USKRS - VERA, MISIJA, OHRABRENJE

 (Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 16. april 2023.)

“Posle subote, u zoru prvog dana sedmice, dođoše Marija Magdalina i druga Marija da pogledaju grob. Uto nastade velik zemljotres, jer se Gospodnji anđeo spustio sa neba, prišao grobu, odvaljao kamen i seo na njega. Lice mu je bilo kao munja, a odeća bela kao sneg. Čuvari zadrhtaše od straha i obamreše. Anđeo progovori i reče ženama: »Vi se ne bojte. Znam da tražite Isusa, koji je raspet. On nije ovde – vaskrsao je, baš kao što je i rekao. Dođite i pogledajte mesto gde je ležao, a onda brzo idite i kažite njegovim učenicima: ‚Ustao je iz mrtvih i evo ide pred vama u Galileju. Tamo ćete ga videti.‘ Eto, to sam imao da vam kažem. I one brzo odoše sa groba i sa strahom i velikom radošću otrčaše da jave njegovim učenicima. Uto ih susrete Isus, pa im reče: »Zdravo.« A one mu priđoše, obgrliše mu noge i pokloniše mu se. Tada im Isus reče: »Ne bojte se. Idite i javite mojoj braći da idu u Galileju. Tamo će me videti.«” Matej 28:1-10 

USKRS

Pretpostavljam da ste svi doživeli da se probudite ujutro, i čim otvoriš oči siguran si da tog dana ništa neće ići kako treba, i radije bi se pokrio po glavi i ostao da spavaš. Možda prođe samo od sebe! Ali ne prođe, moraš da se suočiš sa novim danom, bez obzira koliko su loše šanse da će sve biti dobro. U takvom danu čak ti nedostaje i volja da se moliš ili čitaš ... ipak, uradiš to, onako, jer “mora” da se uradi.

Ovako nekako mora da je počeo dan ženama koje su tog dana morale da odu na Isusov grob.To je bilo poslednje mesto na koje bi išle da mogu da biraju,a opet to je nešto što ne može da se izbegne, za koji ne postoji opravdanje da se ne ode.

Po svemu što su znale, voljeni učitelj i Gospod bio je u grobu i trebalo se pobrinuti da bude sahranjen po propisima i u časti kako i dolikuje takvom čoveku. Tako zabrinute, potpuno su izgubile iz vida ono što su slušale nekoliko godina unazad. Lepe stvari prekrila je tuga i magla gorčine. I ne bez razloga.  

Isusova smrt bila je najmračniji trenutak, ne samo za njih, nego u istoriji čovečanstva, koji je otkrio svu ljudsku pokvarenosti počev od okrutnosti vlastodržaca, oholosti religije i njenih vođa i povodljivosti, okorelosti srca i otupljenosti naroda na dela nepravde sa kojima su živeli. Njegova smrt na krstu pokazala je dno koje je čovek dotakao u svojoj zlobi.

I kako ne biti tužan i obeshrabren.

Ali, trećeg dana ovog tužnog događaja, iz te ružne, prljave i zle tame, zasvetlo je novi dan - onaj u kome je naš Gospod i Spasitelj, “postavljen za Sina Božijeg, po Duhu svetosti, u sili, vaskrsenjem iz mrtvih.” Rimljanima 1:4

Iako su sva dela Božija dobra i korisna za sve stvorenje, ovo je onaj trenutak koji možemo da smatramo kao jedan od najvažnijih za čoveka. Pavle je zbog toga napisao: “Ako Hristos nije vaskrsao, uzaludno je naše propovedanje, uzaludna je naša vera. ... Ako Hristos nije vaskrsao vaša vera je uzaludna - još ste u svojim gresima. ... Ako se samo u ovom životu uzdamo u Hrista, najbedniji smo od svih ljudi. Ali, Hristos jeste vaskrsao iz mrtvih,” (1. Korinaćanima 15:14,17,19, 20a). Amin!!

Dakle, sva naša vera, naše ispovedanje, ... ma sve što jesmo zavisi od toga da li je vaskrsenje istinito ili nije.

SLIKA CELOKUPNOG DOGAĐAJA

Kao što, verujem, svi znate Isus je razapet u petak, u sam kraj dana, pred početak Pashalne subote, koje je počinjala, po našem brojanju zalaskom sunca u petak popodne. Znate, ali da ponovim, za razliku od našeg računanja dana - od ponoći do ponoći, jevrejski dan se računa od sumraka do sumraka. Da Isus ne bi ostao na krstu tokom subote, jedan od njegovih učenika Josif iz Arimateje, inače veoma bogat, iskoristivši uticaj svog bogatstva, pa možda čak i poznanstva sa Pilatom, dobio je dozvolu da Isusa skinu i polože u grob. Ali, pošto je već bilo kasno, propisani obred nije mogao da bude izvršen, nego su ga samo uvili u čisto laneno platno. Navaljen je kamen na grob, i sve je moralo da sačeka jutro prvog dana u sedmici.

Subota je inače bio dan za slavljenje Boga i molitve, a ova subota i vreme za praznično slavlje - a kako se moliti, kako slaviti, kad znaš da je onaj koga voliš umro, nisi ga ni sahranio kako treba, nemaš uopšte ideju šta se desilo i kako će se sve završiti.

To je bio jedan veoma sumoran i tužan dan, i rekao bih i dan velikog razočarenja.

Jer, kako je to moglo da se desi kad su one bile ubeđene, kao i apostoli, da je On Gospod, da je Mesija, ali sad je mrtav, razapet kao razbojnik, i sva nada kao da se raspršila i nestala. Ostala je samo tuga i neizvesnost, bol i briga.

Nadam se da niste bili u takvoj situaciji, ali ako jeste znate kako lutaju misli, kako se oduzima snaga, kako nestaje nada, kako je teško nači reči molitve, smisleno razgovarati sa Bogom ... 

Dakle, tog prvog dana sedmice, kupile su mirise da odu na grob, da ga pomažu. Ostao im je još samo jedna nemali problem - kako će odvaliti kamen sa groba. Apostoli, u strahu da bi mogli biti uhapšeni, krili su se na sigurnom, tako da od njih nije bilo nikakve koristi. Ipak, iako bez odgovora, svejedno su otišle do groba.

Ali, kada nema ljudi, Gospod deluje. Anđeo, poslat od Boga, izazvavši zemljotres pomerio je kamen, vojnici koji su tu postavljeni na zahtev sveštenika da čuvaju grob, kako Isusovi učenici ne bi ukrali telo, su postali “kao mrtvi”. Taj anđeo dočekao je žene kod groba da im prenese veoma važnu vest.

Za razliku od vojnika koji su zamrli, žene čak ni posle zemljotresa, anđela sa licem munje koji silazi s neba, odvaljivanja kamena i svega toga zajedno, nisu pale u nesvest, jesu se malo uplašile, ali nisu se razbežale.

Ne  mogu a da ne primetim i da ne kažem - I onda kažu, žene slabiji pol. Možda i jesu, ali kad su u pitanju služba, žrtva, istrajnost, ... e, onda nema hrabrije i odlučnije osobe od žene. Bog je zbog toga učinio čast i dao priviligeju da prve vide prazan grob, i prve čuju vest o vaskrsenju.

Oni koji su nespremni ili nepoverljivi prema Božjem delovanju obično završe kao ovi vojnici. Ali oni koji se pouzdaju u Boga, čak i kad se pomalo plaše anđela, svetla i čuda, ali za njih su to izvori velike radosti i mira.

Setite se pastira. Ni oni se nisu razbežali nego su uživali i radovali se prisustvu i viđenju anđela.

Od ovog trenutka situacija počinje da biva sve bolja.“Vi se ne bojte.” kaže anđeo ženama “Znam da tražite Isusa, koji je razapet. On nije ovde - vaskrsao je, baš kao što je rekao. Dođite i pogledajte mesto gde je ležao, a onda brzo idite i kažite njegovim učenicima: ‘Ustao je iz mrtvih i evo ide pred vama u Galileju. Tamo ćete ga videti.’” Matej 28:5-7

One su ušle u grob, videle da Isusa nema, i brzo su otišle do učenika.

Ali sad više nije bilo tuge i plača, nego neizmerna radost i veliko uzbuđenje. Nije bilo straha od smrti i gubitka nego radost zbog novog života.

Tako Bog radi i deluje i u našim životima. Kad misliš da je sve izgubljeno, kad ti potonu sve lađe, Božja ruka čini da zasija novo svetlo.

VERA

Za to nam je potrebna vera. Vaskrsenje iziskuje veliku veru. Ali ne slepu ili nerazumnu, naprotiv.Jer tog jutra žene nisu išle na grob zbog svoje vere, jer da su imale imalo vere znale bi da je živ, kao što je obećao. One su tog jutra krenule na grob iz ljubavi prema Isusu, iz potrebe da poštuju tradicionalne propise, iz sažaljenja, zbog saosećanja u boli sa Marijom ... sve su to dobre i pohvalne stvari, ali nemaju veze sa verom.

I šta da kažem, ponekad kad nam ponestane vere, kad izbledi nada, kad se izgubi fokus, kad nema dovoljno spoznaje, nije loše slediti dobrotu srca i dobre običaje. Ponekad naša revnost i kruta vera kritikuje takve stvari.Mogli bismo i ove žene da kritikujemo jer su zaboravile Isusovo obećanje, jer su se raspale od tuge, jer su izgubile nadu, pa čak i veru, jer su, kad više drugo nisu mogle, odlučile da slede tradiciju u kojoj su porasle, koja ih je oblikovala, a koju je Isus sasvim razobličio.Mogli bismo, kakvi smo, ali da li ćemo biti u pravu? Bog poštuje i ceni one koji čista srca rade dobrobitne stvari, pa čak i kad one nisu baš po propisu vere. I nagrađuje ih.

Ali u susretu sa živom Božijom rečju sve se promenilo. Od groba su se vratile sa najčvršćom mogućom verom. Verom posvedočenom dokazima i Božjom objavljenom reči.

Bog ne zahteva da mu verujemo bez dokaza. Pa i ovde je anđeo imao zadatak da odvali kamen da bi mogle da pogledaju unutra. Kamen nije odvaljen zbog Isusa, jer njemu on ništa nije smetao, nego zbog njih da bi mogle da se uvere, da imaju dokaz.Bog ne traži da svoju veru zasnivamo na osećanjima ili autoritetu nekog čoveka.Osećanja su tako prevarna i nestabilna,a ljudi tako pokvarljivi da to ne bi imalo nikakvog smisla. Koliko puta se čuli “nemam više poverenja u tebe, ne verujem ti više, i sl.” Zašto? Zato što, najčešće, verujemo u nekog kad se s njim osećamo dobro ili izgubimo tu veru, jer se ne osećamo dobro. Ljudi se menjaju i mi se menjamo i naša osećanja se menjaju, pa se u skladu sa tim menja naša vera u nekoga ili nešto.

Ali, kod Bog nema promene, ali nas, ponekad, Božije odluke “razočaraju” i mogli bismo ili čak i izgubimo veru. Dakle, to nije zbog Boga nego zbog nas.

Bog ne očekuje takvu veru, da kad je dobro verujemo, a kad stvari krenu loše ne verujemo. On očekuje da se, bez obzira na okolnosti, događaje i osećanja, pouzdajemo u njega i verujemo mu na dokazanu Reč. Zato nam daje dokaze svoga postojanja, koje nalazi onaj koji istražuje i dobija onaj koji traži.

Čak i kad nema čudesnih pojavljivanja anđela, Boga je moguće “videti” u svemu što je stvoreno. Rimljanima 1:20 “Od stvaranja sveta, Božije nevidljive osobine - njegova večna sila i božanstvo -   mogu se jasno sagledati u onome što je stvoreno, pa ljudi nemaju izgovora”.

Pogledajte stvorenu prirodu - novi život uvek nastaje preobrazbom kroz umiranje starog, i pokretanje novog. A to je samo banalan primer Božijeg delovanja.

Osim toga vera je “pouzdanje u ono čemu se nadamo, osvedočenje o stvarnosti koju ne vidimo.”  Čemu se nadamo i koja je to stvarnost? - Naša nada je vaskrsenje, a stvarnost u koju se pouzdajem iako je ne vidimo je večni život sa našim Gospodom koji je vaskrsnuo prvi.

Suočavanje sa istinom o vaskrslom Hristu bila je prekretnica u životima žena koje su tamo došle i njihovoj veri, koja je dobila svoje potvrđenje. Istina o vaskrslom Hristu je i prekretnica naših života i ojačanje naše vere.

 

MISIJA

Šta raditi sa tolikom i takvom verom?

Anđeo je bio vema jasan “brzo idite i kažite njegovim učenicima.”

Kasnije Isus će reći svojim apostolima: “Idite po celom svetu ... i propovedajte evanđelje svakom stvorenju.”

Ova vest, dobra vest da je Isus vaskrsao, je najvažnija vest koju možemo da prenesemo ljudima. I to treba da činimo neprestano, svojevoljno, strasno i istrajno.

Voleo bih da imamo toliko želje, radosti i neustrašivosti kao ove žene koje su prve obavestile apostole o tome šta se desilo. Ta radost i taj žar rezultat je poslušnosti i vere u Gospoda.

Svugde i uvek treba da težimo da govorimo ovu vest ljudima - vest o vskrsenju i spasenju dostupno svakom čoveku. Ponekad kao da se plašimo reakcija ljudi kojima govorimo. Plašimo se da nas ne ismeju, oteraju, odbace. Vidite da ni ovim ženama, koje su toliko dugo i tako verno pratile Isusa za vreme njegovog delovanja zajedno sa učenicima (mislim da su oni trebali prvi da budu na grobu), ti isti učenici nisu poveravali. Luka je napisao da su učenicima ove reči “ličile na besmislicu”.

Da, i to se dešava, veoma često i svugde. Ljudima ovo deluje nerazumno, neshvatljivo i nemoguće. Ljudi će činiti svašta da opovrgnu ovu istinu - od toga da Hrist uopšte nije ni umro, do dokazivanja da je Hrist bio samo privid, da je izveštaj lažan. Naše je da ostanemo čvrsto u veri i da svedočimo. Grob je prazan, a Isus je živ. I dolazi!

 

VASKRSENJE OTKLANJA STRAH

Anđeo je rekao ženama “Vi se ne bojte.” Biblija nas uči da “savršena ljubav izgoni strah” 1.Jovanova 418a.

Žene su došle sa puno crnih misli i brigom za to ko će im odvaliti kamen. Ali očigledno nije bilo razloga za brigu jer se Bog već pobrinuo za sve, i to mnogo pre nego što su se one uputile do groba.

Vidimo da su odande otišle radosne, umirene, utešene i uzbuđe zbog vesti koje su čule.

 Istina je da mi ljudi često brinemo oko stvari koje se još nisu ni desile, a  često se ni ne dešavaju. Stvaramo slike u glavi o situacijama koje se nikad neće deseti, čak ni nemaju razlog da se dese. Takođe često se desi i kad se nešto desi da nije onako ozbiljno kao što smo mi zamislili ili očekivali. Zašto je to tako?

Zato što, kad sagledavamo situacije, mi to gledamo samo iz tačke sopstvene, ljudske, slabosti i nesavršenosti. Zato što se nekako ubedimo da sve što se dešava mora da bude pod našom kontrolom, da padne na naša leđa, da je sve naša odgovornosti i da mi sami imamo nekakve sposobnosti da štitimo, predupredimo, poravnamo sve stvari.  Nije ni čudo što strahujemo, uznemirujemo se i živimo pod stresom.Ali, niti možemo sve nositi niti sve predvideti.

Da bismo to izbegli potrebno nam je samo malo vere i pouzdanja u to da Bog sve izvodi na dobro onima koji ga ljube. Pa i ako treba da prođemo kroz nevolje, to nećemo morati sami nego će on biti sa nama. Kao što kaže psalam 23:4 “Makar dolinom senke smrti išao, zla se ne bojim, jer ti si sa mnom.”

Strah možemo da pobedimo prihvatajući sve ono što nam daje Isus. Kad je on naš put, naša istina i naš život, tek tada možemo da živimo u radosti i miru.

I zato: “Vi se ne bojete” jer poslušnoću evanđelju, dobijamo svu dobrobit koje nam evađelje nudi.

Naš stari čovek mora da umre u vodi krštenja, jer kazna za greh je smrt, ali zato novi čovek vaskrsava zajedno sa Hristom - kao što kaže Pavle u Rimljanima 6:4 “Krštenjem smo, dakle, zajedno sa njim sahranjeni u smrt, da i mi, kao što je Hristos Očevom slavom vaskrsnut iz mrtvih, živimo novim životom”. A onaj koje je jednom umro, nema više čega da se plaši, jer živi novim životom. U tom novom životu ništa ne može da ga rastavi od Hristove ljubavi - ni nevolja, ni pritešnjenost, ni progon, ni glad, ni opasnost, ni ogoljenost, niti bilo kakva sila. Jer je onaj sa kojim je vaskrsao veće od bilo čega na ovom svetu.

Isusovo vaskrsenje je temeljna činjenica naše vere, dokazana praznim grobom, koji niko do sad nije mogao da ospori, iako su se istinski trudili - potkupljivanjem, pretnjama, progonstvima, mučenjima i “naukom”.

Ta  činjenice je preduslov naše poslušnosti Hristu, oslonac našeg propovedanja, temelj je naše vere, izvor naše nade i smisao našeg hrišćanskog života, koji ne bi ni postojao da nije vaskrsenja.

Naš život postaje vedar, vredan i smislen, tek kad je obasjan svetlošću vaskrsenja.

Radujte se i slavite današnji praznik zbog svih dobijenih blagoslova.

Slavite sa porodicom, prijateljima, kao domaći ili kao gosti, sa prazničnim trpezama ili bez njih, ali svugde i pred svima hvalite i slavite našeg Vaskrslog Gospoda, radosnim pozdravima, Hristos vaskrse! Uistinu!

Amin