(Protestantsak evanđeoska crkva Beograd, 18.09.2022)
Dolazak Božijeg carstva (Mt 24,23-28, 37-41)
Jednom kada su ga fariseji pitali kada će doći Božije carstvo, Isus im odgovori: »Božije carstvo ne dolazi kao nešto što se vidi. Ljudi neće moći da kažu: ‚Evo ga ovde!‘ ni: ‚Eno ga onde!‘, jer Božije carstvo je u vama.«A učenicima reče: »Dolazi vreme kada ćete žudeti da vidite samo jedan dan Sina čovečijega, ali ga nećete videti. A ljudi će vam govoriti: ‚Eno ga onde!‘ ili: ‚Evo ga ovde!‘ Ne idite onamo i ne jurite za njima. Jer, kao što munja, kada sevne, obasja nebo od jednog kraja do drugog, tako će biti i sa Sinom čovečijim na njegov dan. Ali on prvo mora mnogo da prepati i ovaj naraštaj mora da ga odbaci.
»Kao što je bilo u Nojevo vreme, tako će biti i u dane Sina čovečijega. Ljudi su jeli i pili, ženili se i udavali, sve do dana kada je Noje ušao u kovčeg. Onda je došao potop i sve ih uništio. Biće i kao što je bilo u Lotove dane: ljudi su jeli i pili, kupovali i prodavali, sadili i gradili. A onog dana kad je Lot izašao iz Sodome, gorući sumpor zapljušta s neba i sve ih uništi.
»Tako će biti i onoga dana kada se pojavi Sin čovečiji. Ako se neko toga dana zatekne na krovu, a stvari su mu u kući, neka ne silazi da ih uzme. I ko se zatekne u polju, neka se ne vraća. Setite se Lotove žene! Ko pokuša da sačuva svoj život, izgubiće ga, a ko izgubi svoj život, sačuvaće ga.Kažem vam: te noći biće dvoje u jednoj postelji – jedno će se uzeti, a drugo ostaviti. Dve žene će zajedno mleti žito – jedna će se uzeti, a druga ostaviti.«
»Gde to, Gospode?« upitaše ga.
A on im reče: »Gde bude lešina, tamo će se okupiti i lešinari.«
Šta vi pomislite ili čemu se ponadate kad se pomene Božije carstvo?
Imate li sliku Hrista na tronu, ovenčanog slavom, svuda oko njega njegovi sledbenici, a okolo razbacani njegovi protivnici.
Sve je bleštavo belo, čisto, bez mrlje, mirno, u vazduhu se čuje umirijuća melodija nekog predivnog psalma koji slavi Božije ime, i sve je taaaako dobro.
Da li je to to? Da li je to ono o čemu sanjate i imate vizije kad zamišljate to vreme i to stanje?
Da, da, to je to, a biće još bolje.
Dobro. A sad se probudite.
Još uvek ste na zemlji, i skoro sve je potpuno suprotno od vizije koju imate.
Fariseji, tj. Jevreji generalno, su imali sličnu, ali ipak malo drugačiju viziju - Mesiju u sjajnom oklopu, u zlatnim bojnim kolima, juri Rimljane unaokolo, proteruje ih iz Kanana, a na Davidovom prestolu sedi Davidov, a u Hramu služi Araonov naslednik.
I sve je super. Čuju se psalmi i prodorni zvukovi šofara koji objavlju pobedu i pozivaju ljude pred lice Božije.
I, kad će to biti? pitaju oni Isusa.
A Isus im onda kaže - ajde sad se prvo probudite!
Pogledajte kakav je svet koji vam je Bog dao da njime upravljate i kakvo je duhovno stanje ljudi koje vam je Bog poverio da ih vodite.
Pre stihova koje smo pročitali, Luka je zapisao jedan događaj o tome kako je Isus izlečio deset gubavaca 17 poglavlje :11-19.
Možda niste znali, ali guba je u to vreme bila veoma raširena. Bila je to strašna, ponižavajuća bolest za koju nije bilo leka. Oboleli su bili obavezni da se odvoje od sveta, a sve što je imalo bilo kakve veze sa njima ili su oni dotakli, bilo je spaljeno. Više nisu mogli da žive sa svojim porodicama, da prisustvuju molitvama u sinagogama niti da učestvuju u bilo kakvim društvenim aktivnostima. Živeli su odvojeno na posebnim, udaljenim mestima, okupljeni sa isto takvim nesrećnicima radi podrške u zajedničkoj nevolji. Povremeno su se približavali naseljenim mestima moleći za milostinju.
Izgleda da je jedino nevolja mogla da prevaziđe sve verske i nacionalne razlike jer se u ovoj grupi našao i neki Samarjanin, u normalnim okolnostima neprihvatljiv za Jevreje. Ali, ovo nisu bile normalne okolnosti, i poslednja stvar na svetu koja je bila važna ovim ljudima je nacionalnost i vera, a o izgledu, obrazovanju i socijalnom statusu da i ne pominjem.
I to je, u stvari tužno! Tužni je to da smo tek kad nas nevolja pritera, spremni da prevaziđemo razlike koje, ako smo zdravi, nikad ne bi ni trebale biti smetnja za zajedništvo, saradnju, podršku, napredak.
Istina je ono što kažu “Zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu.”
Ali je očigledno da, kad nam je dobro, smišljamo zlo, a tek kad nas pogodi zlo, shvatamo šta je jedino važno.
Ipak, to je neka druga priča za neku drugu priliku.
Tako se desilo da je deset gubavaca bilo zajedno na ulazu u jedno mesto u koje je Isus želeo da uđe. Deset ljudi moli za milost. Isus, pun božijeg milosrđa, izleči sve njih i šalje ih da se pokažu sveštenicima.
Samo jedan od njih se vraća da se zahvali Isusu, i to samo onaj od koga se to ni ne očekuje. Isus postavlja veoma važna pitanja: „Zar ih nije deset očišćeno? Gde su ostala devetorica? Zar se nije našao niko da proslavi Boga, sem ovog koga smatrate strancem?”
Zašto pominjem ovu epizodu? U stvari, zašto je Luka postavio ovaj zapis neposredno pred zapis sa farisejima? Znamo da je Luka veoma pažljivo izlagao prikupljeni materijal, i siguran sam da ga je Sveti Duh nadahnuo u ideji da ova dva događaja napiše jedan uz drugi.
Šta je zajednička karakteristika svih deset ljudi - smrtonosna bolest.
Šta je zajednička karakteristika onih devet ljudi - nezahvalnosti.
Zašto je Samarjanin izvodjen? Da se naglasi nezahvalnost Jevreja Bogu za dobra koju su im učinjena.
Dakle, posle ovako očigledne manifestacije Božjeg milosrđa i nesumnjivog čuda izlečenja neizlečivih - i to ne jednog nego deset njih, i očiglednog neprimerenog ponašanja ljudi, o kojima treba da brinu, čitamo o tome kako fariseji “hladno” to uopšte ne pominju i postavljaju pitanje o dolasku Božijeg carstva.
Izgleda da im je mnogo važnije raspravljati o teološkim temama ili o nekim političko pravnim pitanjima, nego sama briga o onima koji su u nevolji i problemima.
Jer, šta stoji iza ovog pitanja? Briga za narod? Ne, naravno!
Nego želja za moći i prevlasti i religijskoj čistoći, (o tome je Mića govorio pre par nedelja).
Važno je da mi budemo na vlasti, da oteramo strance, da naša religija bude na prvom mestu, da ništa ne zagadi naše tradicionalne vrednosti, ... mi ćemo pokazati da se bavimo važnim verskim pitanjima, i Bog mora time biti zadovoljan. Mi se ne bavimo tako trivijalnim stvarima kao što je beda, nepravda, kriminal, korupcija i sl.
To je karakterisitika svake religije, ondašnje i današnje - da se ne bavi važnim, nego prevažnim stvarima.
Isus je zbog toga bio veoma razočaran, i to je veoma često i jasno pokazivao i pre u susretu sa farisejima i relgijskim vođama.
Jedan od razloga bio je taj što pored takvih “duhovnih” vođa nije teško izgubiti osećaj za zahvalnost, dobrotu, milosrđe, ispravno ponašanje, moral, porodične vrednosti, ...
“Kako seješ, tako i žanješ” je narodna poslovica, koja je svakako primenjiva ovde.
Ako je od dobrobiti ljudi važnije nego drugo pitanje, onda ljudi ne mogu ni da steknu osećaj što je stvarno važno, nego misle da je važno ono što im, u stvari, zamagljuje vid i odvraća ih od važnih stvari.
A Isus im onda kaže - ajde sad se prvo probudite!
Pogledajte kakav je svet koji vam je Bog dao da njime upravljate i kakvo je duhovno stanje ljudi koje vam je Bog poverio da ih vodite.
Pre stihova koje smo pročitali, Luka je zapisao jedan događaj o tome kako je Isus izlečio deset gubavaca 17 poglavlje :11-19.
Možda niste znali, ali guba je u to vreme bila veoma raširena. Bila je to strašna, ponižavajuća bolest za koju nije bilo leka. Oboleli su bili obavezni da se odvoje od sveta, a sve što je imalo bilo kakve veze sa njima ili su oni dotakli, bilo je spaljeno. Više nisu mogli da žive sa svojim porodicama, da prisustvuju molitvama u sinagogama niti da učestvuju u bilo kakvim društvenim aktivnostima. Živeli su odvojeno na posebnim, udaljenim mestima, okupljeni sa isto takvim nesrećnicima radi podrške u zajedničkoj nevolji. Povremeno su se približavali naseljenim mestima moleći za milostinju.
Izgleda da je jedino nevolja mogla da prevaziđe sve verske i nacionalne razlike jer se u ovoj grupi našao i neki Samarjanin, u normalnim okolnostima neprihvatljiv za Jevreje. Ali, ovo nisu bile normalne okolnosti, i poslednja stvar na svetu koja je bila važna ovim ljudima je nacionalnost i vera, a o izgledu, obrazovanju i socijalnom statusu da i ne pominjem.
I to je, u stvari tužno! Tužni je to da smo tek kad nas nevolja pritera, spremni da prevaziđemo razlike koje, ako smo zdravi, nikad ne bi ni trebale biti smetnja za zajedništvo, saradnju, podršku, napredak.
Istina je ono što kažu “Zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu.”
Ali je očigledno da, kad nam je dobro, smišljamo zlo, a tek kad nas pogodi zlo, shvatamo šta je jedino važno.
Ipak, to je neka druga priča za neku drugu priliku.
Tako se desilo da je deset gubavaca bilo zajedno na ulazu u jedno mesto u koje je Isus želeo da uđe. Deset ljudi moli za milost. Isus, pun božijeg milosrđa, izleči sve njih i šalje ih da se pokažu sveštenicima.
Samo jedan od njih se vraća da se zahvali Isusu, i to samo onaj od koga se to ni ne očekuje. Isus postavlja veoma važna pitanja: „Zar ih nije deset očišćeno? Gde su ostala devetorica? Zar se nije našao niko da proslavi Boga, sem ovog koga smatrate strancem?”
Zašto pominjem ovu epizodu? U stvari, zašto je Luka postavio ovaj zapis neposredno pred zapis sa farisejima? Znamo da je Luka veoma pažljivo izlagao prikupljeni materijal, i siguran sam da ga je Sveti Duh nadahnuo u ideji da ova dva događaja napiše jedan uz drugi.
Šta je zajednička karakteristika svih deset ljudi - smrtonosna bolest.
Šta je zajednička karakteristika onih devet ljudi - nezahvalnosti.
Zašto je Samarjanin izvodjen? Da se naglasi nezahvalnost Jevreja Bogu za dobra koju su im učinjena.
Dakle, posle ovako očigledne manifestacije Božjeg milosrđa i nesumnjivog čuda izlečenja neizlečivih - i to ne jednog nego deset njih, i očiglednog neprimerenog ponašanja ljudi, o kojima treba da brinu, čitamo o tome kako fariseji “hladno” to uopšte ne pominju i postavljaju pitanje o dolasku Božijeg carstva.
Izgleda da im je mnogo važnije raspravljati o teološkim temama ili o nekim političko pravnim pitanjima, nego sama briga o onima koji su u nevolji i problemima.
Jer, šta stoji iza ovog pitanja? Briga za narod? Ne, naravno!
Nego želja za moći i prevlasti i religijskoj čistoći, (o tome je Mića govorio pre par nedelja).
Važno je da mi budemo na vlasti, da oteramo strance, da naša religija bude na prvom mestu, da ništa ne zagadi naše tradicionalne vrednosti, ... mi ćemo pokazati da se bavimo važnim verskim pitanjima, i Bog mora time biti zadovoljan. Mi se ne bavimo tako trivijalnim stvarima kao što je beda, nepravda, kriminal, korupcija i sl.
To je karakterisitika svake religije, ondašnje i današnje - da se ne bavi važnim, nego prevažnim stvarima.
Isus je zbog toga bio veoma razočaran, i to je veoma često i jasno pokazivao i pre u susretu sa farisejima i relgijskim vođama.
Jedan od razloga bio je taj što pored takvih “duhovnih” vođa nije teško izgubiti osećaj za zahvalnost, dobrotu, milosrđe, ispravno ponašanje, moral, porodične vrednosti, ...
“Kako seješ, tako i žanješ” je narodna poslovica, koja je svakako primenjiva ovde.
Ako je od dobrobiti ljudi važnije nego drugo pitanje, onda ljudi ne mogu ni da steknu osećaj što je stvarno važno, nego misle da je važno ono što im, u stvari, zamagljuje vid i odvraća ih od važnih stvari.
Mi ne moramo ovu lekciju da učimo iz tuđih primera, jer smo sami okusili svu gorčinu nezahvalnosti, napada i omalovažavanja od strane onih kojima smo pomagali.
Koliko god da smo dobra činili ljudima, koliko god da je bilo osvedočenja o istinskog brizi i dobroti hrišćanskih zajednica uvek smo, umesto zahvalnosti, dobijali “teološka” pitanja.
Koliko god da smo iskazivali hrišćanskog milosrđa, uvek je bilo pitanja o našoj “teološkoj” ispravnosti. Uvek je religija uspela da postavi prepreku jednostavnoj veri i Božijoj blagodati.
Čak i one najbolje stvari koje smo iskazivali, bile su pod sumnjom, a često i sam povod za negativistički stav prema nama.
Dobrota crkve često je pripisivana pogrešnim i podlim motivima.
Ponekad, tu i tamo, pojavi se neki deseti pun zahvalnosti i prepoznavanja ukazane mu dobrote, ali devetoro ostaje zarobljeno okovima svoje religioznosti - možda oni ovo čine da mi otmu dušu, po nalogu zapada da unište sve što je naše ...
Ali, to je samo jedna strana problema.
Mnogo opasniji i veći problem su odnosi koji mogu da zavladaju unutar zajednice, crkve, porodice Božije. Zato se Isus, odmah nakon fariseja, obraća učenicima.
Pojava religioznosti u crkvi, otupljuje duhovnu oštrinu i osećajnost, pojavljuje se neosetljivost i apatičnost u odnosu na stanje onoga koji sedi pored nas. To je ono što može postati razarajuća sila, koja će oslabiti, i opasno ugroziti bili koju zajednicu.
Ja verujem da razumete koliko su, od bilo kog “teološkog” pitanja, važnija briga i staranje za ljude sa kojima delimo istu veru i nadu u spasenje.
“Nosite bremena jedni drugih” ili “dužnost jakih je da nose slabost slabih” su direktna zapovesti iz Novog zaveta, na koje veoma često ostanemo sasvim indiferentni.
Umesto toga, iz nekog razloga, iskaču teološko-religijska pitanja, koja odvlače pažnju od onoga što je istinski važno i potrebno ljudima.
Razmatranja na temu - šta obući, šta jesti, šta piti, da li žene da propovedaju, da li da sviramo u crkvi, da li se molimo u jezicima, da li ćemo primiti ovoga ili onoga ...
Svako takvo nastojanje oslabljuje ili odvodi od službe pomaganja drugima.
Uvek će biti onih koji bi radije da razgovaraju o tome šta Biblija kaže o nekim teškim pitanjima nego da rade ono o čemu nas biblija uči da treba činiti drugima. Uvek će biti onih koji će se baviti teškim temama, da bi izbegli da odgovore na lake zahteve za poslušnost.
Jedino teško pitanje, teološko, kojim treba da se bavimo je “gde je Isus u mom životu”.
Farisiji dolaze do Isusa sa pitanjem koji Isusu je jasno govori da je to samo dimna zavesa koja treba da zamagli realno duhovno stanje.
Mnogo je lakše raspravljati o pitanjima koja se odnose na neko neodređeno vreme, nego odgovarati na pitanja trenutka i trenutačnog stanja.
Mnogo je lakše zamišljati buduće nebesko carstvo i nebeska prostranstva nego sagledati realnost života u kojem živimo.
Ja sam sasvim siguran da fariseji nisu očekivali odgovor koji su dobili, a koliko mi se čini nisu baš bili ni zadovoljni jer se diskusija ne nastavlja.
Jer odgovor glasi - carstvo je već tu, među vama, u vama - ako je Bog tu i ako ste vi njegove sluge, onda je ono među vama i u vama.
Drugim rečima, prestanite da se bavite vremenom izvesnim i poznatim samo Bogu, i okrenite se oko sebe.
Ako ima Božijeg Svetog Duha u vama odmah ćete prepoznati Božije carstvo, jer ono se prepoznaje po - ljubavi, milosrđu, opraštanju, pomoganju, podnošenju nepravde, saradnji, služenju, žrtvovanju, radovanju, slavljenju ... sada i ovde.
Ima li toga, među vama i u vama ili nema - odgovor je na pitanje ima li Božijeg carstva ili nema.
Probudite se, carstvo Božije je u vama, ako --.
- imate silu Svetog Duha, dakle Bog je na tronu, u svom hramu, carstvo je u vama.
- imate dar Svetog Duha, dakle služite svom caru, carstvo je svugde oko vas.
- imate pečat Svetog Duha, carski sinovi i kćeri, carstvo je u vama.
Uostalom za to i molimo: “Neka dođe carstvo tvoje, neka bude volja tvoja, na zemlji kao i na nebu,” - da li je volja njegova u vašem životu ovde na zemlji, ako jeste - carstvo je tu, u vama.
A sad neko će reći: a šta je sa drugim dolaskom? Zar carstvo neće biti uspostavljeno tek kad on dođe?
Vidite, ako imate sve to što sam napomenuo, onda možete biti sigurno da vas neće mimoći ono drugo, nebesko, koje tek dolazi sa Gospodom sa visina.
Znam da žudimo za tim trenutkom. I sam Isus kaže da ćemo žudeti da ga vidimo samo jedan dan. Svaki hrišćanin žudi da vidi Hrista bar za trenutak.
I ponekad, zbog te žudnje, postajemo lak plen za razne manipulatore, lažne proroke, slatkorečive propovednike, promotere prosperiteta, motivacione mahere i sikretestičke hohštaplere ... i zbog želje da se što više približimo Isusu poverujemo - e ovo je pravo, e ono je pravo, e ovako treba da zvuči istina, e onako - ili evo ga ovde, eno ga onde.
Ali njega nema ni tamo ni onamo - on je u vašem srcu ili nije nigde. Ako nije tu, džaba idete na bilo koju stranu sveta, za bilo kojim pozivom, nigde ga nećete naći.
Umesto da vreme provodimo sledeći glasine i “raznorazne istine” koje češkaju uši ili u besplodnom čekanju i uspavani, sanjareći o budućem, ostanimo relani, aktivni i verni na mestu gde jesmo, dajući od sebe ono što smo od Boga primili.
A kad se On pojavi, to će svi videti. Biće to jedno dramatično iskustvo, doživljaj neviđenih razmera.
Planeta i ljudi će se uskomešati, ljudi će biti zbunjeni i uzbuđeni, ... biblijski zapisi koji govore o vremenima kad je Bog snažno delovo na zemlji, svedočanstvo su za to. To su bili samo pojedinačni slučajevi u kojima je Bog svodio račune, ali kad Isus bude došao drugi put, biće svedeni svi računi.
Koliko god da smo dobra činili ljudima, koliko god da je bilo osvedočenja o istinskog brizi i dobroti hrišćanskih zajednica uvek smo, umesto zahvalnosti, dobijali “teološka” pitanja.
Koliko god da smo iskazivali hrišćanskog milosrđa, uvek je bilo pitanja o našoj “teološkoj” ispravnosti. Uvek je religija uspela da postavi prepreku jednostavnoj veri i Božijoj blagodati.
Čak i one najbolje stvari koje smo iskazivali, bile su pod sumnjom, a često i sam povod za negativistički stav prema nama.
Dobrota crkve često je pripisivana pogrešnim i podlim motivima.
Ponekad, tu i tamo, pojavi se neki deseti pun zahvalnosti i prepoznavanja ukazane mu dobrote, ali devetoro ostaje zarobljeno okovima svoje religioznosti - možda oni ovo čine da mi otmu dušu, po nalogu zapada da unište sve što je naše ...
Ali, to je samo jedna strana problema.
Mnogo opasniji i veći problem su odnosi koji mogu da zavladaju unutar zajednice, crkve, porodice Božije. Zato se Isus, odmah nakon fariseja, obraća učenicima.
Pojava religioznosti u crkvi, otupljuje duhovnu oštrinu i osećajnost, pojavljuje se neosetljivost i apatičnost u odnosu na stanje onoga koji sedi pored nas. To je ono što može postati razarajuća sila, koja će oslabiti, i opasno ugroziti bili koju zajednicu.
Ja verujem da razumete koliko su, od bilo kog “teološkog” pitanja, važnija briga i staranje za ljude sa kojima delimo istu veru i nadu u spasenje.
“Nosite bremena jedni drugih” ili “dužnost jakih je da nose slabost slabih” su direktna zapovesti iz Novog zaveta, na koje veoma često ostanemo sasvim indiferentni.
Umesto toga, iz nekog razloga, iskaču teološko-religijska pitanja, koja odvlače pažnju od onoga što je istinski važno i potrebno ljudima.
Razmatranja na temu - šta obući, šta jesti, šta piti, da li žene da propovedaju, da li da sviramo u crkvi, da li se molimo u jezicima, da li ćemo primiti ovoga ili onoga ...
Svako takvo nastojanje oslabljuje ili odvodi od službe pomaganja drugima.
Uvek će biti onih koji bi radije da razgovaraju o tome šta Biblija kaže o nekim teškim pitanjima nego da rade ono o čemu nas biblija uči da treba činiti drugima. Uvek će biti onih koji će se baviti teškim temama, da bi izbegli da odgovore na lake zahteve za poslušnost.
Jedino teško pitanje, teološko, kojim treba da se bavimo je “gde je Isus u mom životu”.
Farisiji dolaze do Isusa sa pitanjem koji Isusu je jasno govori da je to samo dimna zavesa koja treba da zamagli realno duhovno stanje.
Mnogo je lakše raspravljati o pitanjima koja se odnose na neko neodređeno vreme, nego odgovarati na pitanja trenutka i trenutačnog stanja.
Mnogo je lakše zamišljati buduće nebesko carstvo i nebeska prostranstva nego sagledati realnost života u kojem živimo.
Ja sam sasvim siguran da fariseji nisu očekivali odgovor koji su dobili, a koliko mi se čini nisu baš bili ni zadovoljni jer se diskusija ne nastavlja.
Jer odgovor glasi - carstvo je već tu, među vama, u vama - ako je Bog tu i ako ste vi njegove sluge, onda je ono među vama i u vama.
Drugim rečima, prestanite da se bavite vremenom izvesnim i poznatim samo Bogu, i okrenite se oko sebe.
Ako ima Božijeg Svetog Duha u vama odmah ćete prepoznati Božije carstvo, jer ono se prepoznaje po - ljubavi, milosrđu, opraštanju, pomoganju, podnošenju nepravde, saradnji, služenju, žrtvovanju, radovanju, slavljenju ... sada i ovde.
Ima li toga, među vama i u vama ili nema - odgovor je na pitanje ima li Božijeg carstva ili nema.
Probudite se, carstvo Božije je u vama, ako --.
- imate silu Svetog Duha, dakle Bog je na tronu, u svom hramu, carstvo je u vama.
- imate dar Svetog Duha, dakle služite svom caru, carstvo je svugde oko vas.
- imate pečat Svetog Duha, carski sinovi i kćeri, carstvo je u vama.
Uostalom za to i molimo: “Neka dođe carstvo tvoje, neka bude volja tvoja, na zemlji kao i na nebu,” - da li je volja njegova u vašem životu ovde na zemlji, ako jeste - carstvo je tu, u vama.
A sad neko će reći: a šta je sa drugim dolaskom? Zar carstvo neće biti uspostavljeno tek kad on dođe?
Vidite, ako imate sve to što sam napomenuo, onda možete biti sigurno da vas neće mimoći ono drugo, nebesko, koje tek dolazi sa Gospodom sa visina.
Znam da žudimo za tim trenutkom. I sam Isus kaže da ćemo žudeti da ga vidimo samo jedan dan. Svaki hrišćanin žudi da vidi Hrista bar za trenutak.
I ponekad, zbog te žudnje, postajemo lak plen za razne manipulatore, lažne proroke, slatkorečive propovednike, promotere prosperiteta, motivacione mahere i sikretestičke hohštaplere ... i zbog želje da se što više približimo Isusu poverujemo - e ovo je pravo, e ono je pravo, e ovako treba da zvuči istina, e onako - ili evo ga ovde, eno ga onde.
Ali njega nema ni tamo ni onamo - on je u vašem srcu ili nije nigde. Ako nije tu, džaba idete na bilo koju stranu sveta, za bilo kojim pozivom, nigde ga nećete naći.
Umesto da vreme provodimo sledeći glasine i “raznorazne istine” koje češkaju uši ili u besplodnom čekanju i uspavani, sanjareći o budućem, ostanimo relani, aktivni i verni na mestu gde jesmo, dajući od sebe ono što smo od Boga primili.
A kad se On pojavi, to će svi videti. Biće to jedno dramatično iskustvo, doživljaj neviđenih razmera.
Planeta i ljudi će se uskomešati, ljudi će biti zbunjeni i uzbuđeni, ... biblijski zapisi koji govore o vremenima kad je Bog snažno delovo na zemlji, svedočanstvo su za to. To su bili samo pojedinačni slučajevi u kojima je Bog svodio račune, ali kad Isus bude došao drugi put, biće svedeni svi računi.
Ovde nailazimo na stihove, 30 do 36, koji mogu da zbune. Šta oni, u stvari znače?
Pa, objašnjenje je poprilično jednostavno
1. Isus kaže, ništa ti ne treba, sem vere da sam došao po tebe. Okretanje i želja da se još nešto od života sačuva, mogu da budu smrtonosne.
2. I može neko da pomisli - a šta ako me zaboravi, a šta ako me previdi...
Čitajte ove stihove - u Božijem postupanju postoji red, tačno se zna ko će biti uzet, a ko će biti ostavljen, bez obzira na mesto ili vreme.
Niti će biti uzet neko ko ne treba, niti će biti ostavljen neko ko treba da se uzme.
Zato i kažemo, mnogi će se iznenaditi kad na nebu ne bude onih koje su očekivali, a bude onih za koje nisu očekivali.
Bog meri svojim merilom i pravedno daje svakome po njegovoj zasluzi.
A dok se sve to ne desi naš je posao da činimo dela za koja nas je Bog stvorio i opremio, jer Bog vlada sada i ovde, jer smo tu vi i ja.
Oni koji su spremni da to čine, spremni su da dočekaju svog Spasitelja.
Pa, objašnjenje je poprilično jednostavno
1. Isus kaže, ništa ti ne treba, sem vere da sam došao po tebe. Okretanje i želja da se još nešto od života sačuva, mogu da budu smrtonosne.
2. I može neko da pomisli - a šta ako me zaboravi, a šta ako me previdi...
Čitajte ove stihove - u Božijem postupanju postoji red, tačno se zna ko će biti uzet, a ko će biti ostavljen, bez obzira na mesto ili vreme.
Niti će biti uzet neko ko ne treba, niti će biti ostavljen neko ko treba da se uzme.
Zato i kažemo, mnogi će se iznenaditi kad na nebu ne bude onih koje su očekivali, a bude onih za koje nisu očekivali.
Bog meri svojim merilom i pravedno daje svakome po njegovoj zasluzi.
A dok se sve to ne desi naš je posao da činimo dela za koja nas je Bog stvorio i opremio, jer Bog vlada sada i ovde, jer smo tu vi i ja.
Oni koji su spremni da to čine, spremni su da dočekaju svog Spasitelja.
Amin!
