PREDRASUDE - Luka 4:16-29 (propoved za PEC, 13.02.2014.)

Imate li predrasude? Ne!? Eto to vam je prva!

Svi smo mi neznalice, samo se razlikujemo po tome šta ne znamo! Isto je i sa predrasudama. Imati predrasude, znači doneti sud o nečemu pre nego što sagledamo sve dokaze, tj proglasiti nekoga krivim ili nevinim, pre nego što smo saslušali svedoke i činjenice.

Predrasuda je i odluka o tome šta ćemo verovati i smatrati da je to najbolje, a tek onda čitati bibliju da bismo dokazali da smo u pravu.  Predrasude se grade tako što gledajući nečije fizičke karakteristike – boja oči, ten, dužina kose, odeća ili način govora - zaključujemo kakva je to osoba i pre nego što smo je upoznali. Skoro svi odlučujemo da li će nam se osoba svideti ili ne, na osnovu prvog utiska. Ta naša karakteristika ušla je i u poslovice „Čim ga vidim, odmah znam ko je!“ To je toliko pogrešno, da pogrešnije ne može da bude.

Problem sa predrasudama je što najčešće nismo spremi da onaj utisak, koji smo stekli na prvi pogled, menjamo, iako nam nove činjenice govore nešto sasvim drugo.

Pravo je čudo koliko nas teško pogađaju predrasude koje neko ima u odnosu na nas, a kako malo se brinemo za one koje mi imamo o drugima.

Začarani krug predrasuda mogao bi da se reši kad bismo češće u životu praktikovali „zlatno pravilo“ – „i sve ono što želite da ljudi čine vama, činiti vi njima.“

Ipak najveća opasnost od predradrasuda tiče se razumevanja onoga što Bog ima za nas. Predrasude mogu da nas u potpunosti odvoje od Božje poruke, da nam zamagle duhovni vid i zagluše naše uši, tako da niti vidimo niti čujemo ono što Bog ima za nas. Predrasude mogu da nas pretvore u nekoga ko nije spreman da se menja, da oprašta, a onda nije ni spreman da primi spasiteljsku silu nanovorođenja i obnovljenja.

Kad je Isus započeo svoju službu u Galileji, vođen Duhom Svetim, imao je običaj da ulazi u sinagoge i da govori o ispunjenju proroštava o Njegovom dolasku.

Ali, tog dana, situacija je bila malo promenjena. On je po običaju svratio u sinagogu, ali ovaj put ona je bila u Nazarte. Isus se vratio kući u svoj dom, u svoj grad.

Uvek je izazov vratiti se kući, posebno ako ste odsustvovali neko duže vreme. Kad se vratite svi očekuju da ste isto tako mladi kao što ste bili ranije, bez obzira koliko je godina prošlo ili kakve ste sve događaje ili transformacije doživeli.

Bivši učitelji se uvek sete kakvi ste bili, recimo u prvom srednje ili petom osnovne. Koliko ja znam niko se baš ne ponosi onim kakav je tada bio. Možda volimo da se setimo, ali nismo ponosni (dobro, ima i štrebera koji se ponose).

Onda se od nekud pojave bivše devojke ili bivši mladići, i čude se kako se jedna zubato i mršavo derište pretvorilo u takvu lepoticu ili kako se jedan žgoljavko pretvorio u tolikog čoveka. I svi te pitaju „šta se tebi desilo čoveče!?“ E, šta!? Život mi se desio! 

Sećam se, kad sam se vratio kući, posle skoro osam godina odsustvovanja. Rat je bio iz nas, u međuvremenu sam se obratio, nanovorodio, bio sam sasvim drugačiji nego ranije.  

Moja omiljena tetka, gledala me i sa velikim čuđenjem u glasu pitala „I ti si sad pop?!“ Ja i iz prošlosti, jednostavno se nisam uklapao u okvir sadašnjosti.  

I Isus se susreo sa ovom poteškoćom, i on je morao da rešava ovaj problem. To njegovo rešavanje probleme, dobra je pouka za nas.

Prvo, kad se vratio kući, uradio isto kao što je običavao na drugim mestima kroz koje je prolazio. „I uđe po svom običaju na dan subotni u sinagogu te ustane čitati“ (stih 16).

Uvek smo nekako u iskušenju da, kad se vratimo kući, malo promenimo sebe. Ponekad pokušavamo da budemo što sličiniji onoj osobi koja smo bili kad smo odlazili, a ponekad se trudimo da budemo mnogo veći nego što smo bili ranije.
Ako želimo da drugima pokažemo kako smo dobro, u iskušenju smo da se uzdignemo i pretvaramo kako smo sad važni ljudi negde tamo.
Najbolje je da se, kao što je Isus činio, ponašamo u skladu sa onim šta smo i ko smo. Da se ponašamo u skladu sa novo stečenim navikama. Kad se vratimo kući treba da skinemo sa sebe sve maske i da pokažemo ljudima kakvi smo stvarno. Možda to neće dovesti do prihvatanja, ali će biti istinito.

Drugo, kad se Isus vratio kući, on je govorio istinu o tome ko je.
U iskušenju smo da izdižemo sebe iznad onog šta smo stvarno. A ponekad i obrnuto, ne želimo da ljudi saznaju šta smo postali, jer se bojimo njihove osude. Kao i ovde Isus, moramo da pobedimo iskušenje da se uklopimo, da budemo kao oni, umesto da kažemo ko smo stvarno.

I sam sam bio u istom iskušenju, kad sam se vraćao kući – da li da im kažem, pa kako će oni reagovati, pa misliće da se pravim važan, neće mi poverovati ...

Priča mi jedan naš brat koji se vratio sa lečenja, da je išao na mesta gde je pravio gluposti, gde su ljudi bili povređeni njegovim „akcijama“ sa željom da se izvine ljudima. Prva reakcija na koju je nailazio bila je uplašenost jer njegov lik se nije promenuio. Druga reakcija bila je neverica kad se izvinjavao, jer se njegovo ponašanje promenilo i nije više išlo sa onim izgledom od ranije. Ipak, na žalosto, skoro niko nije bio sasvim ubeđen da se stvarno promenio. Ljudi teško prihvataju promene pogotovo ako one razbijaju predrasude koje su stvorili.

Ali, Isus nije mario za to: ušao je u Sinagogu, dali su mu knjigu proroka Isaije, i nakon što je završio čitanje, reče im "Danas se ispunilo ovo Pismo što vam još odzvanja u ušima."

Što se nas tiče govorenje istine može da nas odvede u razne pravce – od neprihvatanja i poraza do potpune pobede. Ipak, bez obzira gde nas istina vodi, dužni smo da je govorimo, jer znamo da se reč koju govorimo neće vratiti Bogu bez roda.

Treće, Isus je ukazao na ukorenjenje greške u ponašanju i stavovima svojih sugrađana. Uvek je teško, onima koje poznajte ceo svoj život, ukazati na ono u čemu greše, a pogotovo ako ste vi sami ranije učestvovali u tome.

Jako dobro poznajemo one sa kojima smo odrasli, naše komšije, njihove navike, stavove. Osim ako se ništa nije promenilo, kao u našem životu, oni još uvek stoje na istim pozicijama kap pre, i jasno nam je da je to potrebno obasjati novim svetlom.

Isusu je bilo važnije da ukaže svim tim ljudima, koji su tu sedeli, na mogućnost otkupljenja i oslobođenja, nego sva moguća podrška koju je, umesto toga, da je ćutao, mogao da dobije.

Podsetio ih je na poslovicu koja kaže da prorok nije bez svoje slave sem u svojoj zemlji. Takođe je pomenuo i dve priče iz SZ koje su oni ili zaboravili ili namerno potisnuli iz svog sećaanja. Podsetio ih je da je u Ilijino vreme, Bog spasio proroka šaljući ga udovici u Sareptu, u Sidonske krajeve, umesto nekoj Izraelskoj udovici. Takođe je podsetio da je Jelisije lečio gubu, od koje je izlečen Naman, sirijski general, umesto nekog izraelskog gubavca. Podsetio ih je da će ih ponovo mimioći Božja blagodat ako ne prihvate Božji poziv i reč koja im je data.

Rezultat ovog podsećanja, a kao izraz njihove okorelosti, bila je želja da unište Isusa. Tražili su način kako da ga bace sa litice. Bili su spremniji da trvrdoglavu ostanu u svojim predrasudama nego da prihvate Božije oslobođenje.

Ipak istiba Božja je jača od svake ljudske sile, ona je ispravna i ostaće da stoji bez obzira na posledice. Tako je Isus otišao od njih.

Ako izbegavate da kažete nešto što mora biti rečeno, zbog toga što mnogi neće voleti da čuju ono što govorite, tada će mnogi biti povređeni  na duge staze.

Kad su ljudi Nazareta gledali na Isusa, videli su Josifovog sina. Videli su stolara. Mogli su da vide njegovu majku, braću, sestre, koji su i dalje živeli među njima (Matej 13:55,56). Kako on može da bude Spasitelj kad je odrastao u Nazaretu i igrao se zajedno sa našom decom, ili bio drug sa nekima koji tu sede? Kako bi on mogao da bude Spasitelj kad je svojim rukama pomagao svom ocu da pravi nameštaj koji se nalazi u našim kućama?

Sasvim je moguće da stvari koje smo naučili iz iskustva zatvore naše oči za istinu koja nam je data. Zašto? Zato jer mi tako želimo!

To sa istinom je čudo jedno! Iako tvrdimo da smo bogobojazni, jako često posežemo za sopstvenom istinom umesto za Božjom objavom. Neretko možete da čujete „Da verujem ja šta tu piše, ali vidim svojim očima da je drugačije!“ Znate li kako deluje naš vid? Svetlost ulazi u naše oko, tu svetlost prihvata mozak u centar za vid, zatim ga upoređuje sa nečim što već ima u sećanju, sravnjuje to dvoje, pohranjuje u memoriju, i tada smo svesni šta vidimo. U stvari, često ne vidimo ono što jeste, nego ono što bi naš mozak hteo da vidimo. Mislim da je konačno vreme da se odlučimo, kome ćemo verovati – svojim očima ili Bogu.

Ili, kaže čovek „Znam ja šta ti meni pričaš iz te Biblije, ali moje iskustvo mi govori! ... pa onda kaže svoje iskustvo“ Ajde, tvoje iskustvo? Od 30 ili 40 ili 50 godina! Super, u pravu si, iskustvo onog koje je bio, jeste i biće za uvek je ništa prema tom tvom doživljaju. Na stranu to što još nisi uspeo ni da se oženiš, a najdalje si putovao na Srebrno jezero i to sa ekskurzijom u trećem razredu. Kakvo iskustvo ti imaš!?

Zatvorite oči, začepite uši, i vidite i čujete šta Bog ima da vam kaže!

Ono šta je je prorok rekao o Isusu šestotina godina ranije je: „Na meni je duh Gospodnji, jer me je pomazao da siromasima objavim evađelje. Poslao me da sužnjima objavim oslobođenje, slepima da će progledati, da na slobodu pustim potlačene, da objavim godinu blagonaklonosti Gospodnje.“

Ne znam šta su oni mislili i šta su očekivali kako bi Mesija trebao da izgleda ili da se ponaša. Možda kao neki osvajač, na belom konju, u sjajnom oklopu, na čelu velike vojske nepobedivih ratnika, koji će konačno doneti slobodu napaćenom narodu? Po svemu sudeći, to im je bilo na pameti!

Ni današnji ljudi se ne razlikuju mnogo od njih. I danas, mnogi imaju pogrešnu sliku o Isusu i njegovom delu na zemlji. Njihova ideja je da će ih Isus osloboditi od njihovih tlačitelja, nepoštenih političara, korumpirane administracije, kriminalaca, banaka, nepoštenih gazda koji ih teraju da mnogo rade a malo zarađuju. Očekuju da će im Isus uvećati bogatstvo, da će im obezbediti savršeno zdravlje, da će im naći dobro plaćen posao na kome se malo radi, ali se zato dobro zarađuje, da će njihova ekipa pobiti u fudbalu ili u tenisu, svejedno.

Ali to se ne odigrava tako. Možda Isus i posmatra naše stadione i teniska borilišta, ali ne zato da bi pomogao nekome da pobedi, nego da se sit isplače nad onim što se tamo dešava. Možda on i posmatra naše muke sa kriminalcima, poslodavcima, političarima, bankarima, ali ne da bi se borio protiv njih nego da se čudom načudi kako im, iako nas mrcvare, uzvraćamo snishodljivo i bogobojazno, oponašajući ih i čeznući za onim što oni imaju.

Ne Isus se neće mešati u stvari koje sami biramo i za kojima žudimo.

Umesto toga Isus je došao siromašnima i odbačenima. On je došao onima čija su srca ranjena, On želi da oslobodi zarobljenje i u okovima, da vrati vid slepima. Došao je da proglasi godinu milosti Gospodnje.

Isus je Onaj koji je došao da oslobodi one koji su poraženi od nemara društva u kome žive. On voli nevoljene, leči neizlečive, spasava one koji su otišli daleko van dometa zajednice, i podiže posustale ruke onima koji su obeshrabreni grehom u svom životu, i svetom koji ih okružuje, izgubili smisao i želju da budu isceljeni. 

Isus je onakav Spasitelj kakvog ga je Prorok opisao, a ne onakav  kakvim bi ljudi želeli da bude.

Takav je Spasitelj potreban ovom svetu? Spasitelj koji može da ispravi, isceli i prekine sve one sveze koje nas na bilo koji način povređuju. Spasitelj je onaj koji je uklonio greh i sve užasne posledice greha iz našeg života i života ljudi oko nas.  

Ipak, nije potrebno radi spasenja, da ljudima kojima pričamo, odmah isporučimo sve što smo ikad čuli ili pročitali o Isusu. Kao što vidimo iz ovih stihova, ni Isus nije svima sve govorio. Svaka potreba ima svoju poruku, i svaka boljka svoj isceljujući lek.

Ako smo bili siromašni i usamljeni celog svog života tada na spasenje gledamo u svetlu tih tragičnih rana, i naša očekivanje neće ići daleko od agonije u kojoj već jesmo. Ili, ako je naše srce ranjeno, tada nam se spasenje ogleda u iscelenju koje uklanja taj bol od nas.

Zbog tako mnogo i tako različitih potreba koje ljudi imaju poruka spasenja treba biti govorena u skladu sa onima kojima je potrebna. Oni koji slušaju nisu uvek isti, nisu uvek u istim situacijama, ni okolnostima, i nisu isti sve vreme. Rane se menjaju, kao i sposobnosti da poruka spasenja bude shvaćena.

Moramo da vodimo računa o toj činjenici, ali ne tako što nećemo govoriti o spasenju već što ćemo govori imajući u vidu potrebe onih kojima govorimo.  Potrebe, mesta i slušaoci će se menjanti, ali Spasitelj ostaje uvek isti – Svemoćan, Sažaljiv, Blag, spreman da pomogne, isceli i obnovi. 

Kad su čuli šta je Isus govorio, ljudi su prvo bili pozitivno iznenađeni i pomalo ponosni. „Zar on nije Josifov sin?“

Koliko često ste imali priliku da čujte o slavnim Srbima koji žive „tamo daleko“ i kako se svi ponose kad neko pomene njihovo ime ili oni, nekim slučajem zalutaju u otadžbinu.

Ponos tuđim uspehom je najkrhkiji ponos. On se veoma lako pretvori u mržnju. Samo neka, dotični slavni zemljak, kaže nešto što nam se ne sviđa, odmah shvatimo da se prodao, da nas je izdao, čak znamo i šta je dobio za izdajstvo ...

Tako je bilo i sa Isusom. Dok je samo čitao Isaiju, bilo je super, „govorili su o njemu umilnim rečima“. Međutim, onda je on progovorio i neke teške stvari, a teške stvari je teško slušati. Kao što sam već rekao.

Pretpostavimo da se Isus u današnje vreme vrati na zemlju, i da dolazi kod nas na službu nedeljom. On je naš najpoznatiji „zemljak“! Lično znam čoveka!

Kako bismo ga dočekali? Kakav bismo lični plan stavili pred njega? Šta bismo mu tražili da uradi za nas?

Zar vam se ne čini da se ljudi danas tako ponašaju prema Isusu? Svi mi imamo plan sa njim – od rešavanja ličnih, opšte društvenih, materijalnih i globalnih problema, do obračuna sa verskim neistomišljenicima.

Ali „zemljak“ se vratio kući iz drugih razloga. Njegova služba danas isto je puna različitosti kao i u vremenu o kojem čitamo. On nije bio, a ni danas ne želi da bude, uklopljen u neki kalup, zatvoren u neku kutiju, ili uokviren u ram, kako bi odgovarao svima i ispunjavao želje svakom po sopstvenoj listi. Njegova misija danas i dalje prevazilazi socijalne i fizičke probleme i tiče se čovekovog ispravnog odnosa sa Bogom.

Kad čovek ispravi svoj odnos sa Bogom, uđe u mir sa Njim i prihvati Božije vodstvo tada može doći i do promena.  

Dakle, Isus radi kako misli da je najbolje za sve i svakoga.

Onda ni ne čude pitanja - ako se Isus ne uklopa u našu sliku i ne ispunjava naša očekivanja, da li treba da ga odbacimo? Da li treba da ga kritikujemo kako ne razume našu situaciju, naše probleme, naša očekivanja? Da li treba da se okrenemo protiv njega i uništimo sve veze sa njim pošto nije učinio sve što smo od njega tražili?

Mnogi ljudi ne dobiju ono što sebično traže u svojim zahtvima, molbama, molitvama, i okreću se od Isusa. Pokušavaju da ga istisnu iz svog života. Okreću se drugim stvarima koji im stvaraju privid zadovoljstva ili ostaju tvrdo ukorenjeni u svojim predrasudama.  

Uvek je lakše živeti se sa idealizovanim spasiteljem koji uvek čini ono što od njega očekujemo, nego sa onim koji radi po svojoj namisli. Međutim, ova misao otkriva kratku pamet lažnoh učitelja i proroka koji su izašli u svet. Kraj njihove misli je propast, a onima koji slede Hrista, iako im nije sve kako su oni poželeli, obećan je život večni u izobilju.

Ako dozvolimo da nam On pokaže šta će biti, i šta ćemo biti kad on vodi vaš život, tada svi problemi, patnje, stradanja, muke, nezadovoljstva i slične stvari padaju u vodu. On rešava probleme, a ne stvara ih.  

Jednom sam čuo da je neko rekao „Zaljubio sam se u Hrista“. Ne slažem se sa tim. Zaljubljenost je osećanje u kojem dobijamo zadovoljenje svojih želja, i nema ničega van toga. Ali, ljubav. To je drugo pitanje. Ljubav podrazumeva strpljivost, podnošenje, žrtvu, nadu, veru.

Dakle, umesto da se zaljubimo u Spasitelja koji nam ugađa, treba da Ljubimo Sapasitelja koji je gospodar svemira i Spasitelj ljudskih duša, koji zna šta je bilo i šta će biti; koji nas ne štedi od nevolja ali nam daje snagu i umeće da kroz njih prolazimo.

Svi mi se ponekad vratimo kući, ako ne pre onda nakon krštenja. Umiveni, obnovljeni, nanovorođeni, prosvetljeni, naučeni na novo, bolje i blagoslovenije. Najteže se vratiti tamo gde misle da nas dobro poznaju.  

Kad se vratimo, budimo ono što jesmo, govorimo istinu koju smo dobili, upoznajmo ljude sa Spasiteljem i pomozimo našim domaćima da izgrade svoj odnos sa Bogom. To nije lak posao, ali Hrist nije ni obećao da će biti lako, ali je obećao da će biti sa nama gde god mi bili.

I ne plašite se predrasuda koje ljudi imaju prema vama, jer jedini koji treba da da Sud o Vama vidi mnogo više nego i mi sami, i njegov sud će sigurno biti nepristrasan.

 Amen!