Tri drveta i slava Božja

Priča o tri drveta.

Na jednom brdu rasla su tri drveta. Svojim krošnjama pokazivala su prema Bogu i svako drvo sanjalo je svoj san.

Prvo drvo sanjalo je da vidi svet, da okusi uzbuđenja života, da sazna da li i šta ima iza planina koje su okruživale njegovo malo brdo. Maštalo je tome da prevozi bogate, možda i samog kralja.

Drugo drvo maštalo  je o tome da život provede u bogatstvu i sjaju, da se o njemu brinu, da bude ukrašeno i posebno uvažavano.

Treće drvo bilo je neugledno i nije se moglo uporediti sa dva drveta u čijoj seni je raslo. Celog života samo se trudio da se što više ispravi kako bi, kao i njegova braća, mogao svojom krošnjom da pokazuje na Boga. Slušao je on maštarije svoje braće, možda se i sam nadao da bi mogao postati nešto, ali sve što je želeo da pokazuje prema Bogu.

Jednog dana došao je čovek sa svojim drvosečama i posekao sva tri drveta. Kad je video prvo drvo pomislio je, „ovo je odlično drvo, taman da završim čamac koji sa započeo.“ Za drugo je namenio da od njega napravi kovčeg u koji će staviti svoje dragocenosti. Treće drvo, iako je bilo krivo i neugledno, posekao je da se mu se nađe, za svaki slučaj.

Od prvog drveta čovek je napravio brodić. Iako je očekivalo da će prelaziti mora, drvo ugrađeno u brodić, nije nikad preplovilo više od jezera. Od drugog drveta čovek je napravio kovčeg za dragocenosti koji je optočio okovima i sjajnim zakovicama, i ojačavo jakom bravom. Na žalost, blago je brzo potrošeno i kovčeg je poslužio kao kutija za hranu za životinje. A treće drvo? Ostavljeno je u dvorištu i zaboravljeno. Bio je to tužan kraj za tri drveta sa velikim snovima.

Ali jedne večeri, dok je kovčeg ležao na podu pećine koja je služila kao štala, u prostoriju su ušli muškarac i žena. Žene je bila trudna i uskoro se porodila. Muškarac je uzeo kovečeg, napunio ga slamom, i u njega stavio tek rođenu bebu. Drvo je shvatilo da u svom naručju drži najveću dragocenost. Mnogo večeri kasnije brodić je prevozio grupu ljudi preko jezera. Odjednom nastala je velika oluja koja je pretila da ih potopi. Ljudi su bili veoma uznemireni, osim jednog koji je spavao na samo pramcu. Kad su ga probudili on je zapretio jezeru i vetru i sve se smirilo. Drvo je tada shvatilo da prevozi Kralja nad svim kraljevima.

A jednog dana treće drvo je isečeno i jedan njegov deo stavljen je na leđa, od šibanja izmrcvarenog, čoveka koji ga je nosio sve do brda izvan grada. Tada su ga klinovima zakucali na njega, i podigli visoko iznad zemlje. Drvo nije moglo da zamisli ništa gore od ovoga šta su ljudi uradili ovom čoveku. Bilo je postiđeno, a želelo je samo da pokazuje prema Bogu.

Međutim trećeg dana sve se promenilo. Čovek koji je bio prikovan na njega ustao je iz mrtvih i treće drvo je znalo da će od sad uvek kad ljudi pogledaju na njega misliti na Boga.

Sva tri drveta, sa svojim nadama i željama, učestvovala su u proslavljanju Boga, na način na koji je Bog to želeo. 

Slava je veoma važna tema evanđelja koje je napisao Jovan. Na samom početku njegovog evanđelja čitamo „I Reč je postala telo i nastanila se među nama, i mi smo gledali njenu slavu, slavu Jedinorođenoga od Oca, punog milosti i istine.” Jovan 1:14 Kad, govorimo o Isusu uvek se fokusiramo na slavu. Pročitajte Jovan 12:9-50

BOŽJA SLAVA I ISUS

Na samom početku ovog dela evanđelja nailazimo na neverovatno uzbuđenje koje je zavladalo u Jerusalimu i okolini pošto se pročulo da je Isus tu. Onaj isti Isus koji je vaskrsao Lazara.  Ali, nije bila uzbudljiva samo činjenica da je on tu, već i da namerava da uđe u sam Jerusalim. Ljudi su se pitali, „Kako će doći? Šta će da kaže? Šta će da uradi? Da li je došlo vreme da konačno objavi da je on taj, dugo očekivani, Mesija?“ Sve u svemu, svi su pričali o Isusu. I svi su želeli da ga vide.

Na dan kad je ulazio u Jerusalim oni su izašli pred gradska vrata da ga susretnu. Mahali su palminim granama, stavljali pred njega i vikali „Hosana! 'Blagosloven onaj koji dolazi u ime Gospoda!' Blagosloven Car Izraelov!“ (13 stih) Priredili su Isus carski doček.

Da bi se ispunilo proroštvo koje je Bog dao preko proroka Zaharija 9:9, Isus je ujahao u Jerusalim na mladom magaretu, koje je na čudesan način Bog obezbedio za njega (Luka 19).

I sami učenici bili su zbunjeni svime što se dešavalo. To odavanje časti, ta slava koja je prizivana na Isusa, bila im je veoma čudna. Ipak, sve što je vezano za Isusa ukazivalo je na slavu, koja je najvidljivija na krstu. Svet uvek vezuje slavu za bogatstvo i moć, ali slava Božija može da se vidi jedino u ljubavi, poniznosti i žrtvi. Svo troje Isus je pokazao na krstu, u smrtnom uzdahu.

Naime, Hrist je sve vreme govorio upravo o tome da seme mora da umre kako bi dalo ploda. I Njegova slava bila je upravo to – smrt nakon koje će doći plod, večni život. Njegovo predavanje Bogu, i Božije potvrđenje glasom sa neba govori o važnosti toga. Božji glas neki su čuli kao grmljavinu, nekima se činilo da su čuli glas anđela. I jedni i drugi čuli su Božji glas koji je govorio za njih, za njihovo spasenje.

Hristova slava je poziv onima koji ga slede da ne oklevaju da svoj život predaju u Božije ruke, jer samo u Bogu možemo sačuvati život, a bez Boga ga sigurno gubimo. Bog proslavlja i proslavljaće one koji su njegovi. Mnogi nisu, pa ni danas ne razumeju, Isusov postupak. I mnogi ne veruju i pored svega što Hrist čini. Jevreji su se pozvali na Zakon koji su njihovi očevi primili preko Mojsija na gori. I tada, stotinama godina pre, oni su na kratko čuli Božji glas, i videli dim, na kratko su bili svedoci Božje slave. Ipak, nakon toliko godina mogli su da vide mnogo veću slavu u Hristu nego što su njihovi očevi mogli i da zamisle. Ipak, i pored svega što je Isus činio, činjenica da se popeo na krst i da je na njemu umro potpuno je poremetila sva njihova očekivanja. Kad su ga kao cara dočekali na vratima Jerusalima, oni su se oslanjali na ono što je učinio sa Lazarom, Vartimejem, uzetim kod Vitezde, oživljenim u Nainu, i još neka čuda. Međutim kad je u celosti otkrio svoju prirodu, svoj identitet, način na koji će se proslaviti, oni su se odvratili od njega. Poveli su se za onima koji su vikali “Raspni ga“.

Jovan je taj nedostatak vere protumačio kroz proroštvo proroka Isaija „Ko verova propovedanju našem, i mišica Gospodnja kome se otkri?“ (53:1) “Učini da odeblja srce tom narodu i uši da im otežaju, i oči im zatvori, da ne vide očima svojim i ušima svojim da ne čuju i srcem svojim da ne razumeju i ne obrate se i ne iscele.“ (6:10)

Isaija je govorio o Hristu jer je, u veri, video njihovu neveru i njegovu slavu. 

BOŽJA SLAVA I MI

Kako se ono što je Isus govorio o sebi i Božjoj slavi odnosi na nas, kakav uticaj ima ili treba da ima na naš život?

Kad je Isus rekao da je došao čas da se proslavi Sin Čovečji i objasnio neophodnost svoje smrti, nastavio je : „Ko voli svoj život - upropašćuje ga, a ko mrzi svoj život na ovom svetu - sačuvaće ga za večni život. Ako ko meni služi - neka ide za mnom, i gde sam ja, onde će biti i moj služitelj; ako ko meni služi, njega će poštovati Otac.“ (25,26 stih) 

Hrist je morao da umre da bi bio  proslavljen. On je to uradio i za svakog od nas, ali traži od nas da učinimo isto šta i on. Naravno, to ne znači da svako od nas treba da se popne na krst na Golgoti, ili bilo gde drugde. Ono što On traži od nas je da naš ponos, sebičnost i ljubav prema svetu umre kao rezultat poslušnosti Bogu. Ono što Hrist traži od nas je direktno suprotno od onoga što su činili tajni vernici o kojima čitamo „Ipak su mnogi od starešina poverovali u njega, ali zbog fariseja nisu javno ispovedali, da ih ne bi isključili iz sinagoge; jer su više voleli ljudsku slavu, nego li slavu Božiju.“ (42,43 stih)

Ljudska slava je okrenuta samo sebi i ima za cilj proslavljanje samog sebe. Božja slava računa na poniznost, žrtvu, potčinjavanje, podnošenje, razumevanje, …

Hrišćani bi trebalo da žive tako da proslavljaju Boga. Sve što se nas tiče treba da proslavlja Boga „Ako, dakle, jedete, ako pijete, ako ma šta činite, sve činite na slavu Božiju.“ 1. Korinćanima 10:31.

Ljudi se često trude da velikim delima pokažu na Boga - grade hramove, zadužbine, organizuju velike humanitarne projekte, društveno korisne akcije, spasavanje gladnih, žednih, siromašnih, zavisnih … ali Isus poziva da malim stvarima pokazuju na slavu Božju. Nema boljeg načina da ukažete na Boga od ljubavi prema bližnjem, nošenjem slabosti slabih, pomaganjem i staranjem da svi zajedno dočekamo Hristov dolazak.

Mi smo primili slavu Božiju u naš život i sad treba da je - u poniznosti, podnošenju, strpljivosti i ljubavi - pokazujemo drugim ljudima.

Ona tri drveta iz priče na početku imala se velike snove i očekivanja za svoj život, i želje kako da ugode Bogu. Međutim, tek kad su posečena, isečenana delove i ostavljena Bog ih je iskoristio na najlepši moguči način da pokaže svoju slavu. Dozvolimo Bogu da on odluči kako ćemo mi pokazati njegovu slavu. 

 

   

RAZVEDENI HRIŠĆANI

Pre neko vreme moja poznanica stajala je na ulazu u školsku zgradu sa dva muškarca. Pošto sam i ja imao sastanak sa njom prišao sam im, a ona mi je ljubazno predstavila obojicu – „ovo je moj bivši muž“ pokazala je na jednog od njih, a zatim je pokazala na drugog „to je moj sadašnji muž“. Pošto sam se upoznao sa njima i shvatio da nemamo nikakvih zajedničkih tema, otišao sam u hol škole da je sačekam dok završi sa onim šta je imala.

Kad mi se pridružila, iako je ništa nisam pitao, objasnila mi je da se odlično slaže i sa bivšim i sa sadašnjim, i da se često dogovaraju oko mnogih stvari.

Cela ta situacija bila mi je poprilično čudna, ali nisam želeo da komentarišem.

I neko se može zapitati kakve to ima veze sa hrišćanstvom. Nikakve, osim što među hrišćanima ima onih koji se dobro slažu i za bivšim i sadašnjim. Pri tom ne mislim na bivše i sadašnje bračne drugove, već na bivše i sadašnje živote.

Mnogi hrišćani, kao i ova žena, često i sa određenom dozom ponosa, govore o svom bivšem. Tako imamo – bivše alkoholičare, bivše pušače, bivše narkomane, bivše preljubnike, bivše psovače, bivše ogovarače ... To stanje bivšeg, izjednačeno je sa stanjem sadašnjeg. Kao da Hrist nije umro za ono što je bilo, kao da nam On nije promenio bivšu prirodu. Kao da neko može da živi i sa bivšim i sa sadašnjim.

I GREHOVA NJIHOVIH VIŠE SE NEĆU SEĆATI

Ovo su Božije reči koje nam govore da Bog ne želi i ne gleda na nikoga kakav je bio pre. Grehovi u kojima smo bili, staze po kojima smo lutali, zablude kojih smo se držali, slasti u kojima smo uživali odvajali su nas od Njega i svega ono što On ima za nas. Zato je Bog odlučio da svakome ko poveruje, pokaje se i prihvati Hristovu žrtvu, oprosti njegove grehe. Ali ne samo da ih oprosti, već i da se ne podseća na njih. Bog, naravno, ne zaboravlja šta smo sve činili, ali nikad više ne iznosi našu prljavštinu pred nas, čak ni onda kada se zateknemo u istom prestupu u kojem smo već bili. Bog nikad ne kaže „Aha, znao sam da ćeš opet to uraditi, isto kao i deset puta do sad.“ Ne, svaki put kad padnemo Bog nas ponovo podiže sa istim blagim i milostivim strpljenjem. Postavlja nas na noge, i pomaže nam da nastavimo put.

Iako to možda nekome neće zvučati dobro, ali mi ne samo da smo bivši grešnici, mi smo grešnici u sadašnjem vremenu. Ali Bog nas ne gleda na taj način. To što nas On ne gleda kao grešnike, ne znači da smo prestali biti grešnici, već da je sve naše obuhvaćeno Hristom. Tako da Bog ne gleda na nas kakvi jesmo po sebi, nego nas gleda kakvi smo po Hristu. On vidi Hrista koje je svoj život dao za nas. To je sloboda, to je dobra vest, to je stanje u kojem se nalaze oni koji su sa Hristom umrli i sa njim oživeli.

U Hristu nema mesta za bivše, u Hristu je sve sadašnje. U njemu je sve što je staro izbrisano, u njemu je sve prljavo očišćeno, sve obveznice poništene, a dugovi plaćeni krvlju koju je prolio na krstu.   

Zato se Bog više ne seća onoga u čemu smo bili niti pak dozvoljava da iko dira u to.

ŽIVOT U KOMPROMISU

Međutim, mnogi kao da se posebno trude da žive i sa bivšim i sa sadašnjim. Zašto bi to želeli? Pre svega zato jer ne moraju da naprave ni jedan radikalni rez u svom životu. Neke promene (najčešće one najvidljivilje i neke manje bolne) da, ali neke stvari ne moraju nikad da se promene. To znači da nikad sasvim ne moraju da prekinu sa prošlim životom i na taj način ostavljaju rezervni položaj na koji uvek mogu da se vrate. S druge strane, novo ih prihvata sa svim onim što su bili, pa čak mogu i da ostvare određene povlastice zbog onoga šta su bili.

Bivši život ponekad služi kao značka ili čak kao članska karta nekog ekskluzivnog kluba u koji mogu da uđu samo izabrani. Tako to bivše postaje znak prepoznavanja, pripadništva i ponosa. Što je bivše bilo gore to više vredi sadašnjem. Na žalost taj pomereni sistem vrednosti negativno utiče na hrišćanski rast i zrelost.

Naime, može da stvori lažni osećaj sopstvene vrednosti i zasluge za promene koje se dese kad se od bivšeg prelazi u sadašnji život. Ništa nije toliko opasno koliko misao da smo sami nečim doprineli promeni našeg života. Onome koje je mnogo dužan mnogo je i oprošteno. Ali iskazana milost nije zbog dobrote dužnika nego zbog Onoga koji je milost iskazao. To što smo mnogo dobili ne znači da smo posebni već da smo bili u velikoj potrebi.  

Dalje, može da stvori lažni osećaj da, zbog bivšeg, ima više prava nego drugi. Biti u grehu znači biti zarobljen. Nema velikih i malih grehova, već po svetovnim standardima, više ili manje prihvatljivih. Biti lažljivac ili biti alkoholičar nije isto, po svetskim standardima. Biti preljubnik je često osobina kojim se nekih hvališu. Ipak, u Božjim očima svaki greh je uvreda za njega i povlači kaznu za nas. Sa svakih grešnikom Bog radi sa istim strpljenjem i milošću.  

I, svakako veoma važno, da zbog promene stvori lažnu sliku o sebi kao nekome ko je pozvan da ispravlja i vodi druge. Često, oni koji su imali najviše problema, zaborave kroz šta su sve prošli na svom putu iscelenja pa, kad se iscele, nemaju strpljenja za one koji su i dalje na tom putu. Kao onaj sluga koji bije svoje drugove u službi kad ode gospodar. Kad se gospodar vrati on će kazniti zlog slugu. (Matej 24:45-51). Uvek moramo da budemo svesni da smo samo sluge koje rade ono što im je bila dužnost.  

Ako bismo već govorili o nekom doprinosu to bi moglo da se svede samo na otvaranje vrata za promene, a za sve ostalo zasluga pripada samo Hristu. Pa i kod samog otvaranja vrata, i pristajanje na promene, pre treba da govorimo o delovanju Duha Svetog, nego o nekoj ličnoj voljnosti za promene.

Dakle, ono što smo činili, što smo bili ili smo mislili da jesmo je nešto po čemu više ne treba da se prepoznajemo i raspoznajemo. Naš bivši život, život po telu, je ono što je definitivno prošlo, a sad je ostalo ono što je duhovno. Pošto duhovno i telesno ne idu zajedno jer se telo stalno bori protiv duha, veoma je važno „razvesti se“ ili od tela ili od duha. Bog nam je omogućio tu opciju. Telo je u bludu s grehom i možemo da ga otpustimo bez ikakvih posledica, i da se ponovo venčamo sa Isusom Hristom po duhu koji nam je dat. Ako nam telo i dalje govori šta je dobro, korisno i prihvatljivo za nas, tada smo se možda razveli, ali smo i dalje u bludu. Telo je tad izjednačeno sa duhom i „ponosno“ možemo da kažemo da možemo i sa jednim i sa drugim.

NIKO NE TREBA DA BUDE POZNAT PO TELU

Apostol Pavle je napisao Korinćanima „Zato mi odsad nikog ne poznajemo po telu. Ako smo Hrista i poznavali po telu, sada ga više tako ne poznajemo.“ (2. Kor 5:16).

On je svoj bivši život shvatio kao balast, smeće, koga se treba otarasiti i koga više nije želeo u svom životu. Bio je progonitelj crkve i tu svoju reputaciju nije baš često isticao. Na jednom mestu, u poslanicima Galatima, pominje se njegova bivša revnost. Nije se njome ponosio, niti je druge na to podsećao. Naprotiv, u istoj poslanici u 2. poglavlju čitamo o njegovom beskompromisnom suprotstavljanju onima koji su hteli da budu i „bivši“ i „sadašnji“.

Cela njegova poruku može se vrlo lako sažeti u stih „Živim, ali ne više ja, nego u meni živi Hristos. A to što sada živim u telu, živim u veri u Sina Božijega, koji me je voleo i samoga sebe dao za mene.“

Bivši život je izbrisan i novi je postavljen.

Možda u bivšem postoji i nešto dobro, ne mogu o tome da sudim za tuđe živote. Ali, nekako mislim da je bio dobar ne bismo ga ostavljali nego bismo ostali u njemu. Umesto toga krenuli smo za novim za koji se ispostavilo da je mnogo bolji. Bog je u novom obezbedio sve najbolje za one koju su u njemu. Pa čak i kad ne ide najbolje – Bog opet sve vodi na dobro. One ne popravalja staro, ne krpi probušeno, ne lepi razlomljeno, već postavlja sve novo.  

Dakle, u Hristu ne dobijamo ono što je dobro, nego ono što je najbolje.  Život u Hristu ne trpi kompromise. Ili smo razvedeni od tela i venčani sa Hristom, ili i dalje koketiramo sa onim što je bilo, praveći se ispravni pred Njim.  

„Radujmo se i kličimo, i dajmo mu slavu. Jer, došla je Jagnjetova svadba i njegova Nevesta se spremila.  Dato joj je blistavo čisto platno da se u njega obuče."

A to platno su pravedna dela svetih.“ Otkrivenje 19:7,8

O tom Bogu želim da govorim

Lično poznavanje Boga i razumevanje Njegove volje zavisi od čovekovog pogleda na svet i njegovog ponašanja u zajednici u kojoj živi. Oni koji ne veruju u Boga polažu veoma malo na vrednost ljudskog života, dobra dela, dobrotu i ljubaznost. Čak i vernici mogu da budu nezainteresovani po pitanju toga KO je i ŠTA je Bog. Ova opasnost vidljiva je kroz istoriju. Ne tako davno neznabožački narodi smatrali su Boga kao nebo, sunce, mesec, okean, grom ili neko od drugih prirodnih čudesa. Drugi su, opet, bili ubeđeni da se Bog javlja kao medved, los, krokodil ili neka druga divlja životinja. Čak i u savremeno vreme neki koji veruju u Boga imaju pogrešno shvatanje njegove velike ljubavi ili njegove zastrašujuće strogoće. Neki vole da gledaju sam na njegovu ljubav i odbijaju da razmišljaju o njegovoj pravednosti i strogoći prema grehu i zlu uopšte. Od osnovne je važnosti da o Bogu budemo poučeni u slici koju nam otkriva Biblija.

Reč »priroda« znači bit karaktera, prirodne kvalitete, opredeljenost, raspoloženje. Međutim, kada govorimo o Bogu, mi govorimo o onim kvalitetama koje nam na pravi način oslikavaju Božiju bit. Kad govorim i o Božijoj prirodi, želim da obratim pažnju na Božije kvalitete o kojima nas Biblija uči.

Cela Biblija je, u stvari objava Božije prirode, i nemoguće je reći ovo govori o Bogu, a ovo ne govori. Sve što je napisano govori o njemu. Od 1. Mojsijeve 1:1 pa sve do poslednjeg stiha Otk 22:21 napisano je o našem Bogu. Ipak, moguće je nekako sabrati delove Pisma koji govore o pojedinim Božijim karakteristikima. Kad čitamo Psalam 104 i pročitamo kako nadahnuti pisac govori o Bogu zadivimo se kako je veličina i veličanstvo Božije vidljivo u svemu što je učinio stvarajući ovaj svet, vidljiva je njegova briga za sve što je stvorio, način na koji je stvarao kao i slava koja se pokazala kroz sve što je stvorio.

Psalmopisac govori,

            Mnogo li je dela tvojih, Gospode!

                sva si ih ti mudro uredio.

                Puna  je zemlja blaga tvojega. (24)

                Nek je večna slava Gospodu!

                Nek se veseli Gospod u delima svojim. (31)

Ovakve i slične reči uobičajene su za Bibliju; one nam pokazuju kako je Bog velik, dobar i pravedan.

Pročitajte kratak pasus u Delima 17:16-34.

Ovde vidimo apostola Pavla kad je doputovao u Atinu, glavni grad mnogobožačkog učenja onog vremena, na svom putu sejanja crkava Hristovih. Kad je hodao ulicama punih ljudi, postao je svestan snažne religiozne klime koja je vladala u ovom gradu. Vidimo iz izveštaja da je idolopoklonstvo u ovom gradu bilo strahovito veliko. Ceo grad bio je ispunjen idolima paganskih bogova izvajanih u svim mogućim materijalima. Lepota umetnosti koja zadivljuje i današnje naraštaje osatavila je snažan uticaj na apostola. Sve sa čim se susreo govorilo mu je o tome koliko je celoj ovoj civilizaciji bilo neophodno potrebno objaviti velikog i istinskog Boga sa neba. Pavle je utrošio neko vreme tražeći nagoveštaj interesovanja žitelja ovog grada za istinitim i živim Bogom. Njegov napor je urodio plodom i on je dobio priliku da govori pred vodećim filosofima i učiteljima Atine. Ono što je Pavle ovde izgovorio može da nam posluži kao primer i matrica za sva predavanja i podučavanja o Božijoj prirodi, slavi i veličanstvu.

Kroz svoju fantastičnu službu na Marsovom Brdu, Pavle je svojim slušateljima pokazao postojanje veličanstvenog Boga na nebu. Služba bogovima koju su njegovi tadašnji slušaoci vršili u nepoznavanju prave istine o Bogu, dobila je novu dimenziju objavom Boga koji je Istina, Život i Svetlo. Objava Božije prirode predstavljalo je pravo prosvetljenje za njegove slušaovce. O čemu je to Pavle govorio, koje je osobine naglasio?

BOG JE NEOGRANIČENI VLADAR

Bog je neograničeni i univerzalni vladar. Dela 17:24,26

»Bog koji je stvorio svet i sve što je u njemu, kao gospodar neba i zemlje ne stanuje u rukotvorenim hramovima. On je takođe učinio da sav ljudski rod potiče od jednog čoveka i da se nastani po svoj zemlji, postavio je određena vremena i granice njihovog nastanjivanje. »

Bog gospodar neba i zemlje. On je božanski vladar svega. Bog ima prava da gospodari nad čovekom jer ga je On i stvorio. I kao što vlada svemirom tako vlada i ljudima. Ljudi mogu da se bune protiv toga, i mogu da budu neposlušni Bogu. Ipak, bez obzira na protivljenje Bog je i dalje ostaje Gospodar. Bez obzira na protivljenje, Božji plan nastavlja da se ostvaruje. Ovo pravilo Božije vlasti glasi:

»Jer je napisano: »Tako mi života, govori Gospod, meni će se prikloniti svako koleno, i svaki jezik ispovediće Boga.« (Rim. 14:11)«

Neko danas može da kaže da odbacuje Boga i odbija da živi pod njegovom voljom, ali oni koji iskreno istražuju Bibliju reći će:

»Gospod kraljuje, strepe narodi . . . (Ps 99:1)

»On, Gospod, on je Bog naš,«

sudovi se njegovi u celoj zemlji vrše. (Ps. 105:7)

»Narodi će biti peći krečne, »

trnje posečeno, što u vatri gori. (Is. 33:12)«

Moramo da shvatimo da ljudi, sve dok ne prihvate volju Božiju i potčine mu se kao suverenom vladaru,  ne mogu da pronađu iskrenu sreću i radost. Zbog toga uvek iznova treba da se podsećamo i poučavamo ovoj velikoj istini, ali i da upućujemo druge i ovo, sa nadom da će se i u njima pojaviti želja da postanu poslušni Svemogućem, da se potčine i služe samo njemu.

BOG JE SVEMOGUĆ

Sva moć je u Božijim rukama. To vidimo u Delima 17:24.28:

»Bog koji je stvorio svet i sve što je u njemu, kao gospodar neba i zemlje ne stanuje u rukotvorenim hramovima.

Jer u njemu živimo, i mičemo se, i jesmo, kao što su i neki od vaših pesnika rekli: i mi smo njegov rod.«

Bog na nebu je neopisivo moćan. On je svemoguć. Ta njegova moć je vidljiva u  stvaranju. Samo neko Svemogućeg može da stvori vasionu, zemlju i sve na njoj? Njegova moć je vidljiva u činjenici da je u njemu sadržan sav život – »U njemu živimo i mičemo se«

Paganski bogovi bili su beživotni i nemoćni, ali Pavle propoveda Boga koji: »svojom silom. dejstvuje u nama, (i) može da učini preko svega i iznad svega što mi ištemo i mislimo« (Ef. 3:20). O ovoj neograničenoj moći posvedočio je i Hrist kad je molio »Ava, Oče, tebi je sve mogućno . . .« (Mk. 14:36). Ova sila dospuna je onima koji se potčinjavaju Bogu.

BOG JE NEZAVISTAN

Niko ni na koji način ne može da utiče na Boga, njegove odluke i planove. Dela 17:35.

»Niti prima službe od ljudskih ruku – kao da ima potrebu za čim, pošto sam daje svima život, i dah, i sve.«

Služba ili služenje, je reč koja doslovno znači, brinuti se, voditi računa o, obezbeđivati nekome šta želi i šta mu je potrebno.

Mnogobošćima je bilo sasvim normalno da se brinu za svoje bogove. Donose im hranu i piće, čiste ih, prenose, farbaju .... Prorok Jeremija gledao je na one koji su služili idolima i prinosili im hranu koji su njihovi idoli trebali. Kad je video njihovu službu, vreme i napor koji su ulagali u to služenje, on je rekao (10:5,10):

Stoje pravo ti bogovi kao stubovi tvrdi i ne govore;

Nose ih, jer ne mogu hoditi.

Ne plašite ih se, jer ne mogu zla činiti,

a nemoćni su da dobra čine

.................

Ali je Gospod pravi Bog, živi Bog i večni kralj.

Pred srdnjom njegovom sva se zemlja trese

a narodi ne odole gnevu njegovom.

Ako pročitamo ceo ovaj tekst iz Jeremije od 1 do 13 stiha videćemo punu slika sve te bede.

Međutim istiniti Bog ne zavisi od službe onih koji mu služe. On je nezavistan.

On želi da mu služimo, ali ta služba mora da bude rezultat naše ljubavi i razumevanja. Bog i danas želi da mu služimo, i da ta služba bude izraz poverenja, pouzdanja, zahvalnosti i poštovanja. Ideja da Bog zavisi od službe ljudi Biblija odlučno odbacuje.

U Psalmu 50:12 imamo zapisane Božije reči

»Da ogladnim, nebih ja to tebi rekao, jer je moja cela vaseljena, i sve što je u njoj.«

Nemojte nikad da poverujete da Bog zavisi od nečega što ste vi uradili za njega. Ta ideja je potpuno besmislena:

»Tako i vi govorite kad svršite sve što vam je naređeno: mi smo nekorisne sluge, učinili smo što smo bili dužni da učinimo.« (Lk. 17:10)

TRI, ALI IPAK JEDAN

Ovo je najteži i najinteresantniji prikaz Božije prirode o kome treba stalno da se podučavamo.

U Delima 17:29 čitamo:

»I pošto smo rod Božiji, ne treba da mislimo da je Božanstvo kao zlato ili srebro ili kamen, kao tvorevina ljudske ljudske umetnosti ili zamisli.«

Reč »Božanstvo« upoznaje nas ovde sa onim što najčešće nazivamo »TROJSTVO«. Iako reč trojstvo ne možemo da se pronađe u Bibliji, o konceptu trojstva postoje pouke u Pismu. Biblija nas uči da je Božanstvo sastavljeno od tri člana – Bog Otac; Hristos Sin; i Duh Sveti. O Božanstvu nam govori i Stari zavet, na taj način što nalazimo zamenicu »Ja« i »Mi« u istom stihu. Pojam Božanstva nije potpuno objašnjen u Starom zavetu zbog toga što je to objašnjene deo velikog plana otkupljenja koji je objavljen u Novom zavetu (1.Pet. 1:10-12).

U Novom zavetu nalazimo mnogo napomena o Božanstvu,

»Jer u njemu obitava sva punina Božanstva.« (Kol. 2:9)

Na mnogo mesta u Novom zavetu tri člana Božanstva nabrojana su zajedno (Mt. 28:19; Lk. 1:35; Rim. 1:3,4; 15:30; 1.Kor. 12:4-6).

Nauka o Božanstvu (Trojstvu) je možda najzagonetnije učenje o Bogu koje nalazimo u Bibliji. Ljudima je prosto nemoguće da u potpunosti shvate ovo učenje zbog toga što su ograničeni po pitanju otkrivenja duhovnih stvari. Međutim, Bog nam je dao nekoliko objašnjenja koja mogu da nam budu od pomoći za bolje razumevanje ovog velikog učenja.

Prvo, Biblija nam govori da sve tri osobe Božanstva dele iste osobine. I Sin i Duh Sveti su večni (Is. 9:6; Jev. 9:14), sveprisutni (Mt. 28:20; Ps. 139:7),  sveznajući (Jv. 16:30; 21:17; Is. 40:13,14), i svemogući (Fil. 3:21; Rim. 15:19). Biblija nas takođe i uči da se svaki od članova oslovljava sa BOG – Otac (Jv. 8:54); Sin (Jv. 1:1); i Duh (Dela 5:3,4).

Drugo, iako je svaki član trojstva pojedinačan, Biblija ponekad govori o njima koa da su jedno. Reč Sin i Otac govore kao da u isto (Jv. 1:1-4; 17:21). Za Oca i Duha se kaže da su jedno (Dela 5:3.4). Za Duha i Sina se kaže da su jedinstveni (Rim. 8:9). Neko može da bude zbunjenon ovim poistovećivanjem i krene u tumačanje da Biblija u stvari uči samo o jednoj osobi u Boažanstvu, a ne tri. Ova zabuna može da se prevaziđe ako se razume da postoji jedinstvo sva tri člana Božanstva, dakle jedinstvena misao i delovanje.

Treće, Biblija nas uči da iako u trojstvu postoji subordinacija, ipak je svaki član jednak ostalim članovima (Fil. 2:5-10). Poneko vidi da su Hrist i Duh Sveti manji od Oca, ali to svakako nije tačno. U Trojstvu vlada potpuno jedinstvo. Međutim, subordinacija ima itekako važnu ulogu. Iako je po liniji subordinacije Otac taj koji je poslao Sina, a Sin je taj koji je poslao Duha (Jv. 15:26; Gal. 4:4), jednakost ni na koji način nije narušena, jer Duh proizilazi od Oca, ali Ispituje i dubine Božije i dodeljuje darove po svojoj volji.

Četvrto, Biblija nas uči da unutar Božanstva postoji »jednina množine«. Na taj način je najlakše objasniti kako tri člana postaju jedan. Pogledajmo malo ovaj koncept jednine množine. Postanje 2:24, govori nam da će muškarac i žena postati »jedno«, ali će ih i dalje biti dvoje. Biblijia na mnogo mesta koristi reč »jedan« na mestima na kojima je potpuno nemoguće govoriti o prostom jedinstvu (Dela 4:32: ......., a u 1.Kor. 3:8 čitamo .......) Ako je to istina, zašto je onda tako teško prihvatiti jedninu množine Božije? Jedinstvo Božije označava složeno jedinstvo. Odbacivanje činjenice da Trojstvo ne postoji, je zaslepljivanje samog sebe i odbacivanje Biblijskog učenja. Pavle je želeo da njegovi slušatelji saznaju istinu.

Kad je Pavle stajao pred vodećim učiteljima i filosofima onih dana, želeo je da ih nauči – najjednostavnije što je moguće – ko je Bog. Njegove reči na Marsovom Brdu je čudesna diskusija o Veličanstvenom Bogu na nebesima. Kad čitamo ovu veliku službu, možemo da primetimo nekoliko Božijih osobina o kojima je Pavle govorio.

Te osobine jedinstvene su za Boga u kojeg verujemo. I ni jedna njegova osobina nije nam ostala sakrivena, jer je on u svojoj milosti želeo da nam se objavi onakakav kakav jeste.

Ponekad ćemo, možda, imati problema sa nekim od tih osobina. Ali ako smo mu poslušni on će nam pomoći da razumemo i prihvatimo.