DETE, SVE MOJE JE TVOJE

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, nedelja, 15. mart 2020)

Na samom početku želim da pročitam jedan kratak stih, Luka 15:31 „On mu pak reče: dete, ti si uvek sa mnom i sve što je moje - tvoje je;“ Ovih dana svedoci smo jedne sveopšte panike koje vlada u svetu, oko korona virusa. Ljudi su naprosto prestravljeni činjenicom da bismo svi mogli da se zarazimo, a da bi neki mogli od toga i da umru. Dakle, situacija nije baš bezazlena, naprotiv izgleda veoma opasno. Nemam nameru sa ovog mesta da dajem uputstva kako da se ponašate u skladu sa zarazom, šta da radite i kako da se zaštitite. Sve to prevazilazi moje kompetencije i, naravno, znanje, a i informacija ima sasvim dovoljno. Ono što je meni posebno zasmetalo u ovoj situaciji i zašto to pominjem, je način na koji su reagovali pojedini hrišćani. Pošto sam vrlo aktivan na raznim društvenim mrežama i pratim mnoge hrišćanske grupe i pojedince, prosto sam iznenađen tim reakcijama. Od jednog potpuno neodgovornog i neće-na-nas stava, dao fatalističkih poziva na poslednje pokajanje, jer evo Isus lebdi na oblacima sa svojim anđelima. A sve ono niti je za lako-ćemo, ali nije ni za bežanje u gore i sakrivanje po pećinama. Ipak, ono što me iznenađuje je činjenica koliko malo ljudi znaju o svom Bogu, Njegovom Sinu i o Svetom Duhu. Izjave – korona je kazna za greh sveta, korona je osveta Božija za nevernike, Bog želi da probudi ljude da poveruju da je on pravi Bog, su naprosto neprihvatljive, da ne upotrebim neku težu reč. Verujem da i ovde među nama ima onih koji tako misle, to neka ostane vama na savest. Interesantno je primetiti da iste parole imaju i hrišćani i muslimani, pa mi je nekako jasno da sve te ideje dolazi iz jedne glave, a to sigurno nije Božija. E sad, za ono u šta veruju muslimani, u to neću da se mešam, ali ... Siguran sam da naš Bog nije takav! On ne uništava živote, već iz spasava. On, istina, dozvoljava da se pojave posledice neodgovornog ponašanja, pa čak i pandemijskih razmera, ali ne kao kazna, ne kao sredstvo uništenja. Jednom je Mića Anđelić, govoreći ovde povodom onog razornog cunamija gde je poginulo na stotine hiljada ljudi, istakao da ovaj svet nije raj, i da se ovakve stvari dešavaju jer ogrehovljeni svet trpi posledice svog ponašanja. Pa, pošto je to već rečeno, ne bih ponavljao lekciju. Umesto toga, podsetiću vas na onu epizodu iz Hristovog života kad je hteo da uđe u jedno selo ali nisu hteli da prime, pa su se dvojica najrevnosnijih ponudili da reše situaciju: „Kada su to videli učenici Jakov i Jovan, rekoše: Gospode, hoćeš li da kažemo da siđe oganj s neba i da ih uništi? A on se okrenu i ukori ih [rekavši: ne znate kakvog ste duha; Sin čovečiji nije došao da uništi ljudske živote, nego da ih spase].“ (Luka 9:54) To je naš Bog. Do poslednjeg trenutka, do zadnjeg daha, on ne prestaje da se bori za život, za spasenje, svakog čoveka, pa ni sad nije drugačije. Osim toga, ako ćemo se već pozivati na Bibliju i na starozavetne nesreće i i otkrivenjske najave uništenja, setite se da je većina nesreća i pošasti došla na ljude jer su oni, koji su govorili da su verni Bogu, činili nepravdu, zlo i klanjali se idolimo koje su stvarali. Dakle, neka svako preispita sebe, nek svako izvadi brvno iz svoga oka, pa nek onda kopa po tuđem. A ono što možemo svakako da uradimo, pre nego što upremo prst na one druge, uprimo prst na svoje čelo i podsetimo se na to ko je naš Bog. Ova krizna situacija podsetila me na dvojicu ljudi, hrišćana, koji su ostavili veliki utisak na mene. Jedan je Martin Luter, a drugi je Ditrih Bonhofer. Čitao sam o Luterovom ponašanju za vreme Crne smrti, koja je u njegovo vreme harala Evropom, pa i gradom gde je on živeo. Kad su zatražili od njega da napusti grad i ode na sigurno, on je to odbio jer „služitelj Božjih dobara, mora da prednjači u dobrim delima, za koje je od Boga pripravljen.“ A Bonhofer je, iako su ga kao neprijatelja nadolazećeg nacizma i Hitlera, njegovi prijatelji sklonili u SAD, odlučio da se vrati i da nastavi poučavanje i ohrabrivanje zajednica da slede Božji put. Za to je položio i svoj život. Jer hteli to ili ne, prihvatali to ili ne, mi smo, draga braćo i sestre, so i svetlo ovoga sveta. Ljudi će čak i nevoljno gledati na nas, neki s namerom da nas još više optuže, a neki sa nadom i potrebom za sigurnošću, i smislom. I, šta će oni videti, šta će čuti od nas? Zato, ali ne samo zato, ne treba da budemo kao oni o kojima piše Pavle u poslanici Rimljanima 10:2 „Jer im svedočim da imaju revnosti za Boga, ali bez pravilnog saznanja.“ Potrebno je da budemo revnosni za Božije delo, ali moramo da imamo i pravo saznanje i spoznaju našeg Boga. Prvog četvrtka u mesecu, propovedao je brat Saša iz Šapca, i pomenuo je priču o izgubljenom sinu, i otad neprestano razmišljam o tome. Jako volim tu priču. Izgleda da svi propovednici vole tu priču. Često govore teme iz te usporedbe. Lepih tu propovedi ima, i dobrih poruka i pouka. I zato želim danas, da nam ovaj deo Lukinog evađelja, 15. glave, posluži kao ohrabrenje i pouka. Svi jako dobro znamo da je mlađi sin tražio od oca da mu da ono što mu, navodno, pripada, i da je to i dobio. I onda je, to što je dobio, spiskao. Potrošio je zadovoljavajući svoje, recimo tako, potrebe - da bude prihvaćen, poznat, omiljen, bezbrižan... i tako dalje, šta sve već mladi ljudi imaju na pameti kad misle o tome šta je važno. I, iako često o ovim potrebama razmišljamo u negativnom kontekstu, one nisu obavezno i sasvim negativne (bar ne sve) – i bar ne kad se pojave u životu mladih ljudi. Mladi ljudi, stvarno imaju potrebe da budu prihvaćeni od drugih koji su isti kao oni. Imaju potrebu da budu omiljeni, da žive jedan bezbrižan život. Mi stariji znamo da su to mladalačke želje i da ne može dugo da se živi tako kako mladi žele i zamišljaju. Znamo jer smo to preživeli, odživeli, sazreli, umudrili se i shvatili da je život mnogo komplikovaniji nego što izgleda, i razumeli da je, najčešće, mnogo bolje biti i sluga kod bogatog oca, nego gospodar praznog džepa i stomaka. Zato se i valjda i kaže – mladost ludost, starost mudrost. Ipak, iako imamo čvrsto negativan stav po tom pitanju, mi se ponekad, u odnosu sa Bogom, ponašamo, upravo, kao taj mladi čovek. Hoću da kažem, da često od Boga tražimo ono što smatramo da nam pripada, a to je, najčešće, nešto što će naš život učiniti boljim, lepšim, sigurnijim, bogatijim, interesantnijim. Želimo da budemo zdravi, dobro stojeći, bezbrižni, da nas ljudi uvažavaju, da možemo da ih napojimo i nasitimo – i fizički i duhovno. U stvari želimo da ovom svetu pokažemo da smo neko i nešto. Čini se da nismo mnogo odmakli od primera ovog mladog čoveka, iako bismo baš voleli da jesmo. Ali, svaki put, kad kažemo meni pripada, mene sleduje, ja očekujem, ... mi u stvari, tražimo isto što i ovaj mlađi sin. Daj ti meni što meni pripada, ... S druge strane opet, kad gledamo na starijeg brata, rekao bi čovek da je neki viskomoralan, ozbiljan, radan, posvećen lik, upravo lik koji treba da nam služi za primer. Međutim, ima tu nešto što nas odbija, nešto u njegovom ponašanju što je veoma čudno. I nekako se osećamo neugodno kad čitamo o njemu, i, barem se meni to dešava, nemam nikavu pozitivnu misao u odnosu na njega. Naprotiv. Koristimo ga kao primer nezadovoljnika, ogorčenog, ljubomornog ... i, kao da navijamo za ovog mladog, bez obzira kakve je gluposti napravio, i prosto nam pođu suze na oči kad se nađe ponovo u zagrljaju svoga oca. Koga nam od njih dvojice, u stvari, Bog postavlja kao primer i zašto? Odmah da kažem da mladićemo ponašanje nije primerno i neka se niko ne poziva na to – u smislu, vidiš kako je on, pa mu je otac oprostio, valjda će i meni. Ta spoznaja grešnosti, i unapred uračunato oproštenje je vatra u kojoj ne bih želeo da se pečem. Ali, nećemo o tome sad ... Druga jedna stvar je važna, i to je suštinska razlika između njih dvojice. Mlađi sin, baz obzira na sve svoje mane, jako dobro zna ko je njegov otac – zna da nikog ne zakida, da se brine o svima - počev od slugu pa do svojih sinova, zna da je mekog srca, i šta je najvažnije, zna da može da razgovara sa njim. Stariji sin uopšte ne poznaje svog oca, ne zna kakav je, ne razume njegovo ponašanje, njegove postupke, čak i osuđuje sve to što otac radi. Da li je njegov hladni stav prema ocu, bolji od stava koji je imao ovaj mlađi? To je razlog zašto, čak i nesvesno, rekao bih po Duhu, bez obzira na postupke ovog mlađeg, imate više simpatija prema njemu nego prema starijem sinu? Ono što je pouka iz ovoga je da nepoznavanje Boga, može da stvori mnoštvo problema, nama kao hrišćanima, ali i onima koje su ugledaju na nas ili kojima svedočimo. Jer, ako ne znamo ko je, kakav je, šta je, ako ne razumemo njegovo ponašanje, ako ne razumemo šta govori, ako ne razumemo njegovu ljubav, milost, strpljenje, daražljivost, dobrotu, ... kako onda možemo da kažemo da mu verujemo, da se pouzdajemo u njega. Ako mi ne znamo ko je On, kako ćemo druge ljude pozvati da stanu pred njega, sa pokajanim srcem, sigurni da neće biti odbačeni, kažnjeni, stigmatizovani, već naprotiv prihvaćeni, voljeni, očišćeni, obnovljeni ... Ako nismo sigurni u to šta je, kako ćemo mu ispovedati sopstvenu grešnost, tražiti pomoć, milost, dar, službu, ... Razumete da od poznavanja Boga zavisi sve. Jevreji su u potpunosti zastranili, odlutali, odvojili se od istinitog, ... i zato ova priča, jer istina je da su bili revnosni, ali bez pravog saznanja kome ni zašto? Međutim, glavna misao i poruka koju sam želeo da prenesem je nešto drugo, meni vrlo ohrabrujuće, posebno u ovo smutno vreme, kad je sve poremećno, izvitopreno, nesigurno, bolesno i neizvesno. Naime, na kraju sve te priče o dva sina, o pokajanju, o oproštenju, o zavisti i ljubomori, stoji jedan stih kao svetionik, „dete, ti si uvek sa mnom i sve što je moje - tvoje je;“ To je Očeva izjava koju najčešće izgubimo u poučni i divnim pukama i porukama ovo priče. Ovo je, verujem, jedna od najvažnijih izjava koje je Isus dao, a tiče se naših života. Obratite pažnju, ovde ne piše „sve što tražiš dobićeš, ili sve što ti treba dobićeš, ili sve što smatram da treba da imaš daću ti, ili sve što sam stvorio stoji ti na raspolaganju ...“, to piše na drugim stranicama naše biblije. Ovde piše, „dete, sve što je moje – tvoje je.“ (teknon, panta ema sa) Ovde se ne radi o imanju ili nemanju nečega. Ovde se ne radi o delu ili udelu u nasledstvu uopšte se ne radi o materijlnim stvarima. Isus na jednom mestu kaže, istu neverovatnu stvar, samo drugim rečima - ko je video mene video je Oca. (Jovan 14:9) ili sve što je očevo i moje je. Razumete šta to znači? Treba da se izdignemo iznad onoga šta možemo da dobijemo ili da izgubimo i da prihvatimo ono što stvarno jesmo – domaći Božji, deca Boga Svevišnjeg. Jer nam se, na žalost, dešava da, ako se ne ponašamo kao mlađi sin, da u svojim slastima potrošimo ono što smo tražili (kako kaže Jakov), počnemo da se ponašamo kao stariji sin, koji je tu, ali potpuno nesvestan mogućnosti i statusa koji ima. Mmnogi hrišćani danas, žive zarobljeni svojom vizijom Boga, svojim strahovima, ljubomorama, i ko zna čime još, i ne koriste svoje status, svoj položaj – da su sinovi, naslednici, da im je na raspolaganju sve što Bog ima. I onda, imajući takav stav o Bogu, kao stariji sin o svom ocu, spustimo Boga na nivo onoga koji može nešto da nam da. I to čak i nije najgore i najdublje što idemo, nego sami procenjujemo šta bi Bog mogao da nam da a šta ne, i to, na žalost, na osnovu onoga šta mislimo o njemu. Pa onda, jer ni sami nismo sigurni za to što tražimo, a ne znamo šta bismo sve mogli da tražimo, ostanemo ljuti i nezadovoljni, jer se on, eto, nije setio da nam da, to što smo mi želeli da nam da, ali nismo smeli da mu kažemo. Ali, da vam kažem, pre nego što pred Boga iznesete sve što je u vašem srcu, bez straha da će vas osuditi ili odbiti, prihvatite svoj status, privilegiju i obaveze koje Božije dete ima. I biće da ćete dobiti mnogo više i bolje nego što ste tražili. Jer, Božije misli nisu naše misli, i Njegov putevi nisu naši putevi. On čini stvari koje su nam nezamislive i izgledaju nemoguće. Neko će se možda pitati, ako je sve što je i njegovo i moje, ima li onda potrebe moliti se, jer mogu da uzmem šta mi treba. Da li to znači da ne treba da se molimo? Pa šta da vam kažem, i Isus se molio, zar ne? I to mnogo češće i mnogo strasnije nego bilo ko od nas. Dakle, molitva i dalje ostaje najvažniji deo hrišćanskog života. Ali, samo ako pod molitvom podrazumevate razgovor sa Bogom, a ne spisak želja, narudžbenicu, listu zadataka koje Bog treba da ispuni da biste vi bili zadovoljni ili spisak osoba koje treba spasiti ili postaviti na neko mesto. Moramo biti svesni da, ako je u odnosu sa Bogom, sve Njegovo i moje, onda molitva nije proces podnošenja različitih zahteva, molbi i zahvalnica, već je molitva razgovor dve strane povezane istim ciljem, interesom i željom, da sve ono o čemu se razgovara dobije najbolji mogući završetak. Dakle molitva je ispovedanje lične podređenosti Božijoj volji, prihvatanje svoje uloge u Božijem planu, pristanak na službu u Božijem delu, preuzimanje odgovornosti za ono što ti je povereno od Boga, potčinjavanje telu Hristovom na mestu koji ti je Bog odredio ... To je, draga moja braćo i sestre, smisao – sve moje je i tvoje. Da je mlađi sin, kojim slučajem, imao isti stav prema ocu kao stariji sin – ne smem na oči da mu se pojavim, znam ga kakav je, škrtica matora, još će batinom da me najuri - umro bi međ onim svinjama. Prošao bi kao onaj što je sakrio talanat jer je gospodar strog. Otac je, kad se mlađi sin vratio, odbio da prihvati da mu sopstveni sin bude sluga, iako je sin bio spreman da prihvati tu ulogu. Ne! Onaj ko je sin, je sin! Nema razloga da se plašite svog Oca? Zar mislite da je njemu važno išta osim vaše dobrobiti i sigurnosti? Kako kaže apostola Pavle u poslanici Rimljanima 8:37-39 „Ali u svemu tome mi nadmoćno pobeđujemo pomoću onoga koji nas je zavoleo. Ubeđen sam naime, da nas ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sadašnjost, ni budućnost, ni sile, ni visina, ni dubina, niti kakvo drugo stvorenje, ne može rastaviti od Božije ljubavi, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem.“ Čovek može da padne u greh, može da zaluta, može da zastrani – ali ako poznaje svoga oca, zna da, ako traži oproštaj od njega, ako se ponizno vrati – da će Otac oprostiti, rane zaceliti i sve će biti dobro. Jer, Bog je veći od svakog grehe koji čovek može počniti, i može ga oprostiti. Šta više, već ga je oprostio. Njegov Sin, Jedinorođeni, umro je na krstu da bi svaki greh, za koji se pokaješ, bio oprošten, i da dobiješ nazad svoje mesto koje ti pripada. Mesto sina, sunaslednika, deteta Božijeg. Jer sve što je Njegovo i tvoje je. Neka nas Gospod sve blagoslovi svojom milošću. Amin!