I ON ODE OD NJIH

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, nedelje 13. mart 2022.)

Jovan 6:1-15 Isus hrani pet hiljada ljudi

(Mt 14,13-21; Mk 6,30-44; Lk 9,10-17)
“Posle toga Isus ode na drugu obalu Galilejskog – to jest Tiverijadskog – mora, a za njim pođe silan narod, jer su videli znamenja koja je učinio na bolesnima. Isus se pope na goru i sede sa svojim učenicima. (A približavala se Pasha, judejski praznik.)
Kada je podigao pogled i ugledao silan narod kako ide k njemu, Isus upita Filipa: »Gde možemo da kupimo hleba da ovi jedu?«
To je rekao da bi ga iskušao, jer je već znao šta će učiniti.
Filip mu odgovori: »Ni dvesta dinara ne bi bilo dovoljno za više od zalogaja hleba za svakog.«
A jedan od njegovih učenika – Andreja, brat Simona Petra – reče Isusu: »Ovde je jedan dečak koji ima pet ječmenih hlebova i dve ribice, ali šta je to na tolike.«
Isus reče: »Neka ljudi posedaju.«
Na tom mestu je bilo mnogo trave, pa muškarci, njih oko pet hiljada, posedaše.
Tada Isus uze one hlebove, zahvali Bogu za njih, pa ih razdeli onima koji su sedeli, a tako i ribe – i to koliko god je ko hteo. Kada su se najeli, Isus reče svojim učenicima: »Pokupite preostale komadiće, da ništa ne propadne.« I oni ih pokupiše i napuniše dvanaest korpi komadićima preostalim od pet ječmenih hlebova koje su ljudi jeli. Kada su ljudi videli znamenje koje je Isus učinio, rekoše: »Ovo je zaista Prorok koji treba da dođe na svet!«
A Isus je znao da nameravaju da dođu i da ga na silu proglase za cara, pa se opet povuče u goru, sasvim sâm.”

Najveći i najpreči zadatak hrišćana na ovom svetu je da objavljuju Hrista. I to pre svega zapisima iz Svetog Pisma, ali i objavljivanjem ličnih svedočanstava o tome šta smo, kroz našu veru u Isusa, primili kao Božji dar i blagoslov.

Meni je posebno upečatljivo svedočanstava koje zapisao apostol Jovan. Od samog početka njegovog evađelja pa do kraja, on objavljuje prirodu i slavu našeg Gospoda. „Reč je postala telo i nastanila se među nama.” piše Jovan, sažimajući u jednu rečenicu, na samom početku svog pisanja, ono što je Isus uradio kad je došao k nama, govorio našim jezikom, živeo u našem svetu, bio jedan od nas, i na taj način je premostio jaz koji nas je odvajao od Oca.

Teško da bilo ko može da prenebregne ovako svedočanstvo, iako ima i takvih. Mi, na našu radost, nismo ti, jer nas je privuklo to šta je učinio, kao i slava kojom je obasjao ovaj svet - “slava Jedinorođenog od Oca, punog milosti i istine.” Jovan 1:14
Slavu Božiju otkrivaju objavljuju svi oni koji veruju kad god dele priču o Isusu.

Upravo iz tog razloga želim da se danas govorim o događaju iz Isusovog života, o kojem smo pročitali, da naučimo ili da se podsetimo, koliko je važno da sve vreme naša pažnja bude usmerena na njega i da pogledamo šta može da se desi ako to nije tako.

Siguran sam da ste mnogo puta do sad čitali ovo, slušali mnogo propovedi, dobili mnoštvo korisnih pouka. Možda ću, danas, ponoviti nešto od toga, ali ako i ponovim, nadam se da će biti korisno i na ohrabrenje.
Dakle, govorimo o događaju kad Isus hrani oko pet hiljada odraslih ljudi, i verujem popriličan broj žena i dece, koji se inače nisu uračunavali, ali su definitivno bili prisutni, na ovakvim skupovima.
Njegova popularnost rasla je iz dana u dan. Vesti o isceljenima se brzinom munje širila Palestinom, pogotovo ono u Jerusalimu za vreme praznika.
Isus je često odlazio iz Jeruslima u Galileju, da bi se malo odvojio od gužve i da bi imao vreme za odmor i molitvu. Tako je i tih dana, o kojima ovde piše Jovan, došao u krajeve oko Galilejskog jezera. Međutim, kao što možemo pročitati narod je hrlio za njim.
Ljude su nosila različita očekivanja, većina se nadala da će videti još neko čudo, jedan deo da će, možda, i sam doživeti iscelenje, a bilo je onih, kao što smo pročitali, koji su imali baš konkretne namere u vezi sa njim.
Ovo sve se dešava u dane pred praznik Pashe i jevrejske porodice su masovno dolazile u Jerusalim. Da prinesu žrtvu, da obave neki poslić, da obiđu rodbinu i prijatelje, i tako. Veliki broj ljudi je bio prisutan. Zato i ne čudi toliki broj koji je išao za Isusom.

Osim toga, Pasha je praznik osolobođenja - od ropstva, od smrti, od tuđinske vlasti. Taj praznik je jedan od najvažnijih za Jevreje. U to vreme iščekivanje da će se Mesija konačno pojaviti i da će svrgnuti mrske Rimljane, i ponovo uspostaviti Izraelsko carstvo, i doneti slobodu, bilo je na vrhuncu.
Shodno tome, sve ono što je Isus govorio i šta je činio, uzbudilo je mnoge duhove pravih Jevreja, jer je upravo ovo mogao biti taj, Mesija.

Dakle, tih pet hiljada muškaraca, nije bila samo skupina ljudi željnih da čuju nekog mudrog učitelja, već grupa vatrenih Jevreja koja je bila spremna da sledi Mesiju u pohodu za oslobođenje i uspostavljanje carstva.
Poljoprivrednici, zanatlije, mladi i stariji, ostavili su svoje alate i svoje poslove, da dođu u Jeruslim, pre svega da prinesu žrtvu, ali i zbog toga jer su čuli za proroka koji menja sve što se do tad videlo i čulo. Rimljani su svima dozlogrdili, i ako je to Mesija koga čekaju, oni su želeli da budu tu i spremni ako se nešto bude dešavalo.

E, sad! Isus ima neke druge planove koji ljudima, često, izmiču. A ti planovi imaju svoju prirodu i svoj tempo.
Ipak, kad je video to mnoštvo ljudi koje se okupilo, potpuno svestan njihovih misli i očekivanja, koja su se, slobodno možemo reči, prelila i na srca njegovih učenika, bilo mu ih je žao.
Matej, Marko i Luka, opisujuću isti ovaj događaj, napominje da su mu učenici savetovali da ih pošalje u okolna sela da kupe hranu. Isus na to odgovara pa nahranite ih vi?

Naravno, odmah sledi opravdanje - pa mi nemamo ništa, nemamo čime da ih nahranimo.
A onda se direktno obraća i Filipu, koji je bio rodom iz tih krajeva, da ga upita gde bi mogla da se kupi hrana za sve ove.
Naravno, Isus nije očekivao da učenici imaju zalihe hrane negde, niti je to pitao tražeći rešenje od njega. U oba slučaju, on nudi rešenje, koje kao i obično kad je Isus i naš odnos sa njim u pitanju, ostaju sakrivena za one koji su sa njim.

Isus je jedino logično rešenje, izlaz iz nezgodne situacije, izvor svakog blagoslova, doovoljno moćan da uradi čak i nemoguće - i to je upravo ono što najčešće ispustimo iz vida.
Iako je Filip već video mnoštvo Isusovih čuda i znakova, opet nije video najlogičnije rešenje. Počeo je da se preračunava i preispituje po pitanju ovog nemogućeg zadatka. Mozak mu je super radio. Sedmomesečma nadnica, možda, ali ni to nije dovoljno da se kupi hleb za sve ove, kaže on, tako da...

Koliko puta ste se našli u situaciji da pred vama stoji nemogući zadatak, nemoguća odluka, nemoguća misija, nerešivost u svakom pogledu ... “osećate” da Bog čeka da se odlučite za nešto, i vi činite, šta?
Počnete da prevrćete sopstvene džepove, sopstvene resurse, sopstvene snage, ideje, ...
I dok se tako preračunavate, sabirate dok se ne oduzmete, preznojavate se jer niti znate kako ćemte niti gde ćete, Isus stoji pored vas, sa rešenjem.
Interesantno je kako, bez obzir koliko puta smo okusili Njegov blagoslov i dobrotu, zaboravimo na to.
Interesantno je i to što ćete, u takvim situacijama, uvek naći nekog sapatnika, koji će ponuditi neku svoju verziju rešenja, koje opet, ne uključuje Isusa. Dobićete mnoštvo saveta, dobrih, ali beskorisnih.

Na primer ovde je Andrija, uskočio sa pričom o dečaku koji ima pet ječmenih pogačica i dve ribe. Ali, vajka se istovremeno Andrija, svestan da je i to rešenje smešno, i da to nimalo nije od pomoći. Jer šta je to na ovoliko ljudi?

Kad čitate ovo, molim vas, nemojte da zamišljate pet velikih vekni od ječemenog hleba od po tri kila i dve ribe od po barem kilo svaka. Ako ste ikad imali priliku da vidite tipičan jevrejski “pitabred”. Velik je kao šaka i debeo kao prst. Pet takvih, a dve ribice, ... da ne opisujem.
Dakle ništa. Jedva da je bilo dovoljno da se dečak najede.

o smokava ... ko zna. Ali koliko god da bi bilo skupljeno, sve zajedno bi bilo dovoljno tek toliko da padnemo u još dublji bezizlaz kao Filip i Andrija, i shvatimo da, koliko god da imamo, nije dovoljno za ono šta nam je potrebno.

I ponekad nas Isus tako pusti da se koprcamo u svojim mozgolomkama, dok konačno ne dođemo da genijalne ideje da je Isus rešenje ... iako čini mi se da smo pre skloni da pokleknemo pred očajanjem nego da se setimo očiglednog.

Zato, je jedna od stvari zbog koje ovo govorim danas činjenica da, kad nas Bog pozove na ručak, onda Bog i obezbedi ručak.
Drugim rečima, kad nas Bog pozve da idemo s njim, onda on obezbedi sve što nam je potrebno za to.
Baš onako kako je to jasno objavio apostol Petar, “Njegova božanska sila darovala nam je sve što je potrebno za život i pobožnost kroz spoznanje Onoga koji nas je pozvao svojom slavom i dobrotom.” II, 1:3

Dakle, Isus treba da je uvek prvi izbor i izvor gde ćemo potražiti odgovor na svoje pitanje i rešenje za problem. Iz teksta vidimo da Isus već ima spremljena rešanja.
I jasno nam je da Bog, u svojoj premudrosti, razume naše situacije i pre nego što do njih dođe.
Pogledajte, Isus je dobar i obziran, neće da uvredi ni dečaka, ni učenike pa uzima da blagosilja ono što su ovi doneli, a oni dele blagoslovljeno.

Ljudi sede po grupama po pedeset, kaže Luka, znači najmanje sto skupina i učenici dele hranu koja se čudnovato obnjavlja od onih pet hlebova i dve ribice, dok se svi nisu najeli koliko god su hteli. Nakon toga, na Isusovu reč, učenici prikupljaju ono što je preostalo, da ne propadne ni jedan od blagoslovljenih zalogaja.

E u ovom tekstu se sada nalazimo dve stvari koje su meni izuzetno drage, i bile su mi uvek velika pomoć u mom hrišćanskom životu. Nadam se da ste ih i sami do sad primetili, ali ako niste, evo prilike.
Prvo, bez obzira na našu ograničenost, slabost, nemogućnost da razumemo neke stvari, teškoće u veri, Bog nas koristi i aktivno sarađaju se nama. Čak i kad naše ideje nisu baš suvisle, Bog ima pripremljena rešenja u koje nas uključuje.
Drugo, koliko god je nečega malo, Bog to može umnožiti do izobilja. Koliko god da se čini beznačajnim ono što imamo, Bog to može iskoristiti za dobro. I ne samo da može, nego to i čini.

Vratimo se na događaj.

Kažu da sit čovek ima mnogo želja, a gladan samo jednu - da se najede. Takvi smo.
Kad smo bolesni to nam je najveći problem i, želimo sa da ozdravimo; kad nemamo posao to nam je najveći problem i, želimo samo da nađemo posao; kad smo sami to nam je najveći problem i, želimo da nađemo društvo - razumete? Uvek nam, ono što nedostaje, izgleda kao nešto što može da reši sve naše probleme.
Ali, kad se čovek najede, onda se one želje iz vremena izobilja ponovo vrate. Dakle, kad su se ljudi nasitili, počeli su da razmišljaju o onom od pre, o onome što je bio razlog zašto su ovde došli. Pošto su sami bili svedoci čuda koje se upravo desilo, zaklučili su, sasvim opravdano, da bi taj Isus mogao biti upravo ono što čekaju - Mesija.

I to upravo onakav kakvog opisuje Mojsije i za kojeg je dobio obećanje od Boga. 5. Mojsijeaj 18:15,18 “GOSPOD, tvoj Bog, podići će ti između tvojih sunarodnika proroka kao što sam ja. Njega slušajte. ... Podići ću im između njihovih sunarodnika proroka kao što si ti. Reći ću mu šta da govori, i on će im govoriti sve što mu zapovedim.”
Ove Mojsijeve reči odzvanjale su u srcima okupljenih, dok su jeli, čudesno hranjeni hranom koja se stvarala niotkuda. Ubrzo su te reči iz srca, postale glasno izgovorene, odjednom su se počeli kovati planovi, želje su dobila jasnije obrise.
Odluka potencijalnih revolucionara bila je donešena: Isusa treba postaviti za cara. Ako se bude nećkao, onda i silom. (15. stih).

Naravno, sve to zajedno je jedna opasna, razorna i besmislena igra. Svedoci smo i u savremenom svetu događaja ustoličavanja “boga”, i rat u to ime. U svetovnim okvirima sve je jasno - da bi jedan car mogao biti ustoličen drugi mora biti svrgnut. Pošto, jel’te, znamo da je Isus “car nad carevima” onda je najbolje njega krunisati, i pobeda je osigurana. Na žalost uvek se sve svodi na isto - osvajanja, uništavanja, ratovi, političke igre - vođeni u ime Isusa Hrista, nemaju nikakve veze sa njim.

Isus, najjednostavnije rečeno, nije zaiteresovan za tu vrstu borbe. Nema ni politički ni vojni narativ za takvo delovanje. Njegov cilj je daleko, daleko od toga.

Zamislite samo šta je tih pet hiljada ljudi moglo da uradi tog dana, šta su planirali?
Kad su se najeli, pretpostavljam da su očekivali da će Isus, kad ga proglase za cara, odnegde stvoriti mačeve, koplja, konje, borna kola, uniforme, i da će ih sve odjednom, od seljaka i zanatlija, pretvoriti u vojnike koji će moći da se suprotstave rimskoj vojsci. I da će zatim, tako blistavo naoružani i obučeni, ponosno krenutnu u boj pevajući neke borbene i religiozne pesme.
Pošto se približavala Pasha, u Jerusalimu bi zatekli pojačani rimski garnizona, kao i svake godine za ovaj praznik, koga bi onda slavno pobedili.
Davidovo carstvo obnovljeno, Mesija jaše na čelu kolone, i sve je super, a ovih pet hiljada, od kojih niko nije poginuo, naravno, zauzeli bi najvažnije pozicije u novom carstvu.

Jeee!

Da li ste nekad, a mislim da jeste, imali svoje ideje o tome šta bi, kako bi, koliko bi, gde bi, mogli da angažujete Isusa u svojim planovima.
I već ste imali sliku, kako će to izgledati kada se desi, a desiće se, jer ste vi tako zamislili i odredili Isusu mestu u toj priči.
Znam mlade i neiskusne hriišćani koji su bili ubeđeni da će, sad kad su se obratili, sve postati drugačije, da će ih Isus pokretom ruke promeniti, da će postati pravedni, razumni, mudri, da će sve razumeti i da je sve upravo onako kako oni misle da jeste - slikovito rečeno - rimski garnizon u njihovom srcu je pobeđen i sve je super.
Na žalost, često, veoma često, takvi planovi se izjalove. Pitate li se zašto? Zato što su to naši planovi, želje, nadanja, očekivanja, koja nisu usklađena sa Božjim planom, Božjom voljom, ... Hristov put je trnovit, dugačak, pun izazova, i do kraja dolaze oni koji istraju na njemu.
Često tokom tog puta moramo da donosimo odluku - neka bude volja tvoja, a ne moja.
Jer, ako je drugačije, ako u našem odnosu sa Isusom, pokušavamo da “isteramo svoje” jer nam je npr. tako obećano, jer nam to pripada, jer smo mi posebni, jer je to u redu i pravedno, jer to bi bilo normalno, ... mi u stvari želimo isto što i ovi ljudi, da postavimo Isusa za cara u našem životu.
I šta se onda desi?

Jednostavno, Isus ode od nas. Prosto ne želi više da učestvuje u našim igrama. Ostavlja nas da se izborimo sa onim u šta smo se zapetljali i, - ili da se vratimo njemu ili da ostanemo da živimo bez njega.

U nastavku ovog teksta, od 17 stiha pa dalje, čitamo kako je tužno završila cela ova priča, ali o tome ćemo neki drugi put.

Vidite, u ovoj priči, od samog početka, iako je Isus centralna figura, sve se dešava, a da on uopšte nije uzet u obzir - počev od “zabrinutih za hranu” učenika, pa do slobode željnih pravovernih Jevreja. Doduše, dodelili su mu ulogu, ali onu koja njemu niti pripada niti on želi da je igra.

Šta to nama danas, ovde, govori?

Prva stvar je naša sklonost da Isusa ukalupimo u naše viđenje i uklopimo ga u naše stavove. Mi stalno imamo potrebu da svoja očekivanja i namere pokažemo Isusu, umesto da dozvolimo da nam on nama pokaže šta je potrebno.

U celoj ovoj priče je što ljudi često uopšte ne shvataju ko je Isus.

Bogati ga vide kao bogatog ili bar da nema ništa protiv bogataša i bogatstva, siromašni ga svojataju da je siromašan, obrazovani da je obrazovan, a neobrazovani ističu činjenicu da je bio stolar i da nije išao u školu. Oni osećajni veruju da je jako osećajan, a oni realistični da je sušta racionalnost.
Stvar je u tome da je Isus sve to i nije ništa od toga. On je Bog, Car nad Carevim, ne zato što smo to mi tako izvoleli odlučiti, nego zato što je to istina i činjenica koja ne zavisi od nas. Mi je možemo prihvati ili odbaciti, ali ona će biti istina od uvek i zauvek.

On je Bog, koje je dobrovoljno prihvatio da postane kao mi, da bi takav mogao da izvrši ono što mi nismo mogli - očevu volju.
To je jedino što mu je važno, pa makar niko na svetu ne razume.
Svet ili će se spasiti po Njemu, ili će propasti. I to je problem sveta, a ne Njegov.

Drugi problem je činjenica da možemo toliko da se upletemo u ono što je svetovno da potpuno prenebregnemo ono dugoročno i večno koje nam je Bog pripremio.
Jevrejima Isusovog vremena, bilo je Rimljanima do na vrh glave. Čeznuli su za slobodom, ali najviše političkom, a u potpuno su prevideli ono najvažnije „Evo Jagnjeta Božijeg, koje odnosi grehe sveta!” (1:29).

Isto to i mi radimo. Zabrinuti smo za zdravlje, ratove, sres, imanje, nemanje, i mnoštvo drugih stvari, a najmanje brinemo za problem koji imamo sa grehom. Bojimo se svega, a najmanje se bojimo Boga, koji jedini ima vlast i moć da nas izbavi od svega što nas plaši.
Moramo biti svesni realnosti da Isusu jeste važna naša dobrobit, on saoseća sa nama, ali to nije misija zbog koje je došao.
On je došao da uzme grehe sveta na sebe, došao je da isceli, zaštiti, očisti, odbrani čoveka, od samog čoveka.

Možda sve vreme razmišljate o mukama koje vas snalaze ovde, dok ste u ovom telu.
Nadam se da nikom neću da rušim veru, ali većina problema, većini ljudi neće biti rešena dok su u ovom telu, ali će zato, svima koji budu pripadali Hristu, pripasti večni život bez ikakvih problema.
AnKristin nam je prošle nedelje dala divno svedočanstvo, kako je Bog vodio njeno ozdravljenje. Ali, za mene najupečatljivi deo njenog svedočanstva ja taj što je rekla da je njen najvažniji problem bio, i da je njena molitva prvenstvo bila, da ima mir u srcu, mir sa Bogom, i da ostane verna Njemu, bez obzira šta će se desiti.
To je ono za što je Hrist došao - doneo je i uspostavio mir sa Bogom.
Nadam se da se razumemo.
Nije naše da ustoličavamo Isusa na prestolja na kojima bismo voleli da on sedi.

Njegovo prestolje je iznad svih prestolja, a naša briga treba da bude jedino da se poklonimo caru nad svim carevima, da prihvatimo njegovu volju u sprovedemo je u svom životu. Ma šta god to značilo.
On neće da učestvuje u našim planovima, nego mi treba da prihvatimo svoje mesto u njegovim planovima, i da ne dozvolimo da nas išta odvoji od njega, kako bismo zauvek bili učesnici u njegovoj pobedi. Kao što je to lepo napisao apostol Pavle, Rimljanima 8:37-39 “Ali, u svemu tome nadmoćno pobeđujemo kroz Onoga koji nas je zavoleo. Ubeđen sam, naime, da nas ni smrt ni život, ni anđeli ni poglavarstva, ni sadašnjost ni budućnost, ni sile, ni visine ni dubine, ni bilo šta drugo što je stvoreno, ne mogu rastaviti od Božije ljubavi, koja je u Hristu Isusu, našem Gospodu.”

To je radosna vest, to je objava slave Božije, to je pravo lice našeg Gospoda.

To je ono što morama da bude osnov za naše delovanje, i ono šta treba da prenosimo kao poruku koja može da probudi ljude.

Amin!

TELO HRISTOVO

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, nedelja 13. februar 2022.)

Apostol Pavle je, pišući vernima u Korintu, uporedio njihovu crkvu sa telom: “Kao što je telo jedno, a ima mnogo udova, i svi udovi, iako ih je mnogo, čine jedno telo, tako je i sa Hristom. Jer, svi smo jednim Duhom u jedno telo kršteni – bilo da smo Judeji ili Grci, bilo da smo robovi ili slobodni – i svi smo jednim Duhom napojeni.” I Korinćanima 12:12,13

A apostol Jovan je zapisao Hristove reči, o tome kako će to telo postati prepoznatljivo ljudima. “Novu zapovest vam dajem – da volite jedan drugoga. Kao što sam ja voleo vas, tako i vi volite jedan drugoga. Po ovom će svi znati da ste moji učenici: ako budete imali ljubavi jedan za drugoga.«” Jovan 13;34,35

Crkva je, znači, Hristovo telo, koje ima mnogo udova, koji imaju različite uloge i različito funkcionišu. Možemo da kažemo da je Crkva sačinjena od mnoštva različitosti, koje je, možda, ponekad teško shvatiti i prihvatiti. Iako bismo se trebali radovati zbog toga što toliko različitosti može da bude sjedinjeno u jednu celinu, često nam upravo to predstavlja ozbiljan problem. Rešenje tog problem je u našoj glavi i našem srcu, kao što to možemo da vidimo iz ovih stihova koje sam pročitao.

Dakle, veoma je važno da razumemo, prihvatimo i sudelujemo u toj različitosti, jer svako od nas, bez obzira na razlike, ili baš zahvaljujući njima, upotpunjava sliku o Hristu, koja treba da bude objavljena svetu.
Iako se nama čini nemogućim, ali Bog ume i može da koristi naše različitosti, kao što su temperament, talenat i veštine, naše obrazovanje, društveni status, stručnost, pa i stvari izuzetno lične prirode - kao što su pol, rasa, nacionalnost, dob, kako bi upotpunio sliku tela Hristovog, tj. Crkve.

Pri tom, svaki pojedinac ima svoje pozitivne i negativne osobine, vidljive i nevidljive karakteristike, jači ili slabiji sezibilitet. Kad se sve to spoji i deluje u jednoj celini, koja ima samo jedan jedni cilj, da se proslavi ime našeg Boga, taj spoj tada pokazuju punu sliku Gospoda Isusa Hrista.
Kad čitate evađelja, kad pogledate Hrista, tačno možete da vidite o čemu govorim.
Zbog toga, ne bismo smeli da gubimo vreme “popravljajući” jedni druge da budu što sličniji našem modelu, nego bismo trebali da tražimo i pronađemo svoje mesto u telu gde će Bog moći najbolje da nas iskoristi. Naravno, pri tom treba voditi računa da “ja” ostanem “ja”, a “ti” da ostaneš “ti”. Čak i kad se ugledamo na nekoga, to treba da bude radi poboljšanja ličnih karakeristika, a ne radi preuzimanja tuđih.

Apostol Pavle na jednom mestu kaže da je dužnost jakih da nose slabost slabih. Primetićete da ne piše da je dužnost jakih da menjaju slabe. Naprotiv. Ništa ne diraj! Onaj koji treba da menja, obnavlja, preporodi, je Bog, i to je njegov posao a ne ljudski.
Verujte, sem Boga, na ovom svetu ne postoji toliko superiorana osoba, koja bi mogla da promeni drugu osobu. Čak je i Hrist taj posao prepustio Duhu Svetom.
Dakle umesto da se trošimo na to, usredsredimo se na ono što možemo da uradimo zajedno.

Čitajući Biblju saznajemo da su, npr. Petar i Jovan bili potpuno dva različita temperamenta, a Bog ih je iskoristio za delo, koje je baš iziskivalo dvojicu takvih - jednog zapaljivog, i jednog smirenog. Ili recimo Pavle i Petar, polupismeni ribar i teolog, koji su, iako su retko radili u isto vreme na istom mestu, bili fantastična snaga koju je Bog koristio da se vest o Njemu širi svetom. Jedan je poslat neznabošcima, a drugi izabranima. Čak su imali i sukob, ali to nije uticalo na činjenicu da su njih dvojica bili najistaknutiji u širenju evanđelja.
Njihovo sukobljavanje asocira na stih iz Poslovica 27:17 “Gvožđe se oštri gvožđem, a čovek čovekom.”

Dakle, sukob ne mora da bude nepopravljiva neprijatnost, nego mesto i trenutak oštrenja dve gvozdene osobe sa istim ciljem ali sa različitim temperamentima.
Varnice nisu loše, naprotiv. To je Božji način oštrenja. Zamislite da je jedna osoba “gvozdena” a druga glinena. Šta biste dobili? Mnogo šta, ali ne varnice. Dobili biste, u najboljem slučaju, otisak gvožđa u glini ili zatupljen nož zaglibljen u blatu - drugim rečima imate stav jedne osobe, nametnut ili ugušen, u drugoj .
Međutim, Božija namera nije da jedna osoba nametne svoje stavove drugim osobama, nego da svi svi zajedno doprinose zajedničkom cilju, učeći, podržavajući, noseći jedan drugoga, a to, ponekad može izazvati varničenje. Mi možemo da se ne slažemo u nečemu, ali još uvek možemo biti ujedinjeni i još uvek voleti jedan drugoga. U stvari, možemo voleti jedan drugoga još dublje u takvim slučajevima.

Jer lako je voleti onoga koji voli vas, i ne suprotstavlja se našim stavovima i idejama. Ali, kad neko ne sledi ono šta mu govorite, ima drugačiji stav, tu počinju problemi, počinje veliki test ljubavi.
Siguran sam da su ovakve situcije, kakve su imali Petar i Pavle, Pavle i Sila, kao i one koje se ponekad dešavaju u današnjoj crkvi, ono što Bog dopušta da se dešava. Bog dozvoljava razlike u mišljenjima i stavovima (naravno neka pitanja nisu za diskusiju, što bi rekao jedan moj prijatelj, postoji crvena linija koja se ne prelazi) i te razlike su tu, između ostalog, da bi jačala ljubav među Božjom decom.

Dakle, ako smo mudri, razlike nas neće razdvajati nego ujedinjavati i jačati našu ljubav.
Ako se pak dešava suprotno, ako zbog takvih stvari počinjemo da se izdvajamo, ako naša ljubav počinje da slabi, ako počnemo da se osećamo neprijatno, ugroženo, nezadovoljno, veoma je važno da, pre svih drugih, ispitamo sebe u kakvom smo stanju pred Bogom, i u kakvom smo stanju pred onima sa kojima bismo trebali biti u zajedništvu.
Pred Bogom moramo biti po njegovoj namisli. Ne po svom nahođenju ili svojim merilima. Mi možemo biti zadovoljni sobom, ali to ne mora da znači da je Bog zadovoljan sa nama, kao što možemo da budemo nezadovoljni sa nekom osobom, ali to ne mora da znači da on nije Bogu po volji.

Čitamo u Matejevom evađelju 12 poglavlje, o caru koje je spremio svadbu za svog sina i svim problemima koje je imao da prikupi goste. Na kraju, kad su njegove sluge, napunile dom gostima, on je ušao da ih vidi. Pročitaću samo stihove 11 do 14 “»Kada je car ušao da vidi goste, ugleda tamo jednog čoveka koji nije bio obučen u svadbenu odeću, pa ga upita: ‚Prijatelju, kako si ušao ovamo bez svadbene odeće?‘ A ovaj je ćutao.»Tada car reče slugama: ‚Vežite mu ruke i noge i izbacite ga napolje u tamu, gde će biti plač i škrgut zuba.‘»Jer, mnogo je zvanih, a malo odabranih.«

Iz ovoga možemo da naučimo nekoliko važnih stvari.

- Sluge su imale zadatak da pozovu goste, a gospodar je taj koji će gostu poželeti dobrodošlicu ili će ga izbaciti napolje. Nije na sluzi da određuje ko je dobro došao, a ko nije.
Ponekad se zbunimo pa na sluge gledamo kao na gospodare, što oni svakako nisu. Sluga ima svoje zaduženje, svoj poziv i radi ono za šta je postavljen. Nema potrebe da od sluge očekujemo više nego što mu je dato.
Gospodar odlučuje o svemu, a sluga je taj koji treba da prenese gospodareve odluke i da sprovodi Njegovu volju.

- Na svadbu treba da dođemo u svadbenom odelu, drugim rečima spremni za svadbu. Na svadbu se ne svraća, ne dolazi jer trenutno nema drugogo posla, ne ide da bi se zadovoljila forma, ... prema svadbi ne smemo da se odnosimo kao prema nečemu svakodnevnom i nevažnom,
Bog ispituje namere srca - dubinski nas posmatra. Možemo mi da se uspijamo koliko god hoćemo, možemo da se pretvaramo da smo duhovni, sveti, neporočni, fini, dobri, iskreni, ... i možemo čak da prevarimo ljude oko sebe. Ali, Boga nije moguće prevariti. Ako on nije zadovoljan sa nama, možemo mi da se trudimo koliko hoćemo, to nam neće pomoći.

Bog nas je pozvao u svoju prisustvo, u svoju svetost na svadbu svog Sina. Kad smo jednom upoznali tu svetost tada treba da se ponašamo u skladu sa tim.
Posvećeni Bogom, prestaje potreba da se uspoređujemo sa drugima, da osuđujemo, kritikujemo, durimo se i vređamo.
Ako to i dalje postoji u našem životu onda, ili nismo dovoljno prišli Bogu ili smo počeli da odlazimo od njega.
Udaljujući se od Boga postajemo samopravedni, netolerantni, nestrpljivi, dovoljni sami sebi. Iako je to što sam nabrojao već dovoljno loše, ima i gore. Udaljujući se od Boga, udaljujemo se i od onog najvrednijeg što smo dobili - opravdanja.

Opravdanje pred Bogom ne može se ničim zaslužiti. Ono nam je dato zbog neverovatne ljubavi Isusa Hrista, koji je umro za nas, za svaki naš greh, koji smo počinili, činimo ili ćemo tek učiniti. Bog niti može niti želi da opravda bilo koga u ovom našem telu, jer ovo telo svemu služi samo ne pravednosti. Dakle, opravdanje možemo primiti i skusiti jedino ako smo u Hristu. Mi u Njemu, On u nama.

Ta činjenica treba apsolutno da utiče na nas, naše zajedništvo, naše odnose.
S tim u vezi, moramo biti veoma obazrivi prema onima sa kojima ispovedamo istu veru.
Jer kako je tebe Bog opravdao, tako smo svi opravdani. O tome nas i Pismo uči, Rimljanima 8:1 “Zato sada nema osude za one koji su u Hristu Isusu,” ni od strane Zakona, ali ni od strane ljudi.
Dakle, ako tvoja milost bledi, ne osećaš se dobro, nema ljubavi, ... presvuci se u svadbeni odelo, potčini se Bogu, jer njemu je sve moguće, pa i to da druge počneš da gledaš Božjim očima.
Svako od nas bira kakav će život voditi, kojim će putem ići, pa čak i kojom brzinom. Na kraju krajeva, kaže apostol Pavle - “On svom gospodaru stoji ili pada. A stajaće, jer je Gospod u stanju da ga podrži.” Rimljanima 14:4b

Bog nas nije stvorio kao robote, koji besmisleno ponavljaju neki napisani program. Naprotiv, Bog nas je stvorio kao osobe koje imaju slobodnu volju da donose odluke. I mi to činimo, počev od jutra svakog dana svog života, a zatim u svim situacijama u kojima se nađemo sve do kraja života koji nam je dat da ga živimo na zemlji.
Ipak, često čujete hrišćane koji kažu - “ja sam sve to prepustio Bogu, pa kako On odluči” smatrajući to, valjda, duhovnim odgovorom. Hoću da kažem, to je jedna jako lepa hrišćanska parola, ali ona u stvari govori “neću da se mešam u svoj život”.
Pored toga problem sa njom je što nije sasvim istinita. Jer niko se nikad, sem Hrista, sasvim potčinio Bogu. Bar koliko ja znam. Uvek pokušavamo da mu “pomognemo”, ako ništa drugo da shvati šta smo mu prepustili.

Imamo, tu još nekoliko problema.
Bog neće raditi ono što je naš posao. Nigde, u Pismu, nećete da nađete da je Bog nekom rekao, evo ti lezi ovde i čekaj dok ja završim tvoj posao, osim ako to ne prevazilazi ljudske snage.

Bog nije naš sluga, nego smo mi njegove sluge.
Poznajem neke hrišćane koji su potrošili svoj život u čekanju da im Bog reši problem za koji su sami morali da donesu odluku u vreme kad je bilo potrebno donositi odluke. Oni su čekali ili još uvek čekaju na Boga, a Bog čeka njihovu odluku pa da to onda izvede na dobro, kako je obećao.
Bog traži od nas da se naša volja potčini njegovoj, a ne da je isključimo.

Isus se molio: ako može da me mimoiđe ... ali neka bude volja Tvoja!
On je imao svoju volju, želju, strah, muku ... on je doneo odluku, ali ta odluka je podrazumevala mnogo prepreka, pa je tu odluku, i sve šta ona podrazumeva, potčinio Očevoj volji.
Bog očekuje od nas da donosimo odluke i da te odluke sagledavamo u svetlu Njegove volje. Ako misliš da je nešto dobro, donesi odluku, savetujući se sa Bogom.
Znam da se mnogi pitaju - kako znati šta je Božija volja?
Jedan propovednik mi je ispričao da se vozio brodom, pala je noć, samo tu i tamo su se pomaljala neka slabašna svetla. Ipak, morali su da uplove u luku. On se malo bojao, ali njegov prijatelj, kapetan, je sigurno vodio brod, Pitao ga je kako je tako siguran da neće u nešto udariti ili se nasukati. Kapetan mu je pokazao tri svetla na horizontu, koja su se propovedniku činila potpuno nasumična. Jedno je bilo na bovi u zalivu, drugo na doku u luci, a treće na brdu iznad luke. “Vidiš,” rekao je, “kad ova tri svetla budu u ravnini jedno iz drugog, u tom pravcu je sigurno da se plovi.”

Tako i mi hrišćani imamo svetla koja moraju da se poslože - prvo je Pismo koje nam je dato, drugo su okolnosti ili dobrobit sveta u kojem živimo, a treće je Duh Sveti koji je u nama. Kad ta tri svetla stanu jedno iza drugog, možemo biti sigurni da donosimo dobre odluke.
Sve to nam je dato da primenjujemo u praksi u svakodnevnom životu.

Imaš problem sa bratom ili sestrom, vaš odnos zavisi od tvoje volje - da li si ga sagledao u svetlu Božije volje? Šta Reč kaže za našu braću i sestre? Šta je dobro za njih? Kakva je tvoja savest u odnosu na njih?
ili
Imaš problem sa ženom, mužem, decom - rešenje problema zavisi od tvoje odluke i volje da problem rešiš - da li si odluku sagledao u svetlu Božije volje? Šta njegova Reč govori o porodicama. Šta tvoja savest govori za tvoju porodicu. Šta je dobro za tvoju porodicu.
Ili
Imaš problem na poslu, sa šefom, gazdom, kolegama - rešenje problema zavisi od tvoje odluke - da li si je sagledao u svetlu volje Božije? Šta Božja reč kaže o služenju i poslu? Šta tvoja savest govori o tome kako radiš svoj posao? Koja je dobrobit tvog posla?
Ili
Ono što je veoma važno za naše zajedništvo - imaš problem u svojoj zajednici, crkvi - rešenje problema je u tvojoj odluci - da li si je sagledao u svetlu volje Božije? Šta ti Reč govori o Crkvi? Da li je tvoja savest čista u odnosu na tvoju crkvu? Šta je dobro za tvoju crkvu?
Vidite, potčinjavanje dece Božije, Njegovoj volji, ne isključuje volju dece. Naprotiv, uključuje nas do maksimuma.

Bog nam nikad ne oduzima slobodnu volju. Duh Sveti, koji nam je poslat od Isusa, ispunjava nanovorođenu osobu, a ne zaposeda je. Samo zli duhovi mogu da zaposednu nekoga, da bi mu oduzeli slobodnu volju i da bi ta osoba onda radila ono što ne želi.

Ali ne i Duh Sveti.
On nas ispunjava, da bismo bili slobodni, da bismo mogli da živimo plodonosan i zdrav duhovni život.
Biblija nas uči da je jedan od plodova Duha samokontrola. On nam daje mogućnost da kontrolišemo ono što ćemo raditi ili što nećemo. Imamo mogućnost da pravimo izbor.

Na primer, duhovni dar se potčinjava onome koji ga ima.
Apostol Pavle piše u: 1. Korinćanima 14:19,32 “Ali u crkvi ću radije da kažem pet reči svojim umom, da i druge poučim, nego deset hiljada reči čudnim jezikom” i “Proročki duhovi se potčinjavaju prorocima.”
Jedan propovednik je rekao (a to važi i za mene): “Siguran sam da nemam prirodnu sposobnost da govorim pomazanu Božiju Reč. To je dar koji mi je Bog dao i ja se time ne mogu hvaliti. Ja u tome nemam nikakve zasluge. Međutim, data mi je kontrola nad tim darom, šta ću, kad ću i koliko govoriti ... jer u suprotnom nikad ne bismo znali dokle će ovaj sastanak trajati.”

Dakle, ako se duhovni darovi potčinjavaju onima kojima su dati, a pod uticajem su Duha Svetoga, koliko je onda još lakše držati pod kontrolom sopstvenu prirodu, svoje srce, jezik, um ... koji bi takođe trebalo da su pod uticajem Duha, zar ne?

To znači da mogu, da imam kontrolu nad tim koga ću voleti a koga ne, jer ljubav o kojoj mi govorimo nije pitanje osećanja nego pitanje odluke.

To znači da mogu, da imam kontrolu nad tim šta ću, kad ću i gde govoriti. Mogu da zauzdam svoj jezik. Ponekad čujete da se neko pravda: “Morao sam ovo da kažem jer bih umro.” Ne, prijatelju, ne bi umro.

To znači da imam kontrolu, da mogu da izaberem šta ću raditi, studirati, oženiti se ili udati, ... itd.
Sve mi je povereno na ličnu korist i korist onih sa kojima delim svoju veru.

Naša odluka za probuđenje i misiju, takođe zavisi od naše odluke. Ali pre nego što krenemo u akciju, moramo da odlučimo da probudimo naše zajedništo, koje treba da bude na zdravim temeljima, u skladu sa voljom Božijom.

Znam da je ponekad sve to, posebno sa zajednicom, teško - možda ne baš ... “neka me mimođe ova čaša,” nedeljom ujutro, ali može da bude baš teško.

Ali, Bog je spreman i voljan da učini mnogo više od onoga šta mi možemo očekivati.

Neka bude volja Njegova.

Kao što smo na početku pročitali, mi smo Hristovo telo, svaki od nas je važan i nezamenljivi deo, ud toga tela. Veza između nas ne sme da bude po svetovnim kriterijumima, već posvećena, ojačana, pomazana Duhom Svetim i učvršćena ljubavlju.

Na taj način, ispunjavamo ono što je apostol Pavle napisao Efescima 4:15,16
“držeći se istine, u ljubavi, u svemu ćemo izrasti u njega, koji je Glava – u Hrista. On čini da celo Telo – povezano i ujedinjeno svakim podupirućim zglobom – raste i izgrađuje se u ljubavi, srazmerno delotvornosti svakog pojedinog dela.”

Neka nas Bog u tome vodi, nadahnjuje, čisti i čuva, da bismo bili svima na korist - nama međusobno, i svetu koji nas okružuje.


Amin!

EVANĐELJE, NASUŠNA POTREBA, NEPRESUŠNI IZVOR SILE!

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, nedelja 8. januar 2022. godina)

Prošle nedelje pastor je govorio o probuđenju. “Ove godine, probuđenje”. Stihove koje je pri tom pročitao bili su iz Dela 5 glava.

Nakon toga pomenuo je Isusovu naredbu o propovedanju evanđelja. 

Zašto evanđelje?

O tome ja želim da govorim danas.

Apostol Pavle napisao je: “Pavle, sluga Hrista Isusa, pozvan za apostola, određen za Božije evanđelje, koje je Bog unapred obećao preko svojih proroka u Svetim pismima, evanđelje o njegovom Sinu, ... Ne stidim se, naime, evanđelja, jer ono je Božija sila za spasenje svakome ko veruje – prvo Judejinu, pa Grku. U njemu se otkriva Božije delo pravednosti, od početka do kraja zasnovano na veri, kao što je i zapisano: »Pravednik će živeti od vere.«” Rimljanima 1:1-3,16,17 

Dakle, evanđelje je Božija sila. A kao što smo čuli prošle nedelje, za probuđenje nam je potrebna upravo ta sila, koja dolazi od Boga, a manifestuje se na razne načine kroz njegov i iza njegov narod. 

Sila je reč koja je u trendu u savremenom svetu isto kao što je bila u trendu i pre dve hiljade godine. Samo što je od tada njeno ispoljavanje postalo mnogo sofisticiranje, a dejstvo mnogo smrtonosnije. U savremenom svetu, nebrojeno je mnogo više onoga što silom deluje na naše živote - iako će pokušati da vas ubede da se sve, u savremenom svetu, rešava dogovorima, lažu! Svi ti dogovori se, na žalost, na kraju, svedu na golo ispoljavanje sile. 

Sila je, bukvalno, prisutna u svemu što naša kultura smatra ozbiljnim i vrednim. Bez obzira da li je ta sila vezana za tehnologiju, politiku, religiju, finasije, nije važno, jer svaka pojedinačno i sve zajedno zarobljavaju čoveka i polako ga ubijaju.

Na primer, sila tehnologije, koja nas neprestano gura i vuče da se, iz dana u dan osavremenjujemo, definiše društvo u kojem živimo, omogućava nam budemo u stalnom kontaknu jedni sa drugima, ali nas sve više dehumanizuje, otimajući nam čula ostavlja nas da, neprestano, zaziremo jedni od drugih. 

Ili sila kojom religija deluje na naše života, trudeći nas da naše najintimnije, veru, povezuje sa nacijom, državom, patriotizmom, umesto sa Onim koji je jedini bitan, Bogom u koga verujete. Proglašavaju jedni druge sektom, nepodobnima, izdajnicima ... 

Ili, uvek neizbežna sila novca. Lako je doći do para, samo potpiši tu i tu, lako ćeš vratiti, lako ćemo sa tim, ... 

Sve ove sile koje vladaju svetom govore “Mi brinemo o tebi, samo nam se pokori”, pokušavajući da nas ubede da ključ napretka, i ličnog uspeha, leži u tome da sve želje budu ispunjene, uz što manju cenu.

Mi, naravno, znamo da je to samo privid, i da od toga nema ništa, ali pritisak osećamo svakog dana na svakom koraku i u svakom segmentu našeg života. Ponekad, nažalost, i pokleknemo i onda nam predstoji dug hod do oslobođenja.

Zato, kad razmišljamo o svom životu, odlučujemo o stvarima koje nas se tiču, kad svedočimo drugim ljudima, moramo biti potpuno svesni ove činjenice. 

Nasuprot svim ovim silama, stoji sila evanđelja. Sila koja je svakom na dohvat ruke, koja spaja, a ne razdvaja, koja može da  zadovolji sve potrebe čoveka, materiijalne i prolazne, ali važnije od svega duhovne i večne. 

Apostol Pavle kaže, kao što smo pročitali, da se ne stidi evanđelja. Ni mi ne treba da se stidimo jer je to Božija objava koja nam je došla kroz našeg Gospoda Isusa Hrista. 

Ovo kažem zbog toga što smo ponekad veoma bojažljivi kad nekome treba da prenesemo Božju poruku. Kao da treba da prenesemo nešto što smo sami izmislili.  Ali mi govorimo samo ono što je došlo do nas, što je promenilo naše života i zaslužuje da bude podeljeno. Iza poruke evađelja treba da stoji Božji autoritet i naše svedočanstvo, i to baš tim redosledom. 

Božija sila se pokazuje kroz razna čuda, koja za cilj imaju samo jedan cilj  - da potvrde istinitost i moć evanđelja. Kad čitate Novi zavet, vidite mrtve koji ustaju, oduzete koji hodaju, gubave koji se čiste, slepe koji gledaju, a iznad svega vidite one čiji se životi radikalno menjaju. Prostituke postaju Hristove sledbenice, carinici postaju apostoli, verski fanatici propovednici evanđelja mira i ljubavi. 

Možda verujete da je najveće čudo kad mrtvi ustane, ali nije. Najveće čudo je kad čovek, živ u telu, svojevoljno umre, i nanovo se rodi sa novom prirodom. To je čudo!

Zato je svako, ko sada sedi u ovim klupama jedno od čuda delovanje Božije sile, koju je uticala na nas kroz evanđelje.

Sila evanđelja oslobodila nas je od ropstva grehu, podložnosti smrti, donela nam pomirenje sa Bogom, uvela u zajednicu sa drugima koji su, kroz poslušnost, duhovno nanovorođeni.

----------- Evanđelje nije neki, na brzinu, sklepani plan, koji će se ostvariti, a možda i neće. Evanđelje je misija, koja je vanvremenska, postoji još od pre nego što je išta nastalo, ima tačno određeni cilj i plan razvoja. 

Gde će se šta desiti, kako i ko će šta uraditi, kome je namenjeno, sve to objavljeno nam je u reči Božjoj, koja je otkriveni plan Božijeg spasenja za svu tvorevinu.

Kad je Isus naložio Veliku misiju, potvrdio je i da je evanđelje namenjeno svakome, i na koga računa u toj misiji, i gde će se sve to dešavati:

“Idite u sav svet i objavite evanđelje svakom stvorenju.” (Mk. 16:15) ili “Zato idite i načinite sve narode mojim učenicima.” (Mt.29:19) - to je cilj - objavite svima i načinite učenike (ili sledbenike)

“Bićete moji svedoci kako u Jerusalimu tako i po svoj Judeji i Samariji, i sve do kraja zemlje” (Dela 1:86)

Dakle, apostoli, vi, ja, i svi koji tek dolaze.

Posao je, kao što vam je poznato započet u Jerusalimu, a zatim se proširio na ceo svet. Nakon uspostavljanja crkve, šta pod progonom, šta svojevoljno, Hristovi učenici držali su zapovesti koje im je dao – prolazili su svuda i reč se nezadrživo širila.

Etiopljanin je nastavio svoj put, nakon što je čuo evanđelje, poslušao ga i krstio se.

Pavle, je nakon progona hrišćana, pokajanja, i krštenja, nastavio svoj životni put kao hrišćanin, odlazeći daleko na sever i zapad. 

Uzbudljivo zar ne? I sad smo mi u toj poziciji. U rukama i u srcu imaš predivnu vest i misliš, svi jedva čekaju da čuju šta imam da im kažem - u komšiluku, u familiji, na poslu ....

Pa, realnost je malo drugačija. Primetili ste, zar ne?

Ali ako će vam biti lakše, ne događa vam se ništa novo. Tako je od početka - gde god da prolazili, učenici su nailazili na protivljenje, nevolje, progone.

I prosto se zapitaš: Kad to što donosiš i prenosiš nije ništa drugo do sušta dobrota, objava ljubavi, ponuda mira, oprost dugova, obnova, nada, pobeda ... kako to da ima toliko protivljenja?

Matej 10:34-36“Nisam došao da donesem mir nego mač. Došao sam da okrenem

‚čoveka protiv njegovog oca, kćer protiv majke, snahu protiv svekrve. Čoveku će njegovi ukućani biti neprijatelji.‘”

Taj mač, koji je Hrist doneo je “Božija reč ... živa i delotvorna i oštrija od svakog mača sa dve oštrice, pa prodire dotle da deli dušu i duh, zglobove i moždinu i prosuđuje misli i namere srca. I nema stvorenja koje je pred njim skriveno, nego je sve golo i otkriveno pred očima Onoga kome polažemo račun.” Jevrejima 4:12,13

Pa eto, nije da ljudi ne vole stvari, nego im je suočavanje sa istinom isuviše bolno i strašno.

Da li su ovi pre nas odustali? Naravno da ne! Među mnoštvom protivnika, ipak su pronalazili mnoštvo onih koji su želeli da čuju poruku evanđelja.

Da li ćemo mi odustati? Naravno da ne, ako želimo probuđenje, svakako da ne. Uvek će biti nekog ko će želeti da čuje, da prihvati, da se pokaje. 

Bog ne odustaje. On želi da oni, koji su od Njega pozvani, i dalje šire dobru vest. Iako je stara nekoliko hiljada godina njegova dobra vest nije izgubila ništa od svoje ozbiljnosti, aktuelnosti i i radosti.

Od Mojsija, pa preko Samuila, Isaije, Jeremije i drugih proka, dobra vest je stizala do onih do kojih mora da stigne. Prorok Isaija, ispunjen Duhom Svetim, je napisao:

“Kako su lepe na gorama noge glasnika koji objavljuje mir, koji donosi radosnu vest, koji objavljuje spasenje, koji kaže Sionu: »Tvoj Bog vlada!«” (Is. 52:7). Amen! 

Evanđelje je najpotpunija i najsveobuvatnije poruka koja je ikad došla ljudima. 

Ta poruka nam, bez imalo snishodljivsti, govori o neophodnoj potrebi da verujemo u Boga: “A bez vere je nemoguće ugoditi Bogu, jer ko mu pristupa, treba da veruje da Bog postoji i da nagrađuje one koji ga traže.” Jevrejima 11:6 i Njegovog Sina “Jer, Bog je toliko voleo svet da je dao svoga jedinorođenog Sina da ko god u njega veruje ne propadne, nego da ima večni život.”

Međutim, evanđelje takođe direktno i nedvosmisleno govori o stvarima koje moraju da budu odrađene i kojima moramo da se pokorimo. Jer, istina je da imamo slobodu, ali ne i anarhiju; suština slobode je izlazak na svetlost, a ne sakrivanje iza prava na nju. Isto kao što je dobro, evanđelje je nepopustljivo protiv neodgovornoste, lenjost, lažnu sigurnost, licemernost, i mnogih drugih loših stvari.

Hristove reči “Zašto me zovete: ‘Gospode, Gospode’ a ne činite ono što vam govorim.” (Lk. 6:46) su isto toliko važe koliko i one - dođite k meni svi koji ste umroni ...

Poslušnost i izvršavanje Hristovih zapovesti ne sme da bude pitanje naše dobre volje, našeg sloobodnog vremena, naše snage, već je neophodnost novog života koji živimo. Izvršavajući Njegove zapovesti, pokazajujemo svoj identitet i pripadanje.

Osim toga, Hristove zapovesti nisu teške: Ljubi Boga, ljubite jedni druge;  ... Nije tako strašno zar ne?

Iz te naše poslušnosti i revnosti u ispunjavanju Božije volje ulazimo u realnost Božije nagrade, kroz obećanja koje nam je On dao. I to je kruna dobre vesti koju prenosimo i o kojoj svedočimo.

Izdvojio sam dva, za koja verujem da su esencijalna za svakoga. Čitajući Božiju Reč, Vi ćete, verujem, otkriti još mnoga obećanja, od kojih su neka već ispunjena, a neka će se tek ispuniti.

Prvo obećanje nalazimo u Delima 2:38 – obećanje dara Duha Svetog, koji će nam omogućiti da živimo svojim novim životom.

Drugo obećanje nalazimo u 1.Jv. 2:25  “život večni.” 

Ukratko: Ako nastavimo da hodamo novim životom, vođeni Duhom Svetim, naš put će se završiti kod Oca u Nebu, zauvek. 

Rekao sam na početku da sile ovog sveta polako zarobljavaju čoveka i oduzimaju mu život, čak i ako mu dodaju godine.

S druge strane je Božija sila koja oslobađa i daje  novi život, objavljena u Njegovoj Reči. 

Kad je Isus hodio zemljom na njegovu reč dešavale su se silne stvari, a vidimo da se to nastavilo i kroz njegove učenike, kao što smo čitali u Delima 5.

Reč koja je pred nama, i koju mi imamo zapisanu, nema nimalo manju silu.

I ako nas, ove svetovne sile, tako strašno pritiskaju, Božija Reč objavljuje oslobođenje. 

Ponekad ljudi pokušavaju da nadodaju nešto na Reč, kao da ona nije dovoljno jaka da izrazi sve ono što je potrebno. Božjoj reči nije potreban nikakav dodatak, naknadno ispravljanje, usaglašavnje sa svetom, ili prilagođavanje ljudima.

Ona je savršena u objavi spasenja za sve ljude. Budite ubeđeni da nema osobe koja ostaje ista nakon što je čula Božiju reč, onakvu kakvu poznajemo, niti reč može da se rasipa, a da ne donose neki rod. 

Evanđelje ima silu da promeni, i da održi na putu promena. Dodaje snage koja nam je neophodna da završimo na putu na koji nas je Bog pozvao.

U svetu možete da popravite svoj izgled, korektivna hirurgija je veoma uspešna; možete da promenite svoju životnu filozofiju - svet je pun gurua, koji će vam za male pare prodati “velike” istine; možete da zamenite momka/devojku, i naravno ženu/muža; ali sebe ne možete da promenite - to može samo Božija sila.

I naposletku, Evanđeljem objavljujemo sud, jer je ono izgovorena Hristova reč (Jv.12:48). “Ko mene odbacuje i ne prima mojih reči, ima svoga sudiju; reč - koju sam izgovorio - ona će mu suditi u poslednji dan.”

Vidite, reči Evanđelja nekome su život, a nekome smrt. Svakome onako kako izabere.

Ako želimo, a uveren sa da želimo, probuđenje među nama i u gradu u kojem živimo, i u zemlji koju nastanjujemo, ubeđen sam da treba još više da napredujemo u poznavaju evanđelja i njegove prirode, kako bismo uvek znali kakvu nam je silu Bog poverio.

Neki će se možda uplašiti takve odgovornosti ili će možda izgarati od želje i nestrpljenja da idu i da odmah “saspu u lice” ljudima poslednji poziv na spasenje - različiti smo i različito reagujemo. Ali, u jednom smo slični. Naime,

Bog nam je dao svog Duha, da nas u svemu čuva, pouči i usmerava, pa da, i tamo gde ne znamo kako bismo, budemo korisni svedoci Njegove slave i dobre vesti. 

Želim da verujem da će ova godina biti godina probuđenja i da ćemo uživati u svetlu Njegove slave, kao što kaže stih “Probudi se, ti koji spavaš, ustani iz mrtvih i Hristos će te obasjati.” Efescima 5:14

Amin