(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, Hram Svete Trojice, Simina 8 - februar 11.2016.)
Kološanima 2:6-23
“Kako ste, dakle, primili Gospoda Hrista Isusa, tako u njemu živite, ukorenjeni i nazidani na njemu, utvrđeni u veri kako ste poučeni, izobilujući u zahvalnosti. Pazite da vas ko ne zarobi filozofijom i sujetnom prevarom po ljudskom predanju, po svetskim stihijama, a ne po Hristu. Jer u njemu telesno obitava sva punina Božanstva, a vi ste puni u njemu, koji je glava svakog poglavarstva i vlasti.
U njemu ste i obrezani nerukotvorenim obrezanjem, - u skidanju čulnog tela, - Hristovim obrezanjem, kad ste u krštenju s njim sahranjeni; u njemu ste zajedno s njim vaskrsnuti verom u delotvornu silu Boga koji ga je vaskrsao iz mrtvih. I vas, koji ste bili mrtvi zbog prestupa i neobrezanja vaše ploti, oživeo je zajedno s njim, oprostivši nam sve prestupe na taj način što je izbrisao obveznicu koja je svojim odredbama bila protiv nas i uklonio je - prikovavši je na krst.
On je razoružao poglavarstva i vlasti, javno ih osramotio i pobedio ih na njemu.
Da vas, dakle, niko ne osuđuje za jelo, ili za piće, ili za kakav praznik, ili mladinu, ili subotu; ovo je sve samo sen onoga što će doći, a stvarnost je Hristos.
Niko da vas ne lišava nagrade, želeći da to postigne poniznošću i službom anđelima, upuštajući se u ono što bi rado video, nadimajući se uzalud svojim telesnim umom, a ne drži se glave od koje sve telo, povezano i potpomognuto zglavcima i svezama, raste rastom koji Bog daje.
Ako ste se smrću sa Hristom oslobodili svetskih stihija, zašto dozvoljavate da vam se određuju propisi - kao da živite u ovom svetu: ne dohvati, niti okusi, niti dotiči, što sve upotrebom propada - shodno ljudskim zapovestima i naukama; sve ovo izgleda mudrost koja se sastoji u samovoljnoj pobožnosti i poniznosti, i nepoštednoj strogosti prema telu, a ne u nečem časnom, već samo radi zadovoljenja tela.”
Ovu poslanicu, crkvi u Kolosi, apostol Pavle je napisao iz zatvora. Iako nikad nije bio u ovom gradu, znao je šta se dešava sa njima jer ga je o svemu obavestio Epafras, koji je najverovatnije i osnovao tu zajednicu. Onisim, odbegli rob (poslanica Filemonu), je takođe bio iz tog grada, i sigurno je imao šta da kaže Pavlu o hrišćanskoj zajednici kojoj je pripadao njegov gospodar, kome je trebao da se vrati.
Ovo pismo nam je još jedan dokaz o tome, kolika je bila opasnost od širenja lažnih nauka, već u ono vreme, i koliko su apostoli morali da budu budni kako bi pomogli crkvama da se izbore sa njima. Pavle, u ovom pismu, ne samo da napada ta lažna učenja, nego ih i razobličava. To je odlična pouka nama. Napad na nešto što smatramo pogrešnim nije dovoljan, moramo i objasnimo šta tačno napadamo i kako to treba stvarno da izgleda. Drugim rečima, nije dovoljno reći “ovo je greh” nego je potrebno, veoma jasno, naglasiti šta tačno jeste greh i pokazati šta tačno jeste istina.
Crkva u Kolosi imala je problem, koji je u to vreme postajao sve veći i širio se na druge hrišćanske zajednice u okolini. Naime, jeres koja se pojavila u Kolosi je bila mešavina grčke filozofije i judaizma – spoj težnje za znanjem i mistikom i judejskog tradicionalizma. Zbunjeni ovom mešavinom hrišćani su bili neodlučni po pitanju onoga šta je obavezno da čine, a šta ne. Šta je duhovno a šta telesno, i kako jedno utiče na drugo, a posebno kako sve to utiče na njihovo ponašanje.
I jedno i drugo je predstavljalo pogrešno učenje, i oboje je nudilo da zauzme mesto, koje jedino pripada Gospodu Isusu Hristu.
To je nešto sa čime se i današnji hrišćani bore. Rastrgani između zahteva da budu što “duhovniji” ali svojom snagom i naprezanjem svog uma, i
tradicije, koja govori da je dovoljno da činimo samo dobre stvari ili ono što je propisano i Bog će biti zadovoljan.
Pavle u poslanici otkriva ono što su oni već znali, ali su nekako ispustili iz vida – postoji samo jedna istina i postoji samo jedna realnost, a to je Isusu Hrist. Potčinjavanje njemu, njegovoj svemoći, sveprisutnost i svedovoljnosti, je jedino što hrišćani moraju da čine.
Čak i onda, a ja mislim posebno onda, kad se to baš ne poklapa sa onim šta je normalno u svetu.
Hrist je centar svega. On je tačka na koju uvek mora da bude usmeren naš pogled. On treba da je u žiži našeg interesovanja, ponašanja, delovanja, razumevanja.
I to je ponekad teško. Jednom sam već pomenuo primedbu koju sam dobio od mog poznanika koje je došao da vidi “Šta vi to ovde radite?”. Kad smo se našli posle nedeljne službe, jedina njegova primedba bila je “E, vi samo o Isusu pričate, ima tu valjda još nečega!”
Nema! Ako nema Hrista, nema ničega.
Jedan od razloga zašto je ljudima tako teško da prihvate tu istinu je to što je jednostavno. Toliko je jednostavno da se čini nedovoljno. I zato što se čini nedovoljno, pokušavamo nešto da dodamo, ili jednostavno da zamenimo ovo što je jednostavno sa nečim što je komplikovano. U stvari idemo u suprotnom pravcu od onoga kojim je Bog išao. Bog je komplikovani Zakon i sve odnose Starog zaveta, pretvorio u jednostavni zakon ljubavi i milosti u Isusu Hristu; a mi kao da pokušavamo ponovo sve da vratimo na staro – pravila, pravila, pravila ...
Svaka generacija Božjeg naroda, od jevreja pa do današnjih hrišćana, upada u istu zamku pokušavajući da na jednostavne Božije objave i minimalne zahteve, napakuje nešto, sa čim, onda, niko ne može da se izbori. Stalno smo u iskušenju da se naš pogled odvraća od onoga što je Bog rekao da gledamo, prema onom što bismo mi voleli da vidimo ili pretpostavljamo da bismo trebali da vidimo.
I to je problem u svim oblastima našeg života. Ako je jednostavno, sumnjivo je; ako je besplatno, mora da je lošeg kvaliteta; ako neko nešto radi a da ništa ne traži - mora da ima neki skriveni motiv, itd.
Setite se samo primera Namana, koji je došao kod Jelisija da ga oslobodi gube. Trebao je samo da se okupa u Jordanu, a on nije hteo. I njegov sluga mu kaže - da ti je tražio blago, dao bi, a ovo što je tako jednostavno nećeš. Uradi šta traži od tebe i vidi da li je dovoljno.
Božji zahtevi su jednostavni i ono što moramo da činimo je jednostavno.
Ponekad kažemo, čak se i molimo – Bože daj mi znak, iako znak sedi pored nas u klupi.
Evo znak – krst na kome je umro Hrist; biblija – reč koju je nadahnuo lično Bog; crkva – zajednica dece Božje; darovi i službe – način na koji se Bog brine da svako od nas ima podršku, utehu, pouku, vodstvo, mesto... a iznad svega, i najveći znak je sam Isus Hrist – Bog je postao kao jedan od nas.
Kakav znak nam je još potreban?
Setite se razgovora Isusa sa apostolima, i trenutka kad Filip od Isus traži da im pokaže Oca – Jovan 14:9 “Reče mu Isus: toliko vremena sam s vama i nisi me upoznao, Filipe? Ko je video mene, video je Oca; kako onda govoriš: pokaži nam Oca?”
Sva ova traženja, nesigurnost i osećaj neizvesnosti sigurno nisu po Božjoj volji, i mogu da nas dovedu u stvarnu opasnost. Petar je hodao po vodi sve dok nije skrenuo pogled sa Hrista, a onda se skoro udavio; apostoli su zapomagali u lađici na oluji strepeći za svoj život iako je Isus spavao pored njih, itd.
Stalno, kao da zaboravljamo, da je naš Gospod dovoljno moćan da nas zaštiti, da nam da puninu života, da nas uvede u svoju veličanstvenu slavu, i da nas ništa ne može rastaviti od njegove ljubavi sem nas samih. I sve to potpuno besplatno, po milosti, bez našeg udela i naših dela.
Pa kad je tako, zašto nam je stalno potreban pečat da je naš odnos sa Bogom ispravan, da ispravno radimo, da smo dobri? Zašto stalno želimo neku potvrdu da je Bog zadovoljan sa nama? I zašto stalno, to Božje odobravanje želimo da postignemo svojom snagom?
Bog ne laže, niti se menja niti menja svoje mišljenje ni svoje zahteve. Božji zahtev je “da svako ko u njega veruje ne propadne” bez liste dela, jela, pića, odeće, obuće, … ali mi stalno imamo potrebu da nešto dodamo ili da uslovimo Božju reč. Trudimo se da idemo „jedan kilometar više“; govorimo reči za koje pretpostavljamo da su nadahnute; radimo stvari za koje pretpostavljamo da su ispravne, dobre, brižne, kako bismo sebi dokazali da smo hrišćani. I osećamo se dobro, jer smo tako dobri, i Bog sad mora da je zadovoljan sa nama.
Žalosno je da je to, čime želimo da se ponosimo, u stvari ono što nas zavodi na pogrešan put i dovodi u zabludu.
Kako to? Zar nije dobro biti iskren, pošten, požrtvovan, trpeljiv, … Naravno da jeste! Ali u suprotnom pravcu – takvi smo samo zato što smo Hristovi, a nismo Hristovi zato što smo takvi.
Zamenili smo relacije. Nismo mi prvo zavoleli Boga, nego on nas; i zbog toga se desila promena u našem životu.
Ne moramo da činimo ništa da bismo zadobili Božju ljubav, ali činimo sve ako Božja ljubav zadobije nas.
Kao mala deca, želeći valjda da impresioniramo Boga, disciplinujemo sami sebe, onako kako mi mislimo da treba, i pretpostavljamo da je Bog zadovoljan sa tim. I uvereni smo da je to dobro. Ali šta god mi da načinimo, to je samo loša imitacija onoga šta je Božija realnost. Imitacije nisu nikakva sigurnost i nemaju nikakvu vrednost ni u fizičkom ni u duhovnom smislu.
Jedino čime će Bog biti zadovoljan je poslušnost Njemu i Njegovom Sinu, Gospodu i Spasitelju Isusu Hristu. Ništa manje, i ništa više.
Da bi ohrabrio verne u Kolosi da ostanu duboko ukorenjeni u Hristu, i da grade svoj hrišćanski život isključivo na njemu, Pavle ih podstiče da ne idu stranputicom i ne skidaju svoje oči sa Hrista, a posebno da ne pridaju važnost praznim običajima i telesnim naporima koji ne mogu da nadomeste ništa od svedovoljnog Gospoda Isusa Hrista.
SUROGAT
Ne znam da li znate da je 60-tih godina prošlog veka, jedan crtani film sa ovih naših prostora dobio nagradu “Oskar”. Film se zove “Surogat”. U suštini to je vrlo jednostavna priča o čudnom trouglastom debeljku koji dođe na plažu, i sve što mu treba on jednostavno naduva, ali na kraju jednako tako kako je lako došao do svega - to i nestane, pa on i sam sebe jednostavno izduva jer je i sam surogat. Jedinstvena poruka ovog filma, koja je i dan danas aktuelna je – ni jedan surogat ne može da zameni stvarnost, nego uništava samog sebe.
Surogat može da liči na original, ali nikad ne može biti original.
Samo ono što je Bog osmislio i stvorio je istinito i realno, sve ostalo će na kraju biti uništeno,.
Naravno, mi smo dužni da učinimo sve što je potrebno da učvrstimo svoj poziv i izbor kako kaže apostol Petar u 2. Petrova 1:10
Međutim, ta spremnost da učinimo sve treba da se odnosi na potpuno oslanjanje na Boga, a ne traženje nekog drugog načina, nekog sigurnog puta. Npr. neću da uradim ništa što bi moglo da naljuti Boga, ili za što nisam siguran da je ispravno ili bolje da ne uradim ništa nego da uradim nešto pogrešno. Ponekad taj sigurni put izgleda tako ispravno i mudro, a u stvari je obmana. Petar je “vrlo mudro” rekao Bogu “Ja ti to neću jesti!” čak tri puta. Ali to nije bilo ono što je Bog želeo da on uradi, zar ne?
Braćo i sestre, mi smo ispravni i sigurni pred Bogom, samo zato što je Hrist umro za nas i što nas Bog gleda kroz Njega. Ni zbog čega drugog. Nema sigurnog puta, ako to nije jedini PUT, ISTINA i ŽIVOT - ISUS.
Pavle pita kološane, zašto dozvoljavate da vam se nameću ljudske zapovesti i nauke? U Matejevom evađelju 23 glava čitamo raspravu koju je Isus vodio sa farisejima, seveštenicima i književnicima. Oni su osmislili zakon za Zakon. Osnovna Hristova zamerka bila je što su pri tom promašli suštinu Zakona. Namera Zakona nije da nas odvoji od Boga, nego da nam Bog pokaže šta je sve morao da skloni da ne bismo bili odvojeni od Njega.
Božija namera nikad nije bila da nas zarobi, nego da nas oslobodi.
Međutim živeti u slobodi nije lako. Kad si slobodan onda moraš da donosiš odluke. Nema ko da ti govori šta, zašto, kako i kad. To je teško, i odgovorno.
Izgleda kao da ljudi žele da žive u ropstvu. Vole da im neko daje uputstva. I tu se uvek nađu oni koji će im vrlo rado ispostaviti to uputstvo, naravno u skladu sa svojim željama, ili sopstvenim doživljajem Božijih zahteva.
Vidite, Bog nam nije ostavio uputstvo za upotrebu života, On nam je ostavio principe po kojima život funkcioniše. Kako ću te prinicipe ugraditi u svoji život, zavisi jedino i isključivo od mene.
U crkvi postoje službe koje Sveti Duh vodi da tumače i poučavaju crkvu iz Reči Božije, da niko ne ostane a da nije čuo i da mu nije objavljeno. Ali, kako će Bog delovati u meni i kakvim će rodom Reč roditi zavisi od Boga i mene. Za svoj život nisam odgovoran ni pastoru, ni starešinstvu ni crkvi, već jedino Gospodu Isusu Hristu koji je svoj život položio za mene (o tome je nešto pastor govorio u utorak iz 1.Korinćanima 3).
Naravno, moja sloboda, ne sme da ugrožava slobodu drugih, i moju različitost treba nekako uklapiti sa različitošću svih ostalih.
Zato Reč i govori o živom kamenju koje se ugrađuje u crkvu. Sposobnost život je da se stalno menj, napreduje i raste, a karakteristika slobode je da ne robuje formi.
U očima drugih možemo da budemo konzervativni ili liberalni, možemo biti ozbiljni ili neozbiljni, odgovorni ili lakomisleni, prilagođeni ili neprilagođeni - i kako još svakako ljudi mogu da nas vide. Ali kakvi god da smo, neophodno je da preuzmemo odgovornost za naš život pred Bogom, za sebe, čak i kad drugi misle da nismo sposobi za to (iz bilo kog razloga).
Iako ima i drugačijih mišljenja, a pogotovo nastojanja da se on uspostavi, činjenica je da ne postoji standarad po kojem Bog deluje u ljudima.
Ljudi su osmislili standarde, kao na primer ISO koji tačno propisuje veličine, odnose, sastave, (itd), onoga šta jeste i šta nije prihvatljivo, on je kod nas zamenio raniji YUS (ja nikad nisam bio po YUS-u).
Božji standar je ISUS, i taj standard se nije promenio 2000 godina i ništa ga ne može zameniti. Ono što je najlepše kod standarda ISUS je to što je raznolik, rekao bih šaren, pun iznenađenja, prepun milosti i ljubavi za one koji po njemu žele da žive. On razbija sve ljudske pradrasude, lomi okamenjana srca, menja pravila, prihvata one koje svi odbacuju i otpušta one koje bi svi primili. On oprašta, čisti, obnavlja, prekoreva, pohvaljuje, i iznad svega voli one za koje je umro. Čak i one najgore.
On kaže, “ne sudite po vanjskim znacima, nego sudite pravedno”.
Mi nismo u situaciji, niti imamo moć, da osuđujemo druge ljude na osnovu sopstvenih iskustava i stvari koje su nama prihvatljive.
Neko može da ima sasvim dobar odnos sa Bogom, a da njegovo vanjsko ponašanje baš ne bude “sasvim ispravno” po našim standardima.
S druge strane nečije nastup, prosuđivanje i ponašanje, može da izgleda sasvim ispravno i “duhovno”, a opet da bude daleko od Boga.
Pravila koja mi postavljamo nisu pravila koja Bog postavlja. Naša pravila mogu da nas uvedu u prosto sujeverje, i to ono suptilno i jedva vidljivo. Ne mislim na ono, da kucnem u drvo, i slične gluposti, nego ono drugo – ako ne oprostim, i meni neće oprostiti; ako se ne molim ujutro ceo dan će me pratiti nesreća; ako ne dam desetak osiromašiću, itd. To je sujeverje isto kao i gledanje u šolju od kafe.
Ako tako razmišljamo promašili smo suštinu opraštanja i molitve i davanja, i svega što je Bog pripremio za nas.
Našim delima ne možemo da zadobijemo pravednost pred Bogom, već nas pravednost pred Bogom (koja dolazi od Hrista) obogaćuje delima koja možemo činiti.
Ne čitam bibliju i ne molim se ujutro zato što naj taj način želim da udobrovoljim Boga. Čitam i molim se zato što znam da je Bog, tog jutra, pripremio za mene nešto što će mi pomoći da se suočim sa svime šta me čeka. Pa i ako to ne učinim, Bog neće da kaže, “e danas si sam, jer se jutros nismo čuli, snađi se kako znaš”.
Zar njegova ljubav prema meni zavisi od trenutka moje slabosti, ili iskazane revnosti? Naravno da ne! To je ljudska filozofija i telesno nadimanje. Pavle ovakav način razmišljanja naziva “sujetnom prevarom” ili “praznom obmanom”.
Nadm se da nećete pogrešno razumeti ovo što ću sada reći.
Niko nije slab samo zato što ne čita bibliju i što se ne moli, nego se ne moli i ne čita jer je slab, a slab je jer nema dobar odnos sa Bogom, a dobar odnos sa Bogom nema zato što misli da se dobar odnos sa Bogom uspostavlja čitanjem biblije i molitvom. Čitanjem biblije i molitvom se nastavlja, jednom uspostavljeni odnos sa Bogom.
Odnos sa Bogom nije zasnovan na onome šta možeš da uradiš, nego na onom šta On može da uradi.
“Zato ću se radije hvaliti svojom slabosti.” kaže Pavle. Dobar odnos sa Bogom ostvaruje se onda kad se odreknem svega na šta mogu da se oslonim, pa makar to bilo i čitanje biblije i molitva.
Naravno ovo nije poziv da prestanemo da čitamo i da se molimo, naprotiv. Čitanje i molitva su kao duhovno disanje kojim živimo život koji smo dobili prihvatanjem Hrista.
Bog ispituje srca i bubrege (crkva u Tijatiri). Znate šta to znači? To znači da Bog ne obraća pažnju na našu spoljašnjost i na ono što želimo da pokažemo, nego na naše unutrašnje stanje i ono što često ne želimo da pokažemo.
Kološani su se, očigledno, borili sa raznim problemima, koji su im skretali pogled sa Hrista i činili ih nesigurnim. Osim filozofije, tradicije, imali su problem sa legalizmom, asketizmom, pa čak i sa duhovnim darovima.
Svi ti problemi nastali su kao posledica prevare, da je onome što je Hrist učinio potrebno i nešto dodati ili zadržati staro. Sve to zajedno, pa ma kako dobro i plemenito izgledalo, odvaja od jedinog izvora sile (2:9,10) i narušava pravi odnos sa Bogom (2:14,15).
Te ljudske želje i mudrolije skreću ljude sa puta, lišavaju nagrade (2:18), i odvajaju od Hristovog tela – Crkve i Isusove brige za nas.
Tu leži izvor slabosti i podela (jer neko jede samo povrće, a drugi drži da sme sve jesti); to je put koji vodi nazad u ropstvo (2:20). Umesto sigurnosti, ljudski propisi svezuju i potčinjavaju sebi. Oni nemaju nikakvu čast ni vrednost, osim što zadovoljavaju telesnu želju onog ko ih je smislio. (2:23).
Zato, uvek treba da biramo ono što je stvarno, i što nam je Bog obezbedio, umesto da, kao čovečuljak iz crtanog, pravimo ono što bismo želeli da vidimo.
Živimo u vremenu kad sve ima svoju instat zamenu – instat kafa, instant čajevi, instatn škole, pa nije ni čudo što postoji i instat religiju.
Dodaš malo vode, ili para, i sve funkcioniše. Ma da!
Isus nije instant Bog, on je pravi i jedini, istiniti, svemogući Bog.
On je stvarnost! Njegov život, priroda i sila su svedovoljni. Odnos sa njim je jedino što je važno. Nema ničeg važnijeg od ovog šta čitamo
“U njemu ste i obrezani nerukotvorenim obrezanjem, - u skidanju čulnog tela, - Hristovim obrezanjem, kad ste u krštenju s njim sahranjeni; u njemu ste zajedno s njim vaskrsnuti verom u delotvornu silu Boga koji ga je vaskrsao iz mrtvih. I vas, koji ste bili mrtvi zbog prestupa i neobrezanja vaše ploti, oživeo je zajedno s njim, oprostivši nam sve prestupe na taj način što je izbrisao obveznicu koja je svojim odredbama bila protiv nas i uklonio je - prikovavši je na krst. On je razoružao poglavarstva i vlasti, javno ih osramotio i pobedio ih na njemu. ” (2:11-15)
Šta možemo tome dodati ili da oduzeti? Ništa!
Sve što imamo, sve što jesmo, sve što ćemo ikad biti, došlo je do nas zato što nas je on povezao sa sobom u telo, koje je Crkva, i koje raste u skladu sa Božjom voljom.
ZAKLJUČAK
Ne skidajte oči sa Hrista! Budite duboko ukorenjeni u njemu. Gradite na njemu, jačajte u veri, i budite plodni u njegovom delu u meri koju vam Bog daje. Hrist nema zamenu!
Amin!
Kološanima 2:6-23
“Kako ste, dakle, primili Gospoda Hrista Isusa, tako u njemu živite, ukorenjeni i nazidani na njemu, utvrđeni u veri kako ste poučeni, izobilujući u zahvalnosti. Pazite da vas ko ne zarobi filozofijom i sujetnom prevarom po ljudskom predanju, po svetskim stihijama, a ne po Hristu. Jer u njemu telesno obitava sva punina Božanstva, a vi ste puni u njemu, koji je glava svakog poglavarstva i vlasti.
U njemu ste i obrezani nerukotvorenim obrezanjem, - u skidanju čulnog tela, - Hristovim obrezanjem, kad ste u krštenju s njim sahranjeni; u njemu ste zajedno s njim vaskrsnuti verom u delotvornu silu Boga koji ga je vaskrsao iz mrtvih. I vas, koji ste bili mrtvi zbog prestupa i neobrezanja vaše ploti, oživeo je zajedno s njim, oprostivši nam sve prestupe na taj način što je izbrisao obveznicu koja je svojim odredbama bila protiv nas i uklonio je - prikovavši je na krst.
On je razoružao poglavarstva i vlasti, javno ih osramotio i pobedio ih na njemu.
Da vas, dakle, niko ne osuđuje za jelo, ili za piće, ili za kakav praznik, ili mladinu, ili subotu; ovo je sve samo sen onoga što će doći, a stvarnost je Hristos.
Niko da vas ne lišava nagrade, želeći da to postigne poniznošću i službom anđelima, upuštajući se u ono što bi rado video, nadimajući se uzalud svojim telesnim umom, a ne drži se glave od koje sve telo, povezano i potpomognuto zglavcima i svezama, raste rastom koji Bog daje.
Ako ste se smrću sa Hristom oslobodili svetskih stihija, zašto dozvoljavate da vam se određuju propisi - kao da živite u ovom svetu: ne dohvati, niti okusi, niti dotiči, što sve upotrebom propada - shodno ljudskim zapovestima i naukama; sve ovo izgleda mudrost koja se sastoji u samovoljnoj pobožnosti i poniznosti, i nepoštednoj strogosti prema telu, a ne u nečem časnom, već samo radi zadovoljenja tela.”
Ovu poslanicu, crkvi u Kolosi, apostol Pavle je napisao iz zatvora. Iako nikad nije bio u ovom gradu, znao je šta se dešava sa njima jer ga je o svemu obavestio Epafras, koji je najverovatnije i osnovao tu zajednicu. Onisim, odbegli rob (poslanica Filemonu), je takođe bio iz tog grada, i sigurno je imao šta da kaže Pavlu o hrišćanskoj zajednici kojoj je pripadao njegov gospodar, kome je trebao da se vrati.
Ovo pismo nam je još jedan dokaz o tome, kolika je bila opasnost od širenja lažnih nauka, već u ono vreme, i koliko su apostoli morali da budu budni kako bi pomogli crkvama da se izbore sa njima. Pavle, u ovom pismu, ne samo da napada ta lažna učenja, nego ih i razobličava. To je odlična pouka nama. Napad na nešto što smatramo pogrešnim nije dovoljan, moramo i objasnimo šta tačno napadamo i kako to treba stvarno da izgleda. Drugim rečima, nije dovoljno reći “ovo je greh” nego je potrebno, veoma jasno, naglasiti šta tačno jeste greh i pokazati šta tačno jeste istina.
Crkva u Kolosi imala je problem, koji je u to vreme postajao sve veći i širio se na druge hrišćanske zajednice u okolini. Naime, jeres koja se pojavila u Kolosi je bila mešavina grčke filozofije i judaizma – spoj težnje za znanjem i mistikom i judejskog tradicionalizma. Zbunjeni ovom mešavinom hrišćani su bili neodlučni po pitanju onoga šta je obavezno da čine, a šta ne. Šta je duhovno a šta telesno, i kako jedno utiče na drugo, a posebno kako sve to utiče na njihovo ponašanje.
I jedno i drugo je predstavljalo pogrešno učenje, i oboje je nudilo da zauzme mesto, koje jedino pripada Gospodu Isusu Hristu.
To je nešto sa čime se i današnji hrišćani bore. Rastrgani između zahteva da budu što “duhovniji” ali svojom snagom i naprezanjem svog uma, i
tradicije, koja govori da je dovoljno da činimo samo dobre stvari ili ono što je propisano i Bog će biti zadovoljan.
Pavle u poslanici otkriva ono što su oni već znali, ali su nekako ispustili iz vida – postoji samo jedna istina i postoji samo jedna realnost, a to je Isusu Hrist. Potčinjavanje njemu, njegovoj svemoći, sveprisutnost i svedovoljnosti, je jedino što hrišćani moraju da čine.
Čak i onda, a ja mislim posebno onda, kad se to baš ne poklapa sa onim šta je normalno u svetu.
Hrist je centar svega. On je tačka na koju uvek mora da bude usmeren naš pogled. On treba da je u žiži našeg interesovanja, ponašanja, delovanja, razumevanja.
I to je ponekad teško. Jednom sam već pomenuo primedbu koju sam dobio od mog poznanika koje je došao da vidi “Šta vi to ovde radite?”. Kad smo se našli posle nedeljne službe, jedina njegova primedba bila je “E, vi samo o Isusu pričate, ima tu valjda još nečega!”
Nema! Ako nema Hrista, nema ničega.
Jedan od razloga zašto je ljudima tako teško da prihvate tu istinu je to što je jednostavno. Toliko je jednostavno da se čini nedovoljno. I zato što se čini nedovoljno, pokušavamo nešto da dodamo, ili jednostavno da zamenimo ovo što je jednostavno sa nečim što je komplikovano. U stvari idemo u suprotnom pravcu od onoga kojim je Bog išao. Bog je komplikovani Zakon i sve odnose Starog zaveta, pretvorio u jednostavni zakon ljubavi i milosti u Isusu Hristu; a mi kao da pokušavamo ponovo sve da vratimo na staro – pravila, pravila, pravila ...
Svaka generacija Božjeg naroda, od jevreja pa do današnjih hrišćana, upada u istu zamku pokušavajući da na jednostavne Božije objave i minimalne zahteve, napakuje nešto, sa čim, onda, niko ne može da se izbori. Stalno smo u iskušenju da se naš pogled odvraća od onoga što je Bog rekao da gledamo, prema onom što bismo mi voleli da vidimo ili pretpostavljamo da bismo trebali da vidimo.
I to je problem u svim oblastima našeg života. Ako je jednostavno, sumnjivo je; ako je besplatno, mora da je lošeg kvaliteta; ako neko nešto radi a da ništa ne traži - mora da ima neki skriveni motiv, itd.
Setite se samo primera Namana, koji je došao kod Jelisija da ga oslobodi gube. Trebao je samo da se okupa u Jordanu, a on nije hteo. I njegov sluga mu kaže - da ti je tražio blago, dao bi, a ovo što je tako jednostavno nećeš. Uradi šta traži od tebe i vidi da li je dovoljno.
Božji zahtevi su jednostavni i ono što moramo da činimo je jednostavno.
Ponekad kažemo, čak se i molimo – Bože daj mi znak, iako znak sedi pored nas u klupi.
Evo znak – krst na kome je umro Hrist; biblija – reč koju je nadahnuo lično Bog; crkva – zajednica dece Božje; darovi i službe – način na koji se Bog brine da svako od nas ima podršku, utehu, pouku, vodstvo, mesto... a iznad svega, i najveći znak je sam Isus Hrist – Bog je postao kao jedan od nas.
Kakav znak nam je još potreban?
Setite se razgovora Isusa sa apostolima, i trenutka kad Filip od Isus traži da im pokaže Oca – Jovan 14:9 “Reče mu Isus: toliko vremena sam s vama i nisi me upoznao, Filipe? Ko je video mene, video je Oca; kako onda govoriš: pokaži nam Oca?”
Sva ova traženja, nesigurnost i osećaj neizvesnosti sigurno nisu po Božjoj volji, i mogu da nas dovedu u stvarnu opasnost. Petar je hodao po vodi sve dok nije skrenuo pogled sa Hrista, a onda se skoro udavio; apostoli su zapomagali u lađici na oluji strepeći za svoj život iako je Isus spavao pored njih, itd.
Stalno, kao da zaboravljamo, da je naš Gospod dovoljno moćan da nas zaštiti, da nam da puninu života, da nas uvede u svoju veličanstvenu slavu, i da nas ništa ne može rastaviti od njegove ljubavi sem nas samih. I sve to potpuno besplatno, po milosti, bez našeg udela i naših dela.
Pa kad je tako, zašto nam je stalno potreban pečat da je naš odnos sa Bogom ispravan, da ispravno radimo, da smo dobri? Zašto stalno želimo neku potvrdu da je Bog zadovoljan sa nama? I zašto stalno, to Božje odobravanje želimo da postignemo svojom snagom?
Bog ne laže, niti se menja niti menja svoje mišljenje ni svoje zahteve. Božji zahtev je “da svako ko u njega veruje ne propadne” bez liste dela, jela, pića, odeće, obuće, … ali mi stalno imamo potrebu da nešto dodamo ili da uslovimo Božju reč. Trudimo se da idemo „jedan kilometar više“; govorimo reči za koje pretpostavljamo da su nadahnute; radimo stvari za koje pretpostavljamo da su ispravne, dobre, brižne, kako bismo sebi dokazali da smo hrišćani. I osećamo se dobro, jer smo tako dobri, i Bog sad mora da je zadovoljan sa nama.
Žalosno je da je to, čime želimo da se ponosimo, u stvari ono što nas zavodi na pogrešan put i dovodi u zabludu.
Kako to? Zar nije dobro biti iskren, pošten, požrtvovan, trpeljiv, … Naravno da jeste! Ali u suprotnom pravcu – takvi smo samo zato što smo Hristovi, a nismo Hristovi zato što smo takvi.
Zamenili smo relacije. Nismo mi prvo zavoleli Boga, nego on nas; i zbog toga se desila promena u našem životu.
Ne moramo da činimo ništa da bismo zadobili Božju ljubav, ali činimo sve ako Božja ljubav zadobije nas.
Kao mala deca, želeći valjda da impresioniramo Boga, disciplinujemo sami sebe, onako kako mi mislimo da treba, i pretpostavljamo da je Bog zadovoljan sa tim. I uvereni smo da je to dobro. Ali šta god mi da načinimo, to je samo loša imitacija onoga šta je Božija realnost. Imitacije nisu nikakva sigurnost i nemaju nikakvu vrednost ni u fizičkom ni u duhovnom smislu.
Jedino čime će Bog biti zadovoljan je poslušnost Njemu i Njegovom Sinu, Gospodu i Spasitelju Isusu Hristu. Ništa manje, i ništa više.
Da bi ohrabrio verne u Kolosi da ostanu duboko ukorenjeni u Hristu, i da grade svoj hrišćanski život isključivo na njemu, Pavle ih podstiče da ne idu stranputicom i ne skidaju svoje oči sa Hrista, a posebno da ne pridaju važnost praznim običajima i telesnim naporima koji ne mogu da nadomeste ništa od svedovoljnog Gospoda Isusa Hrista.
SUROGAT
Ne znam da li znate da je 60-tih godina prošlog veka, jedan crtani film sa ovih naših prostora dobio nagradu “Oskar”. Film se zove “Surogat”. U suštini to je vrlo jednostavna priča o čudnom trouglastom debeljku koji dođe na plažu, i sve što mu treba on jednostavno naduva, ali na kraju jednako tako kako je lako došao do svega - to i nestane, pa on i sam sebe jednostavno izduva jer je i sam surogat. Jedinstvena poruka ovog filma, koja je i dan danas aktuelna je – ni jedan surogat ne može da zameni stvarnost, nego uništava samog sebe.
Surogat može da liči na original, ali nikad ne može biti original.
Samo ono što je Bog osmislio i stvorio je istinito i realno, sve ostalo će na kraju biti uništeno,.
Naravno, mi smo dužni da učinimo sve što je potrebno da učvrstimo svoj poziv i izbor kako kaže apostol Petar u 2. Petrova 1:10
Međutim, ta spremnost da učinimo sve treba da se odnosi na potpuno oslanjanje na Boga, a ne traženje nekog drugog načina, nekog sigurnog puta. Npr. neću da uradim ništa što bi moglo da naljuti Boga, ili za što nisam siguran da je ispravno ili bolje da ne uradim ništa nego da uradim nešto pogrešno. Ponekad taj sigurni put izgleda tako ispravno i mudro, a u stvari je obmana. Petar je “vrlo mudro” rekao Bogu “Ja ti to neću jesti!” čak tri puta. Ali to nije bilo ono što je Bog želeo da on uradi, zar ne?
Braćo i sestre, mi smo ispravni i sigurni pred Bogom, samo zato što je Hrist umro za nas i što nas Bog gleda kroz Njega. Ni zbog čega drugog. Nema sigurnog puta, ako to nije jedini PUT, ISTINA i ŽIVOT - ISUS.
Pavle pita kološane, zašto dozvoljavate da vam se nameću ljudske zapovesti i nauke? U Matejevom evađelju 23 glava čitamo raspravu koju je Isus vodio sa farisejima, seveštenicima i književnicima. Oni su osmislili zakon za Zakon. Osnovna Hristova zamerka bila je što su pri tom promašli suštinu Zakona. Namera Zakona nije da nas odvoji od Boga, nego da nam Bog pokaže šta je sve morao da skloni da ne bismo bili odvojeni od Njega.
Božija namera nikad nije bila da nas zarobi, nego da nas oslobodi.
Međutim živeti u slobodi nije lako. Kad si slobodan onda moraš da donosiš odluke. Nema ko da ti govori šta, zašto, kako i kad. To je teško, i odgovorno.
Izgleda kao da ljudi žele da žive u ropstvu. Vole da im neko daje uputstva. I tu se uvek nađu oni koji će im vrlo rado ispostaviti to uputstvo, naravno u skladu sa svojim željama, ili sopstvenim doživljajem Božijih zahteva.
Vidite, Bog nam nije ostavio uputstvo za upotrebu života, On nam je ostavio principe po kojima život funkcioniše. Kako ću te prinicipe ugraditi u svoji život, zavisi jedino i isključivo od mene.
U crkvi postoje službe koje Sveti Duh vodi da tumače i poučavaju crkvu iz Reči Božije, da niko ne ostane a da nije čuo i da mu nije objavljeno. Ali, kako će Bog delovati u meni i kakvim će rodom Reč roditi zavisi od Boga i mene. Za svoj život nisam odgovoran ni pastoru, ni starešinstvu ni crkvi, već jedino Gospodu Isusu Hristu koji je svoj život položio za mene (o tome je nešto pastor govorio u utorak iz 1.Korinćanima 3).
Naravno, moja sloboda, ne sme da ugrožava slobodu drugih, i moju različitost treba nekako uklapiti sa različitošću svih ostalih.
Zato Reč i govori o živom kamenju koje se ugrađuje u crkvu. Sposobnost život je da se stalno menj, napreduje i raste, a karakteristika slobode je da ne robuje formi.
U očima drugih možemo da budemo konzervativni ili liberalni, možemo biti ozbiljni ili neozbiljni, odgovorni ili lakomisleni, prilagođeni ili neprilagođeni - i kako još svakako ljudi mogu da nas vide. Ali kakvi god da smo, neophodno je da preuzmemo odgovornost za naš život pred Bogom, za sebe, čak i kad drugi misle da nismo sposobi za to (iz bilo kog razloga).
Iako ima i drugačijih mišljenja, a pogotovo nastojanja da se on uspostavi, činjenica je da ne postoji standarad po kojem Bog deluje u ljudima.
Ljudi su osmislili standarde, kao na primer ISO koji tačno propisuje veličine, odnose, sastave, (itd), onoga šta jeste i šta nije prihvatljivo, on je kod nas zamenio raniji YUS (ja nikad nisam bio po YUS-u).
Božji standar je ISUS, i taj standard se nije promenio 2000 godina i ništa ga ne može zameniti. Ono što je najlepše kod standarda ISUS je to što je raznolik, rekao bih šaren, pun iznenađenja, prepun milosti i ljubavi za one koji po njemu žele da žive. On razbija sve ljudske pradrasude, lomi okamenjana srca, menja pravila, prihvata one koje svi odbacuju i otpušta one koje bi svi primili. On oprašta, čisti, obnavlja, prekoreva, pohvaljuje, i iznad svega voli one za koje je umro. Čak i one najgore.
On kaže, “ne sudite po vanjskim znacima, nego sudite pravedno”.
Mi nismo u situaciji, niti imamo moć, da osuđujemo druge ljude na osnovu sopstvenih iskustava i stvari koje su nama prihvatljive.
Neko može da ima sasvim dobar odnos sa Bogom, a da njegovo vanjsko ponašanje baš ne bude “sasvim ispravno” po našim standardima.
S druge strane nečije nastup, prosuđivanje i ponašanje, može da izgleda sasvim ispravno i “duhovno”, a opet da bude daleko od Boga.
Pravila koja mi postavljamo nisu pravila koja Bog postavlja. Naša pravila mogu da nas uvedu u prosto sujeverje, i to ono suptilno i jedva vidljivo. Ne mislim na ono, da kucnem u drvo, i slične gluposti, nego ono drugo – ako ne oprostim, i meni neće oprostiti; ako se ne molim ujutro ceo dan će me pratiti nesreća; ako ne dam desetak osiromašiću, itd. To je sujeverje isto kao i gledanje u šolju od kafe.
Ako tako razmišljamo promašili smo suštinu opraštanja i molitve i davanja, i svega što je Bog pripremio za nas.
Našim delima ne možemo da zadobijemo pravednost pred Bogom, već nas pravednost pred Bogom (koja dolazi od Hrista) obogaćuje delima koja možemo činiti.
Ne čitam bibliju i ne molim se ujutro zato što naj taj način želim da udobrovoljim Boga. Čitam i molim se zato što znam da je Bog, tog jutra, pripremio za mene nešto što će mi pomoći da se suočim sa svime šta me čeka. Pa i ako to ne učinim, Bog neće da kaže, “e danas si sam, jer se jutros nismo čuli, snađi se kako znaš”.
Zar njegova ljubav prema meni zavisi od trenutka moje slabosti, ili iskazane revnosti? Naravno da ne! To je ljudska filozofija i telesno nadimanje. Pavle ovakav način razmišljanja naziva “sujetnom prevarom” ili “praznom obmanom”.
Nadm se da nećete pogrešno razumeti ovo što ću sada reći.
Niko nije slab samo zato što ne čita bibliju i što se ne moli, nego se ne moli i ne čita jer je slab, a slab je jer nema dobar odnos sa Bogom, a dobar odnos sa Bogom nema zato što misli da se dobar odnos sa Bogom uspostavlja čitanjem biblije i molitvom. Čitanjem biblije i molitvom se nastavlja, jednom uspostavljeni odnos sa Bogom.
Odnos sa Bogom nije zasnovan na onome šta možeš da uradiš, nego na onom šta On može da uradi.
“Zato ću se radije hvaliti svojom slabosti.” kaže Pavle. Dobar odnos sa Bogom ostvaruje se onda kad se odreknem svega na šta mogu da se oslonim, pa makar to bilo i čitanje biblije i molitva.
Naravno ovo nije poziv da prestanemo da čitamo i da se molimo, naprotiv. Čitanje i molitva su kao duhovno disanje kojim živimo život koji smo dobili prihvatanjem Hrista.
Bog ispituje srca i bubrege (crkva u Tijatiri). Znate šta to znači? To znači da Bog ne obraća pažnju na našu spoljašnjost i na ono što želimo da pokažemo, nego na naše unutrašnje stanje i ono što često ne želimo da pokažemo.
Kološani su se, očigledno, borili sa raznim problemima, koji su im skretali pogled sa Hrista i činili ih nesigurnim. Osim filozofije, tradicije, imali su problem sa legalizmom, asketizmom, pa čak i sa duhovnim darovima.
Svi ti problemi nastali su kao posledica prevare, da je onome što je Hrist učinio potrebno i nešto dodati ili zadržati staro. Sve to zajedno, pa ma kako dobro i plemenito izgledalo, odvaja od jedinog izvora sile (2:9,10) i narušava pravi odnos sa Bogom (2:14,15).
Te ljudske želje i mudrolije skreću ljude sa puta, lišavaju nagrade (2:18), i odvajaju od Hristovog tela – Crkve i Isusove brige za nas.
Tu leži izvor slabosti i podela (jer neko jede samo povrće, a drugi drži da sme sve jesti); to je put koji vodi nazad u ropstvo (2:20). Umesto sigurnosti, ljudski propisi svezuju i potčinjavaju sebi. Oni nemaju nikakvu čast ni vrednost, osim što zadovoljavaju telesnu želju onog ko ih je smislio. (2:23).
Zato, uvek treba da biramo ono što je stvarno, i što nam je Bog obezbedio, umesto da, kao čovečuljak iz crtanog, pravimo ono što bismo želeli da vidimo.
Živimo u vremenu kad sve ima svoju instat zamenu – instat kafa, instant čajevi, instatn škole, pa nije ni čudo što postoji i instat religiju.
Dodaš malo vode, ili para, i sve funkcioniše. Ma da!
Isus nije instant Bog, on je pravi i jedini, istiniti, svemogući Bog.
On je stvarnost! Njegov život, priroda i sila su svedovoljni. Odnos sa njim je jedino što je važno. Nema ničeg važnijeg od ovog šta čitamo
“U njemu ste i obrezani nerukotvorenim obrezanjem, - u skidanju čulnog tela, - Hristovim obrezanjem, kad ste u krštenju s njim sahranjeni; u njemu ste zajedno s njim vaskrsnuti verom u delotvornu silu Boga koji ga je vaskrsao iz mrtvih. I vas, koji ste bili mrtvi zbog prestupa i neobrezanja vaše ploti, oživeo je zajedno s njim, oprostivši nam sve prestupe na taj način što je izbrisao obveznicu koja je svojim odredbama bila protiv nas i uklonio je - prikovavši je na krst. On je razoružao poglavarstva i vlasti, javno ih osramotio i pobedio ih na njemu. ” (2:11-15)
Šta možemo tome dodati ili da oduzeti? Ništa!
Sve što imamo, sve što jesmo, sve što ćemo ikad biti, došlo je do nas zato što nas je on povezao sa sobom u telo, koje je Crkva, i koje raste u skladu sa Božjom voljom.
ZAKLJUČAK
Ne skidajte oči sa Hrista! Budite duboko ukorenjeni u njemu. Gradite na njemu, jačajte u veri, i budite plodni u njegovom delu u meri koju vam Bog daje. Hrist nema zamenu!
Amin!
