BOŽIĆ

Kako je dobra prilika što smo večeras mogli da se okupimo i slavimo rođenje našeg Boga i Gospoda Isusa Hrista. Kako je divno slušati glasove koji pesmom šire radosnu vest o ovom događaju. Meni srce igra od radosti jer, ovo i jeste prilika kad treba da osetimo svu radost zbog odluke našeg Boga, da nas obasja neverovatnom milošću i iskaže nam neopisivu ljubav, kroz svoga Sina Isusa Hrista.

Ipak, i u ovom lepom događaju mnogi nalaze svašta negativno, od toga da niko ne zna tačan datum kad je Isus rođen, pa do toga da je sve drugo važnije u ovom prazniku sem Isusa.

Zbog toga bih želeo malo da osvetlim šta Božić jeste, a šta nije, i zašto bismo trebali da ga proslavljamo.

Da li Isus rođen 25. decembra? Nikad niko to nije tačno utvrdio. Bog nam, u Svetom pismu to nije otkrio, pa onda to i ne možemo sa sigurnošću znati. O razlogu zašto Bog nije objavio datum rođenje Isusa Hrista možemo samo da nagađamo. Mislim da razlog leži u tome što sam događaj prevazilazi svaki datum. Rođenje Isus Hrista je vanvremensko, neponovljivo i različito od svega što se ikad desilo. Svako čudo zapisano u bibliji može da bude ponovljeno, ali čudo rođenja iz Vitlejemske štale, ne može se i neće ponoviti.   

***********

Istorija nam kaže da, prvi hrišćani nisu slavili Božić sve do IV veka (u izvorima dokazana godina 336.) i to u Rimu. Do danas nije baš jasno zašto se Božić slavi 25. decembra,  ali prevladava mišljenje da je to zbog toga što se tada u Rimu još uvek slavio praznik povodom rođenje boga Sunca. Pretpostavlja se da je crkva, želeći potisnuti taj mnogobožački praznik, tada počela slaviti rođenje Isusa Hrista. Ali to je samo pretpostavka, sa kojom se možemo složiti ili ne.

I u mnogim drugim delovima, tada velikog carstva, neznabožački običaji iz tog perioda godine, pretvoreni su u hrišćanske praznike. Danas mnogi odbijaju da slave Božić, upravo iz tog razloga - kažu to su to paganski običaji i hrišćani ne treba da ih slede ili da svoje praznike poistovećuju sa njima.  

Ali, pitam se? Zar naši preci i sami nisu bili pagani pre nego što su postali hrišćani? Pa zašto se mi onda i dalje identifikujemo sa njima, zašto smo onda i dalje hrišćani, zašto još uvek nosimo njihova prezimena, nasledne osobine i drugo - kad su oni bili pagani. Ako smo dosledni, nećemo da se dotičemo ničeg što je pre bilo pagansko, čak iako je promenjeno i sad je preporođeno hrišćanstvom. Ali, nismo baš toliko dosledni!   

Verujem da je sasvim normalno, što se praznici, kao što je ovaj, proslavljaju baš u vreme starih praznika. Reč nas uči i kaže "Gle, staro je prošlo, nastalo je novo." (2.Korinćanima 5:17) . Kao što smo mi novi ljudi posvećeni Bogu, tako su i naši praznici posvećeni tom istom Bogu.   

Šta ima prirodnije nego da praznik koji se slavio kao pobeda novog sunca, postane praznik pravog, istinitog i svemogućeg Boga, koji svojom slavom i svetlošću čak i to novo Sunce čini tamnim. Zar nas tako ne uči pismo "I tom gradu nije potrebno sunce, ni mesec, da mu svetle, jer ga slava Božija obasja, i Jagnje je njegovo svetlilo." Otkrivenje 21:23

To jagnje, je Onaj rođen u štali iznad Vitlejema. Njegovo rođenje zasenilo je sve što je ikad postojalo na svetu, i obasjalo ga svojom svetlošću, dalo mu novi život i pravi smisao.

Zar onda, rođenje Onoga koji je Stvoritelj Sveg Svemira, Bog nad Bogovima, Gospodar nad Gospodarima, ne treba da zaseni sve praznike, događaje, zablude i pogrešene objave i da uspostavi nešto sasvim novo, svetlije, uzvišenije i svetije? Zar onda, to Novo ne treba da zameni staro? I ne samo da ga zameni, nego da ga u potpunosti izbriše.

Ostali su tragovi, kažu neki. Skandinavci još uvek ovaj praznik zovu Jul, i među britancima taj naziv je sinonim za Božić. Kažu posvećeno je to nekom bogu Toru, palili su se julski panjevi, kod nas ih zovu badnjaci, i verovalo se da koliko varnica iskoči iz panja koji gori, toliko će svinja i goveda biti u toj kući.

Ali panjeva u Skandinaviji više nema, iako poneke domaćice još uvek spreme panj tortu, preliju je čokoladom da što više liči na drvo; Tor je postao ličnost iz stripa i holivudskih filmova.

Ovde kod nas, ponegde gori neki badnjak, slama sve ređe šušti pod nogama ukućana, ponegde se lomi česnica. Kažu vezano je to za Pana i neke slavenske bogove. Ali, Pana se više niko i ne seća. Sećanja su preoblikovana novim doživljajem, lažni bogovi ustuknuli su pred Istinitim, kao što tama ustukne pred svetlom.  

Praznik rođenja Isusa, sina Marijinog, Pomazanika Božijeg, kome pripada sva slava i čast uzdigao se iznad svih sećanja i običaja. Onaj čije rođenje slavimo, svojom dobrotom daje nebrojeno puta više varnica blagostanja, nego što može da izađe iz svih badanjak ikad zapaljenih. I to blagoslove primamo, ne zato što ćemo ili nećemo zapaliti badnjak, ili ukrasiti božićno drvo, nego zato što je naše srce zahvatila vatra njegove ljubavi i obasjala nas novim svetlom u kome nema ni trunka tame.       

Dakle, na svakom mestu, gde se, da li pod izgovorim običaja, da li iz koristoljublja ili sa iskrenom željom, proslavlja rođenje Isusa Hrista, otvorena su vrata blagoslova, radosti, novog početka, zahvalnosti, ljubavi i mira.

******

Njegovo rođenje protreslo je sve stubove na kojima je svet do tad stajao.  

Irod je u svojoj palati kipteo od besa, i drhtao od straha, pred onim koji se rodio u krajnjem siromaštvu, jer je to siromaštvo bilo bleštavije od sveg bogatstva koje je Irod mogao i da  zamisli, a nemoć, tek rođenog deteta, nadilazila je svu sila njegovih i rimskih legija. Pobeđen, ogorčen i ljut, poslao je ubice da ga oslobode pretnje. Umesto da se pokloni svemogućoj Božjoj volji on je pokušao da se bori sa Bogom, i izgubio je tu bitku.   

Kao što je bilo tada, tako i danas, imamo mnogo onih koji gaje u svom srcu neprijateljstvo, ogorčenje, strah i bes protiv Isusa, jer su ubeđeni da će on srušiti sve njihove snove, planove i bogastva; da će zbog njega ostati bez moći i slobode.

Ali Isus ne želi da ruši, nego želi da gradi; ne želi da budemo slabi nego da budemo silni; ne želi da budemo siromašani, već da se obogatimo životom. 

Pismoznanci, fariseji i  sveštenici, bili su zatečeni istinom koju su propustili da vide. Ono što su celog svog veka čekali i najavljivali, desilo se mimo njih, i mimo njihovih ceremonija i službi i obreda. Onaj koji je rođen daleko van Jerusalima i hrama, celog svog života, ukazivaće na njihove zablude, lutanja, formalizam, tvrodvratost, mrtvilo.  Umesto da se poklone pred sveobuhvatnom Božjom mudrošću, oni su pokušali da je sakriju, omalovaže, banalizuju.

I danas ima mnogo onih koji svetovnu mudrost stavljaju ispred Božije, negiraju Hrista, ljuljaju se od nauke do nauke - skupljaju od svega pomalo i na kraju ne dobiju ništa, ili se nepokolebljivo drže zabluda i običaja, hvale se cermonijama, bleštavim obredima i važnim službama. U svojoj ispraznosti propuštaju ono najvažnije – ljubav – neizmernu, blagu, strpljivu, poniznu, punu razumevanja. 

Ljubav, koje prevazilazi sve formalnosti, obrede i službe.  

Tu su bili i mudraci, koji su proučavli dešavanja među zvezdama, Božjoj neverovatnoj i beskonačnoj kreaciji, kojoj se divimo i koja u nam izaziva osećanja obožavanja i spoznaje svoje malenkosti u odnosu na neizmernu Božju veličinu. Ono su bili oduševljeni saznanjem da je rođen novi car, novi član carske kuće, novi vladar koji će zameniti Iroda. Požurili su da mu se poklone donoseći mu darove koje su smatrali dostojnim cara.

U njima vidimo one koji traže i odgonetaju, tumače i proučavaju, i nalaze ono što traže, ali ne podignu svoje oči ni metar iznad zemlje iako sve vreme gledaju u zvezde. Sve ono što nauče i steknu, čemu se dive i klanjaju, izgube jer im je srce vezano za zemaljsko a ne za nebesko. Njihove namere nisu loše, niti su postupci za osudu, ali ne ostaju sa Hristom jer uvek ima nešto novo na vidiku, nešto zanimljivo i izazovno.  

Naše ljudsko i sebično sprečava nas da uživamo u onome što nam je Bog pripremio. Jedina prepreka koja može da zaustavi Božju, bezuslovnu ljubav i milost, je ona koju mi samo postavimo.

Ako nema tih prepreka koje mi postavimo, govori nam rođenje Isusovo, Bog sve ostalo može i hoće prevladati da bi učinio mogućim da budemo sa njim, da On bude sa nama - Emanuel.

******

Pavle je stajao na Marsovom brdu u Atini i govorio okupljenim ljudima: “Atinjani, po svemu vidim da ste vrlo pobožni. Prolazeći, naime, i posmatrajući vaše svetinje našao sam i jedan žrtvenik na kojem je bilo napisano: »Nepoznatom Bogu«. Što vi, dakle ne poznavajući poštujete, to vam ja objavljujem.” Dela 17:22,23

Ovo je prizor Božije mudrosti koja se iskazala kroz jednog, odanog i gorljivog, svedoka za živoga Boga, koji je umeo i hteo da iskoristi priliku da posvedoči za ono čemu ljudi teže a ne umeju da prepoznaju.

Mi imamo istu tu priliku da, u vreme božićnih praznika, stojimo i govorimo i svedočimo za istinitog Boga.

Zar u tome treba da nas ometaju badnjaci, božićna drvca, deda mrazovi, komercijalizacija i pokušaj ljudi da sve prodaju i na svemu zarade? Zar to treba da smeta našem svedočanstvu? Zar istina koju donosimo nije veća od svega toga?

Pa kad već imamo priliku koristimo je – svojim slavljenjem, pesmom  i rečju, hrabro i odvažno, puni razumevanja i ljubavi za one koji će nas slušati, govoreći onako kako je apostol Pavle govorio – prepoznajemo vašu pobožnosti, i vaše ukrase i svetla, i badnjake, i položajnike i svečanu trpezu, i kroz sve to i preko svega toga objavljujemo vam – Isus je rođen. Postao je čovekom jer nas toliko voli, da se odrekao  toga što je jednak Bogu, pa je postao kao i mi. Rodio se u štali, da bi ovom svetu doneo svetlo, i slavlje, i blagostanje i radost i mir koji prevazilazi svaki um – sve ono što ljudima nedostaje i za čime žude.   

Kad se On rodio, anđeli su pevali, nebo je slavilo. Vest je objavljena – RODIO VAM SE SPAS.

Spas od svega – od tuge, od bola, od siromašnog života, od nepravde, od samoće i nemira.

A za njega čak nije bilo ni mesta u gostionici. Štala je morala da mu bude dobra.

Kažu – rodio se mali Bog, Božić! I to neke sablažnjava i brine i čini da je sve ovo odbojno i neprihvatljivo.

To govore i sablažnjavaju se oni koji ne razumeju u potpunosti Boga u kog veruju.

Zar ne vide, nije se rodio mali Bog, već je veliki, Sveprisutni Bog uzeo obličje sluge da bi lično iskusio sve što je svako od nas prošao. Bog je tako velik, da se nije plašio da postane najslabiji od svih. To je veličina velikih – da se ne boje da postanu mali, kako bi mali mogli da postanu veliki.  On je postao slab da nam kroz tu slabost pokaže svu Silu svoga bića. Postao je slab da bi mogao da saoseća sa našim slabostima.

Naše slabosti nisu prepreka njegovoj moći. Apostol Pavle piše u poslanici 2.Kornićanima 112:10 “Kad sam slab onda sam jak. “ Kako se njegova slabost pretvorila u jakost? Tako što se Božja sila naselila u njemu i dala mu snagu da se suoči sa preprekama i iskušenjima na svom putu.

Jaki smo kad priznamo da smo slabi, zato što je Bog jednom bio slab i može da razume naše slabosti i da ih promeni.   

******

U svetu u kojem živimo, Isus je centralna figura! Znam da se mnogi ne bi složili sa ovim, ali to je istina. Niko nije ravnodušan prema njemu – ili ga mrze ili ga vole, ali niko nije ravnodušan.

Takav je odnos prema njemu od samog početka.

Od trenutka kad se, još nerođen pojavio na kapijama Vitlejema, kad nije bilo vrata koja bi se otvorila da prime njegovog oca i majku na konak, pa do trenutka kad je izdahnuo na krstu, Isus je imao neprijatelja koji su mu radili o glavi. Mnogo puta, od najranijeg detinjstva pa do vremena kad je hodao po Galileji i Samariji – učeći, lečeći i hraneći narod, mač je visio nad njegovom glavom, a kamenje je bilo spremno da poleti prema njemu.

Tako je i danas odnos prema njemu i onima koji svedoče za njegovo ime.

Ipak, kao što je opasnost bila sastavni deo svakog njegovog dana, tako je uvek i na svakom mestu Bog pronalazio one koji su bili spremni da pomognu, čuju, prihvate, ili jednostavno potvrde Njegov božanski autoritet.

Tako i danas Bog pronalazi one koji su spremni da prihvate Isusa u svoj život. Imaš li ti tu želju večeras – ne oklevaj, On je zbog toga rođen.

Pastiri, obični i jednostavni, prvi su saznali za Isusovo rođenje. Videli su mnoštvo anđela, čuli pesmu sa neba i objavu Božanske milosti. Odmah su, bez mnogo premišljanja, računanja, sagledavanja,  pošli da vide ono o čemu su slušali. Oni su prvi koji su slavili rođenje Hristovo.  

Koliko nam je svima potrebna ta odlučnost da se odazovemo na Božji poziv i učinimo ono na što smo pozvani!

******

Kažu, sve se pretvorilo u trpeze pune hrane i pića, sve se drugo radi a Isus je u drugom planu.

Zašto smetaju trpeze pune hrane i pića, i veselje, i pokloni i sva ta užurbanost i naizgled raskoš?

Kad čovek ili žena nađe osobu sa kojom želi provesti ostatak života, oni naprave veselje, pozovu prijatelje, napune trpeze, obuku svečana odela, provesele se i svoju radost podele sa najbližima. Daruju jedni druge.

A njihova zajednica će trajati, u najboljem slučaju, dok ih smrt ne rastavi.

Pa kad takva veselja prave ljudi da bi proslavili početak zajedničkog života koji ograničeno traje, kakvo tek veselje treba da pravimo mi koji smo upoznali Hrista?

Mi smo pronašli osobu sa kojom, ne samo da ćemo deliti ovozemaljski život, nego osobu koja je sama suština našeg života.

Na Božićni dan proslavljamo rođenje Onoga sa kojim ćemo biti venčani, ne za brak, nego za neraskidivu vezu života koju ni smrt ne može da rastavi.

Jer ko se venča sa Hristom za njega konačnost nestaje, smrt gubi pobedu, a ostaje večna neprolazna veza.  

Kao što je apostol Pavle napisao Rimljanima: „Jer znam jamačno da ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnjost, ni budućnost, ni visina, ni dubina, ni druga kakva tvar ne može da nas rastavi od ljubavi Božije, koja je u Hristu Isusu, Gospodu našem.“ 8:38,39

Ništa nas neće rastaviti od Njega.

I zato mislim i verujem, koliko god svetla da upalimo, koliko god ukrasa da stavimo, koliko god da napunimo naše trpeze, koliko god dobra da podelimo sa nekim, kakve god poklone da podelimo, kako god lepa odela da ubučemo, koliko god sa veseljem slavili, i kako god bile svečane naše pesme, još uvek to neće nadmaštiti lepotu i sjaj praznika, rođenja našeg Isusa Hrista.

Ohrabrujem vas i pozivam, da vaša lica zrače radošću, da vaši domovi odišu praznikom, da vaši govori budu blagi i zagrljaji topli. Da budete domaćini koji će pokazati sve blagodati kojima ste blagosloveni.

I da svima i na svakom mestu objavljujete – Hristos se rodi!!

MILOST, DELA I MEFIVOSTEJ (Efescima 2:4-10; 1.Sam 28:6 - i 2.Sam 9)

MILOST, DELA I MEFIVOSTEJ

Efescima 2:4–10

Stari zavet je deo naše biblije, deo poruke koju je Bog ostavio svom narodu, ljudima koje toliko voli da je i svog jedinorođenon Sina dao za njihovo spasenje.

Ponekad zanemarujemo taj deo biblije jer nam ne prija opis neke bitke, ili uništenja, neka nabrajanja ili nešto sasvim drugo. Ipak ono što nam je Bog objavio o vremenu pre dolaska Isusa Hrista podjednako je važno kao i ono nakon njegovog prvog dolaska.

Ponekad u knjigama SZ nalazimo predivne priče koje tako jasno i slikovito objašnjavaju ono o čemu nam kasnije NZ govori. Večeras ćemo govoriti o jednoj takvoj priči.

Od svog početak, pa do kraja, bibljia nam govori o našem spasenju, identitetu i svrhi postojanja. Na ovaj ili ona način, Bog nam govori o tome, pripremajući nas za konačni i večni sastanak sa Njim.

Kad čitamo poslanicu Efescima, kao da smo našli na jedan deo pisma, u kome je sve skupljeno i jasno rečeno na ovu temu.

Jedan deo ove poslanice, ovaj u 2:4-10 posebno je važno da razumemo.

Ovde Pavle govori i tri stvari, o spasenju, o milosti i o dobrim delima.

Inače, ovo troje je nešto što je veoma teško objasniti ljudima kojima svedočite, pa, ponekad, čak i onima koji su verni.

Iako je jasno da smo spaseni po milosti, da je to Božji dar, ne po delima kako niko ne bi mogao da se pohvali, ipak su dela vema važna u našem životu. E, tu kod dela nastaje problem. Veoma često ljudi imaju problem, da povežu ove dve stvari – milost i dela – pri čemu su nam dela najveći problem.

Nama ljudima je jako teško da prihvatimo istinu o milisti. Ali, to je zbog toga jer mešamo pojam milosti i milostinje. Ipak, o tome ćemo nekom drugom prilikom.

Stalni imamo osećaj duga, potrebe da nešto damo za uzvrat ako smo nešto dobili i tako ulazimo u začarani krug iz kojeg nema izlaza. Taj osećaj duga stvara osećaj krivice, krivica osećaj stida, stid osećaj nemoći, nemoć obehrabrenost ...

Pa kako onda da pomirimo milost i dela, da i nama bude jasno i da drugima možemo da objasnimo.

Želim da nađemo Božji odgovor, i to na najneobičnijem mestu u Bibliji, a to je život jednog ubogog čoveka po imenu Mefivostej. Da nema Boga, tog čoveka se niko nikad ne bi setio. Ipak, očigledno je da su Bogu važni svi ljudi, čak i oni koji su drugim ljudima potpuno nevažni. Njegov život i ono što je Bog učinio sa njima mnogo snažnije objašnjava ono o čemu Pavle govori, nego i jedan drugi tekst u bibliji.

I. “MILOŠĆU STE SPASENI”

Počinjemo sa prvom istinom zapisamom u 8 stihu. Milost je najednostavnije opisati kao "nezasluženo dobro koje nam Bog daje". To je nešto do čega sami ne možemo da dođemo jer smo mrtvi zbog greha. Boh gleda na nas onakve kakvi smo i svejedno nas voli.

Mefivostej je bio Jonatanov sin, koji je bio Saulov sin, koji je bio car Izraela. Pred kraj Saulovog života, Samuilo koji je bio njegov, nazovimo to mentor, je umro i sahranjen je. Zatim se on sasvim okrenuo od Boga. Filistejci su nadirali u Izrael, i zaposeli su neke gradove. Saul je tražio pomoć, savet, uputstvo, ali nije imao više kome da se obrati. Čitamo u 1. Samuilovoj 28:6 i dalje. Pokušao je da se moli Bogu, ali Bog mu nije odgovarao. U očajanju od sluge je tražio da mu nađe vračaru, da mu prizove mrtvog proroka. U tome je i uspeo, video je mrtvog Samuila, ali je sa tim viđenjem dobio je i smrtnu presudu. Istog, dana on i njegovi sinovi bili su mrtvi, kao što mu je prorok i rekao. Sve to, desilo jer se okrenuo od Boga, pa se Bog okrenuo od njega, i sve je otišlo u propast.

Iza Saula nije ostao niko ko bi ga nasledio, sem Jonatanovog sina Mefivosteja, koji u vreme tih događaja imao samo pet godina. Njegova dadilja, čuvši šta se desilo sa njegovim ocem, dedom i stricem, se toliko uplašila da ga je, dok je bežala sa njim u naručju, ispustila i on je, jadan, polomio obe noge. Tako je, Mefivostej, em što je izgubio mugućnost da nasledi tron i što je morao u izgnanstvo, postao bogalj za čitav život. Odveli su ga zemlju Lodevar. To je polupustinjska, besplodna, siromašna i nikome interesantna zemlja. Pravo mesto za nekog ko čitavog života treba da se krije. Tu je on živeo u strahu da će David, ipak jednog dana saznati gde se nalazi i, da će poslati nekog da ga ubije. Pored toga bio je u neimaštini, slab, obogaljen i nemoćan da promeni bilo šta.

Nevolja sa nama ljudima je to što smo Adamovi sinovi. Kad je on pogrešio, otvorio je vrata grehu, pa su i generacije nakon njega postale otvorene za greh, a sa grehom došla je i smrt. U prvoj poslanici Korinćanima 15:22 apostol kaže "Jer kao što u Adamu svi umiru, tako će i u Hristu svi oživeti.", a u poslanici Rimljanima 5:19 "Jer kao što su neposlušnošću jednoga čoveka mnogi postali grešni, tako će i poslušnošću jednoga mnogi postati pravedni." Adamovim postupkom greh je ušao u svet, i ako što je Adam sagrešo tako i mi grešimo, pa smo i mrtvi zbog svojih greha. Ali nije posledica greha samo smrt. Naime, odvojeni od Boga, osiromašeni smo i slabi, nemoćni da promenimo bilo šta u životu što bi dovelo do promene našeg odnosa sa Bogom.

Nije Mefivostej živeo u Lodevaru samo u izgnanstvu, nego i u pobuni. Kad biste pitali Mefivosteja šta misli o Davidu, verujem da bi ste dobili samo reči gnušanja i mržnje. Zašto je on mrzeo Davida? Nije ga čak nikad ni upoznao, nikad nije imao nikakav posao sa njim. Zašto nije otišao i stavio se u službu caru? Njegov stav i mišljenje u potpunosti su oformljeni od strane onih koji su ga čuvali i živeli sa njim. Njegov deda je govorio da je David loš, oni koji su ostali iz te kuće ponavljali su njegove reči, i Mefivostej je proveo ceo život u laži koju je nasledio.

Znate li zašto ljudi danas ne veruju u Boga ili zašto su tako očajnički religiozni? Pre svega zato što veruju u laži oca laži koji kaže "Nemojte da verujete u Boga, on samo kvari zabavu, i želi da vam uskrati svu zabavu ovog života, i da budete sterilni i dosadni." To je laž, jer poslednje što Bog želi je da budemo sterilni i dosadni.  

Veruju u laži koji su im preneli njihovi očevi i dede, koje su opet došle od oca laži "Naša religija čuva našu naciju, ako nisi pravoslavan nisi srbin, mi smo jedina prava vera ..." To je laž, Bog kaže da u Njemu nema ni jevrejina ni grka, roba ni slobodnjaka, ... poslednje što Bog želi je da se delimo po naciji, kulturi, društvenom položaju ...

Veruju u laži humanizma, građanskih sloboda, ... To su sve laži. Bog ne gradi po pravdi, već Svoje Carstvo na osnovu svoje pravednosti; Bog ne podržava homoseksualce; ne blagosilja rasturanje brakova; ....

Mefivostej je živeo u apsolutnoj mizernosti u izgnanstvu zbog laži kojima je bio napojen. 

Znam mnoge ljude koji i dalje žive u pobuni protiv Boga zbog toga što veruju u laži koje se govore o Nebeskom Caru. Ne veruju da je Bog dobar. Ne veruju da On želi da im da najbolje što ima. Zato je Mefivostej živeo na takav način u izgnanstvu, jer je verovao ono što su mu govorili.

Da li je evanađelje, dobra vest, pozitivno mišljenje? Da! Ponekad pročitam neku knjigu koja iznosi pozitivne stavove svog autora, ili odgledam neku tv emisiju u kojima se govori o dobrim i pozitivnim stvarima. Puno je hrišćanskih knjiga koja jasno iznose takva gledišta. I njih je na neki način inspirisao Duh Sveti. Zašto se ljudi plaše da čitaju takve knjige? Kažu, nemoj to da čitaš, to je neka sekta! Zašto se ljudi plaše dobrih, pozitivnih reči i stavova?

Kad je rođen Isus, anđeli su pevali na nebu Luka 2 "Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja" i anđeo je objavio pastirima "Ne bojte se; jer gle, javljam vam veliku radost koja će biti svemu narodu." 

Ako verujemo u laž da ono što Bog ima za nas nije dobro i pozitivno, onda je noramalno da se udaljavamo od Boga i živimo u siromaštvu, pobuni i očaju, u nekoj Lodevarskoj pustari. Jer živeći tamo mi, u stvari, ne prihvatamo ono što nam nudi naš Car – a to je radostan, pozitivan, ohrabrujući i izobilan život.

I to ničim nismo zaslužili nego je samo na osnovu Njegove milosti.

II. “NE PO DELIMA”

Jednog dana, pre nego što je Mefivostej bio rođen, njegov otac Jonatana i David napravili su zavet jedan sa drugim. Obavezali su se jedan drugom da će sve što jedan od njih poseduje, posedovati i onaj drugi. Sve im je, na taj način postalo zajedničko. Ovaj zavet, oni su dali zato što su voleli jedan drugog. Od tada, pa do ovog trenutka naše priče, proteklo je dosta vremena. Jonatan, kao i cela Saulova loza je pobijena, Mefivostej je bio u Lodevaru, obogaljen i očajan. David je postao car. Život je tekao svojim tokom, šaren, već kako život zna biti šaren. Ipak, David se setio svog obećanja datog Jonatanu, i odlučio je da to obećanje ispuni u potpunosti.

Raspitivao se, da li je ostalo živo neko od Jonatanove dece, i od svog sluge Zive, saznao za Mefivosteja, koji živi u Lodevaru. David naređuje da ga dovedu. Njegova namera je bila da neko ode i da jadnom čoveku prenese dobru vest, a to je u stvari bila poslednja stvar u životu koju je, jadni, Mefivostej želeo da čuje. Bio je apsolutno prestravljen kad je saznao da mora da stane pred Davida. Jedini razgovor koji je on mogao da zamisli kad bude pred Davidom, je otprilike ovakav: "Ti si, dakle, jedini koji je ostao iza mog smrtnog neprijatelja Saula. Da bi sve bilo čisto još treba samo tebe da se rešim."

Zamislite, kakve sve filmove snimaju grešnici u svojoj glavi, sa svim onim lažima kojima ih je neprijatelj zadojio. Zamislite šta sve proživljavaju zamišljajući Boga, kao zlog starca koji lebdi nad njima i samo čeka gde će pogrešiti. Nije ni čudo što beže u potpuno odbijanje postojanje Boga, misleći da će se tako rešiti te pretnje.

Onakav obogaljen, prestravljen i slab, Mefivostej je ušao u palatu, pao je pred Davida i, mesto smrtne presude,  doživeo je najveće iznenađenje svog života. Umesto reči osude, čuo je neverovatne reči "Ne plaši se!"

"Ne plaši se" je zapovest koja se u Bibliji načešće ponavlja. Postoji tvrdnja da se ponavlja čak  365 puta, za svaki dan u godini po jedna. Bog nam govori, "Ne plaši se" ja sam sa tobom, ili sad si pod mojoj zaštitom, ili ja sam na tvojoj strani. Kako je dobro i ohrabrujuće čuti ovakve reči kad si uplašen, nespokojan, kad si u neizvesnosti, kad si na mukama, ili pred izazovima .... ovo je još jedan dokaz kako ne treba da se sakrivamo sa svojim strahovima, nego treba da se suočavamo sa njima. Ne plaši se!   

David je imao još neke dobre vesti za Mefivosteja. Zemlja koja je pripadala tvom ocu Jonatanu i tvom dedi Saulu, biće ti vraćena, kaže David. I ne samo to, dajem ti sluge koje će te posluživati, i ne samo to - od sad si moj sin i od sad pa nadalje ješćeš za mojim stolom.

Zar vam to ne zvuči nekako poznato - blago mirotvorcima jer će naslediti zemlju; anđeli službeni duhovi koji nam pomažu; poziv u crkvu, domaćinstvo Božje, za isti stol, osvedočenje da smo deca Božja. Kakva dobra vest za nas, kakva dobra vest za Mefivosteja.

Zato i ne čudi njegovo odgovor. On prosto ne može da veruje da se to događa. Pita Davida "Ko sam ja sluga tvoj, te si pogledao na mrtvog psa kao što sam ja?"

Mefivostej smatra, da nikako ne zaslužuje ovakav tretman, koji pripada nekome ko je bio lojalan Davidu, nekome ko je voleo Davida i ko mu je svim srcem služio. Ali, David je jasan. Ne čini on ništa zbog toga što je Mefivostej uradio, nego zato što je Jonatanov potomak.

Sve što je Mefivostej primio, sve što mi primamo od Boga, je zato što smo u vezi sa našim Gospodom. To je milost Božja. Ako nekad budete očekivali da ćete od Boga primiti nešto, ne očekujete da će to biti na osnovu nečega što ste uradili. To će biti jedino na osnovu odnosa sa nekim koga je Bog već prihvatio. To je dobra vest. Jedinorođeni od Oca je taj koji je prihvaćen. Ako ste u Njemu, i vi ste prihvatljivi za Boga.

Možete da kažete "Ali ja ima dve obogaljene noge!" a Bog kaže "Ne brini ja ću te postaviti za moj stol!" A opet kažemo "Ali ja sam živeo u Lodevaru, u pustinji, nema ništa da ti dam!" a Bog kaže "U redu je, ja imam sve što ti je potrebno."

U poslanici Efescima 2 Pavle kaže da smo spaseni Božjom milošću. Kad smo živeli u Lodevaru, živeli smo u pobuni. Nikako ne zaslužujemo Njegovu dobrotu, ali Bog nas je ipak našao zbog zaveta koji je sklopio sa nekim drugim.

Pavle nam govori "Jer ste posredstvom vere blagodaću spaseni, i to nije od vas, - Božiji je dar; ne od dela, da se niko ne pohvali."

Možete da radite dobra dela kakva god da zamislite, ali će uvek ostati još nešto što niste uradili. Ako mislite da živite život zasnovan na delima, svaki minut tog života provešćete opterećeni krivicom.

Mefivostej nije seo za Davidov stol, zato što je to zaslužio.  

Sama pomisao da smo nečim zadužili Boga pa nas ona nagrađujem milošću je pogrešna. Ništa nije tako odvratno i pogrešno koliko duhovna arogancija tog tipa.

Nikad ne treba da činimo stvari koje treba da proslave Boga, da bismo dobili pohvalu od ljudi. Mi ne treba da sakupljamo markice, kupone, i slične stvari kako bismo primorali Boga da nas prihvati.

Ono što činimo, činimo da bismo bili što sličniji Isusu. Želim da se poistovetimo sa slikom Božijeg Sina jer se njegova milost preko Njega preliva na nas.  Zato i kažemo da smo spaseni milošću, a ne po delima. 

III. “JER MI SMO NJEGOVO DELO”

I na kraju, ono što je veoma važno, kao da je početku.

Pavle nam poručuje sledeće "Mi smo, naime, njegovo delo, u Hristu Isusu stvoreni za dobra dela, koja je Bog unapred pripravio - da u njima živimo."

To naravno ne znači da smo oslobođeni odgovornosti. To ne znači da ne postoji ni jedno delo koje se zahteva da ga uradimo. To ne znači da nećemo da provedemo život čineći dobra dela.

Ta reč nam govori da su se razlozi, zašto nešto činimo, promenili.

On nas je stvorio za dobra dela. On je to unapred uradio. Svaki dan kad ustanemo iz kreveta, Bog već ima unapred pripremljen posao koji trebamo uraditi. Svakodnevno se suočavamo sa situacijama koje moramo da prođemo da bismo Njega proslavili. To je ono što hrišćanski život čini tako zanimljivim.

Milost daje smisao i svrhu našim životima. Ne možemo ni da nabrojimo sve ono što je Bog učinio za nas. Spasio nas je po svojoj milosti, jer smo bili mrtvi i prognani zbog greha. To je 100% milost. To znači da mogu da odgovorim na Isusov poziv jer me je On voleo, i sad volim i ja Njega. U Njemu nas je Bog stvorio za dobra dela.

*******

Neizrecivo bogatstvo milosti u Isusu Hristu već je plaćeno i pripremljeno za nas da ga uzmemo. Jedan novi, izazovni, uzbudljiv život učestvovanja u Božijem delu čeka na naš odgovor i uključenje. Ako ne odgovorimo na ovaj poziv u takvu vrstu života, onda biramo da živimo u Lodevaru i ne znamo za sve što se stvarno događa.

Dođite i uzmite ono što vam pripada, ono što je Bog za vas pripremio.

Zavet na osnovu kog smo pozvani sklopljen je i zapečaćen pre nego što smo se rodili, ali ne možemo da koristimo njegove blagoslove sve dok ih ne uzmemo.

Kao što je Pavle poručio Rimljanima, a i nama "Ili ne znate da smo svi mi, koji smo kršteni u Hrista Isusa, u njegovu smrt kršteni? Tako smo mi krštenjem u smrt zajedno s njim sahranjeni, da bismo, kao što je Hristos vaskrsnut iz mrtvih očevom slavom, i mi na isti način živeli novim životom."

Tako je i Mefivostej, oživljen na osnovu zaveta Davida i Jonatana. David je u njemu video svog ljubljenog Jonatana, kao što Bog u nama gleda svog ljubljenog Sina. 

NADA (propoved u PEC Beograd, Simina 8 - za dan 24.10.2013.)

KAD NADA NESTANE (LUKA 24:13, 14)

Kad proučavamo Lukinu priču o Vaskrsenju, čitamo o ženama koje su došle do grobnice prvog dana sedmice, videle su dva anđela i otkrile su da je grobnica prazna (stihovi 1 – 7). Kad su se vratile da o tome obaveste apostole, vidimo da je Petar odmah odjurio da proveri istinitost te vesti.

Istog tog dvojica od učenika koji su ranije išli sa Isusom, vraćali su se u svoje mesto, Emaus, desetak kilometara udaljen od Jerusalima. Sve vreme puta međusobno su razgovarali o svemu šta se proteklih dana desilo u Jerusalimu.

Bili su tužni i uznemireni. Ništa od onoga šta su očekivali nije se desilo.

Mnogi od nas doživeli su nešto slično. Očekivanja, nade, planovi jednostavno izgledaju kao da su zauvek nestala. Čini nam se da je Bog daleko, da ga ne zanimamo ni mi, ni naši problemi, ni naši planovi. Stotinu pitanja a ni jedan odgovor.

Umesto toga, čini nam se da je i ono, što je izgledalo sasvim dobro, propalo.   

Kad se to desi, onda, kao i ova dva učenika, nađemo nekog ko je u istoj situaciji kao i mi, pa se naši razgovori i diskusije, umesto u razgovore ohrabrenja i zajedničke molitve, pretvore u jadikovanje i žal nad sopstvenom sudbinom.

NADA OSVEŽENA (LUKE 24:15–17)               

Ono što se dešava u takvoj situaciji je da Bog prestane da ima svoje lice u našem životu. Sve što se tiče Boga odjednom postaje daleko i nestvarno.

Kao i kod ova dva učenika koji su se vraćali u Emaus, i koji nisu prepoznali Isusa kad im se pridružio, iako su često bili u njegovoj blizini, tako i kod nas oči izgube sposobnost da ga prepoznamo iako nam je do tad nebrojeno puta pokazao svoje lice.

Kako je to moguće? Pa moguće je jer naše oči izgube sposobnost duhovnog gledanja. Navuče nam se neka mreža na oči, pa ono što smo do tad jasno videli odjednom postane sasvim nejasno.

Kako li je tek onima koji nikad nisu ni upoznali Hrista?

Vratimo se na tekst.

Isus je prišao ovoj dvojici učenika, ali ga oni nisu prepoznali.

-         Možda Bog nije dozvolio da  prepoznaju Isusa do pogodnije prilike,

-         možda ga nisu prepoznali zbog toga jer je njegovo vaskrslo telo bilo drugačije,

-         možda su im oči bile zatvorene jer su videli da je sve gotovo, naime predrasude mogu da učine da ne vidimo stvari onakve kakve jesu … (ponekad nam se desi da ne vidimo stvari koje ne očekujemo da vidimo)

Sve u svemu, koji god da je razlog, oni ga nisu prepoznali. 

Međutim to Isusa nije zasmetalo.

I ovo je ohrabrenje za nas. Kad, ponekad izgubimo Božije delo iz vida, kad ne razumemo stvari koje nam se dešavaju, kad smo slabi, nemoćni, tužni, obeshrabreni, Isus nas ne napušta. On nas ne odbacuje. Naprotiv, on nam prilazi i želi da nas čuje. 

On im prilazi i započinje razgovor sa njima. Navodi ih da im ispričaju šta je razlog njihove žalosti i uznemirenosti.

Ovo je dobro znati za nas. Bog hoće da nas čuje, da iskažemo šta mislimo i osećamo. Da pokažemo pred njim sa čime se borimo. Ljudi često misle da nisu duhovni ako kažu svoje slabosti, strahove, brige, nade … ali u Božjim očima stvari izgledaju drugačije. On želi da čuje takve stvari jer otkrivajući ih mi ih iznosimo na svetlo, pred njega i on može da ih menja.

Kleopa, kako se zvao jedna od učenika, podrobno je sve izneo pred Isusa, i čemu su se nadali, i kako su sada zbunjeni. Sve …

Isus je sve ono što je Kleopa rekao slušao veom strpljivo, a kad je učenik završio Isus mu je dao odgovor zato što je jasno video šta je njihov problem.

Mnogo godina pre ova dva učenika, još jedan Božji sluga imao je isti problem – Ilija (1. Carevima 19)

Naši problem često nastaju upravo iz ovoga:

1.    Teško nam je da poverujemo da je sve što ja zapisano u Bibliji istina. Ne poznajemo dovoljno Pisma

-         ne prepoznajemo šta je Božji plan, a šta ljudske želje

-         više od 300 proroštava napisano je samo o Mesiji

2.    Ne razumemo da je Hristovo stradanje korisno, a ne štetno

-         na ovaj način pobedio je smrt

-         postao je žrtva umesto nas

-         smrt Mesije proizvela je vaskrsenje koje našu veru čini potpunom

3.    Ne shvatamo potpuno šta je Hrist u našem životu učinio.

-         kroz njega smo primili večni život

-         u njemu je naše spasenje

-         u njemu imamo neprocenjivo blago

-         on nam je poslao Duha Svetog

-         on je naš zastupnik pred Ocem

PREPOZNATA NADA (LUKE 24:28–32)               

Kad je Reč Božja jasna u našem životu tada imamo želju koja sve više raste da se sve više i više družimo sa Bogom kroz Pismo.

Ova dva učenika nisu želeli da puste Isusa da ode od njih, iako ga još uvek nisu prepoznali. Ipak zbog onog što im je govorio iz Pisma zaželeli su da ga zadrže i još sa njim pričaju.

Njihova nada ponovo je oživela iz Reči Božje. Sve ono što im se činilo da je propalo dobilo je sasvim nove dimenzije.

Reč Božja daje drugačiji pogleda na stvari, događaje i ljude.

Nije sve tako loše i izgubljeno, nije sve tako crno i nije sve zlo. Bog ima svoju moć sada i ovde i tu svoju moć on objavljuje kroz svoju reč. Ona je nezamenljiva u svakoj situaciji i za svaku priliku.

Tek kada prihvatimo Božju reč, Isus će prihvatiti naše društvo i uči će u naš život.

Čak i kod onih koji još ni ne znaju Isusa mogu o njemu da nauče iz Svetog Pisma.

Zato kad svedočimo ljudima koristimo Sveto Pismo, ali ne tako što ćemo hodati okolo sa Bibljiom pod rukom i svakome čitati stihove, već tako što će ono imati mesto u našem srcu i umu kako možemo da ga koristimo uvek i svagde.

Ova dva učenika prepoznala su Isusa kad je lomio hleb za stolom. Odjednom znali su da je to On. Ali on je onda nestao ispred njihovih očiju.

Mi bismo želeli da Isus bude stalno pred našim očima, ali kad on uđe u naš život, nemamo potrebu da ga gledamo očima, mi znamo da je On. Odjednom nam  „pukne“pred očima.

Često čujem o takvim obraćenjima – odjednom sam shvatio da je to Isus koji me zove …

OBNOVLJENA NADA (LUKE 24:33–36)               

Njihova srca su gorela novom snagom. Imali su nešto, desilo im se nešto, što je trebalo podeliti, odmah. Ne sledećeg dana, nego istog trena. Vratili su se u Jerusalim, kod učenika, da im kažu da su videli Isusa, i razgovarali sa njim.

Kako se mi odnosimo prema Isusu koji je u našem životu? Da li ga delimo sa drugima ili čekamo pogodnu priliku, mesto, vreme, osobu …

Gde god da odemo i Isus će biti tamao kao što je došao na isto mesto, kod svojih učenika, gde su došla i ova dvojica iz Emausa.

ZAKLJUČAK

Ne znam šta se dešava sa vašom nadom. Kakva god da je oživite je ili osnažite na osnovi istine o vaskrsenju Isusa Hrista.

Na toj istini zasniva se sva naša vera. „Ako Hristos nije vaskrsao … „ kaže apostol Pavle „ uzaludna je vaša vera, još ste u svojim gresima.“

A apostol Petar zapisao: “Neka je blagosloven Bog i Otac Gospoda našega Isusa Hrista, koji nas je po svojoj velikoj milosti - uskrsom Isusa Hrista iz mrtvih - ponovo rodio za živu nadu”