HRISTOVA VLAST I HRIŠĆANI

 (Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 16. oktobar 2022.)

“Isus uđe u Hram, a dok je učio narod, priđoše mu prvosveštenici i starešine naroda i upitaše: »Kojom vlašću ovo činiš i ko ti je dao tu vlast?«
»I ja ću vas nešto upitati«, reče im Isus, »pa ako mi odgovorite, reći ću vam kojom vlašću ovo činim. Odakle je bilo Jovanovo krštenje? Sa neba ili od ljudi?«
A oni počeše o tome da raspravljaju među sobom, govoreći: »Ako kažemo: ‚Sa neba‘, on će reći: ‚Zašto mu onda niste verovali?‘ A da kažemo: ‚Od ljudi‘, plašimo se naroda, jer Jovana svi smatraju prorokom.«
Zato mu odgovoriše: »Ne znamo.«
Tada im on reče: »Onda ni ja vama neću reći kojom vlašću ovo činim.«” Matej 21:23-27

Ovaj, zanimiljivi, biblijski pasus koji smo pročitali, govorima nam o tome da, ukoliko nismo pod Hristovim autoriteom, naš život vere može da postane veoma razvodnjen. U stvari može da se pretvori u nešto što možemo da nazovemo relgijski oportunizam.

O tome bismo, kao hrišćani, morali da povedemo računa.
Religijski oportunizam, ili narodski rečeno, sve mi odgovara dok mi odgovara, a kad mi ne odgovara onda ću da se preračunam šta mi je bolje, pa ću tako da radim.
Zbog toga se religija predstavlja pa čak i izgleda pobožno, a u stvari je nešto što se suprotstavlja Božijoj vlasti, i najčešće služi iskorištavanju tuđe pobožnost za svoj račun.

U ovom stihovima vidimo da Isus uopšte ne gleda blagonaklono na takve stvari, i to je najvažniji razloga zašto Isus ne želi da da odgovor tako “važnim” ljudima i, najčešće je, razglog zašto naša pitanja i obraćanja Bogu ostaju bez odgovora.
Umesto pitanja o vlasti, položaju, važnosti, zakonu, što sve služi tome da bi se prikrilo ono stvarno važno, potrebna je poslušnost Bogu i njegovim zapovestima.

Ljudi traže od Boga odgovore, traže od Boga da “položi račune”, a da pri tom nisu spremni da polože račun o svom delovanju i ponašanju.

Kao što je to napisao Pavle u poslanici Rimljanima 10:2,3 “Svedočim, naime, za njih da imaju revnosti za Boga, ali ona nije zasnovana na znanju. Ne znajući šta je Božija pravednost i tražeći da uspostave svoju, nisu se potčinili Božijoj pravednosti.”
Dakle, gore od svega je da nemaju, čak ni osnovnu ni ispravnu spoznaju Boga, niti prihvataju Njegovu izuzetnost, a posebno ne prihvataju Njegove odluke.
Sve to zajedno može da se stavi u kontekst neverovanja. Iako reči govore jedno, dela kazaju sasvim nešto drugo.
U poslanici Jevrejima 11:6 objašnjen je temelj odnosa sa Bogom. Naime, tamo čitamo: ”A bez vere je nemoguće ugoditi Bogu, jer ko mu pristupa, treba da veruje da Bog postoji i da nagrađuje one koji ga traže.”

Dakle, ako od Boga tražimo odgovor moramo biti spremni da od Boga dobijemo odgovor, onakav kakav Bog želi da da i da verujemo u to što smo dobili. Bog će nagraditi one koji mu veruju.

Često se dešava, barem meni, da razgovarate se ljudima i oni vam postave pitanja: zašto Bog dozvoljava …ovo ili ono; gde je Bog bio kad se desilo … ovo ili ono; zašto me Bog nije … ovo ili ono.
I najčešće dođemo do toga da nikoga i ne interesuje odgovor, nego žele da, na Boga u koga inače ne veruju, prebace odgovornost za ono za šta su sami odgovorni.
Ali, čak i kad vas ubeđuju da veruju, vidite da je to neki bog koji je tu, barabar sa njima. Osoba koju oni mogu da pozovu na odgovornost i zaprete mu jer se meša u njihove stvari, neko kome treba pomoć da razume, shvati, prihvati ...

Boga nije moguće pozvati na odgovornost. Lepo kaže Jov, koji je ovu istinu sam naučio i to na teži način: “Bog nije čovek kao ja, da mogu da mu odgovorim: ‚Hajde da se sudimo.‘ ... Možeš li u Božije tajne da pronikneš, da dosegneš granice Svesilnoga? Od nebesa su više – šta ti tu možeš? Od Šeola su dublje – šta ti o tome znaš? Od zemlje su duže, od mora šire.” Jov 9:32 i 11:7-9
Ali, ljudi nikako da nauče ovu lekciju.

Ovom događaju u hramu, možemo da pridodamo i razne druge događaje, a jedan od njih je događaj kad je Isus isterao trgovce iz hrama, koje su sveštenici, fariseji i starešine doživljavali kao direktno mešanje u poslove važne za veru i narod, a posebno za verske i za narodne poglavare jer se svako tu pomalo utalio.

Otkud njemu pravo, da uređuje njihove živote?

Ili drugačije, otkud Isusu pravo da uređuje moj život, naše živote.

Mi volimo i uživamo da razmišljamo o Isusu veoma jednostrano.
On nas voli, on nas je otkupio, on se žrtvovao za nas, on nam oprašta, on je sve u svemu naš dobroćudni, uvek nasmešeni Spasitelj sa kojim imamo poseban odnos - što reče jedna sestra - ljubavnu priču.
I sve dok je tako, on je naš Spasitelj on nama služi, na našoj je strani i zadovoljni smo njim. Zar ne?

Ajde malo da pogledamo i drugu stranu.
Ne znam da li ste znali ili primetili da se u Novom zavetu Isus mnogo češće spominje kao Gospod, nego kao Spasitelj.
I to je vrlo jasna poruke za nas. Da bismo mogli da ga prepoznamo kao Spasitelja, u stvari da bi On mogao da postane naš Spasitelj, moramo da ga upoznamo kao Gospoda.

Gospod - znači gospodar, onaj koji ima vlast, koji izdaje naređenja i zapovesti, onaj koji se sluša i čiji se nalozi izvršavaju.
Ako možda niste čuli, evo da znate, u Novom zavetu postoji oko hiljadu zapovesti, naloga, uputstava i usmerenja koje je Isus uputio svojim učenicima. Hiljadu!
A Isus na sve to kaže: “Stoga je svaki koji sluša moje reči i izvršava ih sličan mudrom čoveku koji je svoju kuću sazidao na steni. ... A svaki koji sluša moje reči i ne izvršava ih, sličan je ludom čoveku koji je svoju kuću sazidao na pesku.” Matej 7:24 i 26

I sad, obzirom na to šta znamo možemo da odgovorimo na veoma važna pitanja.
- kako treba da funkcioniše hrišćanstvo koje živimo?
- koji su to principi na osnovu kojih se stvari dešavaju i odvijaju?
Ili, najjednostavnije rečeno - ko je ovde glavni?

Hrišćani mogu, treba i smeju da deluju samo u skladu sa Isusovim autoritetom, u Njegovo ime, po Njegovim uputstvima.
Taj autoritet se odnosi na sve što verujemo, činimo i jesmo. Do te mere da, čak i ne živimo sami od sebe, nego silom Isusa Hrista koja je, Duhom Svetim, u nama.
Tako neophodnost da radimo u ime Božije i tako ispoštujemo autoritet Isusa Hrista nad svim što jeste, prevazilazi dužnost i postaje nasušna potreba novog života koji živimo. Jer ako to ne činimo, prestaćemo da živimo.

Dakle, raznorazni prepodobni, presveti, pontifexi koji povezuju narod sa Bogom, koji se ljudima čine kao izvor autoriteta, čija reč se bespogovorno sluša, češka uši - ne dolaze u obzir.

Jedino Isus ima svu vlast u vezi sa verovanjima i praktikovanjem hrišćanske vere.

Pre nego što je vaznet na nebo, Isus je rekao učenicima da bi ih ohrabrio “»Data mi je sva vlast na nebu i na zemlji.” (Matej 28:18).
Ali ovo nije samo ohrabrenje, ova objava je Isusova zaostavština za sve Hristove učenike i sledbenike do današnjih dana. Tačka od koje se polazi i kojoj se uvek vraćamo.
Ona nam govori, da od Onoga kome je data SVA (celokupna, sveobuhvatna,) vlast dobijamo i SVE što nam je potrebno na život u svetu i nakon sveta.
Kao što je to napisao Petar u svojoj drugoj poslanici 1:3: “Njegova božanska sila darovala nam je sve što je potrebno za život i pobožnost kroz spoznanje Onoga koji nas je pozvao svojom slavom i dobrotom.”

Spojimo sada, u našoj glavi, našem srcu i našem životu, Gospoda sa Spasiteljem.

Dakle, novo rođenje, nova priroda, novi identitet, poslanje, spasenje, večni život, darovi, služba, zajedništvo, sve je u rukama onoga koji ima vlast da time upravlja.

Otkud Isusu ta vlast?
(Nisu samo ovi iz stihova zainteresovani, nego i ja.)

Filipljanima 2:6-11 “On, koji je u Božijem obličju, nije smatrao plenom svoju jednakost s Bogom, nego je samoga sebe učinio ništavnim uzevši obličje sluge, postavši sličan ljudima.
I kada je po spoljašnosti postao sličan čoveku, ponizio je samoga sebe postavši poslušan do smrti, i to smrti na krstu. Zato ga je Bog i uzvisio na najviše mesto i dao mu ime iznad svakog imena, da se na Isusovo ime savije svako koleno na nebu i na zemlji i pod zemljom, i da svaki jezik prizna da je Isus Hristos Gospod, na slavu Boga Oca.”

Isusova vlast je božanska - pripada mu, obznanjena je, preuzeta i zaslužena.

E sad, takav Isus, sa svim svojim aturitetom onoga koji može sve da čini sa neograničenom vlašću, želi da to čini preko onih koje je pozvao - vas i mene.
Otud zapovest.
“Zato idite i sve narode učinite mojim učenicima, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da se drže svega što sam vam zapovedio. I evo, ja sam s vama svakog dana, sve do kraja sveta.” (Matej 28: 18–20)
Reč “zato” (ili stoga) nam objašnjava da je Hristova vlast, kojom deluje, pokretač celokupnog dela koju hrišćani treba da čine - svugde, svakome, svagda, - noseći na sebi autoritet onoga koji nas je poslao.

Taj autoritet je nepromenljiv i večan kao i život koji je u Bogu.

Vratimo se na spasenje. Novi zavet na više mesta pokazuje vezu između spasenja i Isusove vlasti. Npr. u Jovan 14:6 čitamo: “Ja sam Put, Istina i Život«, odgovori Isus. »Niko ne dolazi k Ocu, osim kroz mene.”

U Delima 4, Petar iznosi jednu od najlepših i najjačih odbrana hrišćanske službe i Hristovog autoriteta. Naime, on i Jovan su “privedeni” od strane verskih lidera, zato što su izlečili prosjaka ispred hrama, i dešava se ono što jevrejske vođe nisu očekivali jer “Tada im Petar, ispunjen Svetim Duhom, reče: »Poglavari i starešine naroda! Ako smo danas pozvani na odgovornost zbog dobrog dela učinjenog bolesnom čoveku, čime je on izlečen, onda znajte svi vi i ceo izraelski narod: ovaj stoji pred vama zdrav zahvaljujući imenu Isusa Hrista Nazarećanina, koga ste vi raspeli, a koga je Bog podigao iz mrtvih. On je »‚kamen koji ste vi graditelji odbacili, koji postade kamen ugaoni.(Ps 118,22) I nema spasenja ni u kom drugom, jer ljudima nije dato nijedno drugo ime pod nebom kojim treba da se spasemo.” (Dela 4: 8–12).
Jevrejskim vođama je bio jasno pod kojim autoritetom Hristovi učenici deluju, i zabranili su Petru i apostolima da govore i uče u Isusovo ime, naravno tu pretnju potvrdili su batinama.
Da li su uspeli da ih zaustave? Naravno da ne!
“Tada Petar i ostali apostoli odgovoriše: »Treba se pokoravati Bogu pre nego ljudima.” Dela 5:29.

I tako je delo raslo, i Reč se širila ne samo među Jevrejima nego i na neznabošce - kao što to čitamo u Delima 10, o dešavanjima sa Kornelijem. Iako je bilo mnogo pitanja, Petar je prepoznao Isusov autoritet i naredio da se svi krste u ime Isusa Hrista.

Vidite, ponekad nam neće biti sve jasno u vezi Božijeg dela, ponekad će ostati neka neodgovorena pitanja, neke nedoumice, možda čak i sumnje, možda i borbe u nama između onoga šta mi mislimo da jeste i onoga što treba da se uradi. Ali, Božija reč predstavlja Isusov autoritet i Duh Sveti će nas uputiti u svu istinu, i to je jedino šta moramo da sledimo.

Novorođena crkva nastavila je, nezaustavljivo, da se širi rimskim carstvom zahvaljujući tome što se pozivala na Hristov autoritet, a ne na ljude.
Verujem da ste čitali prvu poslanicu Korinćanima i o razdorima koji su tamo nastali i Pavlovo ozbiljno prekoravanje crkve da niko ne treba da se stavlja pod ime nekog čoveka, nego samo pod Isusovim.
Takov frakcijašenje obezvređuje Isusov krst, i zaustavlja Božije delo.

Razmislite o ovome i situaciji u kojoj se danas nalazi hrišćanstvo.
Pavle se veoma oštro suprotstavio bilo kakvoj praksi stavljanja pod bilo koje ime sem Isusovog, a radilo se ipak o “velikim” imenima hrišćanstva - Petar, Pavle, Apolos ...
Ipak, u savremenom hrišćanstvu nemate skoro ni jedan veliki misijski pokret koji ne nosi ime svojih osnivača - Bili Grejm, Beni Hih, Branham, Ostin, Woren, Vujičić .... i tako dalje.
U pravoslavlju sve crkve stoje pod imenom svoje nacije ili svojih osnivača - kao svetosavlje, npr.
Rimokatolicizam stoji pod funkcijom pape, sa vlašću koju ni jedan čovek ne bi smeo da ima.
Kako to, kad Novi zavet gleda negativno na takve stvari?

Da li je to, bilo ko od njih, bez obzira kako velik bio, doneo nekome spasenje, da li je iko od tih velikih umro za nekog (pre bi se reklo da dobro živi od onih za koje je Hrist umro), da li iko od hrišćana pripada nekome od njih ili svi pripadaju Hristu, a oni su oni samo “bezvredne sluge koje su učinile šta su morale”? Mnogo je pitanja, i svakim danom sve ih je više.

Već na samom početku oni koji su išli pod autoritetom Isusa Hrista, uvideli su opasnosti koje slede iz toga da autoritet u našim životima preuzme neko drugi sem Isusa Hrista.
Možda izgleda dobro, možda zvuči dobro, možda deluje dobro, ali sasvim sigurno kraj svakom takvom putu ne dovodi ljude u spasenje, nego daleko od njega.

A spasenje je dar koji je Hrist došao da donese ljudima. Svim ljudima.
Ipak, iako je dar spasenje globalna pojava ono ne pripada svakome, već samo onima koji su sebe stavili pod Hristovu vlast, koji su poslušni “svemu što je zapovedio”.
Šta je to SVE, saznajemo čitajući Pismo i prihvatajući vodstvo Svetoga Duha da prepoznao sve ono što Isus govori.

Biti učenik (ne đak) znači biti sledbenik učitelja, onaj koji se uči i prenosi dalje učiteljeve stavove.
Dakle, poslanje hrišćana je da od ljudi načine sledbenike Hristove, ne svoje ili naše učenike, ne đake koji je revnosno reprodukovati stečeno znanje, nego Njegove učenike, one koji će dalje širiti istinu o Njemu i Njegovom delu.

Treba da načinimo one koji će biti kao oni koje opisuje apostol Pavle u poslanici Kološanima, 3:17 “I što god da činite rečju ili delom, sve činite u ime Gospoda Isusa, zahvaljujući Bogu Ocu kroz njega.”

U svetlu svega ovoga možemo da kažemo samo ovo: hrišćani treba da žive kao novi ljudi, koji će činiti stvari za koje su pozvani i raditi tamo gde su poslani. Ma šta to i gde god to bilo.

I šta god da se desi, hrišćani mogu da se vrate na tačku gde sve počinje, na Isusove reči - »Data mi je sva vlast na nebu i na zemlji. ... I evo, ja sam s vama svakog dana, sve do kraja sveta.”” (Matej 28:18,20).

I naš Gospod i Spasitelj će održati svoje obećanje.

Amin!