VERA

Svako veruje u nešto. Ne postoji čovek na pod nebom da nema nekakvu veru. Neko veruje da ima Boga, a neko veruje da ga nema. Neko veruje u sebe, neko u svoj novac, neko u svoje poreklo, neko u svoj narod – svako u nešto. Pa čak i kad sednete u kola sa nekim morate da verujete da, taj neko, ume da vozi i da neće da vas ubije na prvoj krivini.

I kad govorimo o veri u crkvi primećujemo razlike. Razlikujemo jake i slabe u veri, velike i male u veri, one koje se više veruju u dela i one koji govore samo o veri, i još mnogo drugih varijacija. Ipak, ono što je o suštinske važnosti je vera u temelj, u začetnika vere, u Isusa Hrista. Sve dok smo verom usmeren i na njega svaka različitost, nesigurnost, strah ili ili nejasnoća mogu da budu ispravljeni.  

Otkud te razlike, kako dolazi do nesigurnosti, zašto strah, šta zamagli veru? Ne znam odgovor ni na jedno od ovih pitanja ali je očigledno da ponekad dođe vreme kad se naša vera poljulja. Klečimo u molitvi ili hodamo ulicom ili sedimo za Biblijom i pitamo se – šta nije u radu sa mnom? Zašto sumnjam? Zašto ne mogu da prihvatim? Zašto gunđam? Šta me to sprečava da se priključim hrišćanskoj porodici?

Nekako, zbog nečega, vera počne da slabi, izgubite volju da nešto radite, ne ide vam se u zjednicu, sve se kraće i ređe se molite. Počnete druge da gledate i da se pitate „Šta su oni bolji od mene, pa je njima dobro?, „Zašto oni mogu a ja ne?“, ko je njih tu postavio, šta oni ima meni da govore i da me uče. Počnete da izbegavate neke, ogovarate druge, ignorišete treće i favorište četvrte. Pastor vam više ne izgleda tako dobar kao što je bio, a i neki drugi ljudi vas baš nerviraju.

Neki hrišćani žele da veruju da to njima ne može da se desi, da njihova vera ne može da se ljulja, i da mogu da idu samo napred. Na žalost njima je najteže kad se desi posrtanje u veri. A desi se, pre ili kasnije.

Kao rezultat svih tih previranja hrišćani mogu da dođu u iskušenje da sasvim otpadnu od svoje vere i odustanu od hrišćanskog života.

Da situacija može da bude dramatična u životu hrišćana može se videti i u stihovima 10. poglavlja poslanice Jevrejima. Naime 35. stih kaže "ne odbacujte, dakle, svoje pouzdanje . . .", a stih 36. "Vama je, naime, potrebna istrajnost . . ."

Pouzdanje i istrajnost su vrline koje žive samo na osnovu vere.

Naša vera najčešće oslabi kad zaboravimo šta ona jeste. Dakle, ne šta mi mislimo da ona jeste ili šta nas neko uči da ona jeste.

Dakle, šta je to prava vera? Vera koje može da nas održati u vremenima progonstava, ismejavanja, bez obzira šta se desilo, u vremenima odluka i preispitivanja, vera koje ćemo se držati do samog kraja do dolaska Hristovog.

O takvoj veri govori nam pisac poslanice Jevrejima 11.

Iako ovo poglavlje počinje opisom vere ipak u njemu nećemo da nađemo definiciju vere u punom smislu te reči. Na primer, prvi stih ne pominje objekt naše vere, a 6-ti stih ne pominje veru u Isusa. Da bi smo dobili potpunu definiciju vere morali bi smo ovo poglavlje da nadopunimo Pavlovim stihovim o veri iz poslanice Rimljanima i drugim knjigama. Ali o tome, možda, drugi put. 

Dakle, da vidimo šta je to vera. Ukratko,

1. Vera nam omogućuje da vidimo ono što je nevidljivo. Duhovne, vanvremenske i nezemaljske stvari.
2. Vera nam pomože da razumemo i prihvatimo da ovo ovde nije naš dom. Da smo ovde samo stranci i došljaci. Samo u prolazu.
3. Vera nas ospobljava da izaberemo Božiji put i da ostanemo na njemu bez obzira na posledice i okolnnosti.
4. Vera nam pomažemo da pobedimo u najtežim bitkama bez obzira što nismo savršeni – što smo slabi, sumnjičavi, ponekad ljuti, nezadovoljni, zbunjeni i sl.

VERA NAS OSPOSOBLJAVA DA VIDIMO ONO ŠTO SE NE VIDI.

Kroz ceo Novi zavet provejava činjenica da su hrišćani sposobni da vide ono što se ne vidi, a to je posebno naglašeno ovde. Šta to mi možemo da vidimo, a drugima ostaje sakriveno:  

 Prvo, to je sposobnost da vidimo, odnosno shvatimo, realnost duhovnih i večnih stvari, što

je mnogo važnije i veće od shvatanja stvari koje su telesne i prolazne.

Naša vera nije slepi optimizam ili nada nastala na osnovu samoubeđivanja (nema mantre). Ona nije nešto što je proizvod naše mašte ili naših želja. Naravno, ona ne postoji uprkos dokazima - to bi bilo praznoverje. Ona je ubeđenje koje je nastalo na osnovu sigurnih dokaza, pre svega onih koje smo dobili na osnovu Božijeg svedočanstva. Ta svedočanstva ponekad nisu vidljiva na prvi pogled, ona se otkrivaju tek kad odlučimo da u njih poverujemo.

Drugo, to je sposobnost da vidimo potpunu istinu o Bogu – što je posebno važno za učenje iz prilika u kojima nije bila moguća naša prisutnost.       

Mnogi ljudski naraštaji pre nas primili su dobro svedočastvo i ovo je veoma važno. Radi se, u stvari o svedočanstvu Božijem o svom postojanju, onima koji su u svom postupanju bili ispravni. Bog ih na ovaj način nagradio zbog njihove vere, i zbog toga je takva vera ono što je svakom od nas potrebno kako bi smo bili ugodni Bogu. Ovo je vrlo važno jer nam ova sposobnost omogućava da Sveto Pismo prihvatimo kao istinitu reč o Živom Bogu.

Treće, sposobnost da vidmo izvesnost Božjih obećanja, iako ispunjenje ovih obećanja može da bude daleko u budućnosti.

Osposobljavajući nas da vidimo i prihvatimo ono što je drugim ljudima neprihvatljivo prelazimo prag verovanja da Bog postoji. Samo to verovanje nije dovoljno. Potrebno je da verujemo da je Bog osoba – onaj koji vidi, zna i nagrađuje.

Ipak nagradu primaju samo oni koji ga traže. Bog ne traži savršenstvo u tome. Niko nije savršen, najbolji primer za to nalazimo u spisku vernih ljudi navedenih u ovom poglavlju. On traži da ljudi, istrajno i marljivo, tragaju za svojim mestom u Božijem planu. Takvima Bog pomaže, nagrađujući ih u njihovim naporima. 

STRANCI I DOŠLJACI NA ZEMLJI

Kao primer ovoga imamo Avrama. Avram je poznat kao otac vernih (otac vere). Ali on nije samo fizički otac jevrejskog naroda, on je i duhovni otac svih hrišćana (Gal 3:29).

Stih 9 kaže, da se verom naselio u obećanoj zemlji kao u stranoj zemlji. Živeo je tu pod šatorima, i sa takvim životom nastavili su Isak i Jakov.

13 stih, "Shodno veri pomreše svi ovi ne primivši obećanja, nego ih samo izdaleka videše i pozdraviše, i priznaše da su stranci i došljaci na zemlji."

Nije samo Avram sa ostalim patrijarsima stranac i došljak na zemlji, već su to bili i ovi hrišćani jevrejskog porekla, kao što smo to i mi danas..

Poput Avrama i mi smo pozvani u novu zemlju (u našem slučaju pozvani smo kroz evanđelje – 2.Sol 2:14) ali je naše stalno mesto boravka je na nebu:

"Znamo, naime, ako se sruši naša zemaljska kuća, koja je kao šator, da imamo zgradu od Boga, većnu kuću na nebesima, koja nije ljudskom rukom sagrađena. Ta zato i uzdišemo i čeznemo da se obučemo u svoj nebeski stan; Pošto smo, dakle, uvek puni pouzdanja i znamo da smo putnici u tuđini daleko od Gospoda, dok god boravimo u telu, uzdamo se i spremni smo da radije izađemo iz tela i da se kod Gospoda nastanimo kao kod kuće." (2.Kor 5:1,2,6,8) 

U međuvremenu, mi smo samo na proputovanju kroz ovaj svet. Ovo je vrlo važno da znamo. Isuviše mnogo ružnih stvari nam se dešava na ovom svetu – smrt, bolesti, tragedije, tuga.  Veoma važno je da shvatimo da ovaj svet nije naš dom. Pošto smo stranici i došljaci na zemlji, naglasak u našem životu treba da je postavljen na svet koji dolazi, a ne na onaj u kojem živimo.

IZBOR BOŽIJEG PUTA I OSTAJANJE NA NJEMU BEZ OBZIRA NA POSLEDICE

Neko će vam možda reći – Kad jednom upoznaš Boga i shvatiš da je tvoje mesto na nebu, nemaš više nikavih problema, osim da se odlučiš da ideš tamo.

Ha! Odluke uopšte nisu laka stvar. Odluka znači izbor između, najmanje dve stvari. Kada donosite odluke uvek morate nećeg da se odreknete.

Svako od nas donosi odluke. Neke odluke su relativno nevažne, druge su od vrlo velikog značaja i reflektuju se na ceo naš život – npr. odluka da postanemo hrišćani, kojim ćemo se poslom u životu baviti, da li ćemo se ili ne upisati na studije, i sa kim ćemo sklopiti brak.

Jednostavno je nemoguće da idemo kroz život a da ne donosimo odluke. Svaki dan ih donosimo. Neke veoma lako, čak i bez razmišljanja. Neke, opet, veoma teško. Što je ulog veći to je je odluku teže doneti.

Na primer – neki ramišljaju o tome da uskoro postanu deo hrišćanske porodice. Poznato im je da su izgubljeni ako to ne učine. Ponekad se probude noću i misle: ako noćas umrem Gospod me neće primiti, jer nisam poslušao evanđelje. S druge strane opet znaju da hrišćanski život treba de se živi posvećeno, uz određene žrtve i samoodricanja – i jednostavno nisu sigurni da li su spremni na ovakvu vrstu predavanja.

Opet, imao sam priliku da sretnem neke ljude koje si bili veoma posvećeni zajednici u kojoj su živeli, ali onda su shvatili da je taj život daleko od istine. Da žive po delima, a ne po veri i milosti. Da služe i pouzdaju se u ljude, a ne u Boga. I bili su odlični da prekinu sa tim. Ali, toliko je mnogo toga trebalo da se ostavi. Toliko toga je bilo u srcu čega je bilo potrebno da se odreknu, toliko navika koje je ttrebalo odbaciti.  

Pazite, ovi niste prve osobe koje se suočile sa svom težinom donošenja takvih odluka.

Prvi deo procesa donešenja odluka je «odbijanje« da se nastavi sa dotadašnjim načinom života, drugi deo je "izbor" prihvatnje novog načina života sa svim posledicama, a treći napuštanje onoga što smo odbili.

Napuštanje govori o tome da naše odlukla nije polovična niti da uključuje neko "možda". To znači spaliti sve mostove za sobom i ne okretati se nazad. Ostaviti za sobom sve poznate stvari - jer je to Božja volja – znači zadobijanje pobede i blagoslova novog života.

Odluke donosimo u skladu sa verom i to onom koja kaže "Ne želim da radim ono što JA mislim da je dobro, hoću da radim ono što Bog kaže da je bolje."

Isus nam je govorio o dva puta. Putu koji vodi u smrt – to je put pun zadovoljstava, i putu koji vodi u život – koji je uzan, sakriven i težak za prolazak.

Često ćemo u životu stajati na raskrsnici ova dva puta, i uvek će postojati neke stvari koje moramo da odbijemo, neke druge koje je potrebno da izaberemo i neke koje obavezno treba da napustimo. Uvek treba da biramo očima vere, koja vidi, ne samo početak, već i kraj puta kojeg biramo.

I treba uvek imati na umu da nas Bog ne poziva da budemo uspešnim već da budemo verni.

POBEDA U VERI

Dakle, osposobljeni da vidimo stvari koje se ne vide, prihvatajući činjenicu da smo samo stranici i došljaci na ovom svetu, čvrsto ubeđeni u ispravnost izbora Božijeg puta, osuđeni smo na pobedu.

-          Neki kažu »Nisam dovoljno dobar«

-          Drugi opet kažu »Ne znam mnogo,«

-          Drugi opet kažu »Toliko toga treba da se odreknem« ili »Moja porodica se ne slaže sa tim« ili »Šta će o meni misliti na poslu«

Niko nije savršen, i niko nije poseban. Jedino što može da nam pomogne je da u svoj život primimo pobedu, koju je Isus izvojevao na krstu Golgote, kroz veru u Svemogućeg Boga koji nas čini sposobnim za svako dobro delo.