečenjima, isterivanjem nečistih sila i drugim znacima.
Isus se uvek trudio da ono što govori potvrdi delima. Kao što i čitamo u Jovanovom evanđelju (9:2,3): slepi čovek se nije takav rodio zato što je neko od njegovih pogrešio, nego zato da se na njemu pokažu dela Božija.
Naš Bog nije demagog, on nije političar koji je jak samo na rečima, nego je silni Bog koji svoju vlast potvrđuje delima. Isus nije hodao unaokolo da bi bio viđen, nego da bi ljudima vratio nadu i pozvao ih u zajednicu sa Bogom.
Putevima ovog sveta danas ne hoda Isus, nego mi!
Da li naša dela potvrđuju našu veru?
Izlečenje kapetanovog sluge
Dakle, nakon pouka koje je izgovorio okupljenom mnoštvu, Hrist se uputio u Kafarnaum. Na putu ga je presrela delagacija jevrejskih starešina. Interesantno je da su oni došli da mole za pomoć za jednog stranca, za nekoga ko je u osnovi bio okupatorski vojnik, ali očigledno da je bio dobar prema narodu, a izgradio je i sinagogu.
Meni je vrlo interesantna činjenica da su oni, umesto kapetana, došli da iznesu molbu. Kasnije u priči čitamo da se on nije usudio da dođe do Isusa, razumevajući njegovu svetost, silu i autoritet. S druge strane, starešine su došle, bez ikakvog snebivanja. Došli su da traže od Isusa da učini ono što im je u tom trenutku bilo zgodno. I meni se čini da u tom njihovom stavu nije bilo dovoljno poniznosti, niti strahopoštovanja, već više onako, mole ga ali kao da naređuju. “Daćemo ti ponudu koju ne možeš da odbiješ.”
Ponekad se mi tako odnosimo prema Bogu. Kao da je dužan da učini ako ga mi nešto zamolimo. Kao da je On nema drugih, nego je samo nama na raspolaganju, pa kad ga trebamo mi odemo do njega i to je onda sređeno. Da li za nas, ili za nekog drugog, nije važno.
Na žalost, takav naš odnos ogleda se u svemu -
u odnosu prema crkvi - ponašamo se kao da smo se učlanili u crkvu, a ne kao da nas je Bog pridodao crkvi; prema službama; prema drugim vernima; prema davanju; prema upravljanju, redu ...
Naš stav je maltene - Bog može biti srećan što nas ima i što uopšte nešto tražimo od njega i što nešto može da uradi za nas.
Nema straha, nema osećaja veličine, nema osećaja svetosti.
Odrastao sam u katoličnoj crkvi, i stvarno nemam nešto posebno dobro da posvedočim o tome. Ali ima jedna stvar koju sam naučio, još kao mali ministrant. Kad uđeš u crkvu, kad te prekrije svod crkve, koji na mnogo načina treba da predstavlja nebeski svod, prva misao i osećaj koji te preplavi je - ovo je sveto mesto. I glas ti se utiša, i koraci omekšaju, i uopšte preplave te neka osećanja koja nigde drugde ne možeš da doživiš. Čak i ljudi koji ne veruju, podstaknuti su na ovu misao, a radi se samo o onome šta je čovek uspeo da predstavi u svojoj nesavršenosti.
Nisam pobornik strahopoštavnja prema zgradama i objektima. Zid je samo zid, ali mesto gde se okupljaju oni koji slave Savršenog Svetog Svemogućeg Boga i u zajednici dolaze u Njegovu prisutnost i komunikaciju sa Njim, je svakako Sveto mesto.
Kao da smo izgubili taj osećaj i kao da smo nekako izjednačili sveto i svetsko. Kao da smo postali, kako se kaže u uličnom žargonu, na “brate” sa Isusom.
Žalim da zapitate sebe: Kad ste poslednji put osetili da vam klecaju kolena kad izgovarate molitvu; kad ste poslednji put osetili nelagodu u stomaku kad ste ispovedali neki greh u molitvi; kad vas je poslednji put oblio hladan znoj kad ste morali da tražite nešto što ste izgubili jer ste bili neposlušni; kad ste se zadnji put iskreno štrecnuli kad ste hteli nešto da kažete ili uradite što nije u skladu sa hrišćanskim životom?
Da li u nama postoji ta spoznaja - ja sam čovek a On je Bog, ili jednostavno odemo do Isusa, i kažemo - “znaš ja sam malo pogrešio, aj’ ti to ispravi pa da ja počnem ispočetka.”
Čovek, kapetan, se nije usudio ni da ode do Isusa da ga pita za nešto; nije smeo ni u kuću da ga primi razumevajući njegovu Veličinu i Veličanstvo - ali starešine su zato otišle i rekle, “molimo te sredi to, to je skoro naš čovek, dobar je, dao je dosta para...”
Taj čovek je stvarno bio dobar. Poštovao je Jevrejsku veru, brinuo se za svoje počinjene, i iskreno verovao da Bog suvereno vlada ovim svetom. On nije bio jevrejin i ništa od toga nije morao niti je o bilo čemu od toga učio od malena.
Bio je običan rimski vojnik koji je našao svoju veru u veri izabranog naroda. Razumevajući to Božije veličanstvo, on se prema tome i odnosio na taj način. On je čuo za sva izlečenja koja su se dešavala (usput budi rečeno to mu je ujedno bio i posao), i verovao je da taj koji leči, može da izleči nekoga koga on lično ceni. Njegovo poštovanje jevreja i njihove vere bilo je ogromno, toliko da je sebe smatrao nedostojnim da on sam od Isusa moli za pomoć, nego to čini posrednim putem, preko starešina, sa kojima je očigledno imao dobru saradnju.
Kao Petar koji je rekao “idi od mene, Gospode, jer sam grešan čovek.” Luka 5:8
Primećujete da Isus bez reči polazi za njima. Ne raspravlja, ne kritikuje. On oseća potrebu.
Bogu je često naša bezočnost manji problem od potreba koje imamo, i on prelazi preko toga i želi da pomogne. (Na žalost mi to često zloupotrebljavamo)
Ali, ovde se dešava nešto predivno. Čovek, od koga se to ne bi očekivalo, i pored sve njegove dobrote, iskazuje neverovatnu veru i javno je ispoveda. U svojoj malenkosti on razume veličanstvo živog Boga. On ne želi da svojim prisustvom okalja Isusovu svetost. On razume da nije dostojan da uđe u prisutnost Božiju, ali zna da Bog može da učini velike stvari i bez obzira na tu nedostojnost. Bog čini stvari zato što je Bog - Bog, zato što ima autoritet nad svime što se dešava, a ne zato što nama nešto pripada ili što smo ga nečim zadužili ili nam se čini da smo nešto zaradali ili platili.
To je vera koju Bog očekuje od ljudi, vera za divljenje. I Isus se ne ustručava da to divljenje i iskaže.
Isus traži one koji umeju da prepoznaju delo Božije i svojom verom proslavljaju to delo. On je u stalnoj potrazi za onima koji u svakom delu milosti prepoznaju Boga, a ne ocenjuju Boga po tome koliko daje i koliko ispunjava njihove želje.
Ponekad se desi, da mi, koji navodno živimo sa Bogom, činimo upravo suprotno.
Oživljavanje udovičinog sina
Pored ovog događaja sa kapetanom i njegovim slugom, čitamo i o drugom događaju.
Ovo je poseban i specifičan događaj. Tu niko ne moli Isusa da interveniše, niko ne iskazuje svoju veru, niko ne vapi, niko se ne žali, niko ne traži mrvice sa stola gospodara. Ljudi su u svom bolu, zatečeni zlom situacijom, skrhani bolom i možda sa pitanjem na usnama - zašto Bog dozvoljava da se ovakve stvari dese?
Nažalost, takve stvari se dešavaju. Dešavale se se ranije, dešavaće se i u budućnosti. Ali jedno je sigurno što možemo da vidimo iz ove priče. Bogu je stalo, Isus je sažaljiv i saosećajan, i čini da beznadežne situacije postanu izvor snage i radosti.
Po meni, Luka je ovaj događaj zapisao kao upozorenje, koja se nastavlja na prvi događaj. Vidite, Bog će činiti milost ljudima, zato što je Bog. Zato što je milostiv, i zato što se brine o svemu što je stvorio.
Ne zato što je neko zaslužan (iako Bog nikome ne ostaje dužan); ne zato što se neko za njega zauzeo (iako treba da molimo zastupničke molitve), ne zbog porekla, ni položaja ni bogatstva.
Da li će to ljudi prepoznati ili ne, zavisi od ljudi. Da li će se pokloniti pred njegovom silom zavisi od ljudi. Da li će sa strahopoštovanjem pristupati pred svog Boga, ili će sebi graditi bogove po svojoj meri, zavisi isključivo od ljudi.
Šta nas ove dva zabeležena slučaja uče?
Svetu je potreban Bog. Svet je u stalnoj potrazi za Bogom. Čak i ateisti pokišavaju da dokažu da Bog ne postoji, čime u stvari na posred način priznaju njegovo postojanje.
Ipak svet ne treba bilo kakvog boga. Ljudi očas posla naprave sebi boga. Nije uopšte u pitanju. Aron je očas posla sklepao ono tele, Gedeon je časkom postavio oplećak, ...
Svetu je potreban veliki, beskonačni, svemogući, sveprisutni, suvereni Bog.
Ljudi bi voleli da imaju boga koji će im obezbediti ono što oni žele - mir, blagostanje, bogatstvo, ravnotežu. Ljudi vape za mirom, ali mira neće biti. Sve je više rata, sve je više nemira, sve je više nespokojstva i nesigurnosti. Zašto? Zato što ne postoji mir u ljudima. U svakome od nas besni svakodnevni rat. Taj rat se prenosi na sve oko nas. Zbog toga rata u nama svet će se pre ili kasnije raspasti i sve ovo što vidimo će nestati.
Kad se to desi oni koji ne poznaju Boga će propasti ili a oni koji ga znaju će se spasiti. To je činjenica.
Ko će im to objaviti? Ima li neko drugi sem vi i ja?
Bog suvereno vlada svime što je stvorio. On je iznad svega i sve je pod njegovom kontrolom. Bog je ovde danas. U tebi i u meni. On vodi rat u nama koji vodi konačnoj pobedi.
Ta činjenica bi trebala da ukloni sve one trice kojima se bavimo u svom životu i koje nas sprečavaju da živimo pun hrišćanski život. Trebala bi da nam omogući da umesto u ljude gledamo na njega. Kad kažem na ljude - prvo mislim na sebe.
Da li razumete tu neverovatnu privilegiju, čast i odgovornost. On je tu.
Kad nastavimo da čitamo ovo poglavlje, vidimo da Jovan šalje delegaciju koja pita Isusa, da li si ti onaj koga čekamo ili da čekamo nekog drugog. Oni nisu bili sigurni, ali mi jesmo.
Nemamo više koga da čekamo. Možemo, kao narod koji je gledao čuda, da ispovedimo “Bog je posetio svoj narod”, ali to nije dovoljno. Jer Bog nije samo posetio svoj narod već se i nastanio u svom narodu.
Mi u našim životima vidimo da je Bog među nama. Da li ćemo to podeliti sa drugima zavisi od nas. Da li ćemo živeti u skladu sa tim, opet zavisi od nas. Naš odnos sa njim zasniva se na tome, i naša večna nagrada zavisi od toga.
Bog je učinio sve što je do Njega i on će naći one koji su spremni to da čine i koji žele da prime nagradu
Vremena su ozbiljna, i potrebno je da i sami budemo ozbiljni - da sve što radimo, govorimo i mislimo bude u skladu sa veličinom Boga koji nas je pozvao.
Amin!
