(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 14. januar 2024. godine)
„Ono što je bilo od početka, što smo čuli, što smo svojim očima videli, što smo posmatrali i što smo svojim rukama opipali, to objavljujemo o Reči života. Život se pojavio, i mi smo ga videli i svedočimo za njega, i objavljujemo vam večni život, koji je bio kod Oca i koji nam se pokazao. Objavljujemo vam ono što smo videli i čuli, da i vi imate zajednicu s nama. A naša zajednica je s Ocem i s njegovim Sinom, Isusom Hristom. I ovo vam pišemo da naša radost bude potpuna. A ovo je poruka koju smo čuli od njega i koju vam objavljujemo: Bog je svetlost i u njemu nema nimalo tame. Ako tvrdimo da imamo zajednicu s njim, a hodamo u tami, lažemo i ne živimo u skladu s istinom, ne živimo u skladu sa istinom. Ali, ako hodamo u svetlosti, kao što je on u svetlosti, imamo zajednicu jedan s drugim i krv Isusa, njegovog Sina, čisti nas od svakog greha.
Ako tvrdimo da nemamo greha, sami sebe zavaravamo i u nama nema istine. Ako priznajemo, priznajemo svoje grehe, on je veran i pravedan i oprostiće nam grehe i očistiti nas od svake nepravednosti. Ako tvrdimo da nismo zgrešili, činimo ga lažljivcem i njegove Reči nema u nama.“ 1. Jovanova 1:1-10
Svi znamo priču o Adamu i Evi i njihovoj odgovornosti za ulazak greha u ovaj svet. Kao posledica toga je Božja odluka da prokune zmiju i zemlju, učini svakodnevni život borbom za goli opstanak, a Evu i Adama svesnima da će oni, i svi naraštaji posle njih, morati da snose posledice njihove neposlušnosti. Čitamo to u 1. Mojsijevoj 3:14-19
Sve stvoreno osetilo je posledice ovog prokletstva, i sva naredna pokolenja, do današnjih dana, suočavaju se sa prisutnošću greha u svojim životima.
Naše slabosti, bolesti, propadanja i na kraju sama smrt, posledice su tog prokletstva.
Iz generacije u generaciju, od samog početka, sve što se ljudima dešavalo - tragedije, međusobne borbe, nerazumna ponašanja, pobune protiv Boga u svim oblicima, samo su se umnožavale i postajale su sve gore i otvorenije.
Svaki čovek, čak i onaj koji se iskreno trudi da bude što bolji, na kraju se ipak nađe u grehu i duhovno je mrtav. Umro je zbog greha, odvojio se od Boga. Ostala je samo ljuštura kojoj nedostaje Božija životnost. Bez obzira na napor i trud u Božjim očima vidimo ovu situaciju »Nema pravednoga – nijednoga; nema razumnoga, nema nikoga ko traži Boga. Svi su zastranili, svi zajedno postali beskorisni. Nema nikoga ko čini dobro, nema nijednoga.« Rimljanima 3:10-12
Generalno, duhovna smrt, ima mentalne i fizičke posledice na ljudski rod. Životni vek ljudi se smanjio, život je izgubio svoj sklad i mir i ispraznio ljudsko srce. Porodični i društveni odnosi ne funkcioniše kako treba. Rezultat toga su nemoral, mržnje, krađe, ubistva, ratovi. Pored svega toga odnos prema svemu stvorenom je neodgovoran, razarajući, nekontrolisan, nezajažljiv, …
Ta nesreća koja nas je zadesila, duhovna smrt, je razlog problema koje ljudi, kao pojedinci, imaju i koje su deo iskušenja sa kojima se bore.
Nezadovoljstvo sobom, sebičnost, nepostojan duh, otuđenost od Boga, nemogućnost sledbeništa i klanjanja Bogu, samo su neki od tih problema, a lista bi svakako bilo mnogo duža i šarenija u zavisnosti od čoveka do čoveka. A sve to je, naravno, u suprotnosti sa promisli koju je Bog imao za svakoga od nas.
Dakle, iako nas je Bog stvorio, ako smo duhovno mrtvi, doveden smo u situaciju da budemo u neprijateljstvu sa Bogom, a time i izloženi Božjem gnevu i osudi.
Um svakog čoveka se toliko iskvario da mu je potrebno nanovorođenje da bi mogao da se preobrazi u ono za šta je stvoren. Kao što je to apostola Pavle napisao u poslanici Rimljanima 12:2 „… nego se preobražavajte obnavljanjem svoga uma, da razaberete šta je Božja volja, šta je dobro, prijatno i savršeno.“
Bez toga, čovek je izugubljen i ne može da se spase.
Jedini mogući način za to novo rađanje je da priznamo i prihvatimo da je jedina nada, koju čovek u ovom svetu ima, da Bog dopre do nas svojom milošću i obezbedi nam put našeg spasenja.
U 1. poslanici Jovanovoj 1:1-10, stihovi koje sam na početku pročitao, piše da se Bog pobrinuo za to, tako što je poslao Isusa jer jedini način da se spasemo dolazi kroz Isusa.
U Jevrejima 13:20, 21 Bog Sin se dva puta pominje kao „Isus“: „A Bog mira, koji je našega Gospoda Isusa, velikog Pastira ovaca, krvlju večnog saveza izveo iz mrtvih, neka vas opremi svakim dobrom za izvršavanje njegove volje i neka u nama čini ono što je njemu milo, kroz Isusa Hrista, kome slava doveka.“
Ime „Isus“ je grčki oblik jevrejskog imena Jehošua, i s pravom je dato Bogu Sinu koji se otelovio i postao čovekom, jer značenje tog imena na hebrejskom, je upravo ono što je Isus i učinio - „Bog izbavlja“ ili „Bog spasava“. Kao što je anđeo rekao Josifu, „Rodiće sina, a ti ćeš mu dati ime Isus, jer će on svoj narod spasiti od greha.“ (Matej 1:21).
Njegovo delo učinjeno na zemlji, koje još traje u našim životima je ono što nas preobražava i obnavlja da budemo po Božjoj volji i da se povratimo u mir sa Bogom, koji smo izgubili?
Gledajući na sve to, jasno možemo videti zašto je Isus morao da se rodi, provede neko vreme sa nama, a zatim da postrada i vaskrsne.
ISUS JE DOŠAO DA NAM DONESE BOŽJI, VEČNI, ŽIVOT
Bog je poslao Isusa da nam donese večni život. Jovan prepoznaje Isusa kao Reč Života, koji je bio kod Oca, a onda se javio nama.
Šta to znači za nas? To znači da sve ove nevolje koje sam ranije nabrojio, a koje nam je greh doneo – krivica, sramota, slabosti, osuda … gube svoj značaj i silu u životu čoveka koji je obasjan večnim životom kroz Isusa Hrista. Život koji na Hrist donosi, je onaj život koji nas povezuje sa Bogom, i obezbeđuje nam da, kao ovo propadljivo nestane, možemo da nasledimo ono nepropadljivo, proslavljeno telo i živimo večno sa Bogom.
ISUS JE DOŠAO DA NAS OSLOBODI ROPSTVA GREHU
Isus Hrist je pomirnica za naš greh, za grehe celog sveta.
Bog jeste ljubav! Mnogi stanu na tome i sva slika koju imaju o Bogu obojena je tom činjenicom. Međutim, isto koliko je ljubav, Bog je i pravda. Da bi Bog bio pravedan sve ono što je u skladu sa njegovom voljom mora biti ispoštovano do poslednje crtice Njegovog zakona.
Božja pravda nije kao naša pravda i ne odriče se onoga šta zahteva. Ako je neko pomilovan zbog nečega, to znači da je neko drugi platio umesto njega.
Zato je Isus rođen, da bi mogao u telu da ode na krst i da nama obezbedi pomilovanje, tako što će platiti za naše grehe.
Mi smo svoje telo osudili na smrt, grehom koga nosimo, i svako od nas će umreti, i naša tela će se raspasti. I to je pravednost Božija.
Ništa što je opoganjeno grehom ne može da se otkupi. Ništa. Svaki greh je pobuna protiv Boga i neposlušnost Njegovoj Reči. Kazna za greh mora biti izvršena, i to tako što će ono štoje grešno biti, uklonjeno. Ne postoji način da se greh pretvori u pravednost niti da se ono što je grešno pretvori u bogougodno ispravno .
Zato ono što je ogrehovljeno mora da bude uništeno da bi moglo da bude stvoreno novo, posvećeno.
Dobra vest je, da se Hrist saobrazio našem grešnom telu, da je umro kao što svako od nas mora umreti, da bismo se mi mogli saobraziti životu koji je u Njemu i oživeti zajkedno s njim.
On koji nije počinio greh, postao je savršena žrtva koja na sebe preuzima svu grešnost tela koje deli sa nama. Isus je umro za naše grehe, da bi naša ogrehovljenja tela, kad umru mogla da budu podignuta vaskrsenjem kojim je podignut i Hrist, jer je to neophodno da bismo mi mogli da budemo sa Njim pred Ocem.
ISUS JE DOŠAO DA OBNOVI NAŠE ZAJEDNIŠTVO SA BOGOM
Kad čitate priču sa početka Biblije nađete na ovaj stih: „Uto čovek i njegova žena začuše korake Gospoda, Boga, koji se šetao vrtom za vreme dnevnog povetarca …“
Očigledno je da su prvi ljudi uživali u prisutnosti Božjoj u svakodnevnom kontaktu, čim su mogli da prepoznaju Negove korake. Na žalost ta prisnost narušena je kad su prekršili jedinu zapovest koja su morali da ispoštuju, i kad su odbili da prihvate svoju krivicu u tome.
Ljudski greh je prekinuo zajedništvo sa Bogom, pošto greh ne može da ima nikavo zajedništvo sa Njim, jer kao što smo pročitali danas na početku – Bog je svetlost i u Njemu nema nikakve tame.
Pročitajmo sada ponovo 3 stih Jovanove 1. poslanice: „Objavljujemo vam ono što smo videli i čuli, da i vi imate zajednicu sa nama. A naša zajednica je s Ocem i s Njegovim Sinom, Isusom Hristom.“
Apostoli, koje je Bog izabrao ušli su u ovo zajedništvo, i oni nama svedoča da i mi možemo da obnovimo zajedništvo sa Bogom, zbog žrtve koju je Isus prineo, a koje u nama obnavlja Duh Sveti koji nam je dat.
Zahvaljujući dolasku našeg Spasitelja, mi sada imati zajedništvo sa Ocem. Ne samo da nas je oslobodio od ropstva grehu nego nam je dao slobodu da hodamo u svetlosti, neprestano obnavljani, čišćeni u čuvani za Boga. Tako naime čitamo u 7. stihu „Ali ako hodamo u svetlosti, kao što je on u svetlosti, imamo zajednicu jedan s drugim i krv Isusa, njegovog Sina, čisti nas od svakog greha.“
Pošto stojimo u Božijoj milosti, možemo da obožavamo našeg Boga u iskrenoj, istinitoj i ispravnoj zajednici jedni sa drugima i sa Njim.
ISUS JE DOŠAO DA NAM POVRATI RADOST
Bog je poslao svog Sina da nam donese trajnu radost.
Jovan kaže u 4. stihu – „i ovo vam pišemo da naša radost bude potpuna.“
„Naša radost“ obuhvata sve koji su obasjani Isusovim dolaskom i njegovim delom.
Setite se reči anđela upućene pastirima, Luka 2:10 „… donosim vam radosnu vest koje će veoma obradovati sav narod.“
Imamo mnogo razloga za radost, kad se neko obrati, nanovo se rodi, krsti se – tada se čak i nebo raduje sa nama, da naša radost bude zajednička.
Vreme je za radost. Radost, koja postoji bez obzira na okolnosti, na bol koji može svet da nam nanese, na bilo šta što u svetu može da se desi.
Ponekad vam ljudi prigovaraju, jer ne prave razliku između radosti koje dolazi od Boga i radosti koju svet proklamuje. Kažu, kako možete biti radosni kad na svetu ima toliko patnje. Pa, mi se ni ne radujemo zbog patnje u svetu, naprotvi to nas duboko žalosti.
Ali, Isus nije došao da ukloni tugu ovoga sveta, pa ni mi ne možemo da oduzmemo tugu ovom svetu. I sam je plakao nad sudbinom Jerusalim, svojih prijatelje … On je došao da donese radost ovom svetu, da nam pokaže kako da se suočimo sa tolikom tugom, a opet radost preovlada u našem srcu i životu.
Radost da je Bog sa nama, koje prožima celo naše biće, naš život i sve što imamo i jesmo.
Ona treba da ispunjava naše srce i da širi se kao miomiris svugde oko nas - onim koji ljube Boga, onima koji ga tek traže, ali i onima koji mu se suprotstavljaju.
Isus kaže apostolima Jovan 16:20 „Bićete žalosni, ali vaša žalost će se pretvoriti u radost.“
Apostol Pavle piše Filipljanima „Na kraju, braćo moja, radujte se u Gospodu! Nije mi teško da vam pišem jedno te isto, a za vas je sigurnije.“ Filipljanima 3:1
Pavle takođe upućuje i korinćane „Na kraju, braćo, radujte se, usavršavajte se, hrabrite se, budite složni, živite u miru, i Bog ljubavi i mira biće s vama.“ 2. Korinćanima 13:11
To je jedan od razloga zašto Božić treba da bude tako začinjen radošću, pesmom, ljubavlju, prazničnim duhom, zajedništvom.
Isus je svojim dolaskom obnovio radost u životu svakog čoveka koji u Njega veruje.
ISUS JE DOŠAO DA NAS SPASI IZ SEBIČNOG ŽIVOTA
Ovaj praznik nas takođe uči da je Isus došao da nas izbavi od sebičnosti.
Naš Spasitelj nije došao da spase svoj život. On je došao da svoj život podeli sa nama, da nam posluži i da nas pouči kako mi da služimo jedni drugima.
Mi koji smo uronjeni zajedno sa Njim i podignuti u novi život, živimo novi život koji nije usmeren samo na nas, nego i na one oko nas, i da izvršimo Božje delo za koje nas je predodredio.
Kao što piše apostola Pavle „Jer mi smo njegovo delo, stvoreni u Hristu Isusu za dobra dela, koja je Bog unapred pripremio da bismo ih činili (ili hodali u njima)“ (Efescima 2:10).
To je jedan od razloga zašto je Isus morao doći. Ljudi su u svojoj grešnosti zaboravili koliko je važno da budu na korist drugim. Zato čitamo – „On je samoga sebe dao za nas da nas izbavi od svakog bezakonja, i sebi očisti narod koji mu pripada, koji revnosno čini dobra dela.“ Titu 2:14.
Kad mi radosno služimo jedni drugima, darivamo jedni druge, i one napolju, sa merom i ljubavlju, to je zato što nas je Hrist očistio za sebe, da budemo takvi.
Pogledajte svet oko sebe i tu silnu neumerenost i komercijalizaciju ovog praznika, pogledajte šta je motiv svih tih događanja, bleštavila, bogatstva boja i zvuka. Sve je motivisano sebićnošću, željom da ugodimo sebi, da se dobro osećamo, zabavimo, najedemo, napijemo …
Na žalost, primetićete jednu stvar, da nigde u svemu tome nema Isusa. Ništa nije motivasno njegovom ljubavlju, oproštenjem greha, slavom za Boga, nepatvorenom radošću zato što je Bog sa nama.
Ali mi nismo i ne trebamo da budemo takvi. Za nas je on primer i povod svake dobrote.
ZAKLJUČAK
Kad bismo ukratko morali da damo odgovor na pitanje – Zašto je Isus morao da dođe na svet i zašto kao beba? Odgovor bi bio vrlo kratak.
Zato što smo pokvarili sve što je moglo da se pokvari do nivoa da ne postoji način da to čovek sam popravi. Izgubili smo život, zarobili se grehom, uništili radost i postali smo sebična, egoistična, ohola stvorenja.
Zato nam je bila potrebna Božja intervencija. Zato nam je bio potreban On u kojem je sve od onoga šta smo izgubili.
On je spreman da to podeli s nama, ako mi želimo da mu predamo svoj život.
Zato je Božić tako važan za nas, jer nas uči da promena počinje bez glamura, bez sopstvene sile, bez garantovane sigurnosti, samo sa čvrstim pouzdanjem u Boga.
Dao nam je Isusa, Spasitelja i Duha Svetoga, koji na čuva, svakodnevno pere naš greh i vodi nas Putem ka Večnom životu u zajednici sa Ocem nebeskim.
Amin!
