Uskrs 2020.

(Beograd, 12. april 2020.)

„A bio je petak, i subota osvitaše. Za njim su pošle i žene koje su došle sa Isusom iz Galileje, pa videše grob i kako je stavljeno njegovo telo. Zatim se vratiše i spremiše mirise i miro. U subotu pak ostaše u miru - po zakonu.
A u prvi dan nedelje, vrlo rano, dođoše na grob noseći mirise koje su spremile. Ali nađoše kamen odvaljan od groba, i kad su ušle, ne nađoše telo Gospoda Isusa. I dok su bile u nedoumici zbog toga, gle, dva čoveka u sjajnom odelu stadoše pred njih. Pošto su bile uplašene i oborile lice zemlji, oni im rekoše: što tražite živoga među mrtvima? Nema ga ovde, nego je vaskrsao; setite se kako vam je rekao dok je još bio u Galileji, naime, da Sin čovečiji treba da bude predan u ruke grešnih ljudi, i da bude raspet, i da vaskrsne treći dan.
Tada se setiše njegovih reči, pa se vratiše od groba i javiše sve ovo Jedanaestorici i svima ostalima.
To su bile Marija Magdalina i Jovana i Marija Jakovljeva majka; i ostale žene s njima rekoše ovo apostolima. A njima se ove reči učiniše kao prazna šala i nisu im verovali. Petar pak usta i otrča do groba; nagnuvši se vide samo zavoje, i ode čudeći se u sebi onome što se dogodilo.“ Luka 23:54-56 i 24:1-12

Vrlo je neobično ovo vreme sadašnje u odnosu na najveći hrišćanski praznik, Uskrs.

Zatvoreni smo u svojim domovima, doduše većinom radi poslušnosti koju iskazujemo prema odlukama svetovnih vlasti, ali opet uskraćeni za zajedništvo u našim molitvenim domovima. Odvojeni smo jedni od drugih zbog straha, neizvesnosti, nesigurnosti i bez jasne vizije – šta i kako dalje. Ipak, hrišćani u tome imaju prednost, čak i ako ne možemo da kažemo da i među nama nema tragova istih ovih slabosti kao i kod ljudi ovoga sveta. Ono što svet nema, jer ne veruje Bogu, a hrišćani imaju, je sigurna stena, oslonac za podršku i svetlo koje će razbiti svaki mrak. Sve ovo Bog je, u svojoj mudrosti svojom Reči, pripremio za svako vreme koje će doći, da bi verni, u svakom vremenu, ostali u Njegovoj prisutnosti i Njegovoj zaštiti.

Meni se čini da nikad nije bilo toliko važno da razumemo vreme Uskrsa i poruku koju nam je Bog kroz to dao. Znam da nam je Uskrs Isusa Hrista dao smisao veri, potvrdio sva Božja obećanja i pribavio oprost svih dugovanja pred Bogom, za svakog ponaosob. Uskrs je pečat imena kojeg nosimo, i danas ne bismo sebe nazivali hrišćanima da se to nije desilo. Ipak, voleo bih da od velike slike ne ispustimo onu malu, onu koja se tiče moje i tvoje svakodnevnice, mene i tebe u ovom životu, dok Isus ne dođe po nas.

Stihovi o uskrsu, osim o veličanstvenoj slici spasenja i pobede, pokazuje i nešto sasvim obično, o običnim ljudima, njihovim postupcima i delanju.

Jedan od stvari na koju želim da vam obratim pažnju je činjenica da neki među nama imaju vrlo jak i nepokolebljiv osećaj dužnosti koji proizilazi iz ljubavi preme Bogu, i spremni su da se izlože opasnosti da svoju dužnost i obave.

Kao žene, koje su, u rano nedeljno jutro, krenule prema grobu da učine ono šta se učiniti mora. Pri tom im nije smetala ni rimska straža, ni strah sa kojim su se borile, ni bol koji sigurno niju uminuo od petka, kad je ljubljini sin, Gospod, Mesija ... izgovorio poslednje reči na krstu i kad su ga proboli kopljem.
Sve to, dakle, nije moglo da zaustavi ove drage žene, da odu na groblje i se pobrinu za mrtvo telo ljubljenog bića.

Tako je i sa onima među nama koji su revni, čak i kada služba prevazilazi njihova osećanja, strah, pa poneked, i moći. Oni će učiniti sve što je potrebno bez obzira na cenu koštanja, bez obzira na to sa čim moraju da suoče i šta da urade.
I upravo zbog toga njihova nagrada je velika, i njihov odnos sa Bogom uvek dobije lični pečat, realnost u kojoj se nebesko spoji sa zemaljskim u jednom duhovnom vremenu koje, kao da nema nikakve veze, sa svetom i vremenom u kojem svi ostali žive.
Zato je, pretpostavljam, teško i poverovati tom njihovom iskustvu i doživljaju božanske stvarnosti. Kao što je Petru i braći bilo teško da poveruju u vesti o stvarnosti Isusovog vaskrsenja, koju im je donela Marija.

Ipak, upravo te posebne osobe koje se ne libe da deluju, čak i kad je bolno i teško, pokreću nas druge koji onda, valjda privučeni tom odvažnošću, izlazimo iz svojih skrovišta i dozvoljavamo Bogu da nas uveri da je svaka Njegova reč istinita, svako delo isplanirano i da On nikad ne napušta nas, kojima je svoju prisutnost obećao. Čak ni onda kad ni sami nismo dovoljno verni i postojani u svojim rečima i obećanjima.

On nikad ne odustaje, ne kasni niti izneverava.

U tački vremena u kojoj živimo, Uskrs je suprotnost svega što doživljavamo. I ako imamo dovoljno snage, volje, znatiželje, vere i ljubavi prema onom što nam Bog govori, možemo u tom događaju da pronađemo sve odgovore na pitanja koje nam se roje po glavi.

Iako nas je u našem životu zaustavila pademija nečega što uopšte ne poznajemo, niti znamo kako deluje, ali nam deluje strašno i na momente nepobedivo, Uskrs nam govori o tome da ne postoji ništa tako strašno što može da zadrži onoga koji je u Božjim rukama.
Jer Isusa, koji je bio mrtav, uskrsnuo je Bog svojom slavom po sili svoje moći. I, šta nam to govori? Govori nam da Božija sila i moć pobeđuje ono što je, ipak, strašnije od bilo koje bolesti, a to je sama smrt. Ne bi to za nas imalo nikakvog smisla, jer Bog je Bog i Bog je moćan, kad upravo ta moć ne bi bila na našoj strani. „Jer oni koji su sa Hristom umrli, sa Hristom će i oživeti.“

Ali, čak i kad uspemo da prihvatimo tu istinu, pitamo se, šta će biti posle ovoga, kad opasnost prođe i kad ono što nas sputava bude razbijeno i kad budmo oslobođeni?
Očigledno je da se neke stvari neće promeniti, a neke će biti sasvim nove. Jer kao što i sami vidimo, Isus je isti i pre i nakon uskrsa, a opet potpuno drugačiji. Jer On je Bog – bio je Bog juče, Bog je danas, a biće Bog i sutra – tu nema nikakve promene. On će i dalje biti PUT, ISTINA i ŽIVOT svakome ko u Boga veruje i u Njega se pouzda.

Promenićemo se mi, naša vera, naš odnos prema veri, crkvi, Božijoj reči. I svi ćemo doživeti tu promenu. Neki će u tome ostati i nositi teret Hristovog sledbeništa, a neki će uskoro sve zaboraviti, i vratiti se starim putevima.

Međutim, oni koji ostanu, imaće jedan novi, osveženi, ojačani i čistiji doživljaj Boga, Njegove reči i zajedništva na koje smo pozvani. Možda neko očekuje više, nešto revolucionarnije, nešto masnovnije ili spektakuranije, ali mislim da je mnogo važnije da sami budemo oćišćeni i obnovljeni novom snagom i silom odozgo, kako bismo mogli da služimo u delu na koje nas Bog poziva.

Znam, a verujem i da su mnogi, zajedno sa mnom, svedoci, da ima onih koji očekuju da će Bog pucnuti prstima i da će se sve ispraviti i sve ozdraviti i sve vratiti na mesto. Međutim, i sam Uskrs nam govori da je za promene, pa čak i one koje Bog čini i stvara, potrebno vreme. Rekao bih da je potrebno sazrevanje, da bi ono što će se dobiti bilo korisno za sve koji će ga prihvatiti. Tako je i sa ovom nevoljom kroz koju svi zajedno prolazimo, a tako je bilo sa mnogim nevoljama u ranijim vekovima. Posle svake nevolje, oni koji se se pouzdavali u Boga, izlazili su kao pobednici

Baš kao što je Hrist, izašavši iz groba, suštinski isti, ali ovenčan slavom Pobednika nad najveći protivnikom sveg stvorenja, tako i mi, kao sunaslednici Hristovi, ako i sami istrajemo, postajemo i supobednici Božije pobede nad vascelim zlom.

I zato, što se pobednik ne postaje tako što se okitimo tuđim perjem, i neko nas proglasi pobednikom, nego tako što se suočimo sa neprijateljem i pobedimo oružjem Božjim koje nam je dato, za to treba vremena. Mora da se prođe kroz iskušenja, mora da se bude odvažan, hrabar i imati čvrsto pouzdanje u Boga.

Uskrs je prilika da se ponovo podsetimo velike pobede našeg Gospoda i Spasitelja, sopstvenog spasenje i da se radujemo zbog mira sa Bogom i blagodati koje smo dobili. Ali, Uskrs treba da bude i vreme kad se podsetimo da u toj pobedi imamo sopstveno mesto, sopstveni zadatak, sopstveni dar i Božji poziv na koji treba da odgovorimo, posebno u vremenima kao što je ovo u kojem trenutno živimo.

Amin!

ISUS JE BOG!

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, mart 2020, za sajt www.pecrkva.rs)

“Čim su izašli iz sinagoge, odoše s Jakovom i Jovanom u Simonovu i Andrejinu kuću. A Simonova tašta je ležala u groznici pa Isusu odmah rekoše za nju. On joj priđe, uze je za ruku i podiže je. I groznica je ostavi pa ona poče da ih služi.
Te večeri, kad je sunce zašlo, doneše mu sve bolesne i opsednute demonima. Ceo grad se okupi pred vratima, a on izleči mnoge koji su bolovali od raznih bolesti. Istera i mnoge demone, ali im ne dade da govore jer su znali ko je.” Marko 1:29-34

Kad pročitamo ove stihove, prvo što privuče našu pažnju su izlečenja koja je Isus činio. To je bilo tako snažno sedočanstvo njegove sile, identiteta i prirode, da su ljudi, privučeni time, išli i tražili Ga ne bi li i sami osetili tu silu. Celi gradovi, do kojih je dolazio, izlazili su pred njega da vide svojim očima to što se dešava.

Bolest je jedan od najvećih čovekovih problema. Ne kaže se uzalud da zdrav čovek ima stotinu želja, a bolestan samo jednu – da ozdravi.
Bolest je i pokretač koji navodi čoveka da čini stvari koje inače ne bi činio, koje su mu, dok je bio zdrav bile strane pa čak i besmislene. Zamislite Vartimeja da nije slep, i da stoji sa strane puta i zaziva Isusovo ime ili ženu bolesnu od tečenja krvi, da se, kao zdrava, prikrada Isus s leđa i dotiče ga – teško, zar ne? A opet, kad je čovek bolestan, onda se hvata za svaku mogućnost, čak i ako to neko osuđuje ili pokušava da spreči.

I nas je zadesilo vreme bolesti. Bolesti koja vreba, nevidljiva i opasna, i potencijalno veoma smrtonosna. Zato i ne čudi strah, neizvesnost i nemir kod mnogih, pa i hvatanje za svaku slamku, koja bi mogla da znači spas, oslobođenje od straha i panike. Iz tog razloga mnogi traže, a mnogi i daju, prepisuju, objavljuju i dele biblijske stihove u kojima Isus leči, isceljuje, izgoni demone, pobeđuje neprijatelja, stoji na svom prestolu ... itd. Sve su to neosporne istine, ali ...

Na jednom mestu u Jovanovom evanđelju čitamo kako su ljudi takođe pohrlili za Isusom, nakon što ih je nahranio, pa su čak zbog toga hteli da ga proglase za cara. Isus ih je dočekao sa jednim veoma oštrim prekorom – tražite me zato što ste dobili besplatno da jedete. Pojednostavio bih ovo – ljudi su tražili Isusa da bi se okoristili nečim što može da im da. Njima nije bio važan Isus Bog, nego IsusKodKogaJeSveBesplatno. Isto je i sa ovim ljudima koji su izašli na gradska vrata, njih nije interesovao Isus Bog, nego IsusKojiLeči.

Kao i u ono vreme, tako i danas, priče o Isusovoj brizi i moći prepričavaju se među ljudima. Neki će to ismevati, a neki će biti privučeni, jer ono što se priča da Hrist može, stvarno deluju kao slamka spasa u oluji koja besni. Mnogi gutaju te priče, pa ih i sami prenese dalje, neki ubeđeni, neki sujeverni, neki zluradi.

I sve to dešava se, ne na gradskim vratima gde su se, u Isusovo vreme, dešavala sva važna društvena zbivanja, nego na društvenim mrežama.

FB, Twiter, WatsUp, Instagram, Viber, Skype ... su mesta koja su zamenila gradska vrata. Iako smo ih donedavno najčešće doživljavali kao nešto negativno, one su u ovim vremenima, karantinskim, nešto više nego dobrodošle. Dobro je što možemo da razmenimo informacije, da čujemo jedni druge, ohrabrimo se i podržimo, podelimo poneku interesantnu stvar, pa i po nešto što bismo, možda, u normalnim vremenima zaobišli i ignorisali.

Dobro je što možemo da kažemo da je Isus iscelitelj, da može da izleči i pobedi bolest. Ipak, ne smemo da zavaravamo sami sebe, ali ni druge.

Ne smemo sebi da dozvolimo da Isusa svedemo na „izvršioca naših zahteva“ i „ispunjavaoca naših molbi“, a pogotovo ne smemo da Njegovu ljubav prema nama, Njegovu nadmoć na svime, Njegovo gospodstvo iznad svega, vezujemo za to koliko smo mi zadovoljni njegovim delovanjem u našem životu. Jer, pored svega ostalog mi znamo „da nas ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sadašnjost, ni budućnost, ni sile, ni visina, ni dubina, niti kakvo drugo stvorenje, ne može rastaviti od Božije ljubavi, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem.“ Rim. 8:38,39
Dakle, šta god da se desi ili se dešava sa nama, pod Njegovom je kontrolom.
Siguran sam da neće sve molitve biti uslišene, da neće svi bolesni biti izlečeni, da se neće sva vrata otvoriti i da se neće svi spasiti, isto kao što sam siguran da će se Ime Božije, Ime Njegovog Sina, objavljivati na razne načine. Neki put iz dobre pobude, a ponekad i ne.
Hrist nije došao da isceli sve bolesti, niti da ukine sve žalosti, niti da otkloni sve opasnosti, niti da pusti sve što je zarobljeno ... Isceljivanje, uteha, sloboda, oproštenje, izbavljenje prati Njegovu pojavu i objavljuju Njegovu slavu, ali one nisu cilj. Cilj je da se proslavi Ime Božije.
Da se proslavi, da nas pripremi i da nas pozove u ono Novo, a tek u tom Novom neće biti bolesti, suza, bola, straha, neizvesnosti, nemoći, greha, nečistoće, mraka, a On će biti sve u svemu – On u nama i mi u Njemu.

Zašto ovo govorim? Zato što, na stranicama društvenih mreža, ovih dana, možete da nađete da vam je neko poslao poziv da na svoju stranicu napišete „Hrist je moj lekar“. Nemojte to pisati! Umesto toga, ako već morate i želite da napišete nešto – napišite „Hrist je moj Bog.“ Sve manje od toga nema nikakvog smisla.

Zašto? Zato što lekara ima raznih, kao što i izlečenja ima raznih! Mnogi svedoče o raznim iscelenjima iz raznih izvora, o raznim zaštitama od raznih zaštitnika.

Osim toga, verujem da svako od nas poznaje nekoliko vernih osoba koji su izgubili bitku sa bolešću, a u vremenu pred nama upoznaćemo ih, na žalost, još. Da li to znači da Hrist nije bio dovoljno moćan di ih isceli i ozdravi i postavi na noge? Znam za mnoge dugotrajne molitve u kojima smo se molili za iscelenje, a završile su se smrću. Da li to znači da je Hristova moć nedovoljna?

Naravno da ne!

Njegova moć, sila, dobrota i ljubav, prevazilazi sve granice koji ljudski um može da razume, i najćešće, kad samo nazre tu veličini, nema tu moć da tu veličinu i prihvati.

Zato, zvati i prizivati Isusa imenom manjim od Boga nema nikakvog smisla i u tome nema nikakve utehe. Jer u Njemu je sve, za Njega je sve, i od Njega je sve. Dakle, dobra vest je da – živimo ili umiremo u Njemu ostajemo.

Ne bojte se vremena koja su pred nama, ali nemojte ni slavodobitno da se hvališete onim što je dar. Nego budimo trezveni u veri, objavljujmo našeg Boga, prihvatajmo izbavljenje i isceljenje sa radošću, ali i nevolju i bolest i slabost, ako do nje dođe, sa punom poniznošću, verom i pouzdanjem da Onaj u kojeg se pouzdajemo zna šta čini.

Tako svedičimo i drugima. Ne povicima „dođite jesti i piti“ ili „dođite se lečiti“ nego „priđite našem Bogu, od njega dolazi sva dobrota milost i mir“.

Pokorimo se Božjim odlukama i objavljujmo Njegovo ime. On će učiniti ono što je najbolje za stvorenje koje stvorio, a još veće dobro onima koje naziva svojom decom.

Budimo blagosloveni Njegovim imenom, i dajmo hvalu i slavu za ono što čini.

Amin.