TRI PITANJA

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, proučavanje četvrtkom)

Druga Lukina knjiga, koju poznajemo pod imenom Dela apostolska, iako u njima nije zapisano samo ono što su apostoli radili, je knjiga koju bismo mogli da nazovemo – vreme odluka.

I zaista kad je čitate, doživljavate neverovatan niz događa u kojima su akteri tih događaja morali da donose odluke koje će imati posledica, ne samo za njihov život, nego i za život njihovih najbližih, ali i onih daljih. Kad kažem daljnji – mislim i na nas danas.

Lično mislim, da je istorija svake zajednice, svake crkve, svojevrstan nastavak događaja koje je Luka opisao.

Crkva koja je nastala u Jerusalimu, proširila se po celom svetu. Bilo je tu posrtanja, pa i padanja, ali delo Božije je napredovalo jer – “Bog izvodi sve na dobro onima koji ga ljube.”

A mi ljubimo Gospoda.

Dakle, odluke su sastavni deo hrišćanskog života. Ne možete da živite ako ne donosite odluke. Čak i kad ne želite da donosite odluke, morate da odlučite da će te tako živeti. Zar ne?

Odlučujete, bukvalno, o svemu. I o stvarima ovog sveta i o onome što se tiče hrišćanskog života.

Odlučujete da li ćete živeti u skladu sa Rečju Božijom (pokajanje, oproštenje, zajedništvo, davanje).

Odlučujete da li ćete poštovati druge (poniznost, poslušnost, pokornost, zahvalnost).

Odlučujete da li ćete voleti sve ljude ili samo neke koji vam se dopadaju ili su vam korisni.

Odlučujete da li ćete služiti (kako, kad i koliko) ili ćete izbegavati službu (nije važan razlog, svi su vam dobri).

Odlučujete da li ćete voditi ili ćete biti vođeni.

Odlučujete o svojoj deci i njihovom stajanju pred Bogom.

Sve te odluke čine hrišćanski život smislenim, aktivnim, plodonosnim, korisnim i privlačnim za druge koji tek treba da čuju dobru vest.

Ili, čine da živite život u neprijateljstvu sa Bogom.

Apostol Pavle nam je u tome odličan primer.

Verujem da svih znate one delove Pisma, (ima ih čak tri - 9. i u 22. poglavlju Dela i Galatima 1) koji govore o čudesnom obraćenju Savla, budućeg apostola Pavla. Dakle, taj Savle je krenuo u Damask, da odande u Jerusalim odvede sve uhapšene hrišćane, kako bi bili kažnjeni. Na putu se suočio sa Isusom, i dogodila se dramatična promena u njegovom životu. Čitamo svedočanstvo koje je on sam dao o tome. (Dela 22:4-16)

Priča je fantastična, a ja večeras želim da naglasim tri važna pitanja: (1) Zašto me goniš? (2) Ko si ti Gospode? (3) Šta sad da radim?

(1) Zašto me goniš?

Savle nije stvarno progonio lično Isusa. Isus je već umro na krstu, vaskrsao, javljao se apostolima i pred njihovim očima se vazneo. Pedeset dana nakon vaskrsenja, izlićem Svetog Duha, Crkva je počela da živi. Savle je gonio tu crkvu. Ljude koji su bili crkva, koje još uvek nisu zvali hrišćani i koji su bili jedna od mnogobrojnih jevrejskih sekti. Ali, bili su opasni. Širili su se bez ikakvog razumnog objašnjenja. Nisu imali političke zahteve, niti su predvodili neki socijalni bunt, niti su tražili reformaciju religije. Ništa! Samo su se molili i bili zajedno, a njihova popularnost je rasla. Nije među njima bilo ni učenih, ni plemenitih ni slavnih – samo jednostavan narod, odlučan da sledi priču o Isusu.

Ipak, Isus ne pita Savla – Zašto goniš crkvu? Nego pita: Zašto progoniš mene!

Pavle je išao u Damask da progoni crkvu, siguran i nadmen, uveren da će zadati konačni udarac tim krivovercima. On jak, a oni tako slabi. Na njegovoj strani Bog, a sa njima tesar.

Ali, taj tesar, ga je sačekao na putu.

Vidite, crkva nije nešto što je odvojeno od Isusa. Sve što se dešava u crkvi tiče se njega. Sve što se radi crkvi, radi se Isusu.

Identitet i priroda Sina Božijeg pripadaju i Njegovoj crkvi.

Mi ne postojimo bez Njega.

Ako u ovoj crkvi Isus nije glava, onda ova crkva nije telo. Bar ne živo! Onda smo mi bezglavo, mrtvo, ruglo, koje služi za podsmeh celom svetu.

Jako je važno da razumemo ovu istinu? Jako je važno da donesemo odluku da budemo deo te i takve crkve.

I to ne bilo kakav deo. Nego deo koji ispunjava svoju svrhu.

U 1. Korinćanima 12:12-27, Pavle govori o Crkvi kao o telu. Funkcionalnom, zdravom telu, gde svaki ud ima svoju ulogu. I ne samo da ima ulogu, nego je i izvršava. I poštovan je zbog onoga što čini za telo, i ukazuje mu se čast, iako se čini mali i slabiji i nedostojan.

U današnjim crkvama, primećujemo dve loše stvari (1) udovi ne ispunjavaju svoju ulogu; (2) neki udovi su važniji od drugih.

Oboje utiču na to da su crkve sve slabije.

Kako ćemo dobiti jaku crkvu – promenićemo propovednike, ili zameniti pastora ili uvesti neki zabavni deo, neko treskanje ili skakanje.

Iako sigurno postoji drugačijie mišljenje, lično mislim da jaku crkvu ne stvaraju veliki propovednici. Oni mogi da stvore mnogobrojnu crkvu, mogu da napune sale i stadione, mozak idejama, oči suzama, srce osećanjima, ali ne mogu da promene život. Jer reč koju govore prilagođavaju ljudima, a ne obrnuto. Podsetite se samo pomame oko Nika Vujičića. Napunio je sale i hale od severa do juga Srbije. Ali crkve se nisu brojno povećale ni za jednog novog člana koji je došao i obratio se, privučen njegovim rečitošću i … drugim atributima. Ili “nebeskog čoveka” ili ne znam kakvih sve drugih supergovornika.

Reči koje ne nastave da žive u delima onih koji su ih izgovorili, ne leče rane, ne hrane gladna usta, ne daju osećaj sigurnosti, čak ne mogu da donesu ni utehu. Reči koje se govore da bi se prodale knjige, i magla, lekovite su koliko i ta magla.

Crkva se nije okupljala da čuje Pavla jer je on bio nešto posebno – baš naprotiv. Sam Pavle svedoči o svojoj slabosti.

Ljudi se nisu tiskali oko Isusa zato što je bio čudesan i markantan govornik nego zato što je govorio kao onaj koji ima vlast. Autoritet njegove reči potvrđivala su dela brige i ljubavi.

Vidite, ovo pitanje, “Zašto me goniš?” nije postavljeno da bismo saznali razlog Savlove zaslepljenosti besom prema crkvi, nego da bi Pavle, i verni njegovog vremena, a i svi mi koji vekovima sledimo njihov primer, saznali čija je crkva. Kome sve ovo pripada. A ako mu pripada kakva treba da bude.

Ovo pitanje nam iskazuje Isusov stav – ako dirneš samo jednog, pa i najmanjeg – diraš mene.

Zato je potrebno da se odlučimo i postanemo ozbiljni – nismo u crkvi na izletu.

Potrebno je da odlučimo da živimo po ljubavi, da ne povredimo nekoga za koga je Hrist dao svoj život.

(2) Ko si ti Gospode?

Znate li vi, ko je taj Gospod? Naravno da znate.

Svako ko uđe u ovu salu naše zajednice, već sa vrata može da sazna ko je taj Gospod – Knez Mirni, Otac večni, Bog silni, Divni savetnik. I On to stvarno jeste.

Od malih nogu učimo našu decu da znaju ko je taj Gospod – Stvoritelj, Svedržitelj, Spasitelj, Otkupitelj,

Jevreji su izabrani narod od tog Boga. Od malena, njihova deca uče na pamet stihove iz Tore, i uče imena kojim nazivaju Boga, zavisno od situacije iz koje ih je izbavljao ili vodio – El Šadaj, Savaot, Elohim, Jahve …

I Pavle je znao sve što je o Bogu moglo da se sazna. On je bio vredan učenik, poznatog učitelja. On je bio revnostan i posvećen svojoj religiji do mere da je za sebe smeo da kaže da je savršen. On je znao celu priču o Bogu od postanka do svog vemena.

On je kao i mnogi Jevreji očekivao dolazak Mesije, slavnog Boga, koji će osloboditi svoj izabrani narod i postaviti ga na njegovo mesto u istoriji.

Svaka pomisao da je neki stolar iz Nazareta taj očekivani Mesija, bila mu je sablažnjiva do mere da je bio spreman da ubije za to svetogrđe.

Ali sad je oboren. Silom i pitanjem – zašto me progoniš?

Silom koja nesumnjivo ne potiče od nekog zemaljskog izvora, i pitanjem koje ne ostavlja mesta sumnji da je došao do kraja puta. Zato i pita - Ko si ti Gospode?

I onda čuje – Ja sam Isus Nazarećanin koga ti progoniš.

Vidite, Isus se nije predstavio onako kako bismo očekivali. On se ne predstavlja kao silni Bog koji će zgromiti Savla jer mu se Savle suprotstavlja. (Setite se sličnog Božijeg postupanja sa Ilijom.)

Tamo kao lahor, kao dašak vetra, a ovde kao čovek. Zašto!

Jer je taj Isus ispunjenje svih nada i očekivanja koje je Pavle kao Jevrejin imao. On je ispunjenje obećanja o Emanuilu, on je rešenje svih problema sa kojima su se Jevreji vekovima suočavali.

Spoznaja te istine potpuno je promenila čoveka, koji je nepokolebljivo bio siguran da je istina i pravda na njegovoj strani. Tako promenjen bio je spreman da, sve to što je znao i šta je bio, smatra ništavnim u odnosu na spoznaju koju je stekao.

Zar to nije predivo?

Odgovor na pitanje „Ko si ti Gospode?“, dakle, nije neki daleki, nedostižni i nedokučivi Bog. Mi nismo pripadnici neke religije čiji se bog krije i može se spoznati samo raznim tehnikama i kontemplacijama. Mi nismo pripadnici religije koji potkupljuju boga da bi on bio milostiv prema njima. Mi ne pripadamo religiji u kojoj od mnoštva bogova ne možeš da zapamtiš ko je zašta bog.

Naš Bog je postao kao mi. On je Bog koji može da nam pomogne jer je sam iskusio ono što i mi kušamo (Jevrejima 2). On je Bog koji je hodao, koji se umarao i odmarao, koji je pio i jeo, plakao i radovao se, molio se i patio, osetio je gnev i sažaljenje, razočaranje i usamljenost, bol i nemoć tela.

Koliko je nama danas važno da se, preko svega što mislimo da jesmo i znamo, presvedočimo u važnost i značaj spoznaje Isusa Nazarećina i onoga šta On jeste.

I odlučimo da budemo kao On. Ne da se divimo kakav je On bio, nego da budemo kao On. Jer to je jedini način da budemo sa njim.

(3)Šta da radim?

Pavle je bio potpuno uveren da je na pravom putu. Ali suočio se sa istinom koga ga je osvestila i oslobodila. Možda je bio na pravom putu, ali sa pogrešnim ciljem. Baš kao što je i sam kasnije svedočio za Jevrejski narod. Čitamo u Rimljanima 10:2 „Jer im svedočim da imaju revnosti za Boga, ali bez pravilnog saznanja.“

On je stekao to saznanje. Spoznao je ko je Isus, i ko je Njegova Crkva. Spoznao je pravi Božji plan.

Kad se ljudi suoče sa takvim stvarima, postavljaju jedino logično pitanje „Šta da radim?“

Ovo pitanje postavljeno je i na samom početku crkve. Nakon propovedi koju je održao apostol Petar, mnogi su se osvedočili u objavljanu istinu i desila se ista reakcija (Dela 2:37) „A kad su ovo čuli, kosnu ih u srce, te rekoše Petru i ostalim apostolima: braćo, šta da činimo?“

Šta da radim? je pitanje koje možete da postavite na različite načina, od radoznalosti do izgovaranja. Ipak jedini način koji dozvoljava Bogu da uđe u naš život je kad ovo pitanje označava potpuno razumevanje grešnosti, pokajanja, neophodnost predavanja u Božije ruke i spremnost da se sledi Božji plan za sopstveni život.

To je veoma važno da razumemo u savremenom svetu u kome živimo mi i naša crkva.

Mnogi govore da pripadaju Isusu, da poznaju Isusa, a ipak ne pitaju Isusa za to šta im je činiti.

Mnogi rade na svoju ruku, po sopstvenom planu. Rukovode se svojim emocijama i onim što bi sami voleli da vide. Ponašaju se prema drugima kao da Isus nije umro za te druge.

Govore da vole Isusa, ali ne vole one koji pripadaju Isusu.

Ipak apostol Jovan izričito kaže 1.Jovanova 4:20 „Ako ko kaže: volim Boga, a mrzi svoga brata, laža je; jer ko ne voli svoga brata koga je video, ne može voleti Boga koga nije video.“

A i sam Isus je vrlo jasan.

Pročitajte u Mateju 25, šta On kaže - „ako niste učinili jednom od ovih najmanjih, ni meni niste učinili.“

Već je sama činjenica da u svojoj glavi imamo ideju, da su neki veliki a neki mali (a ima i manjih od malih) je pogrešna, pošto smo pozvani da (Filipljanima 2:3) „Ne činite ništa iz nadmetanja ili iz sujetnog častoljublja, nego u poniznosti smatrajte jedan drugoga većim od sebe,„

Uzimajući u obzir okorelost naših srca, Isus zna da ćemo tako gradirati jedni druge. Da ćemo jedne smatrati velikima, druge malim, ali to ne odobrava. On je umro i za jedni i za druge.

I zato će gledati na nas, ne po onome šta smo učinili velikima, nego šta smo učinili malima. Potrebno je da se preispitamo kako u tome stojimo.

Isus, kaže Savlu

„ustani, idi u Damask i tamo će ti se kazati šta ti je sve određeno da činiš.“

Vidite naša služba, naš zajednički život, naše aktivnosti i planovi, ne smeju da budu plod ljudske mudrosti ili želja ili naklonosti koje gajimo na osnovu sopstvenih osećanja.

Sve što mi jesmo i što činimo mora da bude po volji Božjoj koja nam se jasno pokazuje i objavljuje delovanjem Svetog Duha i kroz Sveto pismo koje nam je dato, takođe kao delo Duha.

Možda se nekom, u prvoj crkvi, apostol Pavle uopšte nije dopao. Možda je neko rekao „što da uzimamo u službu takvog čoveka – niti ima stas, niti ima glas, i ima lošu reputaciju od ranije. Ajde da ga odbacimo.“

Ali, nakon molitve na jednom mestu, Sveti Duh je baš tog Pavla odredio za službu o kojem je Isus govorio – „kazaće ti se šta ti je sve određeno da radiš“.

Čitajte to u Delima 13:2 - „Kad su oni služili Gospodu i postili, Duh Sveti reče: odvojte mi Varnavu i Savla za delo na koje sam ih pozvao.”

Vidite Bog radi sa onima koje on izabere, a ne sa onima koji se nama dopadaju. Ima jedna mudrost koju sam davno čuo: Bog ne poziva osposobljenje, nego osposobljava pozvane!

Zapamtimo - Njegova služba, Njegov sluga, Njegova slava.

Mi to ponekad zaboravljamo i onda, poneseni sami sobom, biramo ono što nam se čini kao dobro. Ali, ako je dobro za nas, ne mora da znači da je dobro za Boga.

Dakle, šta da radim? - čekaj, slušaj i radi ono što Bog ima za tebe. Niko ne zavisi od ljudi, svako zavisi od Boga.

Zaključak

Biti hrišćanin je pitanje jedne odluke. Kakav hrišćanin biti je pitanje mnogih odluka. Te odluke donosimo kad se susretnemo sa živim Bogom, koji je sve to učinio mogućim, postavši kao mi, da bismo mi mogli da idemo sa njim.

Promena koja se desila u Savlovom životu, desila se i u životima svakog od nas. Možda ne tako spektalurano, ali je ishod isti. Svako od nas pozvan je u službu koju treba da obavlja. Kad, gde i kako zavisi od naših odluka i Božijeg plana.

Ako te Bog još nije pozvao, čekaj. Ako te poziva, šta čekaš. Ako već radiš, daj sve od sebe i idi za njim.

Luka 9:23 „I svima je govorio: ako ko hoće da ide za mnom, neka se odrekne samoga sebe i uzme svoj krst svaki dan, pa neka ide za mnom.“