(Ana Maksimovic 1937. - 29. maj 2019)
Poštovana rodbino i prijatelji, draga braćo i sestre.
Okupili smo se ovde danas da se oprostimo od naše Ane. Da se nakratko rastanemo sa njom, sa verom da ćemo se ponovo sresti na boljem i lepšem mestu.
Poštovana rodbino i prijatelji, draga braćo i sestre.
Okupili smo se ovde danas da se oprostimo od naše Ane. Da se nakratko rastanemo sa njom, sa verom da ćemo se ponovo sresti na boljem i lepšem mestu.
Smrt nas uvek iznenadi, nikad nismo spremni za trenutak kad nastupi. Ali ona nam je određena, „dani su nam izmereni“, kaže Jov.
Iako to znamo, svejedno ostajemo zatečeni i u tuzi, jer je mesto drage osobe, sa kojom smo delili mnoge dane i godine, radost i tugu, uspehe i neuspehe, ostalo prazno i ničim se više ne može ispuniti.
Smrt tela je jedna izvesnost, realnost i neminovnost za svakog čoveka. I bez obzira koliki nam je ona neprijatelj, jer nismo stvoreni da umremo nego smo stvoreni da bismo živeli, zbog nje možemo da prepoznamo vrednost svakog trenutka koji proživimo, i da budemo podstaknuti da u svakom tom trenutku budemo korisni i plodonosni u delima koja su nam životom dodeljena.
Neko ko ne veruje u Boga može da se oseća neugodno, zbunjeno i uplašeno kad se susretne sa smrću, jer smrt smatra nečim konačnim, tačkom gde se sve završava, mestom odakle se odlazi u ništavilo i zaborav. Suočeni sa smrću koja može da se desi u svakom trenutku, a bez vere u Boga, ljudi padaju u očaj, žive sa osećajem straha, nemoći i besmisla.
Ali smrt nije kraj za onoga čiji život je utemeljen na veri i pouzdanju u Boga. Smrt je trenutak kad prelazimo u jednu novu, drugačiju i bolju realnost duhovnog življenja. Ona je samo senka stvarnosti koja se u jednom trenutku nadvije nad nama, a onda nestane rasterana Božanskim životnim svetlom.
Ta spoznaja je blagodat, koju primaju oni koji se pouzdaju u Boga, a objavljena je dolaskom Spasitelja Gospoda Isusa Hrista “koji je uništio smrt, obasjao život i neraspadljivost, evanđeljem” (2. Timoteju 1:10).
Za verujuće, smrt je granica između ropstva i slobode;
granica između sna i jave, kad nakon buđenja ulazimo u realnost života koji ima svu puninu, oslobođen svake patnje, bola, brige, neugodnosti, straha i nemoći;
ona je prag koji se mora preći, da bismo izašli iz ovog sveta i ušli u Dom Oca nebeskog i bili u Njegovom prisustvu.
Naime, taj život u nebeskom domu već traje, započet je kad smo svoje živote predali u Spasiteljeve ruke, ali postaje stvarnost, kad i telo položimo, da bi nas on podigao k sebi.
Iako to znamo, svejedno ostajemo zatečeni i u tuzi, jer je mesto drage osobe, sa kojom smo delili mnoge dane i godine, radost i tugu, uspehe i neuspehe, ostalo prazno i ničim se više ne može ispuniti.
Smrt tela je jedna izvesnost, realnost i neminovnost za svakog čoveka. I bez obzira koliki nam je ona neprijatelj, jer nismo stvoreni da umremo nego smo stvoreni da bismo živeli, zbog nje možemo da prepoznamo vrednost svakog trenutka koji proživimo, i da budemo podstaknuti da u svakom tom trenutku budemo korisni i plodonosni u delima koja su nam životom dodeljena.
Neko ko ne veruje u Boga može da se oseća neugodno, zbunjeno i uplašeno kad se susretne sa smrću, jer smrt smatra nečim konačnim, tačkom gde se sve završava, mestom odakle se odlazi u ništavilo i zaborav. Suočeni sa smrću koja može da se desi u svakom trenutku, a bez vere u Boga, ljudi padaju u očaj, žive sa osećajem straha, nemoći i besmisla.
Ali smrt nije kraj za onoga čiji život je utemeljen na veri i pouzdanju u Boga. Smrt je trenutak kad prelazimo u jednu novu, drugačiju i bolju realnost duhovnog življenja. Ona je samo senka stvarnosti koja se u jednom trenutku nadvije nad nama, a onda nestane rasterana Božanskim životnim svetlom.
Ta spoznaja je blagodat, koju primaju oni koji se pouzdaju u Boga, a objavljena je dolaskom Spasitelja Gospoda Isusa Hrista “koji je uništio smrt, obasjao život i neraspadljivost, evanđeljem” (2. Timoteju 1:10).
Za verujuće, smrt je granica između ropstva i slobode;
granica između sna i jave, kad nakon buđenja ulazimo u realnost života koji ima svu puninu, oslobođen svake patnje, bola, brige, neugodnosti, straha i nemoći;
ona je prag koji se mora preći, da bismo izašli iz ovog sveta i ušli u Dom Oca nebeskog i bili u Njegovom prisustvu.
Naime, taj život u nebeskom domu već traje, započet je kad smo svoje živote predali u Spasiteljeve ruke, ali postaje stvarnost, kad i telo položimo, da bi nas on podigao k sebi.
Iako smo se mi danas okupili jer smo suočeni sa smrću fizičkog tela naše sestre Ane, ja sam uveren da se nismo okupili radi smrti, nego radi života, kojim je sada naša sestra nagrađena i u kojem obiluje.
Ceo njen život, od obraćenja do današnjeg dana, Ana je bila svedočanstvo za život koji je nam je kroz živoga Boga, našeg Otkupitelja i Spasitelja, Gospoda Isusa Hrista dat, i u svojoj svetovnoj i u duhovnoj porodici.
Ona je uvek bila tu, da se svakome nađe i bude na blagoslov.
U Božijem domu uvek vidljiva, pažljiva, ponizna i odana svom Gospodu. Čak i kad joj je sam dolazak predstavljao očigledan fizički napor, nije propuštala da bude sa svojoj duhovnom porodicom.
Bila je vredna služiteljka crkve, neumorni istrajni molitelj, nepokolebljivi borac za veru, oslonac i podrška deci Božjoj. Vrata njenog doma bila su uvek otvorena, i mnogi su se okrepili za njenom trpezom. I nisu primili samo okrepu za telo nego su bili i duhovno osnaženi i osveženi. Bog je kroz nju hrabrio, tešio, savetovao i poučavao i braću i sestre.
Naša Ana, ni u jednom trenutku nije bila ni dokona ni besposlena, a posebno nije bila siromašna u zahvaljivanju Bogu za sve što je primila i mogla da da.
Zahvalni smo Bogu za svaki dar koji nam je preko svoje sluškinje dao.
Ana i danas svedoči za život, kao što to čine i svi hrišćani. Jer svedočanstvo za život nije samo kad možemo da idemo i da radimo i da govorimo, nego je, i naše javno svedočenje za Onoga kome pripadamo. Naime, pošto, bez obzira, da li živimo ili umiremo, pripadamo Gospodu, kao što je pisano „Ubeđen sam naime, da nas ni smrt, ni život, ... ne može rastaviti od Božije ljubavi, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem.“ tako i ovaj skup oko odra naše voljene sestre svedoči, zajedno sa njom, o tome kome pripada i u koga se pouzdala, i to ne samo za vreme svog fizičkog života, nego i za svu večnost.
Govor povodom nečije smrti i o smrti, nije zbog toga da bismo nekoga uplašili ili da bismo nekome zapretili. O smrti govorimo zato da bismo životu dali veću važnost i živeli ga sa više odgovornosti Jer, smrt je pobeđena, nema je, kao što kaže Reč „Smrti, gde ti je pobeda? Smrti, gde ti je žalac?«
ali je život, koji smo proživeli ili ga još uvek živimo tu, i on je ukras našeg budućeg, večnog života.
Pošto našem spasenju, nakon što naše telo umre, ne možemo više ništa dodati (ni oduzeti), veoma je važno da, dok smo još u snazi i mogućnosti, radimo na svom spasenju. Kao što nas i Božija reč uči. Zato dok još možemo, sakupljajmo blago kojim ćemo ukrasiti naš budući život, kao što je to naša sestra Ana činila. Ali ne kao ljudi ovog sveta, svetska blaga, već onako kako nas je sam Hrist uputio „Ne sabirajte sebi blaga na zemlji, ... nego sabirajte sebi blago na nebu ... jer gde je blago tvoje, onde će biti i srce tvoje.“ (Mt 6:19-21)
Mi znamo da nas Bog nikad ne napušta niti očekuje od nas da činimo nešto što ne možemo da nosimo. Zato je naš Gospod, pre svih nas, prošao ovaj isti put kojim je Ana otišla, a kojim ćemo i mi ići, kad i kako kome dođe vreme. On je postao kao mi, okusio je trenutak smrti, da bi nam pomogao da mi budemo kao On.
Smrt mu nije naudila, jer je On nadjačao smrt.
I zato mi možemo biti sigurni da, idući putem kojim je On išao, stižemo na isti cilj na koji je On stigao.
Taj cilj je Nebeski dom, za koji nam je rečeno „idem da vam pripremim mesto“.
To je mesto večne slave Božije, kao što je zapisano:
„I presto Božiji i Jagnjetov biće u njemu, i služitelji njegovi služiće mu, i gledaće njegovo lice, i njegovo ime biće na njihovim čelima.“
A tamo idemo jer je Bog tako objavio
„Ne želimo, ... da ostanete u neznanju u pogledu onih koji su umrli pa da tugujete kao ostali, koji nemaju nadu. Jer, ako verujemo da je Isus umro i vaskrsao, onda verujemo i da će Bog sa Isusom povesti i one koji su u njemu umrli.“ (1. Solunjanima 4:13,14)
A sam Isus je rekao
,,Ja sam vaskrsenje i život; ko veruje u mene - živeće - ako i umre. I svaki, koji živi i veruje u mene, neće umreti doveka;” ( Jov.11:25-26)
Sa tim slavnim obećanjem na umu, mi danas sahranjujemo našu Anu, uvereni da ćemo se ponovo sresti, proslavljeni Božijom slavom u zajedništu koje nikad neće proći.
(molitva) Ovog dana obraćamo ti se, dragi naš Nebeski Oče, da utešiš i ohrabriš nas koji smo u žalosti. Neka tvoja milost i i mir bude sa nama. Pozvao si svoju sluškinju k sebi da joj daš odmor i nagradu koju si pripremio za nju. Njeno mesto je ovde ostalo prazno, ali mi verujemo da je ona sada na svom mestu u Nebeskom domu.
Hvala ti što si ti naše Utočište, naš Branitelj i naš Mir. Zahvalni smo ti, zato što si, bez obzira šta se desi, ti i dalje na tronu, Ti i dalje imaš kontrolu i ništa nas ne može odvojiti od Tebe.
Možemo na trenutak biti poraženi, jer smo slabi i krhki, ali ne i pobeđeni, jer ti si za nas izvojevao konačnu pobedu, u koju nas uvodiš po svojoj milosti.
Hvala ti Bože što možemo biti sigurni u to, hvala ti što brineš, hvala ti što si prisutan i što ćeš nas utešiti svojom utehom. Potreban si nam!
Mi znamo i verujemo da nas tvoja ljubav i sila neće nikad izneveriti.
U Hristovo Ime, koje je iznad svakog Imena, Amin!
Ceo njen život, od obraćenja do današnjeg dana, Ana je bila svedočanstvo za život koji je nam je kroz živoga Boga, našeg Otkupitelja i Spasitelja, Gospoda Isusa Hrista dat, i u svojoj svetovnoj i u duhovnoj porodici.
Ona je uvek bila tu, da se svakome nađe i bude na blagoslov.
U Božijem domu uvek vidljiva, pažljiva, ponizna i odana svom Gospodu. Čak i kad joj je sam dolazak predstavljao očigledan fizički napor, nije propuštala da bude sa svojoj duhovnom porodicom.
Bila je vredna služiteljka crkve, neumorni istrajni molitelj, nepokolebljivi borac za veru, oslonac i podrška deci Božjoj. Vrata njenog doma bila su uvek otvorena, i mnogi su se okrepili za njenom trpezom. I nisu primili samo okrepu za telo nego su bili i duhovno osnaženi i osveženi. Bog je kroz nju hrabrio, tešio, savetovao i poučavao i braću i sestre.
Naša Ana, ni u jednom trenutku nije bila ni dokona ni besposlena, a posebno nije bila siromašna u zahvaljivanju Bogu za sve što je primila i mogla da da.
Zahvalni smo Bogu za svaki dar koji nam je preko svoje sluškinje dao.
Ana i danas svedoči za život, kao što to čine i svi hrišćani. Jer svedočanstvo za život nije samo kad možemo da idemo i da radimo i da govorimo, nego je, i naše javno svedočenje za Onoga kome pripadamo. Naime, pošto, bez obzira, da li živimo ili umiremo, pripadamo Gospodu, kao što je pisano „Ubeđen sam naime, da nas ni smrt, ni život, ... ne može rastaviti od Božije ljubavi, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem.“ tako i ovaj skup oko odra naše voljene sestre svedoči, zajedno sa njom, o tome kome pripada i u koga se pouzdala, i to ne samo za vreme svog fizičkog života, nego i za svu večnost.
Govor povodom nečije smrti i o smrti, nije zbog toga da bismo nekoga uplašili ili da bismo nekome zapretili. O smrti govorimo zato da bismo životu dali veću važnost i živeli ga sa više odgovornosti Jer, smrt je pobeđena, nema je, kao što kaže Reč „Smrti, gde ti je pobeda? Smrti, gde ti je žalac?«
ali je život, koji smo proživeli ili ga još uvek živimo tu, i on je ukras našeg budućeg, večnog života.
Pošto našem spasenju, nakon što naše telo umre, ne možemo više ništa dodati (ni oduzeti), veoma je važno da, dok smo još u snazi i mogućnosti, radimo na svom spasenju. Kao što nas i Božija reč uči. Zato dok još možemo, sakupljajmo blago kojim ćemo ukrasiti naš budući život, kao što je to naša sestra Ana činila. Ali ne kao ljudi ovog sveta, svetska blaga, već onako kako nas je sam Hrist uputio „Ne sabirajte sebi blaga na zemlji, ... nego sabirajte sebi blago na nebu ... jer gde je blago tvoje, onde će biti i srce tvoje.“ (Mt 6:19-21)
Mi znamo da nas Bog nikad ne napušta niti očekuje od nas da činimo nešto što ne možemo da nosimo. Zato je naš Gospod, pre svih nas, prošao ovaj isti put kojim je Ana otišla, a kojim ćemo i mi ići, kad i kako kome dođe vreme. On je postao kao mi, okusio je trenutak smrti, da bi nam pomogao da mi budemo kao On.
Smrt mu nije naudila, jer je On nadjačao smrt.
I zato mi možemo biti sigurni da, idući putem kojim je On išao, stižemo na isti cilj na koji je On stigao.
Taj cilj je Nebeski dom, za koji nam je rečeno „idem da vam pripremim mesto“.
To je mesto večne slave Božije, kao što je zapisano:
„I presto Božiji i Jagnjetov biće u njemu, i služitelji njegovi služiće mu, i gledaće njegovo lice, i njegovo ime biće na njihovim čelima.“
A tamo idemo jer je Bog tako objavio
„Ne želimo, ... da ostanete u neznanju u pogledu onih koji su umrli pa da tugujete kao ostali, koji nemaju nadu. Jer, ako verujemo da je Isus umro i vaskrsao, onda verujemo i da će Bog sa Isusom povesti i one koji su u njemu umrli.“ (1. Solunjanima 4:13,14)
A sam Isus je rekao
,,Ja sam vaskrsenje i život; ko veruje u mene - živeće - ako i umre. I svaki, koji živi i veruje u mene, neće umreti doveka;” ( Jov.11:25-26)
Sa tim slavnim obećanjem na umu, mi danas sahranjujemo našu Anu, uvereni da ćemo se ponovo sresti, proslavljeni Božijom slavom u zajedništu koje nikad neće proći.
(molitva) Ovog dana obraćamo ti se, dragi naš Nebeski Oče, da utešiš i ohrabriš nas koji smo u žalosti. Neka tvoja milost i i mir bude sa nama. Pozvao si svoju sluškinju k sebi da joj daš odmor i nagradu koju si pripremio za nju. Njeno mesto je ovde ostalo prazno, ali mi verujemo da je ona sada na svom mestu u Nebeskom domu.
Hvala ti što si ti naše Utočište, naš Branitelj i naš Mir. Zahvalni smo ti, zato što si, bez obzira šta se desi, ti i dalje na tronu, Ti i dalje imaš kontrolu i ništa nas ne može odvojiti od Tebe.
Možemo na trenutak biti poraženi, jer smo slabi i krhki, ali ne i pobeđeni, jer ti si za nas izvojevao konačnu pobedu, u koju nas uvodiš po svojoj milosti.
Hvala ti Bože što možemo biti sigurni u to, hvala ti što brineš, hvala ti što si prisutan i što ćeš nas utešiti svojom utehom. Potreban si nam!
Mi znamo i verujemo da nas tvoja ljubav i sila neće nikad izneveriti.
U Hristovo Ime, koje je iznad svakog Imena, Amin!
