AMOS - POZIV NA PRAVEDNOST

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, četvrtak, 12. april 2018)

Božija Reč je riznica mudrosti koju nam je Bog otvorio da iz nje uzimamo neograničeno mnogo blaga. Učimo se i obogaćujemo od svakog slova, reči i stiha koji pročitamo iz Biblije.

Ona je praktični priručnik za svakodnevni život, uputstvo za iznenadne situacije, zbirka priča sa poukama, … Ona je ogledalo vremena u kome živimo, jer kao što reče Propovednik 1:9-11  “Šta je bilo opet će biti, šta se činilo, opet će se činiti - nema ništa novo pod suncem. Ima li šta za šta bi se moglo reći: “Gle, ovo je novo!”? I to je već bilo, davno pre našeg vremena. Nema sećenja na ono što je bilo pre, niti će biti sećanja na ono što će tek biti među onima koji će biti posle.”

Jednostavno rečeno, ljudsko pamćenje je kratke pameti. Brzo zaboravljamo i stalno ponavljamo iste korake, rekao bih, iste greške.

Zato je Bog, u svojoj milosti, ostavio trag i putokaz, kako da se u svakom vremenu, bez obzira kakvo ono bilo, ponašamo kako bismo bili u skladu sa njegovom voljom.

Pre nekog vremena, sa našom omladinskom grupom, čitali smo knjigu proroka Amosa. Ja bih danas, voleo da se i kao crkva osvrnemo na ovu proročku knjigu. Naravno, nemamo dovoljno vremena da pročitamo svih 9 poglavlja. Namera mi je da vam prenesem duh poruke ove knjihge i da vas pozovem da je pročitate. Kao i svaka druga knjiga Pisma, ona ima puno vrednosti koje su dragocene u vremenu u kome živimo.

Naime. Amos je prorokovao u Severnom kraljevstvu, za vreme velikog prosperiteta. Izrael je kontrolisao velike oblasti, samo nešto malo manje nego za vreme Davida i Solomona.

Bilo je moderno biti religiozan pa su svetilišta bila redovno puna. Popularna teologija tog vremena bila je da je blagostanje dokaz Božije naklonosti. Na žalost, znamo da to nije istina. Nije bila tada, a nije ni danas.  

Naime, takozvano blagostanje bilo rezultat velikih društvenih i socijalnih nepravdi. Bogati su bili veoma bogati, i sve su se više bogatili, a siromašni su bili veoma siromašni, i sve su više siromašili. Bogatstvo bogatih je raslo na račun sve većeg osiromašenja siromašnih. To je dovelo do toga da su mnogi ljudi gubili svoja, nasleđene imanja, a nije bila retkost ni to da su se prodavali u ropstvo, kako bi preživeli.

U osnovi religija je bila okrenuta Jahvi, ali je to bogoštovlje poprimilo oblik štovanja hananskih božanstava, posebno Vala. Pošto znamo da je sva hananska religija u osnovi bila usmerena ka kultu plodnosti, onda možemo i sami zaključiti čemu je sve to vodilo. Nemoral svih boja i oblika, počev od seksulanog, zahvatio je celo jevrejsko društvo. Sve je to, naravno, samo još više udaljavalo Izrael od Boga njihovih otaca. Bogoštovlje je bilo prilagođenu ljudima, i njhovim željama i apetitima, umesto da bude oblikovano po Božjim zahtevima i zapovestima.

Prorok Amos je morao da prenese poruku koja je pozivala na hitno obraćenjem i u duhovnom i u telesnom smislu.

Ovo sve, stvarno, liči na vreme u kome mi živimo, i to je ono što ovu poruku čini toliko aktuelnom.

Bog se ne miri sa grehom ljudi, nego mu se suprotstavlja. Njegov stav nije se promenio od Amosa do danas.

Amos kaže 1:2: „Gospod tutnji sa Siona, i grmi iz Jerusalima. Suše se pastirski pašnjaci, i vene vrh Karmila.“

Može da potraje dugo vremena da Bog ne govori ništa o svemu lošem što se dešava, ali to svakako ne znači da on odobrava ono što se dešava. Kad se ispuni vreme, on je nedvosmilen i jasan, i osuđuje greh.  Samo bezumnik, kao onaj o kome govori Psalam 10 može da pomisli i da kaže „Zaboravio je Bog. Sakrio je lice svoje i nikad ništa ne vidi.“

Da budemo jasni, Bog niti zaboravlja, niti mu išta promiče.

Ipak voleo bih da primtetite ovde šta On govori o pašnjacima i vrhu Karmila. Ono što je bio problem onogo vremena, kao i problem danas, je što ćute oni koji bi trebali da govore. Ovaj stih nam ukazuje i opominje za kompromise i prilagođavanje ljudskim potrebama, a ne Božjoj volji.

Danas je to takođe veliki problem. Pravimo isuviše mnogo kompromisa, i dozvoljavamo da svet upravlja našim životom u veri, umesto da mi utičemo na svet. Možda nam se čini da Bog nema ništa protiv toga, ali budite sigurni da to nije istina. Mislim da je mnogo bolje i mnogo mudrije, da svoje živote ispravljamo i potčinjavamo ih Božijoj volji pre nego što Bog interveniše „grmljavinom“.

Jer, Bog nikad nije skrivao, niti danas ne sakriva svoju volju, nego jasno iskazuje svoje namere. Iako ljudi vole da se pitaju „Kako ćemo znati šta je Božija volja, ili Božija reč?“ Meni se čini da je to pitanje više izgovor, nego stvarna želja da se dobije odgovor. Jer odgovor je jasan i vidljiv.

Amos objavljuje 3:7 „Gospod Jahve, ni čini ništa a da svoj naum ne otkrije svojim slugama prorocima.“

Božja reč, proroštvo, objava, prosvetljenje, ... ili bilo šta drugo, za većinu Božijeg naroda objavljuje se preko ljudi koji su odabrani od Boga za taj posao. Bog najčešće ne prenosi poruke lično svakom pojedincu, iako se neki baš trude da ljude ubede kako se Bog baš njima lično obratio. Doduše, on ponekad to čini, ali svaka takva objava mora da bude u skladu sa već rečenim i zapisanim u Božijoj poruci koju svakodnevno možemo da čitamo, a koja je objavljena preko ljudi koji su za to odabrani, tome su naučeni u u tome utvrđeni ili „kao što vam je i naš dragi brat Pavle po danoj mu mudrosti pisao, kako piše u svim poslanicama u kojima o ovome govori; u njima ima nekih teško razumljivih stvari, koje nenaučeni i neutvrđeni - kao i ostala Pisma - izvrću na svoju sopstvenu propast.“ 2.Pet 3:15,16.

Dakle, svako lično obraćanje od Boga, MORA da bude u skladu sa Pismom koje imamo. Ovo kažem da bismo bili oprezni i vodili računa o tome koga slušamo i šta slušamo.

Na ovu temu Petar još kaže za proroštva, 2 Pet 1:21  „Jer nikad proroštvo ne bi čovečijom voljom, nego su Duhom Svetim nošeni sveti ljudi govorili od Boga.“ Dakle, i Reč i proroštvo moraju da budu od Boga i da se slažu, jer naš Bog ne govori danas jedno a sutra drugo.

Dakle, Njegova reč je nedvosmislena, postojana i trajna i dolazi kroz one koje je za to izabrao.

Ipak, mi često pokušavamo da nekako prilagodimo sebi Božiju reč, što onda dovodi do relativizacije svega šta Bog kaže, pa čak i greha. Čak i biramo one koji će nam govoriti po tome koliko nam ušima prija to što govore. Mnogo je propovednika, popularnih i veoma slušanih, koji govore da nema kazne za greh, da je Bog milostiv i da će na kraju svima oprostiti, i da je razumljivo da grešimo, pa ljudimo smo, zar ne!?

Međutim, Bog uopšte nema toleranciju za greh, i uopšte ne pravi razliku između grehova, iako mi, ponekad, želimo da klasifikujemo greh – na mali i na veliki. Istina, da Jovan kaže da postoji greh koji ne vodi u smrt, i greh koji vodi u smrt, ali je to sasvim drugačji kontekst. (1.Jovanova 5:13-15). Greh je greh i on je nepravda i pobuna protiv Boga.

Nije greh samo ono što je Bog eksplicitno nabrojao na kamenim pločama – iako su one osnov svega, greh je sve ono što razara zajednicu sa Bogom ili sa ljudima.

Greh je i nečovečnost i klanjanje ljudskoj mudrosti, koja nema temelj u Božijoj mudrosti i odbacivanje Božije ljubavi i preterane želje i požuda i pohlepa ...ogovaranje, strančarenje, kritizerstvo, ...

Ipak, čovek se teško odvaja od takvih stvari pa stvara nešto što mi prepoznajemo kao religioznost. Izgledam veran, ali sam veran samo u onoj meri koliko ja to želim ili hoću da dam.

Bog osuđuje takvo ponašanje. Ne prihvata da naš odnos sa njim gradimo na svoj način, nego da ga izgrađujemo onako kako on to želi.

Amos i o ovome piše 4:4,5 „“U Betel idite, pa grešite, u Gilgal, pa grešite još više. Donesite svoje klane žrtve svakog jutra, svoje destke svakog trećeg dana. Spalite kvasni hleb kao žrtvu zahvalnicu i pravite se važni zbog žrtava dragovoljnih; hvališite se njima Izraelci, jer to volite da činite.“ govori Gospod Jahve.“

On želi da naše bogoštovlje izrasta iz pravog odnosa sa Njim,  a ne da naš odnos sa Njim bude rezultat našeg shvatanja onog što Bog očekuje od nas. To je onda prazna i besmislena religioznost. Bog se neće zadovoljiti onim što mi mislimo da treba da mu damo, nego onim što on očekuje da damo. On očekuje našu vernost i posvećenost i ljubav u odnosu sa njim, a ne sujeverje i tradiciju. Jer to je uvreda za Boga.

U 5:23 čitamo: „Neka prestane dreka vaših pesama! Neću da slušam svirku vaših harfi! Nego neka pravda poteče kao voda, pravednost kao potok koji ne presušuje.“

Interesantno je napomenuti da, što nam bolje ide, to smo više religiozni, a sve manje verni. Ne znam da li ste to  primetili, ali to je poražavajuća istina. Oduvek.

Skloni smo tome da pre pouzdajemo u sto dinara u džepu nego u Boga na nebu.

Koketiranje sa grehom, religioznost, neposlušnost Božijoj reči, iskrivljuje naše sagledavanja pravde i pravednosti u širem i užem kontekstu.

Pretpostavljam da znate koja je razlika između pravde i pravednosti. Želim da vam, ipak, dam jednostavnu definiciju.

Pravda je načelo raspodele prava i obaveza svakom subjektu u međusobnim odnosima. Ona se definiše ljudskim ili Božjim zakonom. 

Pravednost je vrlina, koja govori o tome koliko je neka osoba voljna da i spremna da se bori za ostvarenje prava (svojih i tuđih). Neko je rekao „Lako je biti dobar, teško je biti pravedan.“

Bog od nas očekuje da volimo pravdu, i da iskazujemo pravednost. Naime, biti u Božijoj prisutnosti, uživati u njegovoj ljubavi, biti u zaštiti njegove sile, znači imati određenu odgovornost. Ne samo prema sebi i neposrednom okruženju nego i mnogo šire. Na kraju krajeva, treba da smo so i svetlost ovom svetu. To podrazumeva mnogo više od izvršavanja dužnosti i obaveza koje pretpostavljamo da imamo. Moramo da se izdignemo iznad toga, i da damo od sebe sve ono što Bog očekuje od nas.

Vidite, ljudska neposlušnost i bezobzirnost, nebriga i oholost, samoživost i pohlepa, doveli su do toga da smo u potpunosti poremetili sve što je Bog stvorio. Poremetili smo sile koje je Bog uspostavio. Suočavamo se sa prirodnim katastrofama, ratovima, boleštima, revolucijama, religijama koje su u direktnom neprijateljstvu sa našim Gospodom ... i ponekad se pitamo, zašto Bog to ne kontroliše ili ne sprečava da se takve stvari dešavaju. Ljudi se pitaju kakav je to Bog koji ne može da se tome suprotstavi. Može, ali neće, hoće ali nam nije na korist, ...

Nevolje, katastrofe, i ostale stvari koje nam teško padaju, i koje često možda ni ne razumemo, su ipak posledica našeg ponašanja. Bog dozvoljava da se posledice ispoljavaju i mi svi patimo zbog njih. Za one koje imaju Božiju mudrost jasno je da Bog ne dozvoljava da se takve stvari dešavaju iz hira, već iz prostog razloga što želi da na taj način opomene narod i vrata ga u zajedništvo sa Njim.

Bog koristi istorijske i prirodne događaje da bi nas prizvao pameti i pokrenuo nas da tražimo zajedništvo sa njim i da ozbiljno shvatimo svoju ulogu i zadatak koji smo na samom početku dobili – da se brinemo o stvorenju koje nam je Bog dao na upravljanje.

Sve ovo što nas okružuje ometa nas da budemo verni Bogu. Vidimo velike sile i moćne narode, silne ekonomije, bogate zemlje, jake političare, velike mahere, multinacionalne kompanije, i sve nam se nekako čini da zavisimo od njih, a na od Boga. Zbog toga, umesto da tražimo Boga, mi tražimo način kako da se dočepamo malo tog svetskog kolača.

Ali Bog kroz svoju reč kaže – koliko god da se čine stabilnim, svi ti centri moći – religijski, socijalni i vojni, ekonomski, biće srušeni jer odvajaju narod o Boga.

Čitao o sudu nad Aramom, Filistejom, Tirom, Edomom, Amonom, Moavom – sve silni i jaki vojni, politički i trgovinski centri. Rečenica koja je zajednička za osudu svakog od njih „Zbog mnogih prestupa neću susprezati svoj gnev.“

Bog se u svojoj ljubavi za čoveka, suprotstavlja nepravdi i onima koji je čine, i osuđuje njihove postupke, i njihov kraj je naizbežan.

A što se njegovog naroda tiče, ni on neće biti pošteđen, ali, pre njihovog kraja Bog želi da se suoči sa njima.

Pre nego što dođe do strašnog kraja, Bog daje još jednu priliku, upućuje još jedan poziv - poziva na pravednost i čistotu, vernost i zajedništvo.

Kraj za one koji greše, Bog je jasno objavio, ali uvek postoji mesto za pokajanje, mesto za Božiju milost za one koji žele da se vrate i da nastave da žive sa Bogom, ili jednostavno da utvrde i ojačaju svoje stajanje u Božijoj prisutnosti. Zbog toga Bog insistira da se suoči sa svojim narodom.

Bog nas poziva da ga aktivno tražimo, da ima aktivan odnos sa njim. On očekuje, praktičnu, svakodnevnu, ličnu i društvenu angažovanost, i život u pravednosti.

Pri tom nije važno ko smo, niti ko smo bili, niti kakvi smo, niti šta smo, jer takvo preispitivanje uvek nekako dovede do hvalisanja, a to nas može dovesti jedino do propasti.  Podsetimo se samo reči Jovana krstitelja – Luka 3:8,,Donesti plod dostojan pokajanja. I nemojte među sobom da govorite: „imamo oca Avraama“ jer kažem vam da Bog može od ovog kamenja da podigne decu Avraamu.“

Nego treba da budemo budeo svesni da smo sada deca živoga Boga koji treba da ljube svog nebeskog Oca i njegovu porodicu na zemlji.

Sa takvim stavom nemamo čega da se plašimo jer Bog obilno iskazuje svoju milost i blagosilja one koji pokazuju trud i spremni su da se odazovu Njegovom pozivu. Najveći od tih blagoslova je Duh Sveti koji se nastanio u nama.

On nam omogućava da sve svetovne stvari postaju jasnije i razumljivije jer ispravno razumemo Božiju Reč, Njegove zapovesti i Njegovu volju.

Jer ako pogrešno razumemo Božiju reči, donosićemo pogešne odluke u životu, i samo onaj ko je ispunjen Božjim duhom može da vidi ljude i stvari na pravi, ispravan, način

Duh Sveti nam omogućava da odbacimo greh, prihvatimo Božiju pravednost i  živimo u skladu sa tim.

Duh Sveti nas oslobađa od bezvredne, prazne religioznosti, besmislenog ispunjavanje obaveza i rituala, koji, ionako, nemaju nikakav dublji uticaj na našu život, osim što možemo da budemo zaslepljeni samopravednišću.

Duh Sveti nas uči da ljubimo pravdu i osnažuje nas i čisti da možemo da živimo pravednim životom.

I na kraju, Sveti Duh nas priprema za Božji sud, dan Gospodnji, koji će biti strašan sud za svakoga ko živi kao Božji protivnik, a dan blagoslova za one koji žive po njegovoj volji.

Božja volja će se ispuniti, na ovaj ili ona način. Ono što je sigurno da Bog izvodi sve na dobro za svoj verni narod.

Mi već danas možemo da uživamo u Božjim blagoslovima, ako želimo da mu budemo verni i da se pouzdajemo u njega.

Bog nam je dao našu zajednicu, učinimo da ona bude grad na gori, u kome će se pravda poštovati a pravednost slaviti. Neka se svako upregne u Božji jaram, koji je lak, i doprinese da budemo so i svetlo ovome svetu. Da nas po ljubavi poznaju.

Jer do nas je već došlo obećanje iz Amosovog proroštva: 9:13 „Dolaze dani, govori Jahve, kad će žeteoca preteči orač, a sejača onaj koji mulja grožđe. Mlado vino će kapati sa gora, i teći iz svakog brdo.“ Amin.

BUDIMO SVETI, JER JE ON SVET!

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, nedelja 25. mart 2018. godine)

U poslednje vreme, u društvu u kojem mi živimo broj iskrenih i vernih hrišćana, konstantno opada. Sve je više mladih koji ne žele da se „smaraju“ odlaskom u crkvu, sve je više onih u srednjim godinama kojima je religija pomodarstvo, a iskrena vera „zaluđenost“, sve više onih koji u veri gledaju gubitak, a ne dobitak.

Nama, koji verujemo Bogu i njegovoj reči, onima koji istrajavaju na putu vere, takva situcija ne predstavlja nikavo iznenađenje. Sve je to Bog, jasno i otvoreno napisao i objasnio, kako ne bismo bili zatečeni i obeshrabreni.

Još na samom početku života crkve, apostol Pavle je napisao Timoteju (I – 4:1,2): »A Duh izričito kaže da će u poslednja vremena neki otpasti od vere, povodeći se za varljvim duhovima i demonskim učenjima, koja šire licemerni lažljivci otupele savesti.«

Situacije se nije u mnogome promenila od tad pad sad.

Hrišćanima savremenog doba je potrebno ohrabrenje. I to ne bilo kakvo ohrabrenje. Svakako ne ono koje često govorimo - »biće bolje.« To »biće bolje« meni izleda kao da više nemaš šta da kažeš, pa onda kažeš nešto što te ništa ne košta. Jer ponekad, umesto da bude bolje, stvari idu od lošeg na gore.

Zato nam je, umesto neuverljive utehe, potrebno ohrabrenje da, čak i da ne bude bolje (iako smo svesni da Bog izvodi sve na dobro onima koji ga ljube) možemo da se održimo u tome što će nas snaći.

Bog ne kaže »biće bolje«, ona ne daje lakonska i prazna obećanja, niti teši šarenim lažama. On postavlja stvari na svoje mesto i kaže »Evo dotle si stigao, dobro je! Da li si sad spreman da idemo dalje?«

Apostol Petar to ovako piše:

Ako, dakle, Ocem nazivate Onoga koji svakom nepristrasno sudi na osnovu delâ, provodite u strahu vreme svoga boravka na zemlji.

“Stoga, pripremite svoj um, budite trezveni, potpuno se pouzdajte u milost koju će vam doneti Otkrivenje Isusa Hrista.

Kao poslušna deca, ne povodite se za svojim ranijim požudama iz vremenâ neznanja.

Nego, kao što je svet Onaj koji vas je pozvao, i vi budite sveti u svemu što činite.

Jer, zapisano je: »Budite sveti, jer sam ja svet.«

Jer, vi znate da od svog ispraznog načina života, koji su vam predali vaši praoci, niste otkupljeni nečim raspadljivim, srebrom ili zlatom,nego dragocenom krvlju Hrista, Jagnjeta bez mane i ljage.

On je predodređen pre postanka sveta, a objavio se u ovim poslednjim vremenima radi vas koji kroz njega verujete u Boga, koji ga je vaskrsao iz mrtvih i proslavio, da vaša vera i nada budu u Bogu.

Pošto ste poslušnošću istini očistili svoju dušu za nelicemerno bratoljublje, iz svega srca volite jedan drugoga. Jer, vi niste ponovo rođeni iz raspadljivog semena, nego iz neraspadljivog – živom i postojanom Božijom rečju.

Jer:

 »Svaki čovek je kao trava i sva njegova slava kao poljski cvet; trava se osuši i cvet otpadne, ali reč Gospodnja ostaje doveka.«” 1. Petrova 1:13-25

 

Dakle, idemo dalje! To je ohrabrenje kakvo nam je potrebno u vremenu u kome živimo. Direktno ukazivanje na razliku između onoga šta je život (pravi i istinski) i onoga šta je smrt, i poziv da nastavimo dalje bez obzira na okolnosti. Poruka je i više nego jasna.

Hrišćani, bez obzira koliko se daleko i nedostižno činio cilj kojem težite, ne smete da klonete. Bez obzira što vam se čini da vas je sve manje, setite se da kod Boga nije važan broj nego srce. Pogledajte šta ste do sad sve prošli, sa čim ste se sve borili, i kakve pobede ste izvojevali. Ono što je ispred nas, nije ništa jače od onog što je ostalo iza nas. U svemu tome, Bog je taj koji može i hoće da vas podrži.

Reč kaže, saberite se, budite trezveni, razmišljate realno, ništa nije nemoguće ako se pouzdamo u Onoga kojem je predata sva vlast i slava, i sila i na nebu i na zemlji.

To otkivenje milosti Božije u Hristu Isusu je najveće, najdragocenije i najneverovatnije saznanje koje je ikad objavljeno čoveku.

To je nešto što nismo čak to ni tražili, jer i da smo hteli, ne bismo znali šta da tražimo. Nego nam je Bog, zbog svoje dobrote, to doneo, da bismo u tome živeli.

Ipak Bog nešto očekuje od nas, kao što smo pročitali – da budemo kao On. Pošto mi uvek imamo problem sa apstraktnim pojmovima, onda nam se Bog pokayao i u telu da imamo primer, da budemo kao On, Njegov Sin, naš Gospod i Bog, Isus Hrist.

To Božije očekivanje i želja od nas i za nas, je istovremeno i neverovatno ohrabrenje, ali i izazov.

»Budite sveti, jer sam ja svet.« (3. Mojsijeva 11:44; 19:2; 20:7).

Kad ovo pročitate, ili čujete šta vam prvo padne na pamet?

Hrišćani imaju različita shvatanja o svetosti i ta shvatanja se, na žalost, potpuno razlikuju od onoga šta Bog govori o tome. Zato želim da kažem nekoliko kratkih misli o tome, kako bi nam ovaj zahtev bio malo jasniji.

 
Nema svetih mesta, osim mesta gde je Bog prisutan; nema svetih dela, osim dela koja on čini; nema svetih relikvija, slika, predmeta, mošti ... koja čudotvorno leče, isceljuju, štite i donose sreću ... Bog je jedini koji leči, isceljuje, štiti i donosi radost, i za to mu ne treba nikakvo pomoćno sredstvo. 

Primetite da u Pismu nećete naći da je Bog ijednog pojednica proglasio za sveca. Sve svece za koje ste ikad čuli proglasili su ljudi, na osnovu svojih merila i motiva. Nasuprot tome, svi koji mu veruju i pouzdaju se u Njega, primaju njegovu svetost. 

Svetost, dakle, nije počasna titula, niti zvanje, svetost je stanje onih koji poznaju Boga i žive sa njim.   

Svetost nije cilj, nego je put, i svetost nije nagrada koja čeka na kraju puta, nego je njegov početak. Biti svet, ne znači biti savršen i bezgrešan – samo je Bog savršen i bezgrešan. 
Svetost ne može ni da se zaradi, ni da se kupi, ni da se osvoji – ona se dobija na dar, kao i sve ostalo što dobijamo od Boga.   

 

Šta nas, dakle, čini svetima?

Odgovor je veoma jasan – prisutnost samog Boga u nama.

Bog je prisutan u nama svojim Duhom Svetim, što u stvari znači da je poziv na svetost poziv da primimo i živimo sa i u Duhu Svetom.

Prisutnost Duha Svetog čini nas tako decom Božijom i Božjim svecima.

Dakle, niko nije svet zato što je dobar ili pametan ili vredan ili velikodušan ili se žrtvuje, već samo i jedino ako Duh Sveti obitava u njemu.

Duh Sveti, koji se nastanio u nama, pre svega nam objavljuje slavu Isusa Hrista, koju bez njega ne možemo da razumemo ni da prihvatimo.

Sveti Duh, kao i sama svetost, koju njime zadobijamo, ne donosi hokus pokus rešenja. Sad sam svet – sad sve znam, uvek sam radostan, sve mogu, duhovno sam jaki i mudar, ... Bilo bi lepo, ali kao što znate iz svog ličnog iskustva, to baš i ne fukcioniše tako. Duh Sveti je učitelj i tešitelj i pomagač, što znači, da se, vođeni nijme učimo onome što moramo da znamo, da nas on teši kad je teško, i da nam pomaže i u radu i u borbama koje vodimo.

On nam stvarno pomaže u borbi protiv svega onoga, što nas ugrožava i šta zbog svoje slabosti ne možemo da pobedimo, i zbog čega bismo bili osuđeni na propast da nam ne pomogne. Ali on to ne radi, ako mi u tome ne učestvujemo. Mi često volimo da citiramo Božije obećanje Isaiji (43:2) »Budeš li prelazio preko voda, ja ću biti s tobom, i preko reka neće te preplaviti. Budeš li prolazio kroz oganj, nećeš se opeći, plamen te neće oprljiti.« jer se to obećanje odnosi i na nas. Ipak, često u tome »zaboravimo« da vidimo da treba da prođemo i kroz vatru i kroz vodu.

Naš život sa Duhom Svetim, jeste život napretka i pobede, ako želimo da ga živimo po njegovom vodstvu. Čak i bitke koje ponekad gubimo, a gubimo ih, vode do konačne pobede koju je Isus Hrist već izvojevao.

Duh Sveti nam pomaže da se oslobodimo okova u kojima smo bili, i da slobodno živimo novim životom koji nam je dat.

Duh nam pomaže da budemo poslušni Bogu, da to bude način na koji živimo svoj život.

Često smo spremni da odlučimo da budemo poslušni ... recimo od ponedeljka. Ali sama odluka ne znači ništa, ako poslušnost ne predstavlja način života koji želimo da živimo. Tako dođe taj ponedeljak, ali se onda nešto ispreči, i čvrsto odlučimo da ćemo od sledećeg ponedeljka sigurno ... pa dođe i drugi ponedeljak ... i tako. 

Bog očekuje da budemo poslušni, ne da bi pokazao kako može da nas slomi jer je jači (kao što mi to ponekad činimo sa našom decom – »poslušaćeš zato što ja tako kažem«), nego zato što tako pokazujemo da mu verujemo i da se oslanjamo na njega.

Kad sam već pomenuo decu - ona nikad nisu poslušna nekome u koga nemaju poverenja. Ako nemaju poveranja, oni će uraditi što zahtevate od njih, ali zato što se plaše, ili očekuju nagradu, ili da ih »više ne smarate«. Tu nema poslušnosti, jer prestaju da rade to što očekujete čim strah prođe, ili dobiju nagradu ili niste tu. Deca su poslušna onome kome bezrezervno veruju i ko ih poštuje.

Dečja poslušnost, o kojoj Petar govori, je upravo ta poslušnost, a koju Bog očekuje od nas, jer ako nismo poslušni, ne možemo ni da kažemo da mu verujemo.

Naša poslušnost često je na ispitu zbog iskušenja i nevolja u koje zapadamo. Ponekad se pitamo, kakve koristi imam od toga što sam poslušan? Više ne živim kao ranije, ne robujem stvarima koje su me odvajale od Boga, izgleda da svi drugi napreduju sem mene? Zašto me ljudi ne vole, ili me ismevaju, ili progone, kad ne činim nikome ništa na žao? Zašto sam se razboleo, i zašto me Bog sad ne isceli? Zašto Bog sve to dozvoljava? Zašto moram da patim, kad sve radim kako treba?

Ja bih voleo, da imam odgovore na sva ta pitanja, ali nemam. Jedino što mi preostaje, a to je najbolje što imam – je da se pouzdam u Boga i da, dok sam ovde na zemlji, činim ono što on zahteva od mene.

Duh Sveti, koji nas uči, teši, pomaže nam i čuva nas od takvih stvari i sumnji. On nam otkriva da je sasvim sigurno osloniti se na Boga, i on će na kraju postaviti stvari na svoje mesto i suditi svakome po njegovim delima.

Bog koji nas je stvorio, poznaje nas i voli, i zato nas je otkupio, da ne propadnemo, nego da imamo večni život.

Ljudski život je dragocen, ali se mi prema njemu ne odnosimo kao da je stvarno tako. Odvojili smo ga od Boga i razapeli ga između neznanja i besciljnosti. Ispunjavamo ga jeftinim svakodnevnim zadovoljavanjem strasti koje nikad ne možete u potpunosti zadovoljiti. Uvek vam treba nešto drugo, bolje, lepše, brže, modernije – bez obzira da li se radi o kući, automobilu, mobilnom telefonu, momku ili devojci ... To je rupa bez dna koju čovek pokušava da napuni, a ona je sve praznija što se u nju više baca.

Mnoge stvari u ovom našem svetu izgledaju pametne, moderne i hrabre, ali one u stvari ruše živote i oduzimaju radost ljudima. I to nije neka novost to traje od kako je čovek isteran iz Raja. Ako sledimo samo svoje želje one će nas zarobiti i uništiti.

»Obećavaju im slobodu, a sami su robovi pokvarenosti – jer, svako robuje onom što ga je savladalo.« 2. Petrova 2:19

Interesantno je da se mi često zavaramo, ubeđujući sebe i druge, kako nismo robovi svojih želja i navika, nego smo tako ... slobodni, i činimo samo ono šta nam se sviđa, i možemo da prekinemo kad god želimo. Na žalost najbolje i najviše što možemo da dosegnemo je da jednu bukagiju(?) zamenimo drugom ili da je s jedne noge premestimo na drugu.

Ali Bog zna za to i zato je, da bi nam pomogao da živimo svetim životom, odlučio da nas otkupi iz tog ropstva i da nam ponudi nešto mnogo bolje. Jer, da bismo mogli da živimo svetim životom, da bismo bili slobodni, prethodno je trebalo da se plati otkup za nas, kao za robove.

Možda ovu ideju o otkupu mogu da objasnim u savremenom kontekstu. Npr. mislim da svi znate ko je Lajonel Mesi. Za one koji ne znaju (ako takvih ima) on je jedan od najboljih fudbalera svih vremena i trenutno igra u Barseloni. E, vidite, ako bi neko hteo da otkupi Mesija iz Barselone, da bude slobodan da igra za drugi klub, mora za to biti spreman da plati više od 500 miliona evra. Pa ni sam Mesi ne može da ode iz Barselone, ako ne plati svoju slobodu. Dakle, iako Mesijev život izgleda tako lep i slobodan on je u stvari rob, koga treba otkupiti da bi bio slobodan.

Pošto je naš život dragocen Bogu, i vredniji nego Mesijev Barsi, a bili smo robovi svoje grešnosti, Bog je, po svojoj milosti, bio je spreman da plati najvišu cenu za to.

Moneta za plaćanje otkupa za Mesija su stotine miliona evra.

Međutim otkup za mene, tebe, svakog od nas je život. Život za život.

Krv Sina Božjeg morala je biti prolivena da bi sprala sa nas sve grehe kojima smo bili okovani i oslobodila nas za život. (1:18,19). Bog je smatrao da cena nije prevelika i platio je.

Šta je Bog dobio za uzvrat? Razmislite o tome!

Mi, ne samo da smo postali slobodni, nego smo postali i sveti zbog toga što je svet onaj kojim nas je otkupio.

U 2.Korinćanima 5:21 apostol Pavle je napisao »Njega, koji nije učinio greh, Bog je radi nas učinio grehom, da u njemu budemo Božija pravednost.«

Sve to znači da nismo više dužni da igramo po pravilima ovog sveta,nego smo oslobođeni ropskih sveza i možemo da živimo slobodno.

Neko će reći: Zar nismo sad robovi Božji (kao što tvrdi islam)? Nismo, i jesmo! Tj. nismo, jer smo dobili slobodu da biramo šta ćemo biti. Dobili smo novu priliku da izaberemo kako ćemo i gde živeti. Pre otkupljenja bili smo pimorani da budemo robovi sopstvene grešnosti, ali Bog nas je toga oslobodio i dao nam mogućnost da biramo.

U 2. Mojsijeva 21:5 čitamo – »Ako rob otvoreno kaže: Volim svog gospodara, svoju ženu i decu – neću da budem slobodan« Bog će prihvatiti našu odluku kakva god ona bila.

Biće radostan ako izaberemo njega (celo nebo će se radovati), kao onaj otac kome se sin vratio, ali ako odemo od Njega biće tužan kao Isus kad je plakao nad Jerusalimom. Ali će poštovati našu odluku.

To veliko otkupiteljsko delo Božje, kroz Isusa Hrista, bilo je isplanirano pre svih vremena, ostvarilo se, i mi živimo u vremenu te milosti, i ubiremo plodove tog blagoslova.

Oni koji su otkupljeni i slobodno su izabrali Boga, su i nanovo rođeni. Kao što sam Isus kaže Nikodimu – »Ono što je rođeno od tela, telo je, a rođeno od Duha, duh je.« Jovan 3:6.

Duh Sveti je to neraspadljivo seme o kojem govori Petar »Jer, vi niste ponovo rođeni iz raspadljivog semena, nego iz neraspadljivog«.

To novo, duhovno rođenje, »Pošto ste poslušnošću istini očistili svoje duše . . . » (stih 22), učinilo nas je svetim, da tako sveti možemo da vidimo i pripadamo Božijem carstvu.

A to carstvo je već sad ovde, u ovom prostoru, u ovom gradu, u ovoj zemlji.

Sve dok smo mi tu, i ono je tu. Ne zbog nas nego zbog Boga koji je u nama.

Živimo u svetu koji je takav kakav je – teško da možemo da ga promenimo, ali možemo da promenimo sebe. Možemo da budemo sveti, možemo da budemo so i svetlo.

Znam da su iskušenja velika, da nam je ponekad granica između svetosti i grešnosti sakrivena iza ograda dobrih namera, svrsishodnosti i potreba.  Znam da se često suočavamo sa raznim izborima i logikama. Sve češće možete da čujete (hrišćane, a ne ljude iz sveta) kako kažu »Pa nećemo valjda svega da se odreknemo? Ne treba preterivati i nije sve loše po pitanju svetosti. Mora čovek valjda da ima neku radost u životu!«

Ipak, budte svesni, sve su to samo trikovi i izazovi neprijatelja koji želi da zatamni i obljutavi našu svetost u vremenu u kome živimo.

Realno, sem izgovora, nemamo nikakav stvarni razlog za to da ne živimo kako Bog želi, kao sveti ljudi.  

Mojsija je rekao narodu: »Ova zapovest koju ti danas dajem nije za tebe suviše teška, niti je van tvog domašaja. Nije na nebu, pa da kažeš: “Ko će se popeti na nebo da je uzme za nas, pa da je čujemo i izvršavamo? Nije ni preko mora, pa da kažeš: Ko će preći more da je uzme za nas, pa da je čujemo i izvršavamo?” Ne, Reč ti je sasvim blizu, u tvojim ustima i u tvom srcu, pa možeš da je izvršavaš.” 5. Mojsijeva 30:11,14.

Ako je njima Reč bila blizu, nama je još bliže jer je Duh Sveti u nama. On će nas i uputiti i pomoći da sve izvršimo u potpunosti. Tamo gde posrnemo, on će nas pridržati, i gde padnemo on će nas podići, i gde ne umemo on će nas naučiti, i kad je teško on će nas utešiti.

On nam je pripremio i dao i fizičku podršku na koju možemo da računamo kako bismo se osnažili za borbu da ostanemo sveti u grešnom svetu.

Ta podrška naše svetost nalazi se u davanju i primanju bratske ljubavi saputnicima u ovom svetu, do dolaska našeg Gospoda i Spasitelja, kad će sve borbe biti završene. “Nelicemerno bratoljublje” (1:22) nije samo poziv nego je i izvor snage.

Zato volimo jedni druge jer smo slabi, i jer ni na kome nije završen Božji posao. Svi smo na putu, i svi gradimo svoje spasenje u svetosti koju nam Bog daje.

Dobro je da se uvek podsetimo “svaki čovek je kao trava i sva njegova slava kao poljski cvet; trava se osuši i cvet otpadne. A Gospodnja reč ostaje doveka.” (Is 40:6-8 i  Psalam 103:15,16.

Ljudi našeg vremena nemaju veće i preče potrebe nego da žive svetim životom. Posebno mi koji se pozivamo na ime Gospoda Isusa Hrista. U tom život ne bi trebal da ima mesta za kompromise i izgovore.

Da nije lako, nije. Greh nas drmusa za ramena i govori nam da moramo da shvatimo kako smo mi samo ljudi i kako ne treba da očekujemo previše od sebe.

I ne treba da očekujemo previše od sebe, ni od drugih, nego očekujemo Boga, jer ono što ljudima nije moguće, Njemu je moguće.

Međutim, iako treba da se oslanjamo samo na Boga, hrišćanima su suštinski potrebni drugi hrišćani. Prvo, jer svi pripadamo Božijoj porodici, a drugo, Bog većinu stvari koje su nam potrebne čini preko onih koji su oko nas.

Zato, i ne samo zato, treba da volimo jedni druge iz nelicemernog srca, ljubavlju kojom Duh Sveti nadahnjuje i čini nas, i one pored nas, svetim.        

Budimo sveti, jer je On svet.

Amin!

* Stihovi korišteni u ovom tekstu su iz Savremenog srpskog prevoda  (WBTC).