PONIZNOST I PROMENA

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, nedeljna služba, 28.8.2016. godine)

Bog ima plan za nas. Za svakog od nas. Možda u ovom trenutku nemate taj osećaj, ali Bog ima plan koji uključuje svakoga, bez obzira na godine, obrazovanje, materijalno stanje, službu, dar ... Jednostavan Božji plan u kome svako, naoružan Božijom silom, može da doprinese slavi Svemogućeg Boga. 
Zato nema potrebe da mi pitamo “Da li i ja mogu da budem uključen?” nego je potrebno da odgovorimo na pitanje “Kad ćeš se potčiniti pod Božije vodstvo?”
Ako ne vidite sebe u tome, nemojte da očajavate, niste sami. Naime, veliki broj hrišćana ima problem sa tim. Takvo stanje nije dobro, ali nije nerešivo. Sve što je u vezi sa nama, ima svoje rešenje u Gospodu.
On razume našu opreznost. Kad je bio kao mi, osetio je sa čime se mi kao ljudi suočavamo i sa čime se borimo. On razume zašto nam je taj Božji plan u izmaglici svakodnevnice koja nas pritiska i, često, primorava da radimo stvari koje ne želimo, ali pretpostavljamo da moramo. On razume da osećamo strahove, neizvesnost, nesigurnost, sumnju, i druge stvari koja nas odvajaju od Boga. 
Da li ste nekad odlazili u krevet, pitajući se sa zebnjom, šte donosi sutra? Da li ste nekad strepeli pored bolesničke postelje, plašeći se trenutka kad će se život ugasiti? Jeste li bdeli, i iščekivali promenu koja će doneti nešto bolje, a onda se razočarali?
Sve to je život koji živimo kad izgubimo iz vida predivnu istinu - da Bog nikad nije odustao ni od jednog od nas, i da nas ništa neće rastaviti od Njegove ljubavi. Kad ta istina nestane, onda na njeno mesto dođu laži (kao što je Nikola prošle nedelje govorio o sedam zlih duhova) samosažaljenje, ponekad gorčina, i osećaj da nismo vredni da imamo svoje mesto u nečemu tako velikom kao što je Božji plan. 
Jedna od radosnih vesti, koju želim da podelim sa vama ovog prepodneva, je - Bog stalno očekuje da zauzmemo svoje mesto i nikad ne zatvara vrata koje nam je jednom otvorio. Neprestano nas poziva nazad u svoje prisustvo, i raduje se svakoj našoj odluci koja nas okreće prema njemu. 

Blagosloveni su oni koji odgovore na taj Božji poziv.
Na žalost ima i onih koji ne žele da se potčine Božijem planu. Tako čitamo u Luka 7:30 “A fariseji i zakonici odbaciše ono što je Bog hteo da učini s njima, i ne primiše njegovo krštenje.”
Znate taj deo Lukinog evanđelja? Jovan šalje učenike da pitaju Isusa da li je On taj ili da čekaju nekog drugog. Isus tada pokazuje sve bogatstvo Božije milosti koja se tih dana izlila na Jevreje, i to je za učenike bilo dovoljno, ali za fariseje ne.
I danas mnogi vide i čuju ono što Isus radi, i ostvaruje delovanjem Duha Svetoga pa ipak, ne žele da se ponize i prihvate ono što Bog ima za njih.
Misle da su dovoljno jaki da mogu da upravljaju životima ljudi. Na žalost, ovih dana, zemljotresi u Italji, svedoče nam o tome koliko smo krhki i nemoćni pred prirodom, a da ne govorim o tome koliko smo tek slabi i mali pred Stvoriteljem te prirode.
Upravo zbog te naše krhkosti, Bog nas poziva da se ponizimo pred Njim i prihvatimo Njegovu volju i vodstvo.

Najteže se poniziti. Zato što poniznost smatramo slabošću, a ne silom. Ali poniznost Bogu, daje onima koji se ponize, osobine kojima ne može da se suprotstavi ništa što je svetovno i ljudsko. Pored pristupa neizmernoj Božijoj sili (“kad sam slab onda sam jak”) onaj koji se ponizi dobija svrhu, identitet, zajedništvo, oproštenje grehe i večni život.

Fariseji su, odbijajući ono što je Bog hteo da učini sa njima, odbacili upravo ovo, za čim su žudeli, ali svojim snagama nisu mogli da dostignu. Bili su zaslepljeni onim što su mislili da imaju, tako da nisu mogli da vide ono što nemaju.
Ta zaslepljenost koštala ih je zajednice sa Bogom.
Ponekad ljudi ne žele da se ponize pred Bogom jer smatraju da im pripada mnogo više od onoga što imaju. To ih dovodi do toga da odbijaju ono što je Bog za njih planirao i rade stvari na svoju ruku. Njihova umišljenost i lažna veličina čini ih neprijateljima Božjim jer se Bog suprotstavlja oholima.

U 2 Moj 10:3 čitamo: “I otide Mojsije i Aron k Faraonu, i rekoše mu: Ovako veli Gospod Bog jevrejski: Dokle ćeš se protiviti da se ne poniziš preda mnom? Pusti narod moj da mi posluži.”
Naravno, faraon nije poslušao. Njegovo protivljenje dovelo je Egipat do katastrofe.
Šta je bio uzrok njegovog protivljenja?
Odbijanje da pusti Jevrejski narod da ide, imalo je politički, ekonomski, društveni i religijski značaj, ali pre svega i iznad svega, faraonova sujeta bila je opasno povređena. 
U političkom smislu, Faraon je bio Gospodar zemlje. On je taj koji je naređivao, on je taj koji se pitao, on je taj kome su svi polagali račune i od koga je sve zavisilo. Nasuprot njemu bili su Mojsije i Aron, robovi, od koji se očekivalo da slušaju a ne da govore.
U ekonomskom smislu, robovi su bili pokretač ekonomije. Bez njihovog besplatnog rada, ekonomija Egipta bi se raspala.
U društvenom smislu, robovlasništvo je bilo prihvatljiv društveni okvir, i puštanje nekoliko miliona ljudi, robova, da odu, sigurno bi pokrenulo društvene promene sa nesagledivim posledicama.
I na kraju, ali svakako ne po važnosti, je religijski značaj. Faraon je predstavljan kao bog na zemlji. On je taj za koga se mislilo da je vrhovno bažanstvo, koje upravlja ovim i onim svetom. Poniziti se pred Bogom koji čak nema ni ime, koji se objavio nekom robu u pustinji, bilo je potpuno neprihvatljivo.

Dakle, sve što je faraon predstavljao bilo je poljuljano. I on je pao. Odbio je da se ponizi i počeo je da iskazuje svoju “moć”. Naravno, njegova “moć” nije bila ništa spram moći živoga Boga, i Egipat je to osetio na svojim leđima.

Mi se često ponašamo kao faraon. Na Božji poziv imamo mnoštvo besmislenih odgovora, opravdanja i uslova. I većina naših razloga, ako želimo da budemo kranje iskreni, imaju koren u našem ponosu. Samo moje JA, može da me natera da tražim opravdanja, i da se usudim da postavljam uslove, kako bih bio poslušan.
Ali, Bog ne želi naša opravdanja, a pogotovo ne uslove, nego jasan i nedvosmislen odgovor.
Bog ne želi da pregovara sa nama, iako ponekad izgleda kao da to čini. Ljudi se često, mole kao da pregovaraju sa Bogom. Koliko visoko se naše JA podigne kad poverujemo da imamo pravo da se pogađamo sa Bogom oko nečega.
Svi znate za Jakova. Ako je iko u Biblji poznat kao dobar pregovarač bio je to Jakov. I dobro mu je išlo neko vreme. Ipak na kraju, kad je propast pretila i njemu i njegovom domu, morao je da se ponizi pred Bogom i traži blagoslov. Ali iz te borbe izašao je obogaljen.
Zar je stvarno potrebno da čekamo da nam se desi nešto loše, da shvatimo koliko je važno da budemo potčinjeni Božjoj volji i Njegovom vodstu?

Čini mi se kao da nismo svesni da mi, u stvari, nemamo šta da ponudimo Bogu, i da nemamo ništa što On već nema u svojoj ruci. Ali naš ego će nas ubediti da imamo, i da je to što imamo toliko vredno da i Bog mora to da ispoštuje. U toj prevari možemo i da umremo, ali Bog nas ne želi mrtve, nego žive i On je sam, lično, umro na krstu, ponižen, zbog toga.

Bog nas poziva da se ponizimo pred njim, ne da bi nas omalovažio, nego da bi nam dao novu snagu, radost, nadu i novi život.
Jakov piše 4:10 ”Budite ponizni pred Gospodom i on će vas uzvisiti.”
Naš život pripada Njemu. On je svoj život položio da bismo mi mogli da živimo novim životom.
Služiti njemu, u stvari znači, proslavljati Njegovo ime svojim životom. Bog neće da nam oduzme ništa što nam je potrebno i korisno. Naprotiv, on želi da blagoslovi ono što imamo, da bismo mogli da budemo so i svetlo ovog sveta. 

Kao što je apostol Petar napisao 2 Pet 1:3 “Kako nam je njegova božanska sila darovala sve što služi životu i pobožnosti, poznanjem onoga koji nas je pozvao svojom sopstvenom slavom i krepošću,”
Dakle, Bog nam je, a i dalje će, obezbeđivati sve što služi životu i pobožnosti.
Možda postoji strah i neizvesnost, možda postoji zebnja ili nesigurnost, ali to svakako nije zbog toga što Bog nešto nije uradio ili neće ili ne može da uradi. Bog je sve spremio i obezbedio. Ako u nečijem životu postoji problem, on se rešava, po meni, odgovorom na dva pitanja “Da li smo uzeli sve što Bog ima za nas?” i “Da li se naše želje poklapaju sa Božjom voljom za naš život?”.
Odgovor na oba pitanje mora biti “DA”, ako želimo da imamo puninu života, po Božijem obećanju.
Kad sam pripremao ovu propoved setio sam se jedne priče o dečaku koji je pokušao da napravi kućicu za ptice. Tri dana se mučio i radio, rezao, krojio daske, spajao i na kraju ništa nije ispalo kako je hteo. Sve se raspalo. Sedeo je i plakao, nemoćan. Otac koji ga je gledao sve vreme šta radi, rekao mu je. “Žao mi je što nisi uspeo. Da li si uradio sve što treba?”
“Da”, rekao je dečak kroz suze “sve sam pokušao.” Otac mu je onda odgovorio “Nisi sve, nisi pozvao mene u pomoć.”
Isuviše često, izostavimo Nebeskog Oca iz našeg života, i onda plačemo nad uništenim delovima koje nismo uspeli da skleplamo zajedno. 

Ipak i pored toga, nekako smo zadovoljni životom koji vodimo. Pitate nekog: “Kako je?” Evo, dobro je. Imam posao i nije loše, i svi smo zdravi. Možemo sebi čak i da priuštimo neke stvari koje neko drugi ne može. Pitate studenta, “Kako je?” evo, dobro je, guram fax, godinu za godinu, extra. Sve dok tata i mama mogu, meni je dobro. Pitate ove malo starije, penzionere “Kako je?” evo dobro je, noge malo ne slušaju, šećer blago povišen, pritisak onako, ali evo, penzijica polako stiže, mala ali sigurno kapne, deca malo sekiraju, i tako.
Super, ha!?
Takav život se onda preslika i na crkvu. “Kako je?” - “Evo, dobro je.” Uglavnom smo redovni nedeljom, deca nam, uglavnom, redovno dolaze na veronauku. Poneko dođe i četvrtkom, a neki čak i utorkom, uglavnom kad se ima vremena, kad nema obaveza na faksu, kad nije neka važna utakmica, ili nema žurke, ili rođendana, roditeljskog, kad nisam umoran, ili kad me ne mrzi. Uglavnom, dobro je.
Da li ste time zadovoljni? Jeste!?
Bog nije! Bog želi više, i od tebe i od mene. On ne želi da naš život bude kao seoska idila. Ptice, cveće, drveće ...
On želi akciju.
Ljudi, hrišćani, širom sveta se bore za život, za goli opstanak. Ginu za svoju veru, za Božiju reč.
Ne mogu dovoljno da se zahvalim Bogu što nas nije stavio u situacije da budemo progonjeni. Ali to ne znači da smo sigurni. Nama je život u opasnosti od mlakosti, od samozadovoljnosti i neaktivnosti. Nama ne treba neprijatelj, dovoljni smo sami sebi.

Vidite, fariseji i književnici nisu grešili tako što nisu dolazili na sastanke zajednice. Naprotiv, oni su bili veoma redovni i istrajni u tome. Kad bismo po tom pitanju bili kao oni, to bi bilo fantastično. Oni nisu grešili u tome što nisu dolazili na molitve, naprotiv voleli su da se mole da ih svi vide. Oni nisu grešili tako što su zaboravljali da čitaju Pismo, naprotiv oni su redovno, istrajno i posvećeno čitali i proučavali Svete spise.
Pa ipak, rekli su Bogu ne. Redovnost i istrajnost nije ih zaštitila od pogrešne odluke da se ogluše na Božji poziv.
Njihova reakcije nije bila posledica toga što nisu znali, nisu čuli ili nisu videli šta je Isus govorio ili činio. Oni su dobro čuli i Isusa, i dobro su razumeli Jovanovu poruku. Ali to što su pažljivo slušali nije ih omelo u tome da odbace Božiju plan. 
Opasno je biti zadovoljan hrišćanskim životom zato što dolazim na svaki crkveni sastanak. Opasno je biti zadovoljan hrišćanskim životom jer znam Pismo skoro na pamet i imam sve beleške svih propovedi u poslednjih nekoliko godina.
Njihov problem, kao najčešće i naš, je to što su bili zadovoljni onim u čemu su bili. Bili su zadovoljni pravilima, zakonom, odredbama i normama, privilegijama i stanjem koje su uspostavili.
Kako je - dobro je. Nećemo ništa menjati.

I zašto bi menjali? Oni su bili elita Jevrejskog društva tog vremena. Priznati da su grešni, ili da su slabi, prosto nije dolazilo u obzir. Svi drugi možda, ali oni ne.
Mi sami često imamo takav stav. Da smo ispravni, da je sve što činimo sasvim dovoljno, da je sve u redu i pravedno, da je to što dajemo sasvim po meri i da pokriva sve što smo dužni. Osećamo nekako da nam pripada da nam neko kaže “Ti si stvarno dobar hrišćanin”.
Prosto nam ponekad dođe da kažemo: “Hvala ti Bože što me imaš.”
Ali, neophodno je potrebno da priznamo da nismo baš tako dobri. Neophodno je da naš greh i nesavršenost priznamo pred Bogom. I pred ljudima. To je teško, ali neophodno.
Sve bi bilo mnogo lakše kad bismo imali hrabrosti da sebe češće sagledamo u ogledalu Reči Božije. Kakvo god da imate mišljenje o sebi, proverite to sa Božjim zahtevima iz Pisma. I budite iskreni, iznenadićete se.
Još više bi nam koristilo kad bismo sebe sagledali kroz živote ljudi koji nas okružuju. Nije greh samo kad govorimo ružne reči, ili ako nekoga ubijemo ... greh je kad ne ljubimo. Greh je kad nismo na korist jedan drugome. Greh je kad jaki ne nosi slabost onog slabog koji, možda, sedi pored njega. Greh je kad služba čeka, a nema ko da je obavlja. To je greh koji treba da primetimo i pokajemo se.

Ljudi koji godinama dolaze u crkvu i godinama slušaju, i mole se, i daju, i služe teško se suočavaju sa zahtevom da ispitaju sebe i da se promene.
Ispitivanje i promena, deo su hrišćanskog procesa rasta. To je način na koji, pod vodstvom Duha Svetog, rastu i napreduju ljudi, zajednice i na kraju celokupno hrišćanstvo.
Vrlo često možete čuti od starijih kako mladi treba da se prilagođavaju njima. Kažu “Ako je bilo dobro pre, dobro je i sad.” ili “Ako je bilo dobro za naše stare, dobro je i za naše mlade.”
To je pogrešno! Iz nekoliko razloga. Prvo, to nije tačno, a drugo, to nije moguće.
I mladi i stari treba da se prilagođavaju jedni drugima. Mladi mudrosti i strpljenju, a stari brzini i elanu. Nastavljati sa starom praksom, samo zato što je to neko radio pre, čak i ako se pokaže da nije loša, neće doneti dobar rod. Ne može se novo vino sipati u stare mehove. Naravno, ne treba praviti promene, samo da bi se nešto menjalo. 
Vremena su se promenila. (I ne, nije bilo bolje, kad smo mi bili mladi. Samo smo bili mladi.)
Iako je Bog ostao isti (jer on je isti juče, danas i sutra), običaji i okolnosti su se promenili. Podsetite se samo svoje mladosti, i koliko je truda trebalo da se promene stavovi koje su imali stariji ljudi u zajednici kad ste vi došli u nju. Od onda se sve promenilo. Sve. Hteli to da priznate ili ne!
U skladu sa promenama Bog deluje u novim okolnostima i za to novo vreme zahteva nove ljude. To ne znači da stare treba odbaciti, ili da je sve što je staro loše, naprotiv.
Ali za danas treba da se desi promena. Ljudi ne mogu ostati istih shvatanja i stavova koje su imali 80 i 90tih, pa i 2000. Moralne i etičke dileme današnjice, savremena nauka, napredak tehnologije i komunikacija, razvoj medicine, političke promene, traže ljude koji će biti sposobni odgovoriti ne sve te izazove. Ne svojom mudrošću nego Božjom, ohrabreni starima, ali ne sputani starinama. Reč Božija ne sme da izađe iz mode, ali je treba mudro koristiti. 

Isto je, kao što je bilo u vreme oslobađanja roblja iz Egipta. Moralo je da dođe do radikalne promene mišljenja i načina života. Na kraju krajeva, Jevreji su se suočili sa Božjim Zakonom, novom civilizacijom. Beduini su postali građani, robovi su postali slobodni.
Pre dve hiljade godina, Isus je doneo promene u svet od kojih se ljudima vrtelo u glavi. Promene koje su u potpunosti promenile sve što se tada smatralo prihvatljivim - počev od religije, filozofije, društva, ekonomije, porodice ... ništa nije ostalo kao što je bilo. Ljudi su morali da se promene, jer je to bio Božji zahtev. 
U savremenom svetu naš život mora da se suoči sa zahtevima koje Bog ima za nas. Mi smo ti koje je Bog pozvao, postavio i ovlastio da stojimo kao svedoci njegove milosti i ljubavi. Mi smo ti koji treba, kao i hrišćani prvog veka, da zastupamo sve što je sasvim drugačije od principa po kojima živi ovaj svet, obasjavajući istinom i dajući božanski ukus vremenu u kome živimo.
I ko je za to podoban - samo onaj koji se potčinjava Bogu.
Od izlaska iz Egipta, do dana o kojem smo čitali na početku, u stihovima koje je Luka zapisao, Jevrejski narod je samo napredovao u okorelosti srca i zapadao sve dublje u religioznost. Istorija Jevrejskog naroda svedoči o posledicama, gubicima, patnjama i nevoljama kojima su sebe izložili zbog toga.
Koliko puta su proroci prenosili Božju poruku, pozivali na promene i poniznost pred Bogom, ali ... odgovora nije bilo.

Nespremnost na suočavanje sa samim sobom i dandanas uzima danak među jevrejima, ali i među hrišćanima.
Farisiji su odbili Jovanov poziv da se krste, što u stvari govori da su odbili da se potčine Bogu. Danas, kad je krštenje deo hrišćanske tradicije, mnogi koji se krste, ipak odbiju da se potčine Bogu. Nisu spremni da priznaju svoje grehe, da se pokaju, da se promene i da žive životom koji Bog ima za njih.

Razlog za to je isti kod svih - i kod faraona, i kod fariseja i kod savremenih hrišćana - ponos.
A ponos se leči samo na jedan način - poniznošću, potčinjavanjem Bogu.
Pošto mi ljudi, uvek, pitamo “Šta dobijam ako uradim nešto?” onda se podsetimo šta dobijamo ako se potčinimo Božjoj volji.
Mt 19:27-30 “Tada odgovori Petar i reče mu: eto, mi smo ostavili sve i pošli za tobom; šta ćemo dobiti? A Isus im reče: zaista vam kažem da ćete vi, koji pođoste za mnom, u novome svetu, kada Sin čovečiji sedne na presto slave svoje, i sami sesti na dvanaest prestola i suditi nad dvanaest plemena Izrailjevih. I svaki koji ostavi kuće, ili braću, ili sestre, ili oca, ili majku, ili ženu, ili decu, ili njive radi moga imena, primiće stostruko i naslediće život večni. Ali će mnogi prvi biti poslednji i poslednji prvi.”
Dakle, ako je ko spreman da se ponizi, da se promeni i prihvati Božije vodstvo, Bog ima mesto za takvoga. I u večnosti i u ovoj zajednici.
Ne moraš da ideš nigde. Ne moraš da ideš ni u Kinu, ni u Afriku, pa čak ni do Borče. Ostani tu i učini da ovo mestu bude dom Božji u kojem se čuju radosni glasovi, među kojima je i tvoj. Učini da ovo mesto bude dom ljubavi, gde se niko neće osećati sam. Učini da ovo mesto bude dom molitve, gde će ljudi moliti, slaviti, zahvaljivati, tražiti mudrost, zastupati jedni druge. Učini da ovo mesto bude dom nade, gde će ljudi dolaziti slomljeni a izlaziti obnovljeni. Učini da ovo bude mesto koje ćeš nazvati svojim domom.

Dozvoli da On učini sa tobom ono što želi da učini sa tobom. Amin!