KARAKTER HRIŠĆANA

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, četvrtak, 08.02.2018)

Verujem da svi znate za proroka Iliju, njegovo poslanje, autoritet koji mu je Bog dao i silu koje je pratila sva njegova dela.  Takođe, verujem da znate da je razlog svemu tome neposlušnost Izraela, i izraelskog cara Ahava, koji je bio najgori vladar u jednom nizu prethodnika. Ovaj čovek, ne samo da je bio neposlušan Bogu, nego je ožnio stranu princezu, Jezavelju, koja je ujedno bila i sveštenica boginje Astarot, i kćerka Valovog sveštenika. Izrael je potpuno skrenuo i utonuo u najstrašnije razdoblje svoje istorije.

Zbog svega toga, Bog poziva Iliju, čiije ime znači Bog je Gospod, i preko njega izriče strašnu kaznu za Izrael – ukida kišu na neko vreme, čak na tri i po godine. To je stvarno bilo vreme velike nevolje koja je zadesila izraelski narod. Pored duhovne katastrofe i zadesilo ih je i fizičko propadanje.

Posle godinu dana, bunari i izvori su presušili, zalihe hrane su bile istrošene, čak je i potok, na koji se Ilija sklonio po Božjoj naredbi i gde su mu gavrani donosili hranu, presušio. Nesreća je iz dana u dan bila sve gora.

I onda, potpuno neočekivano, Bog šalje Iliju u Sareptu, jedan mali priobalni gradić. (1. Carevima 17:8-15), otprilike 150 kilometara od mesta gde se u tom trenutku nalazio.

Tamo je, trebala je da ga čeka žena, udovica, koja treba da se brine za njega.

Možda bismo mogli da pomislimo da je jedini cilj tog Božijeg naređenje bio da Iliji nađe što bolje skrovište pošto ga je car smatrao krivcem za ovakvo stanje, ili kvaliteniji stan od rupe u obali potoka, i bolju hranu od one koju su mu gavrani mogli doneti. Ali ne! Ilija je na ovaj dug put kroz pustinju morao da pređe da bi, pre svega, pomogao jednoj udovici. Jer, kad je stigao do Sarepte, umesto pripremljenog dočeka, tople hrane i čiste postelje – dočekala ga je udovica, koja je  sakupljala drva kako bi naložila vatru na kojoj bi spremila poslednji obrok sebi i svom detetu, pomirena sa sudbinom da joj je to poslednji obrok i da će posle toga da umre.

Sve što je u njenom životu imalo smisao jednostavno je nestalo, nije postojala više nikakva nada, niti razlog da se ne preda.

Ali, Bogu nije promaklo njeno stanje i situacija u koju je zapala. Njoj je bila potrebna pomoć isto koliko i Iliji. Iz tog čudnog spoja dvoje ljudi u potrebi, možemo da čujemo veomo snažnu i jasnu poruku - Bog zna naše stanje i brine se za naše potrebe.

Možda izgleda malo čudno, da se u tako važnom i turbulentnom vremenu, kad je ceo narod praktično iscrpljen do maksimuma, Bog odlučuje da se, pre svega, brine za neku udovicu.

A ako slučajno mislite, da je u ovom slučaju Ilija bo u prvom planu, varate se.  

Isususove reči, nas potpuno razuveravaju i postaje jasno o kome Bog ovde prevashodno brine. Njegove reči zapisao je Luka:

Zaista vam kažem, u Ilijino vreme je bilo mnogo udovica u Izrailju, kada nebo bi zatvoreno tri godine i šest meseci, pa nasta velika glad po svoj zemlji, i ni jednoj od njih nije Ilija bio poslan nego samo ženi udovici u Sareptu Sidonsku. (Luka 4:25,26)

Bog je izabrao nju. Bog je znao njezinu nevolju. Bog je želeo da joj pomogne.

I u vreme najvećih kriza i nevolja, Bog ne zaboravlja one koji su najviše ugroženi i koji najviše mogu da pate.

Ali, ne bismo trebali da se čudimo - i u Starom i Novom zavetu nalazimo na posebno istaknutu brigu za udovice i sirote.

U 2. Mojsijevoj 22:22čitamo: Nemoj cvijeliti udovice ni sirote.

U 5. Mojsijevoj, glave 14, 16, 24 i 26 ističu se posebne povlastice za strance, siročad i udovice.

NI novi zavet ne iskazuje manje brige o ovome. Jakov u 1:27, nadahnut Duhom, kaže da je osnovna stvar čiste vere posećivati siročad i udovice u njihovoj nevolji.

Sva ta briga, prema najnemoćnijima daje nadu svakome ko je u nevolji ili problemu, i govori da Bog ne zaboravlja ljude, čak ni u vremenima velikih društvenih promena.

Ne znam kroz kakve nevolje prolazite u svojim životima sada. Možda se borite sa tim šta znači biti hrišćanska žena, suprug, ćerka, sin, otac, majka . . . Možda ste usred najjačeg pritiska kojeg ste ikad doživeli, i za koji vam se čini da ne možete podneti. Trudite se da radite po svojim prioritetima i da još imate snage i energije za svoju porodicu. Možda je pritisak porodice upravo usmeren na to da prekine vašu vezu sa Božjom porodicom. Možda se bili onemogućeni da radite i privređujete i ne vidite način kako da obezbedite svoju porodicu onim šta im je potrebno. Možda vas je bolest toliko opteretila da ste izgubili svaki odnos sa porodicom. Možda se povređeni od porodice ranama toliko dubokim da one nikad ne mogu biti izlečene. Možda se mučite sa problemom kako uputiti svoju decu na pravi – hrišćanski – put. Možda mislite da ne postoji niko ko stvarno može razumeti vaše probleme i ono kroz šta prolazite.

Želim da vam kažem jednu lepu, ohrabrujuću vest - Bog zna, Bog razume, Bog se brine i stalo mu je do vas?

On želi da nam bude od pomoći, ali da li će nam pomoći zavisi od toga da li smo spremni da prihvatimo ono što ima da nam da. U Luki 4 vidimo da je Bog izabrao upravo ovu udovicu u Sarepti između svih ostalih udovica u zemlji.

Mene je baš zaitrigiralo, zašto je Bog izabrao baš nju. Iako, sigurno, ne mogu sasvim bez sumnje da tvrdim da je moje zaključivanje, baš ono zašto se Bog odlučio za ovu ženu, čini mi se da postoje neke stvari koje mnogo govore o tome.

Pogledajmo po čemu je to ova udovica bila tako posebna pa se i nebo brinulo za nju.

Prvo: ona je bila spremna da daje. Sve što je Ilija zatražio od nje ona mu je bez pogovora pružila. Doduše, saznajemo iz reči da joj je Bog već zapovedio šta treba da čini, ali to ništa ne umanjuje njenu spremnost da da. Umirala je, ali pred njom je bio čovek prekriven prašinom nakon dugog putovanja kroz pustinju, i ona jednostavno nije mogla da odbije da mu da vode. Bio je gladan, i ona, iako je ono što je imala bilo poslednje u njenom domu, nije mogla da ga odbije da mu da što je tražio.

Njen stav nam pokazuje da se spremnost za davanje ne ogleda se u tome koliko možemo, nego koliko želimo da damo.

Problem davanja  je možda najrasprostranjeniji problem (osim ponosa) sa kojim se hrišćani bore.

Spremni smo da primimo, ali da dajemo … nije nam jača strana. Pa čak i kad se odlučimo da dajemo volimo da znamo koliko moramo da damo. Kolika je norma? Desetak! Super, davaću desetak. Samo da znam, da, slučajno, ne preteram.  

Međutim udovica je imala drugačiji stav.

Isus je rekao: 

Ko prima proroka u ime proročko, primiće nagradu proročku, ... i ko napoji jednog od ovih malih samo čašom sveže vode ... neće izgubiti svoje nagrade. (Mt 10:41,42)

Treba da se setimo i one siromašne udovice o kojoj piše Marko 12, koja je dala svoje dve lepte Gospodu.

Danas ljudi najčešće daju deo od onoga što imaju. I dobro je da imamo i možemo da damo. Međutim, ponekad naša sebičnost preovlada. Mislimo da imamo tako malo da nemamo šta da damo; ili da je najvažnije da namirimo sebe pa onda onog šta nam preostane damo Bogu; ili što je najgore od svega, sumnjamo da Bog može da nam obezbedi šta nam je potrebno.

Vidite, ove dve udovice dale su sve što su imale. I Bog se je pobrinuo za njih.

Nesebičnost je važna Bogu? Zato jer na taj način pokazujemo da je On prvi u našem životu. On će nas blagosloviti i dodati nam sve što nam je potrebno.

Ako ne brinemo samo za sebe i svoje potrebe, nego i za ostale, dajemo priliku Bogu da deluje u našem životu. Bog blagosilja one koji drugoga smatraju većim od sebe (Fil 2:3) i one koji brinu za blagostanje i drugih.

Kada je Ilija tražio od udovice da prvo njemu da da jede objavio joj je i Božije obećanje da kod nje neće nestati ni brašna ni ulja dok ponovo ne padne kiša. To je bila Nebeska obaveza prema njoj.

Takva je i nebeska obaveza prema nama – Tražite carstvo i pravednost njegovu, a sve ovo dodaće vam se (Mt 6:33).

Drugo: ona je imala vere.

Ne znam da li je ona bila jevrejka koja je živela u tom gradu, ili je bila neko ko je, kao Rava, samo čuo o Bogu Izrailjevom. Ono što je sigurno je da je znala ko je taj Bog, da je znala za ono šta on očekuje od nje, i da bila je spremna da odgovori na zahtev koji joj je Ilija uputio. Moramo razumeti da je ona svojim postupkom stavila svoj, i život svoga sina, u Božije ruke na osnovu reči prašnjavog stranca koji je došao iz pustinje, čiji se zahtev poklapao sa porukom koju je dobila od Boga.

Apostol Pavle u poslanici Rimljanima 10:17 kaže “Vera, dakle, potiče od propovedi, a propoved biva Hristovom rečju.” Dakle, oni koji propovedaju, potstiču i izgrađuju veru onih koji slušaju, jer, u stvari, samo prenose Božiju poruku. Odnosno, ono što ja ili bilo ko ko stane pred Božiju crkvu, govori, mora da bude potvrđeno rečju Božijom, koju nalazimo zapisano u Bibliji. Reč koju govorimo treba da izgrađuje veru onih koji slušaju. Bog je to tako zamislio pa je i postavio propovednike i učitelje. Dakle, važno je, dobro, korisno i potrebno da slušamo i poštujemo reč koja nam se propoveda. I ne samo da je slušamo nego da živimo u skladu sa tim

Priča - o čoveku koji je prekinuo debatu o potrebi propovedanja.

Za razliku od udovice, mi danas imamo Sveto pismo i Duha Svetog koji nas upućuje u svu istinu, da bi svako mogao da proverava ispravnost reči koji mu se propoveda.

Ali vratimo se ponovo udovici i njenoj veri. Jednom prilikom Isus je lično prošao tim krajevima gde je prošao i Ilija. Pred njega je istrčala žena, Hananejka. Tražila je, kroz plač, od Isusa da se smiluje na nju, jer joj je kćerka bila opsednuta demonom koji ju je mučio (Mt 15:22-). Isus nije hteo ni da je pogleda, ali i ona nije prestajala da viče za njim – čak su i učenici molili Isusa da je sasluša i otpusti. Konačno Isus je stao, ali više zbog toga da je obavesti kako za nju nema ništa. Ali ona nije odustala – tražila od njega samo mrvica od njegove sile. Onda joj je Isus odgovorio:

O ženo, velika je tvoja vera. Neka ti bude kako želiš.

Vera ove žene bila je ista kao i vera udovica iz Sarepte.

To je vera koja se ne preračunava, ne ustručava se, ne prihvata poraz i odbijanje, traži od Boga i njemu se klanja.

To je vera koja nam je svakome potrebna u našem vremenu. U psalmu 35:5 nalazimo ovaj stih:

Što god smeraš prepusti Gospodu, u nj se uzdaj, on će učiniti.

Treće: ona je bila poslušna

Ponekad naša vera završi kad utihne zvuk reči kojima kažemo da verujemo Bogu. Vera se ispoveda rečima, a dokazuje delima. Možemo ih nazvati i dela poslušnosti.

Bog ne traži od nas da mu kažemo da verujemo već da pokažemo da mu verujemo.

Pogledajete ovu scenu. Ilija je najpre tražio vode, a onda:

I ona pođe da donese; a on je viknu i reče: donesi mi i hljeba malo. A ona reče; tako da je živ Gospod Bog tvoj, nemam pečena hljeba do grst brašna u zdjeli i malo ulja u krčagu; i eto kupim drvaca da otidem i zgotovim sebi i sinu svojemu, da pojedemo, pa onda da umremo. A Ilija joj reče: ne boj se, idi, zgotovi kako si rekla; ali umjesi prvo meni jedan kolačić od toga, i donesi mi, pa poslije gotovi sebi i sinu svojemu. Jer ovako veli Gospod Bog Izrailjev; brašno se iz zdjele neće potrošiti niti će ulja u krčagu nestati dokle ne pusti Gospod dažda na zemlju. I ona otide i učini kako reče Ilija; i jede i ona i on i dom njezin godinu dana.

Ovde ništa nema smisla ako ne postoji vera. Kad imamo vere Božji zahtevi postaju razumljivi. Prva stvar u poslušnosti je da gledamo na ono šta treba da se uradimo, a ne da postavljamo pitanja – zašto? kako? ko?.

Kroz poslušnost mi se stavljamo u Božiju službu, a on obezbeđuje sve ostalo.

Udovica je, bez obzira na sve izvršila sve što je on tražio od nje, jer je verovala da je Bog sposoban da učini to što je Ilija rekao.

Bog će ispuniti svako svoje obećanje. Budite sigurni u to. Naša poslušnost nas vodi u blagoslov a neposlušnost nas odvaja ode Boga.

ZAKLJUČAK

Hrišćanin, dakle, treba da je veran, darežljiv, nesebičan, poslušan – jer na taj način otvaramo vrata da primimo mnogo blagoslova koje je Bog pripremio za nas.

Pogledajmo u Luku 6:35,38:

... i činite dobro, i dajte na zajam ne očekujući ništa; i biće vaša nagrada velika, i bićete sinovi Svevišnjega ... dajte i daće vam se; dobru meru, nabijenu, stresenu, prepunu, daće u vaše naručje; jer kakvom merom merite, onakvom će vam se i odmeriti.

Da li vam ovo zvuči kao obećanje dato udovici u Sarepti? Kao što smo videli Bog je održao obećanje.

Sada Isus kaže "Ja imam ista obećanja za vas." Imamo nekoliko istovetnih obećanja u Mt 25:34,35,40.

Zašto su ovi tako blagosloveni? Isus je objasnio šta je mislio pod ovim. Ovo treba da činite svakom bratu, makar i najmanjem od njih, kao da ste meni učinili.

Možda nećete imati sve što poželite, ali ćete imati sve što vam je potrebno. Bog i danas radi, jer želi da njegov narod bude namiren svim potrebnim. On se brine za nas. On je obećao da će tako biti:

Ne boj se, jer ja sam s tobom; ne plaši se, jer ja sam Bog tvoj; ukrijepiću te i pomoći ću ti; i poduprijeću te desnicom pravde svoje. (Isaija 41:10)

Svako od nas neka primeni ovu priču o udovici u Sarepti na svoj život. Bog želi da blagoslovi svakog od nas. Međutim ako nas Bog blagosilja mi moramo biti poslušni. Isus je rekao:

Zašto me zovete Gospode, Gospode, a zapovesti moje ne držite (Luka 6:46).

Da li je vaš život one vrste koju Bog može blagosloviti?

HOĆEŠ LI DA OZDRAVIŠ?

Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 28. januar 2018. nedeljna služba)

Živimo u doba Božije milosti, ali kao da nismo svesni toga. Doba milosti znači da je Bog poslao svog Sina, da bi se kroz Njega ispunilo obećanje koje je dao preko proroka.

Isaija 61:1-3 „Na meni je Duh Gospodnji, jer Gopod me je pomazao da siromasima objavim radosnu vest; poslao me da iscelim one srca slomljenog, da sužnjima objavim oslobođenje i zatvorenima puštanje na slobodu, da objavim godinu milosti Gospodnje i dan osvete Boga našega, da utešim sve ožalošćene, i pobrinem se za one koji tuguju na Sionu, da im dam venac umesto pepela, ulje radosti umesto žalosti, odeću hvale umesto duha potištenosti. Zvaće se Hrastovi pravednosti, nasad Gospodnji na njegovu slavu.“

Živeti u vreme Božije blagodati, ne sme da se ogleda samo u tome da „notiraš“ šta ti je Bog dao, već aktivno učestvovanje u daru koji očekuješ da primiš, ili si primio. On očekuje, bolje da kažem – zahteva, da damo svoj deo (ponekad je to samo pristanak, a ponekad i mnogo više) onome što on čini u našem životu.

On očekuje da, sem želje za nečim, postoji i volja da se to toga i dođe, da se u to uloži nešto.

Da li izgledamo, živimo i jesmo kao neko ko živi u svim ovim obećanim blagoslovima?

Bog ih je dao, zar ne? Bog ne laže i ne premišlja se.

Ima li radosti u nama, da li smo slobodni, ima li utehe, gde je naš venac slave, da li smo Hrastovi pravednosti, nasad na slavu Gospodnju?

Ako ne živimo tako, ako blagoslovi nisu realnost našeg života, treba da se zapitamo, šta se to desilo sa nama, kakva nas je to bolest spopala koja nam uskraćuje obilje života koji nam Gospod donosi?

Da bismo dobili odgovor na ova pitanja ili pomoć, pročitajmo stihove koje je zapisao Jovan 5:1-16

 „Posle toga je bio judejski praznik, pa Isus ode u Jerusalim.

A u Jerusalimu se, kod Ovčije kapije, nalazi jezerce koje se na hebrejskom zove Vitezdaa i ima pet tremova. U njima je ležalo mnoštvo bolesnih: slepih, hromih i oduzetih. S vremena na vreme dolazio bi anđeo Gospodnji i zatalasao vodu. I ko god bi prvi ušao u jezerce pošto se voda zatalasa, ozdravio bi bez obzira na bolest od koje je patio.

A bio je tamo i jedan čovek koji je bolovao trideset osam godina.

Kada ga je Isus ugledao kako leži i saznao koliko dugo boluje, upita ga: »Hoćeš li da ozdraviš?«

»Gospodaru«, odgovori mu bolesni čovek, »nemam nikoga ko bi me, kada se voda zatalasa, spustio u jezerce, a dok ja stignem, neko je već tamo pre mene.«

»Ustani«, reče mu Isus, »uzmi svoju prostirku i hodaj.« I čovek odmah ozdravi, uze svoju prostirku i prohoda.

A tog dana je bila subota, pa Judeji rekoše izlečenome: »Subota je! Ne smeš da nosiš svoju prostirku!« »Onaj koji me je izlečio«, odgovori im on, »rekao mi je: ‚Uzmi svoju prostirku i hodaj‘.« A oni ga upitaše: »Ko je taj čovek koji ti je rekao: ‚Uzmi i hodaj‘?«

Ali izlečeni nije znao ko je to bio, jer se Isus izgubio u mnoštvu onih koji su bili na tom mestu.

Posle toga ga Isus nađe u Hramu, pa mu reče: »Eto, ozdravio si. Nemoj više da grešiš, da te ne snađe nešto gore.« Tada čovek ode i javi Judejima da je Isus taj koji ga je izlečio.

Zato što je tako nešto učinio u subotu, Judeji počeše da progone Isusa.“

Zdravlje je najveće bogatstvo koje čovek ima, ali na žalost toga najčešće postane svestan tek kad ga izgubi, a kad ga izgubi, ceo život mu se promeni i sve se usmerava prema traženju leka za boljku. Kažu da zdrav čovek ima bezbroj želja, a bolestan samo jednu – da ozdravi.

Svi želimo da budemo zdravi, da nam deca budu zdrava, da nam partner bude zdrav, da nam porodica bude zdrava (fizički, mentalno i duhovno), jedni drugima najčešće poželimo zdravlja ... Želimo da nam društvo bude zdravo (posebno oni koji su na vlasti), želimo da nam bude zdrava ekonomija, zdrave finansije ... Siguran sam da nam je jedna od najvećih želja, što se zdravlja tiče, da nam crkva bude zdrava (u odnosu sa Bogom, u odnosu na Njegovu reč, na ispravnu nauku, ali i u odnosima jednih prema drugima).

Voleo bih da nam postavim pitanje, koje je Isus postavio ovom bolesniku koji leži na svom ležaju, bespomoćan i potpuno zavisan od tuđe pomoći. Možda zvuči čudno, čak zbunjujuće.

"Hoćeš li da ozdraviš?"

Vidimo da je ovaj čovek pati od bolesti 38 godina – a Isus ga pita "Hoćeš li da ozdraviš?".

Zamislite bilo koju situaciju iz svog života, u kojoj vam je potrebno ozdravljenje, i zamislite da vam neko postavi ovakvo pitanje "Hoćeš li da ozdraviš?". Šta biste mu odgovorili? 

"Šta me to uopšte pitaš! Naravno da želim!"

Ipak, svi znamo da Isus nikad ne postavlja pitanja samo radi toga da bi ih postavio, niti su njegova pitanja „samo“ pitanja. Značaj Božjih pitanja uvek je mnogo važniji, a smisao dublji nego što to, na prvi pogled, može da izgleda. Zato, obratimo malo više pažnje na ovo pitanje. Ima tu nekoliko vema važnih stvari, na koje treba da odgovorimo.  

1. Isusovo pitanje je i poziv na odluku. Postoji velika razlika između želim i hoću. Kad nešto želimo, to uopšte ne mora da znači da ćemo nešto i uraditi po pitanju te želje. Međutim, kad nešto hoćemo, to podrazumeva i želju ali i volju, koja će nas pokrenuti da uradimo ono što je potrebno da dođemo do toga. Odluka, da li ćemo ostati samo na željama ili smo spremni nešto i preduzeti po tom pitanju, važna je za naše zdravlje isto koliko i samo ozdravljenje, u stvari prethodi svakom ozdravljenju.

Zato Isus ne pita bolesnika da li želi, nego da li hoće.

2. Isusovo pitanje podrazumeva kompletno ozdravljenje (duh, duša i telo). Bog radi u našem životu, menjanjem svega što jesmo. Naravno, mi imamo ponekad neke veoma čudne ideje, da bi On trebao da radi samo ono što od Njega tražimo tj. da izleči samo ono što nas boli, ali, Bog ne radi tako. On zna da svaka slabost jednog dela našeg bića (bez obzira da li se radi o telu ili umu) utiče na sve što jesmo. Bog zna, da parcijalno ozdravljenje nije ono što nam je potrebno, pa ako prihvatamo njegovo iscelenje, onda prihvatamo da ono bude kompletno.
3. Isusovo pitanje podrazumeva prihvatanje odgovornosti za svoj život, i svega što je uključeno u taj život. On očekuje da u svoj život budemo uključeni više od „daj mi, treba mi, želim, pripada mi“. Bog, doduše, ima gotova rešenja za sve naše probleme i lek za sve naše bolesti, ali očekuje od nas da ih „uzmemo, da otvorimo, da tražimo, da kucamo, da idemo, da nosimo ...“

Ovi stihovi, koje smo pročitali, govore nam upravo o tome.

Verujem da znate da ime Vitezda znači, "kuća milosti". Božji dom je dom milosti, iz kojeg se ona, kao voda, razliva po čitavom svetu.

Ovde se sakupljalo mnogo raznolikog sveta, i svi su imali isti problem, patili su od bolesti koje su ih pretvarale u prosjake i invalide, nemoćne da se brinu o sebi.

Jedan od mnogih, koji je tu ležao, potpuno nemoćan i beznadežan, bio je onaj koga je Isus izabrao da na njemu pokaže silu i iskaže milost. Bio je bolestan trideset i osam godina, svakog dana bi ga neko doneo do banje i ostavio bi ga tu da leži čitav dan. U toku dana bi sakupio poneki novčić, neko bi se smilovao i dao mu nešto da pojede. Najverojatnije se pomirio sa sudbinom i onim što ga je snašlo. Njegov život bio je obeležen bolešću od koje je bolovao.

Njegovo stanje je, u stvari, najcrnja slika svakog bolesnog stanja u koje zapadnemo.  Bolest nas nekako paralizuje, oduzme radost života, i učini nas jadnim i beznadežnim.

Ponekad se stopimo sa bolešću, prihvatimo nemoć kao trajno stanje. Bolest nas ispuni neizvesnošću i strahom, ponekad do mere da ne želimo ništa da menjamo da ne bismo napravili još nešto gore. Ponekad nas bolesti, koje vidimo krod drugih, toliko unespokoje, da ne želimo ni da proveravamo da li smo bolesni, da ne bismo saznali da smo i sami bolesni.

I tako bolest opstaje, širi se i hrani strahom, neizvesnošću, depresijom, ... Želja za ozdravljenjem tinja negde između svega toga, ali volje koje bi zapalila plamen i borila se za oslobođenje, ima sve manje, što bolest duže traje.

I zato je potrebna promena. Zato Isus pre nego što isceli, pita – Hoćeš li da ozdraviš?

Kao, što sam već rekao, nije Isusovo pitanje bez veze. Naime, od onog ko je zdrav očekuje se da ispunjava svoje obaveze, poslove, odgovornosti, da donose razne odluke, ...

Posle vremena bolesti, bolesnik mora da se vrati svakodnevnom životu punom izazova, a ono što je bilo bolesno, nakon ozdravljenja mora da prihvati teret koju mi pripada, a kojeg je bio oslobođen kad je bio bolestan.

Ni jedno isceljenje neće da se desi, ako nismo spremni da ga prihvatimo i da nastavimo da živimo isceljeni.

Dakle, pitanje je postavljeno, da bismo pogledali u sebe.

Treba da prihvatimo svoj deo odgovornost za stanje u kom se nalazimo (a posebno da za svoje stanje ne nalazimo krivice u drugima), a zatim da se aposolutno potčinimo Božijoj reči.

Vidite, ovaj čovek je Isusovo pitanje shvatio kao prekor, kao neku provokaciju. Umesto da na Isusovo pitanje jednostavno odgovori sa "DA" ili "NE" on govori: Nije moja krivica što sam i dalje bolestan. Nemam nikog da me spusti do vode. Kad se zatalasa, dok ja stignem, drugi su već tamo.

Kad imam problem, to nikad nije moja krivica, zar ne? Često mislimo da bi neko trebao da nam pomogne, jer smo nemoćni, jer su drugi brži, bolji, jači, pametniji, lepši, bogatiji, elokventniji, obrazovaniji, imaju bolje prijatelje, poznanstva ...

Kao Adam – nisam ja kriv, nego ova Eva koju si ti stvorio, ona me je prevarila.

Kao roditelj koji prebije svoje dete i kaže – vidiš šta si me naterao da ti uradim; ili

Kao muškarac ili žena, koji napuste partnera i porodicu, jer „više se nije moglo izdržati“.

U svim bolesnim situacijama mog života, JA sam najmanje kriv što je takva situacija. Jel tako? Nije!

Kad pričate sa ljudima, pa saznajete neke bolne i teške stvari iz njihovog života, često čujete kako kažu da su im se loše stvari desile jer je – ovaj ovakav, onaj onakav, odnosi su bili ovakvi ili onakvi, ovaj me je uvredio, onaj me je razočarao, onaj je bio nepristojan, onaj drugi me je izdao, ... i primetite da su jedino oni bili ti koji su sve žrtvovali, a to niko nije poštovao,  ... retko kad, ili skoro nikad, ne čujete da neko govori da je pogrešio, da je on taj koji je razočarao, da je on taj koji je želeo mnogo više, i smatrao da mu to više pripada bez obzira na cenu. I sve to, možda, i jeste prava istina, ali je pre svega dokaz da je, možda i bilo želje da se nešto promeni, ali nije bilo volje i htenja da se do promene i dođe. U tim bolesnim situacijama ostali su prikovani za svoj ležaj i čekali da ih neko odnese do zdravlja i spasi od bede u koju su zapali.

Ja sam ubeđen, da tamo gde, umesto pokajanja i preispitivanja samog sebe, postoji potreba dokazivanja tuđe krivice i odgovornosti za sopstveno stanje, nema nade ni za kakvo iscelenje.

Ubeđen sam da na svetu može biti bezbroj banji vitezdi, ali da niko ne može biti izlečen, ako nije spreman da kaže DA isceljenju, umesto da za svoje stanje nalazi opravdanje u nesavršenstvu drugih.

Božija ponuda je veoma jasna i i nedvosmislena. „Hoćeš li da ozdraviš?

Naš odgovor mora biti takođe jasan i nedvosmilen – DA.

Naravno, ozdravljenje ima svoju cenu. Kad kažem cenu, uopšte ne mislim na novac, već mislim na odricanje, prepuštanje, predavanje, a ponajviše na poslušnost Onom koji nas jedini može u potpunosti isceliti.  Bog nam je, kroz svoju reč, dao mnoge zapovesti koji nam govore kako naš život i sve u vezi njega mora da funkcioniše da bi bio u skladu su Njegovom voljom. Naš život, da bi bio zdrav, mora da se odvija u potpunoj poslušnosti Reči Božijoj.

Isus kaže čoveku „»Ustani, uzmi svoju prostirku i hodaj.«

I odmah je ozdravio i uzeo je svoj krevet i počeo da hoda.  Bez rasprave, bez pitanja, bez sumnje.

Ponekad nam Reč, koja nas ozdravlja, može biti nejasna, ponekad nam se čak čini nelogična, ponekad čak i nerazumna, ili toliko iznenađujuća da ne znamo šta nas je snašlo Kao ovaj čovek, koji je toliko iznenađen onim što mu se događa da čak ni ne zapamti ko ga je izlečio.

Očigledno je da, iako ne razumemo kako se isceljenja dešavaju, ona se ipak dešavaju, moramo da prihvatimo da se ona odvijaju po Božijem planu.

Bog isceljuju uprkos svemu što mi možemo da razumemo, a od nas traži samo da verujemo u to šta čini, i da činimo ono šta od nas traži.

Jairu kaže samo veruj.

Na jednom mestu kaže – ako tvoj brat ima nešto protiv tebe, idi i pomiri se. (Zar ne bi on trebao da dođe kod mene ako ima nešto protiv mene!?)

Da bude kao što je zapisano u poslanici Jevrejima „Zato »ispravite klonule ruke i iznemogla kolena, i poravnite staze nogama svojim«, da ono što je hromo ne iščaši nogu, nego da se radije izleči.” 12:12,13

Božija milost, dobrota i želja da nas izleči, razbija sve ono što nas čini bolesnima – bez obzira da li su to svetovne ili religiozne stvari.

Ponekad nam neke stvari, običaji, uverenja, lične želje i potrebe, postanu važnije od zdravlja, i ljudi.

Nije bez razloga Jovan ovde primetio da se izlečenje desilo baš u subotu, i da je to izazvalo veliki gnev koda starešina.

Zamislite uzbuđenje ljudi tu na tom tremu kad je ovaj čovek ustao i počeo da hoda, ali fariseje, sveštenike i starešine, uopšte nije impresioniralo to čudo koje se upravo desilo, već su više brinuli o jednom, od ljudi stvorenom, pravilu.

Moram da kažem nešto o ovome, da bismo bolje razumeli, ko u stvari treba da bude autoritet u našem životu.

Subota, ili šabat, dan odmora, je sedmi dan, jevrejske sedmice. Bog ga je kao takvog odredio i jednom od deset Zapovesti. Bio je to dan odmora, dan za slavljenje i obraćanje Gospodu, vreme za radovanje. Bog je čak odredio i kazne za one koji prekrše zakon o suboti.

Božji zakon je smisleno i sasvim dovoljno strog, ali fariseji su proširili zakon o suboti neverovatim brojem propisa. Jedan od tih propisa direktno se odnosio na ono što se desilo u poglavlju koje čitamo. Neko je mogao da ponese čoveka  u krevetu, krevet se u tom slučaju ne računa, ali ako je neko nosio samo krevet bez čoveka u njemu – to je bio prekršaj.

Međutim, upravo ono što je Isus tražio od ovog čoveka bilo je: "Ustani, uzmi svoj krevet i hodaj."

Kad su ozdravljenog napali zbog toga, on im je rekao "Onaj koji me je ozdravio rekao je uzmi svoj krevet i hodaj."      

Drugim rečima, onaj koji je imao autoritet da me izleči sigurno ima autoritet i da mi kaže mogu li ovo da nosim ili ne.

Mi treba da smo podložni jedino Hristu i potčinjavamo se njegovom autoritetu i njegovim zapovestima, u njega se jedino pouzdajemo i njega jedino slušamo.  

Siguran sam, i tvrdim, da je Hristu važniji bilo koji čovek od bilo kakve stvari, običaja, reda, pravila, ili zakona.

Ako nama nije, možda nam se desilo ono što je Isaija prorekao, a Isus primetio Mt 13:15  „Jer je okorelo srce ovoga naroda, i ušima teško čuše, i oči svoje zatvoriše, da kako ne vide očima i ne čuju ušima i srcem ne razumeju i ne obrate se, i izlečim ih«.

Kad govorimo o iscelenju, često se ograničimo i jedino naglašavamo fizičko iscelenje.

Međutim, želim da kažem, i nadam se da me nećete pogrešno razumeti – za Boga fizičko zdravlje, uopšte nije prioritet. On o njemu vodi računa do mere do koje je to potrebno, ali svakako nije prioritet. Bog je zabrinut za čovekovo duhovno stanje. Jer, ako čovekovo telo i ozdravi, a njegov odnos sa Njim ostane nepromenjen, fizičko zdravlje će mu biti od male koristi.

Mi svi bolujemo od jedne nasledne bolesti koja vodi direktno u smrt, i to ne samo u smrt tela, nego u smrt duha. Isus nas isceljuje od te bolesti.

Apostol Petar u prvoj poslanici 2:24, kaže „On je na svom telu poneo naše grehe na drvo, da se oprostimo grehova i da živimo za pravednost; njegovim ranama ste isceljeni.“

Svojim ranama On je preuzeo na sebe našu grešnost, i naše beznađe i očaj pretvorio u svetu nadu i pobedu večnog života.

Naša molitva i želja za isceljenjem, mora da ide mnogo dalje od povišenog pritiska i šećera, ili bilo koje druge telesne bolesti ili ograničenosti, jer nas ništa od toga ne može odvojiti od Njega. Bili telesno zdravi ili podnosili muku bolesti, mi ostajemo u Njemu i On u nama.

Iako se naše telo, nažalost, muči i pati, vene i slabi i sve nas više izneverava što smo stariji, naš isceljeni duh napreduje i jača iz dana u dan, i priprema se za susret sa Gospodom, kad ponovo dođe, a dok čekamo, srčano se bori na stazama vere, prenoseći nadu i ljubav Božju svim ljudima.  

Vidimo da je Isus pronašao čoveka u hramu, kad se situacija malo smirila, i reko mu: »Eto, ozdravio si. Nemoj više da grešiš, da te ne snađe nešto gore.

Šta bi to gore, od bolesti koja vas na 38 godina zakuje za krevet, moglo da bude, teško je zamisliti.

Jedino što je gore od toga je večno odvojenje od Boga, a jedino što može da nas odvoji od Boga je neprihvatanje Njegovog sina za Spasitelja i Iscelitelja.

Dakle, nemoj nikad više da očekuješ da se voda zatalasa, da te neko ponese, da ti neko pomogne – umesto toga pouzdaj se u Isusa i ne odstupaj od Njega.

Kad je ovaj čovek konačno shvatio ko ga je iscelio, odmah je obavestio starešine o tome i njegovo iscelenje bilo je bilo završeno i potpuno – i fizičko i duhovno. Njegovo telo, um i duša bili su izlečeni, i to je kraj priče o njemu.

Ali, to nije kraj priče o nama.

Rekao sam na početku, da živimo u doba Božije milosti. Doba milosti znači da je Bog poslao svog Sina, da nas oslobodi i isceli.  

Potrebno je da se prenemo i da se sretnemo sa njim, da postanemo svesni milosti i dobrote koju nam je doneo. 

Možda vam se čini da postoji rešenje za vašu boljku u nečemu ili u nekome, ali uveravam vas da samo Hrist ima autoritet, silu i moć da izleči naša tela, naš um i naše duše, naše porodice, naše društvo, naše zajednice, odnose, ... I onda tako izlečeni možemo da primimo i postanemo sve što je obećao da ćemo imati i biti.

Dao nam je mogućnost da biramo između - nastavi da ležiš tamo, i umri u svom jadnom stanju čekajući da neko uradi nešto umesto tebe i – možeš potpuno da ozdraviš.

Odluka je na nama.

On želi i očekuje od nas da budemo uključeni u njegovo delo, da prihvatimo svoje darove i službe, pozicije i mesta koje nam je odredio. Pred svima nama, pojedinačno, ali i nama kao zajednici, stoje mnogi teški zadaci, izazovi i iskušenja, i samo zdravi, duhovno isceljeni ljudi mogu da se nose njima.

Zato neka naši sledeći koraci budu odgovor na pitanje „Hoćeš li da budeš zdrav?“  Da!

I završavam sa Hristovom reči »Eto, ozdravio si. Nemoj više da grešiš, da te ne snađe nešto gore.“