ŽIVOT PO BOŽJOJ VOLJI

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, nedelja 10. decembar 2023.)

 1. Solunjanima 4:1-9

 „Na kraju, braćo, poučili smo vas kako treba da živite i ugađate Bogu – tako kako i živite – a sada vas molimo i preklinjemo u Gospodu Isusu da to činite još više. Jer, vi znate kakva smo vam uputstva dali u ime Gospoda Isusa. A ovo je Božija volja: da budete sveti, da se klonite bluda, da svaki od vas nauči da vlada svojim telom na svet i častan način, a ne u požudnoj strasti kao neznabošci, koji ne poznaju Boga, da pri tome ne činite nažao svome bratu i ne varate ga. Gospod će se za sve to osvetiti, kao što smo vam već rekli i upozorili vas. Jer, Bog nas nije pozvao na nečistotu, nego na svetost. Stoga, dakle, ko to odbacuje, ne odbacuje čoveka, nego Boga, koji vam daje svoga Svetog Duha.O bratskoj ljubavi nema potrebe da vam pišemo, jer ste i sami od Boga poučeni da volite jedan drugoga.“ 

Živimo u svetu za koji možemo sa sigurnošću da tvrdimo da se suočava sa ozbilnom krizom morala u svim sferama društva. Čak i oni najoptimističniji i najbezazleniji ne mogu da propuste da vide šta se sve dešava.

Duhovne i moralne vrednosti su ozbiljno narušene. Tome su posebno izloženi mladi ljudi zbog toga što su još u procesu odrastanja, stvaranja i prihvatanja sopstvenih moralnih načela. Tako ranjivi oni se suočavaju sa svakodnevnim izazovima, testovima, iskušenjima i situacijama koje im nameće ovaj svet.

Naš svet se ozbiljno promenio. Ono što je pre ne tako mnogo godina bilo nezamislivo, neprihvatljivo sa pozicije javnog morala, pa čak i kažnjivo zakonom, danas je postalo sastavni deo svakodnevnice, opšteprihvaćena norma i način ponašanja.
Sve jedno, iako su se desile te promene u odnosu našeg društva prema određenim stavovima, ostale su neke istine koje su i dalje nepromenjive i koje mi, kao hrišćani, treba da čuvamo i živimo u skladu sa njima, pa baš i ako niko drugi neće.

U stihovima koje sam na početku pročitao Pavle govori o moralu. Naglasak je na čistoti tela, na seksualnom moralu, što je bilo veoma važno pitanje za hrišćansku crkvu onog vremena u bogatom i nemoralnom gradu kakav je bio Solun.

Ipak poruka koju Pavle šalje mnogo je šira od onoga šta se na prvi pogled može videti.
U ovih osam stihova Pavle objašnjava šta je osnovni prinicip moralnog života hrišćana, šta negativno utiče na to i kako se sačuvati, ne samo po pitanjui telesne čistoće, nego po pitanju celokupnog života hrišćana.

Sažeto rečeno, Pavle govori o životu Božje dece koji je po njegovoj volji.

BUDI SVETAC BOŽJI
Počnimo od početka. Biti hrišćanin je posebna privilegija. Stih 3 kaže: „A ovo je Božija volja: da budete sveti,. . .“ Stih 7 kaže: „Jer, Bog nas nije pozvao na nečistotu, nego na svetost. „
Zar to nije privilegija?
O čemu Pavle priča, o kakvom posvećenju on ovde govori? Šta znači to da je Božja volja da budemo sveti, da je to njegov poziv, koji je neophodno da prihvatimo.

Šta zapravo znači reč posvećenje?
Ova reč dolazi od grčkog pojma hagios, koja znači odvojen, različit, istovetan sa onim za koga si odvojen.
U slučaju Božjeg naroda i hrišćana to je poistovećivanje sa Bogom koji nas je odvojio za sebe.
U SZ, 2. Mojsijeva 28:36 čitamo „Napravi pločicu od čistog zlata i na njoj, kao na pečatu, ureži reči: Gospodu svet.“

To je konkretno značilo da je sveštenik, član Levijevog plemena, kao i celo Levijevo pleme, izdvojeno ili posvećeno za Božiju svrhu.
Religije su sasvim izvitoperile ovaj izraz, pa danas, kad pomenemo posvećenje i svece, odmah pomislimo na likove sa ikona, crkvenih vitraža, razne „ostatake svetaca“ tj. mošti nekih osoba … pomislimo na osobe koje su opisane kao neko ko je krenuo da dosegne Boga svojim isposničkim životom ili podvizima ili stradanjem ili prosto nekom uslugom koju je učinio za religiju kojoj pripada.
I, šta bi tu moglo da bude pogrešno? U principu, sve!

Pre svega, postoji fundamentalna razlika u tome ko koga bira. Bog bira svoje svece, a ne ljudi. Bog objavljuje svetost, a ne ljudi. Ljudska merila su daleko proizvoljnija od Božjih. Čovek gleda na vajnštinu, a Bog u suštinu bića.
Ni jedan čovek ne može da učini ništa, niti bilo ko da odluči bilo šta, o nečijem posvećenju. To može da čini samo i jedino Bog.
Svetost se ne postiže sopstvenim postignućima, nego Božjim delovanjem u životu osobe koju je izdvojio za sebe. Čovekovo posvećenje ogleda se jedino u poslušnosti, potčinjenosti i prihvatanju Božijeg delovanja.

Dakle, svetost, kao pojam i činjenica, predstavlja apsolutno potčinjavanje Bogu i njegovim namerama. Mogli bismo to da kažemo i ovako - Bog u čoveku traži sebe!

I ko je onda svet?

Pogledajmo šta apostol Petar govori o tome, 1.Petrova 2:9 „A vi ste izabrani rod, carsko sveštenstvo, sveti narod, stečeni narod, da objavljujete vrline onoga koji vas je iz tame pozvao u čudesnu svetlost, vi koji nekad niste bili narod, a sad ste Božji narod;“

Naravno ova reč nas navodi na vrlo jednostavan zaključak , da su posvećeni i sveti svi oni koji hvale, slave i objavljuju Onoga koji ih je iz tame pozvao u Njegovu čudesnu svetlost.

Kako se neko izdvoji, posveti i postane svetac?
U 1. Korinćanima 6:11Pavle piše: „… oprali ste se i osveštali ste se i opravdali ste se imenom Gospoda Isusa Hrista i Duhom našega Boga.“
Čovek koji se suoči sa svojom grešnom prirodom, pokaje se, opere se vodom krštenja, primi dar Duha Svetoga (Dela 2), opravdan je i posvećen. To je znak poslušnosti i pokoravanja evanđelju, kojim nas je Bog pozvao da se posvetimo, kao što smo čitali u stihovima na početku.
Iako se posvećenje dešava na samom početku hrišćanskog živote, u trenutku, ono je i proces koji neprestano traje i trajaće sve dok Gospod ne dođe po nas. To je neophodno jer bez toga niko neće videti Gospoda, kao što čitamo u poslanici Jevrejima 12:14: „Trudite se da živite u miru sa svima i u svetosti, bez koje niko neće videti Gospoda.“

Ako si hrišćanin, onda si deo Njegovog tela koje je sveto jer On je svet.
Ipak, ponekad čujete da neko kaže – nisam ja baš svetac. S jedne strane, razumem taj skepticizam. Niko nas ne poznaje, kao što mi poznajemo sebe.
Međuti, kako god vam se to činilo ispravno, to je potuno pogrešno jer ili si svet ili nisi deo tela Hristovog.
U kojoj si fazi izgradnje tvog svetog života, to je drugo pitanje kojim se treba baviti. Jedan propovednik je davno još rekao da bi na svakom hrišćaninu trebala da stoji tabla – „radovi u toku!“.
Treba znati da naše posvećenje ne zavisi od toga dokle su radovi stigli, naprotiv, ne bi bilo moguće da se oni dešavaju i da budu uspešni, ako nisu posvećeni od Boga.
Biblija ne koristi ovaj izraz za one koji su mrtvi dovoljno dugo da zaboravimo njihove mane, kanonizujemo ih i proglasimo ih svecima.
Kad apostol Pavle piše poslanicu Filipljanima, na samom početku čitamo „…svim svetima u Hristu Isusu u Filipima, zajedno s nadglednicima i đakonima…“ on piše svim članovima crkve u Filipima.
Neki od njih su bili na početku svoje vere, neku su bili već iskusni borci; neki su bili slabiji i borili se sa iskušenjima, a neki su bili prekaljeni i zreli hrišćani – ali svi zajedno oni su bili izabranici Božji koje je on odvojio za sebe.
Tako je i sa nama danas.
Ceo naš hrišćanski život je proces u kojem doživljavamo Božanski mir, posvećenje i svetost koje će nam na kraju doneti nagradu da vidimo našeg Gospoda licem u licem.

ČEGA SE TREBA KLONITI (4:1-5)
Realnost posvećenja ogleda se, npr. u tome koliko to utiče na to kako i šta govorimo, jer bismo trebali da govorimo kao Onaj koji nas je posvetio sebi, kao naš Gospod Isus Hrist.
Možete li da zamislite da je Isus rekao nešto nečisto, prljavo, opsceno, vulgarno, dvosmisleno … – a to ponekad govorimo mi koji smo njegovi sledbenici. Da li vam je to normalno?
Naravno da nije, čak i ako malo bolje razmislite to je prilično degutantno. Nekako ne ide jedno sa drugim.
A to je smo, da tako kažem, bezazleni deo onoga što može da naruši svetost Hristovih sledbenika.

Iz tih malih stvari, obično nastaju one velike.

Pavle, pišući ovo pismo, ima upravo na umu to posebno veliko zlo koje je bilo sasvim uobičajeno u starogrčkim gradovima u Rimskom carstvu u prvom veku, a situacija se nije mnogo promenila ni danas u našem svetu. Takve stvari zahtevaju od hrišćana dodatni napor i posebnu opreznost.
Opasnost koja može sasvim da uništi posvećenje koje smo primili vezana je uz kontrolu naših telesnih strasti. Obično, kad pominjemo telesne strasti, sve svedemo na prostu seksualnost iako to nije samo to.

Kad Pavle ovde kaže „da svako treba da nauči da vlada svojim telom na svet i častan način“ on ne misli samo na seksualne odnose, nego i na ono što se dešava između članova tela Hristovoga – da ne činimo nažao drugima i ne varamo ih.
Ako se tako ponašamo onda smo isti kao i oni koji ne znaju Boga.

Mi znamo kakvo je to ponašanje, čitali smo u poslanici Galatima 5:19-21 „A dela tela su očigledna. To su blud, nečistota, razuzdanost, idolopoklonstvo, vračanje, neprijateljstva, svađe, ljubomora, ljutnja, spletkarenje, opijanje, bančenje i njima slična.“
Neko može reči „nikad nisam zgrešio ni sa jednom ženom“ ili „nikad nisam sagrešila ni sa jednim muškarcem“ ili „nikad nisam prevario svoju ženu/muža“ – ni fizički ni mentalno. To je jako pohvalno i tako treba da bude.

Ali, svetost ne podrazumeva samo to – nego sve ovo što je Pavle nabrojao u pismu Galatima.
Ako smo odvojeni, posvećeni za i od Boga, moramo da nučimo „da vladamo svojim telom.“ po svim pitanjima.
Pavle je imao nameru da Solunjane podseti da oni koji su se odavali toj vrsti javnog nemorala postaju sjedinjeni, ne samo telesno, nego celim svojim biće, sa takvim načinom bezbožnog života. Ali Bog nas nije pozvao na takvo ponašanje, naprotiv.

U jednoj drugoj poslanici, 1. Kornćanima 6:18 Pavle kaže „Bežite od bluda.“
Ne kaže - sklanjaj se ili odvoji se ili ne obaziri se nego „beži“. Brzo i efikasno, beskompromisno, hitno sklanjaje od onoga šta bi moglo da nas uvuče u bludni način života.
Kad se u našem životu desi neka, npr. prirodna katastrofa – poplava, zemljotres, požar - ne kalkulišemo sa svojom sigurnošću nego žurimo da se sklonimo na sigurno mesto. To je taj princip – „beži od“.

U savremenom svetu blud je dobio i naučno pokriće kroz razne mudrace ovog sveta kao što su Frojd, Kinsi, Jung i mnogi drugi. Ali, to što je nešto, nazovi naučno, ne znači i da je ispravno.

Veliki napad na moralnost vrši se preko interneta, TV, društvenih mreža, pokreta, akcija, … i tako u nedogled. Sve u cilju da se relativizuju to ponašanje.

Ali mi se držimo onoga „Jer, sramno je čak i govoriti o onome šta oni potajno čine“ (Efescima 5:12). I bez obzira na to što danas skoro ništa više nije u tajnosti, sve je otvoreno, besramno i javno, za nas i dalje važi taj princip.

Mnogi oblici telesnosti u vremenu kojem živimo jednako su opasni za naš hrišćanski život, barem koliko i bludnost.
Pomenuo sam reči koje je Pavle napisao Galatima, ali naše savremeno društvo ih je osavremenilo i „obogatilo“ kao da je delima kao što su razuzdanost, strančarenja, a posebno idolopoklonstvo potrebno još nešto dodavati na njihovu pogubnost.
Sve je to u osnovi isti obrazac ponašanja iz onog vremena, ali obogaćen novim saznanjima i „naučnim“ objašnjenjima.

Danas imamo
- idolopoklonstvo humanizma, gde je čovek na tronu, a bog mu služi.
- razuzdanost koja je samo izgovor da svako ima „pravo“ da koristi svoju slobodu bez obzira što time može da sablazni drugog;
- strančarenja su samo načini na koji neko izražava svoje mišljenje;
- spletkarenja su osnova za dobre rijaliti emisije;
- ljubomora i pohlepa su motori koji pokreću društva u tržišnoj ekonomiji … itd.

Uporedo sa tim idu prateća zla kao što su zavisnost od droga, alkohola i kocke, kriminal, okorelost na zlo, razbijene porodice, nasilja, sukobi i ratovi …

Na sve to dolazi kompromis i tolerancija, kao kredo savremenog sveta.

Da bismo se uspešno suprotstvaili tome veoma je važno obratiti pažnju na ove Pavlove reči: „da svaki od vas nauči da vlada svojim telom na svet i častan način, „
Naša tela su zemljane posude koje je Bog posvetio i u njih izlio nebeski blagoslov, kao što čitamo u 2.Korinćanima 4:7 „A to blago imamo u zemljanim posudama, da bi bilo očigledno da je ova izvanredno velika sila od Boga, a ne od nas.“
Naše posvećenje zahteva da nučimo kako da se ponašamo sa našim telom, da bi ono bilo na čast onome koji nas je posvetio i obogatio svojim darovima. Mi smo krhke posude i lako se lomimo.

4:6-9
Ovaj svet živi kako živi, jer ne poznaje Boga. Ne postoji iskrena i stvarna želja da se iskoreni nemoral, čak i kad je on jasno primetan i neprihvatljiv mnogim ljudima.
Interesantno je da svaki nemoral, pre ili kasnije, bude prihvaćen u svetu. Možda ga veliki broj ljudi neće prihvatiti, ali će većina tolerisati takav način ponašanja pod geslom „živi i pusti druge da žive.“
Mnogi, nazovimo ih verni, pod raznoraznim uticajima kažu „Nije važno šta telo radi, dok ti je duh čist.“Interesantno i jako zgodno, zar ne?

Međutim mi znamo da to tako jednostavno ne funkcioniše. Jovan u svojoj 1. poslanici 3:3 kaže: „I ko god polaže svoju nadu u njega, čisti se kao što je i on čist.“
Znači, mi koji poznajemo Boga treba da živimo životom koji nam je pokazan kroz njegovog sina, i vođen delovanjem Svetog Duha.

Jedan od plodova nemoralnog života je da svojim ponašanjem žalostimo i varamo one koji su sa nama u zajedničkom životu pozvani od Boga. On svakako neće ostati nem na takvo ponašanje. Naprotiv, ovde čitamo da će oni, koji takvo šta čine, snositi posledice takvog ponašanja.
U Rimljanim 2:6 čitamo da će Bog uzvratiti svakom prema njegovim delima.
I pri tom se ne misli na to koliko ste para dali crkvi, da li ste izgradili neki hram ili išli u svetu zemlju ili na poklonjenje nekim moštima ili šta ja znam šta sve ne.
Bog proverava naše srce, smeranja, naume i motive, pogotovo one usmerene prama braći i sestrama. I nemoguće ga je prevariti. U Galatima 6:7,8 čitamo: „I ne zavaravajte se: Bog se ne da ismevati. Jer, što god da čovek seje, to će i žnjeti. Ko seje u svoje telo, iz tela će žnjeti raspadljivost. A koje seje u Duha, iz Duha će žnjeti večni život.“
Bog nas je pozvano na posvećenje, ne na nečistoću. Mi smo odgovorili na taj poziv i obratili smo se. Bog je od nas načinio poseban narod, koji revnuje za dobra dela, koji je čist, svet i predstavlja carsko sveštenstvo.
Ovo je Božija Reč i dužni smo da joj se pokoravamo. Naše telo je hram Svetog Duha i tako treba da se odnosimo prema njemu.

Ako ne živimo u skladu sa tim mi ne odbacujemo neku ljudsku nauku i filozofiju nego Boga.

Svi smo svesni toga u kakvom svetu živimo, ali mi smo drugačiji i treba da živimo drugačije. Neka se drugi pogane, budu izmišljači grehova i obesti, ali mi ne treba da budemo sudionici toga.

Ovo nisu proizvoljne smernice date od Boga u cilju da vam oduzmu sve životne radosti. Često možete čuti da vam ljudi kažu „pa da li moram baš svega da se odreknem?“.
Naprotiv, ne treba ničeg da se odrekneš, nego sve treba da posvetiš.
Hrist je rekao da je došao da nam da život i to život u izobilju. I to je istina. Verni ljudi koji se odluče da svoj život predaju Bogu dožive božansko posvećenje i sve se promeni.
Umesto prolaznih, nesigurnih, zadovoljstva dobijete najbogatiji, najbolji, najpotpuniji život uobličen rečima Isusa Hrista i delovanjem Duha Svetog.

Ako se borite sa nečim zapitajte se – da li su iskušenja tako primamljiva, zemaljska zadovoljstva tako očaravajuća, da ne mogu da se otrgnem i volim svog Spasitelja dovoljno da ih sve ostavim.
I uvek imajte na umu, Isus je platio cenu za svakog čoveka. On je umro da bi očistio i posvetio svaku osobu koja se pokaje i preda mu se, bez obzira kakva je bila pre toga.
Do sad u mom životu nisam sreo ni jednu osobu kojoj nije bilo potrebno to očišćenje i posvećenje. I On je to učinio za svakoga, potpuno besplatno.

Po tome smo svi jednaki i svako je poseban.

A to je tek početak. On, koji je započeo dobro delo u nama, posvetivši nas samim sobom, završiće ga, pre nego što ponovo dođe.

I uzeće nas sebi ako ostanemo u svetosti koju smo primili.
.
Amin!

LIČNA VERA

(Protestantska evanđeoska crkba Beograd, nedelja 19. novembara 2023.)

1. Solunjanima 3:1-10

„Pošto više nismo mogli da izdržimo, smatrali smo da je najbolje da sami ostanemo u Atini, a da pošaljemo Timoteja, našeg brata i Božijeg saradnika u širenju Hristovog evanđelja, da vas učvrsti i obodri u vašoj veri, da se niko ne pokoleba u ovim nevoljama. I sami, naime, znate da smo određeni za nevolje, jer smo vam, dok smo bili kod vas, unapred govorili da će nas one snaći. I, kao što znate, tako je i bilo. Kada, dakle, više nisam mogao da izdržim, poslao sam Timoteja da saznam o vašoj veri. Plašio sam se da vas možda Kušač nije doveo u iskušenje, pa da je naš trud bio uzaludan.

A Timotej nam se upravo vratio od vas i doneo nam radosne vesti o vašoj veri i ljubavi, o tome da nas se stalno sećate po dobru i da veoma čeznete da nas vidite – baš kao i mi vas. Zato smo se, braćo, u svoj svojoj muci i nevolji, utešili zbog vas, zbog vaše vere. Jer, sada zaista živimo, pošto vi čvrsto stojite u Gospodu. Kako da zahvalimo Bogu za vas, za svu radost kojom se zbog vas radujemo pred svojim Bogom? Noću i danju se najusrdnije molimo da vas opet vidimo i da vas snabdemo onim što još nedostaje vašoj veri.“ 

Ponekad čujete da su razlog za nevolje u hrišćanskom životu nedovoljno jaka vera ili čak nedostatak vere i pouzdanja. Istina je da se mnogi hrišćani s teškoćom suočavaju sa problemima hrišćanskog života pa krivca često traže u svojoj nedovoljnosti, slabosti, i sl.

Mnogi iz pogrešnog razumevanja Boga prilaze Bogu da bi zadobili neku korist ili izbegli nevolje i zemaljska stradanja.

Ne kažem da to nije moguće da se desi, ali ipak nemojte baš sasvim da verujete u to.

Pokazalo se da su nevolje hrišćana najčešće upravo tu zbog toga što Kušač želi da oslabi veru koju hrišćanin ima. Mislim da Pavle o tome piše Solunjanima. 

U Delima 17, čitamo izveštaj o tome šta se dešavalo u Solunu, kad je apostol Pavle, na  svom misijskom putovanju došao do tog grada i tu našao sinagogu. Tri subote je raspravljamo sa njima o Pismu i dokazivao im činjenice o Hristu.

Njegova propoved imala je uspeha pa su mu se mnogi Jevreji, pobožni Grci i ugledne žene, pridružili uvereni u istinu, da Isus jeste Hristos, u skladu sa Pismom koje su proučavali. 

Pavle je u poslanici Rimljanima 10:17 napisao: „Vera, dakle, dolazi slušanjem poruka, a poruka Hristovom rečju. ...“

Ovde u Solunu, se ta istina pokazala istinita u praksi - ljudi su čuli poruku i poverovali u istinu koju je Pavle svugde propovedao. Ne možemo da reprodukujemo poruke koje je Pavle govorio tada, ali možemo biti sigurni da je poruka bila slična onoj koju je govorio, na primer, u Korintu (1.Korinćanima 15:3,4) „Pre svega, predao sam vam što sam i primio: da je Hristos umro za naše grehe u skladu sa Pismima, da je sahranjen, da je vaskrsao trećeg dana u skladu sa pismima, …“

I na drugim mestima apostol je propovedao ovu poruku koja je stvarala novoverujuće pobožne ljude, koji su otvorena srca i uma pristupali Bogu, i On ih je nagradio spoznajom prave istine o svom Sinu. 

Ponekad nas protestantske i evanđeoske hrišćane zovu, valjda želeći da nas omalovaže, „novoverci“,  iako mi nemamo neku novu veru, niti smo mi, kao ni oni u Solunu, izmislili nešto novo. Nego smo, zahvaljujući delovanju i prosvetljenju Duha Svetoga, upotpunili našu spoznaju i saznanje o Bogu, njegovoj Reči i Njegovom Sinu.

Ipak očigledno je da se ta vera po nečemu razlikovala, a i dan danas se razlikuje, od ustaljenih spoznaja, zbog kojih su neki odstupali od propovednika takve vere, a neki im sa radošću pridruživali stvarajući zajednice Božje nanovorođene dece. 

Situacija je bila veoma nategnuta, čak opasna za hrišćane u Solunu. Čak i kad su apostoli, zbog kojih se podigla ta silna buka, otišli odande Pavle je znao da napadi na novu zajednicu neće prestati i bio je veoma zabrinut jer veliki pritisci dovode do toga da neki u veri naprosto oslabe ili čak otpadnu. 

Pa i dan danas je tako.

Zbog toga je veoma važno da često preispitujemo kako stojimo u svojoj veri, kako se držimo, da li napredujemo ili nazadujemo, da li treba nešto dodati, ojačati, podupreti, osvetliti … to nije teško, dovoljno je biti iskren prema sebi i ogledati se u svetlu Božje Reči. 

Čitajući ovu, prvu poslanicu koju je Pavle napisao Solunjanima, posebno ovaj deo u 3:1-10, možemo da vidimo važnost bavljena i neophodnost brige i preispitivanja naše vere. 

I. LIČNA VERA (3:1, 2)

U osnovi vera je uverenje u istinitost neke tvrdnje, bez njene provere.

Sveto pismo je definiše kao “pouzdanje u ono čemu se nadamo, osvedočenje o stvarnosti koju ne vidimo.” Javrejima 11:1 

Veoma važno je naglasiti da vera, da bi bila prava, mora da bude lična. Da nije nešto što smo preuzeli i držimo, a da ne razumemo ni zašto i kako. Lična vera je zato što je ona stvar naše odluke, intelektualne i po srcu.

Za razliku od opšte definicije vere, naša vera utemeljana na ličnosti, ne na objektu ili pretpostavci. Nije to prazna vera, koja se ne da proveriti ili se ne može pokazati. 

Za veru koju mi verujemo nije najvažnije pitanje u ŠTA vi verujete? nego u KOGA verujete?

Od toga u KOGA verujemo dolazi ono šta ćemo verovati. 

Temelj naše vere je Isus Hrist, centar i temelj svega što jesmo i što verujemo. Tako je vera, osim što je lična zbog nas, lična i zbog onoga u koga verujemo.

Pavle piše svom mladom saradniku Timoteju, 2.Tim 1:12 „Zbog toga sve ovo trpim, ali se ne stidim, jer znam kome sam poverovao i uveren sam da on može do onog Dana da sačuva ono što mi je povereno.“ 

Vidite, ta vera koju imate pokreće stvari, seje seme za carstvo nebesko i rađa veru kod drugih. Ta vera - u Isusa iz Nazareta, koji je po telu galilejski stolar, a po Božanskom izabranju Mesija, Božji Izabranik i sam Bog  - je ono što živite, a ne samo imate i čuvate.

Jer ona je saobrazna Njegovom životu na zemlji, njegovoj reči, njegovim postupcima, njegovoj žrtvi, oproštenju, ukazanoj milost, drugim rečima naša vera živi kao što je živeo sam Isus.

Takva vera je jaka, vitalna, energična, postojana, nepokolebljiva, plodonosna … upravo onakva kakav je sam začetnik naše vere.

Takva vera rađa nadu koja ostaje živa i daje smisao našem hrišćanskom životu. 

Kad smo se krstili u vodi položili smo svoj život u Njegove ruke – umrli smo zajedno sa njim, uvereni da će nas Bog saobraziti sa Njegovim vakrsenjem.

Postupili smo kao što je postupio i Avraam o čemu čitamo u poslanici Jevrejima 11:19 on je „pomislio da Bog može iz mrtvih da vaskrsava, …“  tako smo i mi, poverovaši Hristu prihvatili veru kao što je Avramova, da Bog može da nas vaskrsne. 

Vera nije nešto što smo usvojili kao neki sentimentalni subjektivni poriv jer vam čačka uši i podilazi vašem konformizmu – ah kako je to divno, to tako osvežava, opušta, smiruje i osećam kako se stapam sa prirodom. Mislim da ima religija koja to propovedaju. Ali to nije naša vera.

Oslanjanje na ispisana i priložena pravila, na dobra dela, na tradiciju, na ikone, na svece, ljudske filozofije i mudrolije, nisu naša vera koliko god da se trude da vas ubede u to. 

Naša vera je svesna odluka da položimo svoj život, odluka da umremo, jer smo razumeli da je to jedini način da počnemo da živimo na osnovu spoznaje da je On Hristos, Sin Bog, onaj koji je umro za naše grehe, bio sahranjen i podignut i da je On Put, Istina i Život.

I ne možemo drugačije da verujemo jer je sve to zapisano u Reči Božjoj, vema jasno i razložno.

Filipljanima 2:3 “On, koji je u Božijem obličju, nije smatrao plenom svoju jednakost s Bogom, nego je samoga sebe učinio ništavnim uzevši obličje sluge, postavši sličan ljudima. I kada je po spoljašnosti postao sličan čoveku, ponizio je samoga sebe postavši poslušan do smrti, i to smrti na krstu. Zato ga je Bog i uzvisio na najviše mesto i dao mu ime iznad svakog imena,” 

Rimljanima 6:3 “Ili, zar ne znate da smo svi mi koji smo kršteni u Hrista Isusa u njegovu smrt kršteni? Krštenjem smo, dakle, zajedno sa njim sahranjeni u smrt, da i mi, kao što je Hristos Očevom slavom vaskrsnuti iz mrtvih, živimo novim životom. Jer, ako smo ovako s njim sjedninjeni u njegovoj smrti, bićemo sjedinjeni i u njegovom vaskrsenju.” 

Naša vera se jasno iskazuje kroz poslušnost onoj prvoj Hristovoj zapovesti, Luka 10:27 „Voli Gospoda, svoga Boga, svim svojim srcem, svom svojom dušom, svom svojom snagom i svim svojim umom‘“ gde Isus dodaje Mojsijevoj zapovesti 5.Moj 6:5 „i svojim umom“. – ne tuđim umom, ne tuđim iskustvom, ne onim što bi neko drugi voleo, nego „svim svojim umom“. 

Sa ove propovedaonice ste već čuli da Bog ima decu, ali nema unuke.

To znači da vera svakog hrišćanina zavisi od njegovog ličnog ispitivanja i prihvatanja istine, ličnom posvećenju, poslušnosti i delovanju.

Vera ne podleže naslednom pravu, pa da je dobijemo od naših predaka. Svako mora sam da se potrudi da razume i da prihvati Božje delo u svom životu.

Ako naše deca poveruje u Boga zato što mi verujemo, to je dobro za početak, ali je jako loše ako je to i kraj razvoja vernika.

Naravno, to ne znači da roditelji ne treba da se trude, sve dok su živi, za svoju decu, i da kažu, mi smo uradili sve što smo mogli pa neka sad sam/a izabere. Naprotiv! Nikad ne smemo da dignemo ruke od njih! Ako se mi ne borimo da svoju decu zadobijemo za Boga, svet će se sigurno truditi da ih preuzme.

Nekako moramo voditi, usmeravati, podučavati i uputiti naše mlade tako da stvore ličnu veru i ubeđenje, da bi, kad se od njih traži da daju razlog svoje nade, to mogli i da učine i da odbrane svoju veru na osnovu poznavanja Božije reči. 

Crkva je silna onoliko koliko je silan njen najmanji i najslabiji kamen. Vera koju crkva ispoveda je jaka onoliko koliko je jaka kod najslabijeg vernika. Zato je crkvi neophodno, da svi koji veruju, sarađuju i pomažu jedni drugima.

Ako toga nema ostavlja se mnogo mesta kušaču koji može da sruši pojedince ali i celu zajednicu. Zato je i Pavle bio zabrinut za one u Solunu. Da nisu zbog pritiska propustili da jačaju u veri. 

II. PROKUŠANA VERA (3:3-10)

Naša vera često zna da bude pod iskušenjem, na probi ili postoji potreba da se dokazuje i pokazuje.

Iskušavanje i preispitivanje vere može da bude veliki blagoslov ili velika tragedija.

Pročitajte poslanicu koju je Jakov napisao, u 1:2-4 piše „Smatrajte čistom radošću, braćo moja, kad god se suočite s raznim iskušenjima, znajući da provera naše vere, razvija istrajnost. A istrajnost neka dovrši delo, da budete savršeni i potpuni, bez ikakvog nedostatka.“

Vera jača tako što učimo da prihvatimo da su nevolje i iskušenja sastavni deo hrišćanskog života.

Mnogi hrišćani se naježe na samu pomisao na nevolje, a još više je onih koji čak odbacuju tu ideju smatrajući da onima koji veruju u Boga pripada samo najbolje, napredak, blagostanje, odvojenost od svih loših stvari, samo med i mleko ...

Na žalost, istina se razlikuje od naših očekivanja – apostol Pavle ovde kaže nedvosmisleno i jasno „znate da smo određeni za nevolje, jer smo vam, dok smo bili kod vas, unapred govorili da će nas one snaći.“ 

Dakle, kad se nađemo u situaciji da se naš svet sruši, kad pretrpimo gubitak, kad se suočimo sa patnjom, kad nestane sigurnosti, kad su izazovi mnogo veći od onih koje smo očekivali, kad bolest napadne, kad se strah uvuče u srce, kad upadamo iz nevolje u nevolju, kad nas proganjaju, vređaju … ne smemo da napravimo grešku i da klonemo ili čak da odbacimo veru, jer to su samo pukotine u životu koje kušač želi da iskoristiti da sruši vašu kuću.

Ako je vaša kuća izgrađena na čvrstoj steni, on vam ne može ništa, zato jer je jači onaj na kome stojimo nego onaj koji drma zidove.

Umesto da odustanemo to je momenat kad treba još čvršće da se uhvatimo onoga u šta verujemo i zakačimo za Onoga koji je temelj naše vere, i oslonimo se na ono šta On kaže „Stoga je svaki koji sluša moje reči i izvršava ih sličan mudrom čoveku koji je svoju kuću sazidao na steni. Pade kiša i naiđe bujica, i vetrovi dunuše i obrušiše se na tu kuću, ali ona se ne sruši, jer joj je temelj bio na steni.“ Matej 7:24

Petar u svojoj prvoj poslanici hrabri verne i piše 4:12 i 16. „Ne čudite se, dragi moji, požaru koji bukti među vama da vas iskuša, kao da vam se događa nešto neobično.“ 

Vrlo jednostavno rečeno da takvo nešto nije strano našem hrišćanskom pozivu. Naprotiv, očigledno da je takvo nešto normalno i nije za čuđenje.

A onda  kaže „A ako (neko) strada kao hrišćanin, neka se ne stidi, nego neka proslavi Boga tim imenom.“

Pavle piše Timoteju (2. Timoteju 3:12) „Svi koji žele da žive pobožno u Hristu Isusu, biće progonjeni.“

U poslanici Filipljanima kaže (1:29,30) „Jer, vama je data milost ne samo da u Hrista verujete nego i da za njega i stradate, vodeći borbu kakvu ste videli da ja vodim, a i sada čujete da vodim.“ a u (3:10) „Želim da upoznam Hrista i silu njegovog vaskrsenja i zajedništvo sa njegovim stradanjima, postajući kao on u njegovoj smrti.“

Ovo su veoma poznati stihovi koje svaki hrišćanin treba da zna. A opet često vidimo da smo, očigledno, to propustili da naučimo, jer čim se desi nešto strašno, iznenada, neočekivano, povređujuće, ljudi se izgube, odjednom ne znaju šta da rade. Je li tako?

Takve stvari su užasne i tako obeshrabrujuće.

I odmah pomislimo – šta sam ja Bogu skrivio, možda me ne voli, možda nisam njegov, možda me Bog odbacio, to je sigurno zbog onog kad sam ...  ili ne ne, zbog onog drugog,...

Možda će vam zvučati čudno, ali takve stvari su potvrda našeg usinovljenja. Potvrda da si njegovo dete, pročitajmo Jevrejima 12:5-11 „Sine moj, ne uzimaj Gospodnju stegu olako, niti kloni kada te on prekoreva. Jer, koga Bog voli, toga i vaspitava stegom i kažnjava svakog koga prihvati kao sina«.

Ako podnosite stegu, Bog s vama postupa kao sa sinovima. …“ i završava „Nijedna stega u prvi mah ne izgleda prijatna, nego bolna, ali kasnije daje plod mira i pravednosti onima koji su njome izvežbani.“

Možda vam se ovo čini surovo i neprikladno, ali to je Božja istina zapisana u Njegovoj reči. Najčešće nas Bog provodi kroz nevolje zbog svoje milosti i dobrote, da bi preko nas sproveo svoju volju. Bog na čudesne i tajanstvene načine ostvaruje svoje planove.

Da bi smo to razumeli moramo da vežbamo i jačamo svoju veru u danima kad nam je dobro, kad nema nekih velikih iskušenja, da bi smo u vreme iskušenja mogli da ostanemo čvrsti i odlučni u veri i pouzadnju u našeg Boga, i da bi smo mogli i drugima da pomognemo kad prolaze kroz teška vremene.

Uvek imajte ne umu da Bog sve izvodi na dobro onima koji ga ljube, pa čak i one najteže i najkomplikovanje situacije.

 Zato naša lična vera mora, osim da jača, i da se neprestano produbljuje, tako što svakog dana napreduje u sve većem poznanju Božije reči i Boga samog.  Što ga više poznajemo to smo spremniji da se pouzdajemo u njega.

III. OBJAVLJENA VERA (3:6)

I za kraj želim da ukažem na još jednu važnu stvar koja se tiče naše vere – dužni smo, imamo misiju, potrebno je … kako god da to definišete, da objavljujemo svoju veru.

Na početku ove poslanice Pavle je napisao (1. Solunjanima 1:8), „Jer, ne samo da je od vas Gospodnja reč odjeknula u Makedoniji i Ahaji nego je vaša vera u Boga postala svuda poznata…“

Znate šta znači reč „odjeknuti“? Grom odjekne, eksplozija odjekne, truba odjekne, jeka odjekne … Kad nešto odjekne, teško je da ima neko ko nije čuo.

To je važno za hrišćane, da se o njihovoj veri čuje, da ne ostane sakrivena.

Apostol Pavle piše u 2. Kor 4:13 „A pošto imamo isti duh vere, kao što je zapisano: ’Poverovah, zato sam govorio’, i mi verujemo, pa zato i govorimo.“

Pavle se opominje stihova iz Psalma 116, i nevolja kroz koje je psalmista prolazio, ali je ostao postojan u veri.

Tako i mi, pošto imamo isti duh vere i sa psalmistom i sa Pavlom, govorimo i objavljujemo iako stvari često nisu onakve kakve bismo želeli.

Setite se i apostola Petra i Jovana i događaja zapisanog u Delima 4:19,20 "Sami prosudite da li je pred Bogom pravo da slušamo vas pre nego Boga? Mi ne možemo da ne govorimo o onom što smo videli i čuli.“

Sve u svemu, onaj koji stvarno veruje u Isusa, koji je zadobio spasenje i veruje da je bez Hristove krvi to nemoguće, onaj koji stvarno veruje u Boga, ne da ne može nego ne sme da ostane nem i da ne objavljuje dobru vest koja je njega spasila.

 Kada se naše lične vere ujedine možemo da pomognemo i sami sebi i onima koji tek jačaju u veri da ostanu u trci koju su započeli prihavatanjem Isusa Hrista.

U poslanici Jevrejima 12:1 čitamo „Pošto smo, dakle, okruženi tolikim oblakom svedoka, odbacimo svaki teret i greh koji nas lako zapliće i istrajno trčimo trku koja nam predstoji.“

Mi smo taj oblak svedoka u vremenu u kojem živimo.

 Zato postavimo sebi pitanja u ovom smutnom vremenu – šta je sa mojom verom, da li je jaka, živa, energična, čvrsto utemeljena na Božjoj Reči, spremna da dočeka i suoči se sa olujama koje, pre ili kasnije, dođu u život svakog od nas, da li sam u potpunosti počinjen svom Bogu?

Odgovori na ova pitanja od životne su važnosti za svakog čoveka, za zajednicu, za svaku pojednačnu službu, za Crkvu kojoj je glava Isus Hrist.

Neka nas Duh Sveti vodi u preispitivanju svoje vere i svog života da budemo što korisniji našem Bogu.

 

Amin.

 

 

Mrtvi grehu, živi u Hristu

(Protestanstska evanđeoska crkva Beograd, 08. oktobar 2023. godine)

Rimljanima 6:1-23 Mrtvi grehu, živi u Hristu

„Šta ćemo, dakle, reći? Da ostanemo u grehu da se umnoži milost? Nipošto! Kako možemo mi koji smo umrli grehu i dalje da živimo u njemu? Ili, zar ne znate da smo svi mi koji smo kršteni u Hrista Isusa u njegovu smrt kršteni? Krštenjem smo, dakle, zajedno s njim sahranjeni u smrt, da i mi, kao što je Hristos Očevom slavom vaskrsnut iz mrtvih, živimo novim životom . Jer, ako smo ovako s njim sjedinjeni u njegovoj smrti, bićemo sjedinjeni i u njegovom vaskrsenju. Ovo znamo: naš stari čovek je raspet sa Hristom da se obesnaži grešno telo, da više ne budemo sluge greha – jer ko je umro, rešio se greha.

Pa, ako smo umrli s Hristom, verujemo da ćemo s njim i živeti, znajući da Hristos, vaskrsnut iz mrtvih, više ne umire – smrt više nema vlast nad njim. Smrću kojom je umro, umro je grehu jednom zauvek, a životom kojim živi, živi Bogu.

Tako i vi sebe smatrajte mrtvima grehu, a živima Bogu u Hristu Isusu. Neka, dakle, greh ne vlada u vašem smrtnom telu, pa da se pokoravate njegovim požudama. Ne dajte svoje udove grehu za oruđe nepravednosti. Nego, dajte sebe Bogu kao oživeli iz mrtvih i svoje udove dajte Bogu za oruđe pravednosti. Jer, greh neće imati vlast nad vama, pošto niste pod Zakonom, nego pod milošću.

Šta, dakle? Da grešimo zato što nismo pod Zakonom, nego pod milošću? Nipošto! Zar ne znate da ste sluge onoga kome se pokoravate, onoga kome se kao sluge predajete da mu budete pokorni – bilo greha, što vodi u smrt, bilo poslušnosti, što vodi u pravednost. Ali, hvala Bogu što ste se, iako ste bili sluge greha, od srca pokorili primeru učenja kome ste predati. Oslobođeni greha, postali ste sluge pravednosti.

Ljudskim jezikom govorim zbog slabosti vašeg tela. Kao što ste svoje udove davali da služe nečistoti i sve većem bezakonju, tako sada dajte svoje udove da služe pravednosti, što vodi svetosti. Dok ste bili sluge greha, bili ste slobodni od pravednosti. I kakav ste plod tada donosili? Ono čega se sada stidite, jer je konačni ishod toga smrt! Ali, sada kada ste oslobođeni greha i kada ste postali Božije sluge, plod koji donosite vodi svetosti, a konačni ishod toga je večni život. Jer, plata za greh je smrt, a Božiji milosni dar je večni život u Hristu Isusu, našem Gospodu.“

Iako nas svet pokušava ubediti da postoje mnoštvo puteva u životu kojim se može ići, i to izgleda razumano i logično, mi ipak znamo da pred svakim čovekom, ipak, stoje samo dva puta.  

Tako kaže Isus, a mi njemu verujemo, bezrezervno.

U propovedi na gori On kaže: »Uđite kroz uska vrata. Jer, široka su vrata i prostran put koji vodi u propast, i mnogo je onih koji kroz njih ulaze. O, kako su uska vrata i tesan put koji vodi u život, i malo je onih koji ga nalaze.«  (Matej 7:13,14).

Prostran put, koji izlazi na široka vrata je primamljiv, zavodljiv, brz, nesputan, sa mnogim skretanjima i mogućnostima da se nastavi kretanje nekim drugim stazama … osim toga širokom putem može da se pretiče, da se bude bolji od drugih, da se takmiči, da se vozi bez ograničenje. Taj put se stalno ulepšava, proširuje, modernizuje, ima mnogo ponuda sa strane, i ljudi veruju da je to ta prava stvar i žele da idu tim putem. Jer šta ima loše u tome?

Na žalost, Isus kaže, kraj tog puta je smrt.

Tesan put, koji vodi na uzana vrata, širok je dovoljno da zadovoljimo sve naše potrebe (naravno ne i sve želje), kao što reče apostol Petar „Njegova božanska sila darovala nam je sve što je potrebno za život i pobožnost kroz spoznanje Onoga koji nas je pozvao svojom slavom i dobrotom.“ (2.Petrova 1:3)

To je staza koja je dovoljno široka da idemo zajedno sa Isusom, sledeći njegov put. Ta staza vodi u život, jer je Onaj koga sledimo na toj stazi život sam.

Malo je onih koji nalaze taj put, a još manje onih koji žele da idu tim putem,čak i kad ga nađu, jer taj put podrazumeva iskušenja, opasnosti, istrajnost, strpljenje, i malo je onih koji žele da se upuste u avanturu da krenu njime. 

Apostol Pavle piše poslanicu Rimljanima, podstaknut Duhom Svetim, da utvrdi verne po mnogim pitanjima, ali i podsećajući ih na ovu činjenicu o dva puta.

Kad čitate ovu poslanicu primećujete da se, kroz sve što je napisano, sukobljavaju ova dva puta. Put koji vodi u propast i put koji vodi u život; prokletstvo i zarobljenost grehom i sloboda i neizmerni blagoslov koji dolazi od Boga. Pavle opisuje ono što su Rimljani bili pre neko što su upoznali Boga i ono što se postali kad su ga prihvatili. Podseća ih na milost i dobrotu Božju, koja im je ukazana, i koja je izazvala promenu u njihovom životu.

Bog je izlio neizmernu milost na Rimljane jer je greh u kojem su živeli bio strašan.

Deluje da se poslovica da „svi putevi vode u Rim“ odnosila i na to da su se svi grehovi okupili u Rimu idući tim putevima.

Ali ta situacija izazvala je Božju reakciju, pa ih On nije napustio niti odbacio zbog toga. Naprotiv! Njegova milost i želja da oni budu spaseni postala je još vidljivija i jača.  

Na kraju petog poglavlja, 5:20, možemo da pročitamo „Ali gde se umnožio greh, milost se umnožila još više.“ 

Taj stih je, u stvari objava nade kroz razumevanje realnosti koja se desila vernima u Rimu.  A realnost je da Bog, bez obzira na s ve, bez obzira što nije bilo „pravednoga – nijednoga; ni razumnoga, ni ikoga ko traži Boga.(štosu) Svi su zastranili, svi zajedno postali beskorisni. Nema nikoga ko čini dobro, nema nijednoga.« „

(Rimljanima 3:10-12), čini sve da takve pridobije za sebe, da ih očisti i učini da budu korisni, da čine dobro, da se urazume i postanu pravedni pred Njim.

Ovo Pavlovo sagledavanje stvari uliva nadu i svakom čoveku na ovom svetu.

Naime, ne postoji niko tako grešan da Bog ne bi bio zainteresovan za njega i za njegovu dobrobit. Na postoji greh tako strašan da Bog nije u mogućnosti da očisti čoveka koji se iskreno kaje zbog toga. 

Međutim, kad nam postane dobro, mi smo skloni da zaboravimo kakvi smo bili, prosto takva nam je priroda  - kažu nema većih boraca protiv pušenja od bivših pušača, ni većih boraca za pravdu od bivših lopova. Istina, zar ne? I skloni smo da zaboravimo ko je ili šta nas je dovelo do toga da takvi više nismo.

Da se to ne bi desilio Pavle objavljuje koje promene su se desile nakon što su Rimljani odlučili da siđu sa širokog puta i krenu uskom stazom. Čisto da ih podseti na te činjenice.

Pretpostavljam da je svima jasno da se ovde ne govori samo o Rimljanima. Ovo su stihovi upućeni svima nama. 

Pa da sagledamo te promene o kojima Pavle govori.

Pa i da se podsetimo kakva je razlika između biti osuđen na propast i biti spasen.

Mrtvi su oživeli

Prva promena na koju želim da ukažem zapisana je u 6:13: „Ne dajte svoje udove grehu za oruđe nepravednosti. Nego, dajte sebe Bogu kao oživeli iz mrtvih i svoje udove dajte Bogu za oruđe pravednosti.“.

Očigledno da je osnovna i najdramatičnija promena koja se desi kad se neko obrati, novi život.

Naravno to nije ono kad kažemo – „okrenuo sam novi list.“ List smo možda okrenuli, ali smo ostali u istoj knjizi.

Dakle ne govorimo o tom životu, kao što ne govorimo samo o fizičkoj smrti kad pominjemo smrt.

Vidimo da čovek može izgledati fizički živ, čak veoma živahan, zdrav, u dobrom stanju, a da duhovno bude mrtav. 

Duhovna smrt je odvojenost od Boga, od života koji ima izvor samo u njemu. Razultat toga je tragičan za ceo ljudski rod, jer to znači da su svi ljudi na svetu duhovno mrtvi.

Želim da pojasnim nešto. U Novom zavetu nalazimo tri izraza koje naši prevodioce prevode život – psyche, bios i zoe.

- Kad je Bog oblikovao čoveka od zemaljskog praha dao mu je „bios“ – život u svojoj suštini koji ima svaka živo biće na planeti.

- Kad je Bog udahnuo život u čoveka, dao mu je život koji zovemo Psyche – intelekt i inteligenciju i ono što ga u osnovi razlikuje od životinjskog sveta.

To je ono životno što svaki čovek poseduje u svom fizičkom životu. Kada taj život prođe prođu i ovi životi.

Međutim, zoe je život koji poseduje samo Bog. Njega dobijamo na dar, posredstvom Duha Svetog, a njegov nosilac je Isus Hrist. On je život, kako to sam za sebe kaže, a Jovan je revnosno zapisao, 14:6: „Ja sam, put, istina i život.“

Kad smo duhovno oživljeni, znamo da je Božji život obitava u nama.

Naše stanje bez Božijeg života u nama nastalo je usled delovanja greha. Kao što je napisao Isaija u 59:1,2 „Ne, nije ruka GOSPODNJA prekratka da spase, niti mu je uho zatvoreno da ne bi čuo, nego su vas vaša zlodela odvojila od vašega Boga, vaši gresi su mu lice sakrili od vas, da ne čuje. „

Mi smo grešnici. Greh je prekinuo naš odnos sa Bogom i tako smo duhovno mrtvi.

Živimo u Božjem svetu, ali smo nemoćni da kontrolišemo svoj život, pa je onda jedino što je izvesno za svakog čoveka fizička smrt.

Ali, Bog je učinio da nam Hrist donese život. Taj život nas uvodi u mir sa Bogom, oživljava nas, i čini nas potpuno novim.  

Zarobljeni su postali slobodni

Uz oživljavanja, prepoznajemo još jednu promenu koja se desila u životu vernika. Tu promenu zovemo oslobođenje. Svaki grešnik je rob greha. Možda je nama danas, koji smo sliku o robovima stvarali gledajući holivudska ostvarenja na tu temu, teško da razumemo koncept roba, pa se i ne stresiramo previše na taj izraz. Ono što je najvažnije znati da, kad si rob, nemaš vlast nad sobom, ni svoj identitet, niti poseduješ bilo šta drugo.

Tako su i grešni ljudi robovi greha, njemu pripadaju i njime su žigosani. Neko je lopov, ubica, prevarant, lažljivac, ogovarač, bundžija, ovakav ili onakav – dakle prepoznat po svom grehu (stih 16).

Pogledajte sada 17. stih „Ali, hvala Bogu što ste se, iako ste bili sluge (robovi) greha, od srca priklonili primeru učenja kome ste predati. Oslobođeni greha, postali ste sluge pravednosti.“

Dakle bili smo zatočenici sopstvene prirode, sopstvenog greha, nemoćni da se sami oslobodimo toga. Ali Bog je učinio za nas ono što sami nismo mogli. Dakle, oslobodio nas ropskih okova. Postali smo slobodnjaci Hristovi. 

Robovi su postali sluge

Osim što nas je oslobodio od ropskih sveza, Bog je učinio mnogo više od toga. Učinio nas je služiteljima pravednosti.

Dakle, kad nas Bog oslobodi, sloboda koju smo dobili ne znači da možemo da radimo šta hoćemo i kako hoćemo. Znajući nas, to svakako ne bi bilo dobro. I ne bi trebalo dugo da naše stanje bude mnogo gore nego što je bilo. Setite se Isusove priče o zlom duhu, zapisano u Luki 11:24-26 „Kada iz čoveka izađe nečist duh, luta bezvodnim mestima tražeći počinka. A kad ga ne nađe, kaže: ‚Vratiću se u kuću iz koje sam izašao.‘ I vrati se i nađe kuću pometenu i sređenu. Onda ode i dovede sedam drugih duhova, gorih od sebe, pa uđu i tamo se nastane. Tako je na kraju tom čoveku gore nego pre.«

Da se to ne bi desilo, Bog nas, nakon što nas je oslobodio i dao nam novi život, čini svojim služiteljima.

Neko može da kaže: „pa onda je sve jedno, bio rob tamo ili ovamo … rob je rob!“

Pa nije baš tako. Pošto smo svesni da ne postoji apsolutna sloboda (nadam se da smo svi svesni toga), Bog nam je omogućio da dobijemo status koji prevazilazi sve ono što čovek može da osmisli.

Pa i sam Pavle, kad piše, koristi dva izraza za to – rob (douloi) i sluga (edoulōthēte). 

Nama razumljiva razlika ogleda se u ovome - mi kao sluge imamo slobodu da činimo stvari u Božje ime, dok je rob primoran da čini stvari za svog gospodara.  Meni se čini da je razlika drastična. 

Nepravedni su postali pravedni

Iz toga proizilazi još jedna promena: Bili ste nepravedni, a sad ste pravedni.

Apostol Pavle kaže, stihovi 17,18 „Ali, hvala Bogu što ste se, iako ste bili sluge greha, od srca pokorili primeru učenja kome ste predati. Oslobođeni greha, postali ste sluge pravednosti.“ jer pogledajte kakve ste plodove donosili kad ste bili robovi nepravednosti – ono čega se sada stidite, i zbog čega vam, na kraju krajeva, sledi konačna kazna, a to je smrt.

Bog i u tome očekuje mnogo više od nas, a to je da ne budemo samo sluge koje će poslušno izvršavati ono što Bog naređuje (to se podrazumeva) nego da i sami postanemo deo te pravde.

Znate kako je Isus to definisao – „vi ste so i svetlo sveta.“

Nečisti su postali sveti.

Možda najčudnija i mnogim ljudima teško prihvatljiva promena desila se kad su nečisti postali sveti. Kako je to moguće? Pa recimo to ovako, ono što je ljudima nemoguće Bogu je moguće.

Čitamo stih 22, – „Sada kad ste oslobođeni greha i kad ste postali Božje sluge, plod koji donosi vodi svetosti, a konačni ishod toga je večni život!“

Nekoga  ko je živeo u nečistoći greha, Bog je svojim delovanjem  promenio u onoga ko je svet. To je njegov poziv i njegovo delo, da budemo sveti kao On. Tako piše apostol Petar „Nego, kao što je svet Onaj koji vas je pozvao, i vi budite sveti u svemu što činite. Jer, zapisano je:’Budite svet, jer sam ja svet.’“ (1.Petrova 1:15,16), a u Efescima 1:4 čitamo da je to i Božji izbor„U njemu (Hristu) nas je izabrao da budemo sveti i bez mane.“ 

Ako vam se ovako nešta učini nemogućim, setite se da je Bog svemoćan. Biblija često govori o ljudima koji su oboleli od kuge. To je bila neizlečiva bolest, apsolutno nehumana i ponižavajuća, i njen krajnji ishod bio je smrt. Ona je slika kako izgleda čovek koji je oboleo od greha. Apsolutno dehumanizovan, ponižen, osakaćen i ulitimativno osuđen na smrt.

Dobra vest je Isus Hrist, moćan da isceli i preporodi bolesnika i tako ga čistog i osvećenog postavi pred Boga.

Kulminacija svih ovih promena je večni život. Od večne smrti na koju je osuđen grešnik do večnog života koji je dar za onoga koji je opravdan pred Bogom. Ili, kao što ovde čitamo u 23. stihu „Jer, plata za greh je smrt, a Božji milosni dar je večni život u Hristu Isusu, našem Gospodu.“

Promene o kojima je Pavle govorio su promene kroz koje je prošao svako od nas. Svako od nas zna šta je bio i kako sada stoji po pitanja svog odnosa sa Bogom i blagodatima koje su od Njega. Svako zna šta je bio i šta je postao zahvaljujući Isusus Hristu. Preispitajte sebe.

Za kraj, osvrnuo bih se na jednu veoma važnu činjenicu koja nam govori o tome, kako je uopšte moguće da je do ovakvih promena došlo u našem životu.

Pogledajmo ponovo ovaj 17. stih „Ali, hvala Bogu što ste se, iako ste bili sluge greha, od srca pokorili primeru učenja kome ste predati.“

O kakvom to učenju Pavle govori?

To, učenje ili doktrina … nazovite to kako hoćete, je dobra vest, tj. evanđelje Hristovo.

To učenje nalazimo svuda u Novom zavetu, ali je lepo i koncizno objavljeno u poslanici Korinćanima: „Podsećam vas, braćo, na evanđelje koje sam vam objavio, koje ste i primili, u kome i stojite, kojim se i spasavate ako se čvrsto držite Reči koju sam vam objavio, osim ako niste uzalud poverovali. Pre svega, predao sam vam ono što sam i primio: da je Hristos umro za naše grehe u skladu sa Pismima, da je sahranjen, da je vaskrsao trećeg dana u skladu sa Pismima,“ (1. Korinćanima 15:1-4)

To je bila poruka koja je prenošena širom rimskog sveta u prvom veku, i tako je došla i do nas, u ova naša vremena.

Tri su stvari važne:

- Hrist je umro za naše grehe u skladu sa Pismima.

- Sahranjen je

- Vaskrsao je trećeg dana.

Zašto je ova poruka toliko važna?

Naravno, jasno nam je da, ako se vaskrsenje nije desilo naša vera je prazna i besmislena. Ali,

Zašto je toliko važno da hrišćani prihvate ovu poruku o smrti i sahranjivanju?

Zato, draga braćo i sestre što se to isto očekuje i svakoga od nas.

Pročitajmo ponovo početak ovog poglavlja. „Ili, zar ne znate da smo svi mi koji smo kršteni u Hrista Isusa u njegovu smrt kršteni? Krštenjem smo, dakle, zajedno s njim sahranjeni u smrt, da i mi, kao što je Hristos Očevom slavom vaskrsnut iz mrtvih, živimo novim životom. Jer, ako smo ovako s njim sjedinjeni u njegovoj smrti, bićemo sjedinjeni i u njegovom vaskrsenju.“

Ovih dana pročitao sam negde, neko od hrišćana je napisao, da je Hrist umro umesto nas. Ako ste i vi to čuli ili pročitali negde, nemojte da verujete u to. Nije, dragi moji. Hrist nije umro umesto nas.

Umro za nas, zbog naših greha, zbog savršene žrtve koju mi nismo mogli da obezbedimo, … ali nije umro umesto nas.

Svako od nas morati da umre, da bi bio mrtav za greh a i da bi se ispunila pravednost, jer kazna za greh je smrt. Onaj ko je umro nema više nikakvih prava, ni potraživanja, ni moći na ovom svetu, ništa. Njemu je sve oduzeto, on se svega oslobodio.

Kad fizički umremo, naše telo postaje prah jer je iz praha uzeto, nikad više neće pripadati nama ovakvo kakvo je sad; a naš duh odlazi tvorcu od koga smo ga dobili i prolazi kroz vatru spasenja, osude ili nagrade.  

Znači, ako se odlučimo za Hrista moramo da umremo, tj. da se odreknemo svega što nas vezuje za ovaj svet, „Ko hoće da ide za mnom, neka se odrekne samoga sebe, neka uzme svoj krst i ide za mnom.“ Matej 16:24, i da prihvatimo novi život koji nam Hrist obezbeđuje.

To umiranje oslobađa nas ropstva grehu – svake sebičnosti, svih prava, svih obaveza, svih pritisaka, svakovrsnog JA, tako da slobodno možemo reći: „ne živim više ja, nego Hrist koji je u meni.“  (Galatima 2:20)

Ta poslušnost objavljenom evanđelju je ono što otvara novu perspektivu svakom čoveku, promene u načinu života i blagoslov koji dolazi od Boga.

Saobražavanje Isusvoj smrti, ujedno je i saobražavanje njegovom životu. Biti kršten u Isusa Hrista, tj. uronjen u njega, znači umreti sebi i oživeti s njim.

Zato i krštenje vodom nije samo bezlični, bespotrebni i nevažni obred. Ne krštavamo se da bismo ugodili nekome ili da bismo postali deo neke grupe ili nacije ili religije, nego da javno isakažemo odlučnosti da umremo i živimo sa Njim i za Njega, da idemo uskom stazom, koju je on pripremio za nas. Da bismo živeli novim životom koji je oslobođen svakog ropstva i slobodan po svojoj prirodi.

Amin!