(propoved, četvrtak 10.09.2015. - PEC, Hram Svete Trojice, Simina 8, Beograd
Jedno, od uvek aktuelnih, pitanja kojim se čovečanstvo bavi od najstarijih vremena, pa da današnjih dana, je: “kad čovek umre, da li može živeti ponovo?”
Jov je sebi postavljao isto pitanje. U drevnim zapisima nalazimo mnoštvo tragova koji se odnose na pitanje života posle smrti. Generalno, ljude jako interesuje šta se, i da li se nešto uopšte dešava, nakon smrti.
Ipak, za nas hrišćane, ovo načešće nije problem jer mi znamo odgovor. Za nas ima jedno, čini mi se, još važnije i veće pitanje od onoga o životu posle smrti. To pitanje je “Ima li života PRE smrti?”
U čisto biološkom smislu, postoji život pre smrti. Živa osoba je ona koja jede, radi, spava, misli, smeje se, plače. U tom smislu svaka osoba na ovom svetu ima taj život.
Ali, očigledno da postoji nešto više od pukog zadovoljavanja osnovnih životnih potreba. Upravo to je ono čemu svako teži.
Svakodnevno čitamo u novinama o raznim kriminalnim radnjama, zločinima i samoubistvima. Ljudi prodaju svoju intimu, integritet i čast za sitne pare. Možda zvuči čudno, ali to jasno pokazuje zadovoljstvo životom koji žive. Činjenica da je neko spreman da oduzme sopstveni život ili život druge osobe, govori da je ta osoba želela od života više nego što smatra da je zaslužila i dobila i da ne postoji granica koju neće preći. Jakov je, u svojoj poslanici postavio veoma interesantno pitanje, a onda dao još interesantniji odgovor koji baca svetlo na ovu situaciju. On kaže “Otkuda ratovi i otkuda borbe među vama? Ne dolaze li od vaših naslada koje se bore u vašim udovima? Žudite - i nemate, ubijate i zavidite - i ne možete da postignete, borite se i vojujete; nemate zato što ne ištete. Vi ištete i ne primate, zato što zlo ištete, - da u svojim slastima potrošite.” Jakov 4:1-3
Ljudi žele život koji je mnogo više od životarenja, disanja, jela i spavanja, ali očigledno to traže ili na pogrešnoj strani, ili iz pogrešnih motiva.
Hrist je, svestan ovog problema sa kojim se čovek sreće, veliki naglasak stavio na puninu života. U Jovan 10:10 čitamo “Lopov dolazi samo da ukrade, zakolje i upropasti; ja sam došao da imaju život i da ga imaju u izobilju.”
Ipak, zapazimo da Gospod ovde ne govori o fizičkom životu (iako se veoma brinuo i o tim nasušnim potrebama). On želi da se u svom fizičkom životu uzdignemo da jedan viši nivo. U Propovedi na gori, on kaže “Ne brinite šta će te jesti ili obući ... Zna Otac vaš šta vam je potrebno ... Bog se brine za ptice, a vi ste vredniji od njih.”
Ali veoma jasno usmerava našu pažnju na ono što je stvarno važno “Težite prvo carstvu nebeskom, a ostalo će vam se dodati.”
Ovo možemo da vidimo samo ako nam Bog pomogne da svoj život vidimo u pravoj svetIosti. U svetlosti Isusa Hrista, u skladu sa njegovim rečima (Jovan 8:12) “ja sam svetlost sveta; ko ide za mnom, neće hoditi po tami, nego će imati životnu svetlost.”
Dakle, Isus govori o jednoj drugoj vrsti života, obasjanog Božjom svetlošću.
Kad sagledavamo sebe i druge ljude u ovom svetu, vidimo žive ljude oko sebe. Naša vlada zna da smo živi jer plaćamo porez, glasamo (što je neobično važno za sve), kupujemo, prodajemo, ... Ali, jedna od najtužnijih istina je da je mnoštvo ljudi fizički živo, ali je duhovno potpuno mrtvo. Ljudi su živi, a opet kao da ne žive. Vidite ih da dišu, i kreću se, čujete njihove glasove, ali u stvari nema pravog života u njima. Žive taj prizemni život, zato što ne znaju da postoji bolji život. To je jedna od najvećih tragedija ljudskog roda.
Mislim da mi kao hrišćani imamo obavezu, rekao bih pozvanje, da upoznamo, prihvatimo i primenimo karakteristike života koji Biblija naziva punina života. Treba da naučimo da ga prepoznajemo i primenjujemo. To je od suštinske važnosti za svakog od nas ali i osnova za svedočanstvo drugima oko nas, da videći Božji život u nama, požele da žive istim tim životom.
I. DUHOVNI ŽIVOT
Život o kojem Biblija govori je duhovni život. Gospod je imao jedan divan razgovor sa Nikodimom, jednim od Jevrejskih vođa. Ovaj je došao kod Isusa, po mraku, da bi se sakrio od drugih. Iako se plašio osude svoje zajednice, njegova znatiželja i potreba da vidi i da čuje Isusa pobedila je. Zato je pronašao način kako da ga vidi. Njihov razgovor počinje ovako Jn 3:2,3 “... ravi, znamo da si ti kao učitelj došao od Boga; jer niko ne može da čini ova čuda koja ti činiš ako Bog nije s njim. Odgovori Isus i reče mu: zaista, zaista, kažem ti, ako se ko ne rodi odozgo, ne može videti carstva Božijega.”
Nikodim razmišlja samo o fizičkom životu. On i Isusa, iako je osvedočen o velikim delima, i dalje vidi samo kao čoveka. Doduše sa posebnim darovima, ali ipak i dalje samo kao čoveka. A kad Isus, u daljem razgovoru, pomene neophodnost nanovog rođenje, njegova reakcija ostaje na istom nivou. Sve što Nikodim može da shvati povodom toga je ono što jedino zna - da je to, o čemu Isus govori, apsolutno nemoguće.
Kao i Nikodim, tako su i mnogi ljudi danas, potpuno zaslepljeni onim što misle da znaju. Uopšte nisu sposobni da zamisle da je moguće nešto što je izvan njihovog shvatanja. Čak i mnogi hrišćani, ostanu ograničeni u svojim saznanjima, i svoju veru pretvore u neveru!
Na primer. U fizičkom smislu i u skladu sa fizičkim zakonima, voda može da teče samo nizvodno. Ali Bog može da zaustaviti reku da teče, može da razdvoji more, može da zaustavi zemlju da se okreće - i to se uopšte ne slaže sa bilo čime što znamo.
Bog može da vrati život u onoga ko je umro. Može da povrati vid slepome, sluh gluvome, da isceli hromog, da očisti od gube. Fizički i medicinski to je nemoguće - ali Bogu je sve moguće..
Zbog toga što im je nemoguće da zamisle stvari koje prevazilaze njihove granice, ljudi ostaju zarobljeni u svojim životima koje hrane isto takvim životima.
Ali Isus govori o životu koji nije kao ovaj koji svako živi. On je želeo da Nikodim, a sa njim i mi, postanemo svesni života koji je daleko veći i bolji. Isus govori o životu koji mogu da okuse samo oni koji su nanovorođeni. Bez toga nije moguće prepoznati niti živeti taj život koji dolazi odozgo.
O čemu to Isus govori?
Stvarno, šta znači kad On kaže da moramo ponovo da se rodimo?
U Titu 3:5 čitamo “spasao nas je ne na osnovu dela koja smo mi učinili u pravednosti, nego po svojoj milosti - banjom koja preporađa i obnavlja Duhom Svetim,”
Pavle jasno objašnjava Titu - Bog nas preporađa i obnavlja. Bez njega smo samo stari, fizički ljudi, a Njegovim delovanjem nanovo smo rođeni i obnovljeni. Samo takvi možemo da razumemo život koji je Bog pripremio za one koji su u Carstvu Božijem.
Sveti Duh nam, kroz Božju Reč, objavljuje namisli Božije. Nema čoveka koji zna šta je u umu drugog čoveka sem duha koji je u njemu, a kamo li da poznaje šta je u Božijem umu. Međutim, misija Svetog Duha je upravo to, da objavi Božji um svakom čoveku. I on to čini kroz svoju Reč.
Kad upoznamo Reč Božiju tada počinjemo da upoznajemo i razumemo sve ono što je Bog pripremio za nas. Očistio nas je od greha, nanovo nas je rodio u Carstvo i postali smo novi, drugačiji. Zbog toga hrišćani, u skladu sa Pismom, govore o sebi kao o novim stvorenjima u Isusu Hristu.
U 2. Korinčanima 5:17 čitamo “Prema tome, ako je ko u Hristu - novo je stvorenje; staro je prošlo, vidi, postalo je novo.”, a u poslanici Kološanima 3, Pavle jasno objašnjava o novom umu koji imamo i načinu na koji mislimo i živimo, a u skladu sa Božjim planom (pročitajte ovo poglavlje).
Fizički život, u koji je prodrla Božija svetlosti, postane, jednostavno rečeno, nedovoljno dobra za hrišćane. Možda i ne nedovoljno dobar, jer neki ljudima je baš dobro u životu, ali definitino nedovoljan da ispuni najvažnije čovekove potrebe. Zato su mnogi, koji “žive dobro”, duboko nesrećni, nezadovoljni, razočarani i u stalnoj potrazi za nečim što nikakvo bogatstvo i blagostanje ne može da ispuni. Na kraju se sve dobro, ipak pretvori u ispraznost, ako nema Boga u tome.
Privučeni svetom i životom sveta, mnogo hrišćana danas pokušava da živi na dve stolice. U svet više ne žele da se vrate, a ne mogu sasvim ni da se uklope, sviđa im se moralni standard hrišćanstva, ali nisu sasvim ni u hrišćanstvu, jer im nedostaju neki standardi sveta. Kao što bi rekao prorok Ilija - šepaju na obe noge. Zbog takvog ponašanja, crkvena zajednice gube svoju autentičnost i uverljivost. Mnogo ljudi se ponose zajednicom čiji su članovi, i o njoj misle sve najbolje, a ne vide da žive u slici zajednice kakva je nekad bila. To što su rođeni u zajednici koja je nekad bila velika i silna, ne vredi ništa, ako se u međuvremenu ta zajedinica smanjila i onemoćala, i daje sve slabije znake života. Iz takve zajednice duhovni život više ne isijava, a ni Hrist nije na prvom mestu. Medicinski rečeno takva zajednica - živi na apratima.
To se često dešava u vremenu u kom živimo - tradicija, prijateljstva, porodični odnosi, interesi, ljudi, ciljevi i planovi, jednom rečju svet i njegova pravila, postaju važniji od Isusa. Od duhovnog Božijeg domaćinstva, zajednice postaju klubovi za odabrane i podobne, indiferentne i poslušne, u kojima istinski vernici pate i podnose razne pritiske i napade. Duhovni život može da se sroza na nivo fizičkog života ako nije vođen u skladu sa Reči Božijom. Vidljivo jesmo, dišemo, radimo, ali u stvari ne živimo, bar ne u skladu sa Božjim standardima.
Zbog toga, ako razmišljamo o životu koji treba da živimo pre smrti, to treba da bude život na koji nas je Isus pozvao - opran, preporođen i Duhovno obnovljen. Život koji beskompromisno svetu kaže ne, a Bogu da! Život u kome je važniji onaj za koga je Hristi umro, od svega što svet može da ponudi. Sve dok nije tako, ne možemo da kažemo da istinski živimo.
II. PLODONOSAN ŽIVOT
Duhovno “skockani, umiveni i izglancani” treba da stanemo još jedan korak u dubinu ovoga o čemu govorim. Još jedna stvar je veoma važna: Hrišćanski život mora da bude pun plodova. Svaki hrišćanin, koji živi duhovnim životom, živi plodonosno za Isusa Hrista. Biti hrišćanin znači biti koristan u misiji koju je uspostavio Isus Hrist.
Od kako sam postao nanovorođeni hrišćanin, upoznao sam mnoge obraćene čiji životi svedoče upravo ovu istinu. Čak i da ne poznajem Reč, kao što je poznajem, po njihovim životima mogao bih da poznam koliko su posvećeni Bogu kome veruju. Plodove koji su rodili u svojim životima, ohrabrili su i nahranili mnoge.
Ne kažem da su ti ljudi savršeni, da su uvek samo jaki, da nikad nisu pogrešili. Ne! I oni su ljudi kao i svako od nas, ponekad slabi, ponekad razočarani, ponekad obeshrabreni, ali opet dovoljno odvažni i odlučni da dozvole da Bog kroz njihov život silno deluje.
Neki su već kod Gospoda, a neki su još među nama, a bili su i jesu izvori žive vode, kao što reče naš Gospod: “Ko veruje u mene - kao što reče Pismo - iz njegova tela će poteći reke žive vode.” Jn 7:38
Takođe, znam i dosta mladih ljudi, koji su tek na početku svog hrišćanskog života, koji nesebično koriste svoje talente da bi crkva imala koristi, da bi rasla i napredovala. I ne ustručavaju se, niti ograničavaju, da bogatstvo svog blagoslova, pokazuju na mnogim mestima i u mnogim prilikama, a ne samo u svojoj zajednici. Ohrabruje i podstiče njihova spremnost da sve što imaju predaju Bogu i da svojim elanom, bezazlenošću i verom obogate celu Crkvu, nije važno gde i nije važno kad. Rođeni u Hristovoj crkvi, žive i daju se za crkvu.
Bog želi da ne budemo besplodni i nekorisni. On se raduje svakom našem trudu, uspehu, želji, žrtvi. Ne kao da smo nešto sami dali ili mogli, nego kao oni koji su u poslušnosti odogovorili na njegov poziv.
Verujem da svi znate priču o čoveku koji je išao na put pa je svoji slugama podelio talente (Mt 25) - jednom pet, drugom dva, a trećem jedan. Upada u oči činjenica da samo čovek koji je dobio najmanje, taj jedan talenat, nije učinio ništa sa njim nego ga je zakopao. Iako je imao najmanje rizičan zadatak, nije želeo da se upušta u to.
Crkva danas stoji pred istom opasnošću - postoji mnogo ljudi koji jednostavno ne čine ništa. Samo čekaju da se nešto desi. Ništa nisu izgubili, ali ništa nisu ni dali, ni uradili. Moramo biti svesni da je jedino sigurno šta će se desiti u našem životu, ako ništa ne radimo sa njim, da ćemo umreti. Ništa nisi doneo sa sobom, pa ništa sa sobom nećeš ni poneti, smrtno je opasna filozofija.
Ali, da vas podsetim, mi smo dobili, dobili smo novi život, talant, bogatstvo Božijeg dara. Zamislite, imate na primer dar da tešite, a svoj dar niste koristili. Vaše telo umire, i stajete pred Boga. Vraćate mu dar, i kažete “Evo, kao nov! Ni jednom ga nisam upotrebio! Čuvao sam ga, da nešto ne pokvarim.” Zar to nije tužno?
Ljudi često ne čine ništa jer misle da je ono što oni mogu da urade isuviše malo, ili nije dovoljno ozbiljno, ili da nešto ne pokvare. To je tako pogrešno!
Ne postoji ništa što je tako malo a da Bog ne može da iskoristi i blagoslovi.
Svaki hrišćanski život treba da bude život za dobro. Tako kaže Reč - Kol 1:10 “da živite dostojno pred Gospodom i da mu u svemu budete ugodni, plodonosni u svakom dobrom delu i rastući u bogopoznanju,”
Možda nećete biti apostol Pavle, možda nećete postati propovednik, nećete voditi slavljenje u crkvi, nećete prorokovati, pa čak ni govoriti u jezicima. Ali možete činiti dobro na svoj način, ako to stvarno želite. Novi život koji živite u Hristu, je jednostavno takav način života. I ne može da bude drugačiji, jer ni sam Hrist nije živeo drugačije.
III. NADA ZA VEČNI ŽIVOT
Duhovni život, potvrđen dobrim delima, biće potpuno odvojen od običnog životarenja, ako je, povrh svega, u njemu jasno vidljiva nada za večni život.
Ljudi ovoga sveta, su u istom stanju kao što su bili oni o kojima piše u poslanici Efescima 2:12 “bez Hrista, otuđeni od izrailjskog društva, bez udela u obećanim zavetima, nemajući nade, i bez Boga u svetu.”
Naš život mora da pokaže drugačiju sliku 1 Pet 3:15 “nego Gospoda Hrista držite svetim u srcima svojim, svagda spremni na odgovor svakom ko traži razlog nade koja je u vama,”
To je život koji je u potpunost okrenut životu sa Hristom, i životu kome se tek nadamo i koga sa nestrpljenjem iščekujemo.
Mnogo puta i na raznim mestima, Isus je ovo naglašavao. U svojoj prvosvešteničkoj molitvi Isus kaže “A ovo je večni život, da poznaju tebe, jedinoga pravoga Boga, i Isusa Hrista koga si poslao. ”.
Onaj ko poznaje Boga ima i život veči, i obrnuto. Kao što je to zapisao Jovan 20:31 “da vi verujete da je Isus Hristos, Sin Božiji, i da verujući imate život u njegovo ime.”
Međutim, ljudi, ili ne znaju da imaju mogućnost da dobiju život večni, ili ih to ne znima ili ne veruju u tu mogućnost. Kakav god da je razlog, naš život, osim dobrih dela i duhovnosti mora da obiluje svedočanstvom nade za večni život.
Naime, u Pismu vidimo jednu čudnu situaciju, kad su Pavle i Varnava, jednom prilikom u Antiohiji, propovedali jevrejima. Između ostalog, naišavši na protivljenje, rekli su im i ovo “trebalo je da se prvo vama propoveda reč Božija. Ali pošto je vi odbijate i sebe ne smatrate dostojnim večnog života, evo, obraćamo se mnogobošcima.” (Dela 13:46)
Neki ljudi neće dobiti večni život, ali ne zato što im je uskraćena mogućnost da ga dobiju, nego zato što su sebe učinili nedostojnim večnog života, ili zato što su prenebregnuli svedočanstvo dece Božije.
ZAKLJUČAK
Dakle, pitanje “ima li života posle smrti?” ima veoma izvestan odgovor, do kog stižemo živeći pre smrti. Ne po svojim zaslugama, ne svojom silom, nego silom Božjom koja je svakodnevna prisutna u našem životu.
Vi i ja zavisimo od sile Božijie svakog trenutka našeg života. Sunce izlazi i zalazi svakog dana zato što je Bog to učinio mogućim.
Svako godišnje doba donosi nam svoje plodove zato što je Božija sila omogućila da se to dešava. Možemo čak i da banalizujemo stvari - zimnica, ajvar, pečene parike, slatko i ostale đakonije, možemo da spremamo zato što je Bog omogućio svojom silom da se to dešava.
Njegova ljubav se objavljuje i pokazuje u našem životu, silom koja deluje na našu korist.
Svakog dana, svakog sata, svakog minuta našeg života, primamo darove od Boga. Ti darovi omogučavaju da živimo svoj fizički život. U tim darovima, mogu da uživaju i verni i neverni. Svaki dar je i poruka koja govori čoveku - “sa večnom ljubavlju - Stvoritelj”.
Ljudi najčešće ne vide ovu poruku zato što uopšte ne razmišljaju o tome kao o daru, a pogotovo ne kao o daru od Boga.
Ali, za verne postoji nešto što prevazilazi sve to. Radostan, plodonosan i blagosloven život, ispunjen Božijom silom, koji je predstavlja predukus večnog života kojem se nadamo. Ta nada nam omogućava da prebrodimo teške trenutke, vremena iskušenja, razne borbe, izazove, sumnje, napade i napasti. Isto kao što je ova nada pomogla Pavlu da prebrodi teške trenutke u rimskim tamnicama i zatočeništvu, tako pomaže i nama. Ova nada objavljuje činjenicu, da sve ima svoj kraj, a da je na kraju svega, život Božji koji tek počinje. U tom životu, svako ko se pouzdao u Boga, prima svoju nagradu - Nebo kao mesto za život koji nema kraj.
Isus je rekao “Neka se ne uznemirava vaše srce; verujte u Boga, i verujte u mene. U domu moga Oca ima mnogo stanova; da nije tako, zar bih vam rekao: idem da vam pripremim mesto. I kad odem i pripremim vam mesto, doći ću opet u uzeću vas k sebi, da i vi budete gde sam ja. I znate put kuda ja idem.” Jovan 14:1-4
Apostol Pavle ovome dodaje “Znamo, naime, ako se sruši naša zemaljska kuća, koja je kao šator, da imamo zgradu od Boga, večnu kuću na nebesima, koja nije ljudskom rukom sagrađena.” 2. Korinćanima 5:1
Dakle, odgovor na pitanje “Ima li života pre smrti?” mora da bude isti kao i odgovor na pitanje “Ima li života posle smrti?”
Da, zahvaljujući Bogu, koji deluje i u jednom i u drugom.
Amen!
