BOG JE POSTAO ČOVEK

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, nedelja, 18. decembar 2016.)

Mi kao crkva proslavljamo Božić, u skladu sa tradicijom većine hrišćanskih crkava na svetu.  Obeležavamo događaj kad se, u do tad beznačajnom mestu Vitlejem, u pastirskoj pećini, sasvim skromno, rodio mali dečak kome su nadenuli ime Isus. Majka ga je povila, kao što to majke već čine i položila ga u jasle, gde je zaspao, potpuno nesvestan svega što se dešava oko njega. 

Milioni i milioni stranica knjiga, stihova, časopisa, filmskih scenarija, dečjih sastava, napisani su o ovome u proteklih dve hiljade godina. Tekstovi puni uzbuđenja i slavljenja, dramatični, romantični, amaterski, profesionalni, … i kakvi god da su, svi govore o neprocenjivoj važnosti, jedinstvenosti i lepoti ovog događaja

U crkvama se, sa propovedaonica, svake godine govore hiljade i hiljade propovedi na tu temu. Bog je ispunio svoje obećanje dato preko proroka i postao je jedan od nas da bi svima doneo nadu za konačno slobodu, spasenje duša i mir sa Njim.

Bog uvek ispunjava svoja obećanja i rođenje malog Isusa je potvrda tog obećanja.

Želja mi je da se pridružim tom horu govornika, koji proslavljaju našeg Boga, i da iskažem neskrivenu zahvalnost  za njegovo delo i blagoslov koji sam lično primio. Želim da i vas, koji ste ovog jutra ovde, pozovem da i sami zahvaljujte i slavite Gospoda, i da, gde god imate priliku, mogućnost, slušatelje, govorite o poklonu koji smo, potpuno nezasluženo dobili.

Uvek možete započeti rečima koje je anđeo rekao pastirima „Donosim vam radosnu vest koja će obradovati sav narod: rodio vam se Spasitelj – Hristos Gospod.“

Bog ne očekuje od nas da mi složimo neku priču i da zadivimo svet. Takvih ima koliko hoćete. Ne moramo da imamo sposobnosti holivudskih scenarista i režisera da bismo ljudima bili interesantni. Sve što trebamo reći zapisano je u knjigama Novog zaveta, koje nam govore o Isusu kao kralju, čoveku, učitelju, čudotvorcu, bogočoveku, začetniku vere i poglavaru crkve, koja je Njegovo telo.

Novi zavet nije istorijska knjiga, nije ni neka zbirka umetničke književnosti, nije ni zbirka nekih magijskih stihova koje ispišeš pa onda baješ nad njima ili ih privijaš na bolno mesto pa budeš isceljen.

U Novom zavetu zapisane su reči živoga Boga, koji isceljuje celog čoveka od najveće i najstrašnije boljke – od smrti zbog greha. Ali ne tako što ćeš da ispišeš stih na parče papira, nego tako što ćeš primiti te reči u svoj um, usaditi ih u sopstveno srce, i živeti u skladu sa njima.

Reči Novog zaveta, a ne ono što mi možemo smisliti, su reči koje trebamo da prenosimo drugim ljudima.

ISUS JE BIO I JESTE BOG

Najvažnija vest koju Novi zavet objavljuju je - Isus je Bog. On je jedan od tri osobe Božanskog Trojstva – u kojem prepoznajemo Oca, Sina i Svetoga Duha. Kad god govorimo o Sinu, proslavljamo Oca, rečima koje nam daje Sveti Duh, a Otac se proslavlja kroz Sina, silom Duha Svetog. Sin pripada Ocu, isto kao što Otac pripada Sinu, svezama Duha Svetoga. Nikad nije bilo da je Otac bio bez Sina, niti da je Sin bio bez Oca.

Zato je jasno, da se u Vitlejemu nije rodio mali Bog, nego mali dečak, kao otelotvorenje Velikog, Svemogućeg Boga.

Rođenje u Vitlejemu nije početak postojanja Božijeg Sina, nego je to mesto gde se On obukao u fizičko, ljudsko telo i postao čovek.

U to verujemo po svedočenju svedoka, posebno apostola Jovana, koji na početku svog evanađelja, objavljuje upravo to, da je Isus večni Bog - da je bio Bog, jeste Bog i zauvek će biti Bog.

Čitamo „U početku beše Reč Božija, i ta Reč beše u Boga, i Bog beše Reč. Ova beše u početku u Boga. Sve je kroz nju postalo, i ništa, što je postalo, nije postalo bez nje. U njoj beše život, i život beše svetlost za ljude. I svetlost svetli u tami, i tama je ne prihvati.” (1:1-5)

Isus, Sin Božji, dakle, nije stvorenje. Njegovo postojanje nema ni početak, niti kraj. On je od uvek i zauvek. On prebiva u Slavi Božjoj. I sve pripada njemu.

Njegovo prisustvo na zemlji, među ljudima, rezultat je njegove odluke (Filipljanima 2:6), da bi se u potpunosti izvršila Božija volja, da bi se rešio problem koji su ljudi imali, a nisu ga sami mogli rešiti.

Sve što je stvoreno, stvoreno je kroz Isusa, Sina Božijeg. On je apsolutni gospodar univerzuma. Apostol Pavle, piše crkvi u Kolosima (1:16) i naglašava tu činjenicu „Jer, njime je stvoreno sve što je na nebesima i na zemlji, vidljivo i nevidljivo – bilo prestoli, bilo gospodstva, bilo poglavarstva, bilo vlasti – sve je kroz njega i za njega stvoreno.“

Dakle, ništa na ovom svetu ne postoji, a da ne postoji radi Isusa. Ni vi, ni ja, ni bilo šta što nas okružuje nema svoje postojanje izvan njega.

Tužno je što se mi, često, stidimo da to kažemo ljudima. Sramota nas je da priznamo da smo hrišćani. Bojimo se da će nas čudno gledati, da će nas izbegavati.

Ne treba da se bojimo čudnih pogleda, nego treba da se čudimo što se bojimo da objavimo kome pripadamo.

Život koji živimo, On nam je dao. Isus, Sin Božiji, svemu daje život. On čak i ono što je umrlo može podići iz mrtvih. Život je stvoren, a On je stvoritelj tog života.

Život nije nastao slučajno, kao što neke teorije žele da prikažu, nego smisleno, planski, funkcionalno.

Život je nastao iz praska, ali ne iz praska svemira, već iz praska Božije reči. U trenutku, na mah, a onda je nastavio da se razvija, raste, bogato i obilno se razlivajući po svem stvorenju. I sve to kroz i za našeg Gospoda.

On gospodari životom i pobeđuje smrt. Takva je priroda. „Spasitelja našega Hrista Isusa, koji je uništio smrt, obasjao život i neraspadljivost evanđeljem,“ 2 Tim 1:10 

Svesni smo da ne možemo da razumemo Boga. Njegove misli nisu naše misli, i njegovi putevi nisu naši putevi. Naravno, potpuno smo svesni i činjenice da, iz istog razloga, ne možemo da razumemo u potpunosti Isusov život na zemlji. Čak ne možemo ni da razumemo svu istinu u koju verujemo.

I nije ni potrebno. Jer vera je pozdanje u stvari koje tek očekujemo, osvedočenje u ono što ni ne vidimo.

Recimo, ne razumem baš u potpunosti kako je Bog stvorio svet, ali čvrsto verujem da je on to učinio. Ne mogu ni da zamislim ni da shvatim kako će to biti, kad budemo s Njim na nebu, ali verujem da ćemo biti tamo gde je On. Mnoge stvari ne razumem ali u njih verujem jer verujem Njemu. Ne razumem ni kako je Bog mogao da postane čovek, ali verujem da je On to učinio

ISUS, BOŽJI SIN, POSTAO JE ČOVEK

Da, Bog je u Isusu postao čovek. Ne neki falični, polovni, nesavršeni čovek – već pravi, potpuni, savršeni čovek. Dozvolite da ta istina prodre u najdublje dubine vašeg bića: Isus, Sin Božji, imao je telo, kao ja i vi. Isus jeste, i zauvek će biti, Sin Božji ali je rođenjem na zemlji postao i Sin Čovečji.

On je napustio nebo. Ostavio je bogatstvo, sigurnost i zajediništvo sa Ocem. Otišao je sa mesta gde ne postoji mržnja, zavist, ljubomora, ni sumnja.

Napustio je veličanstvenu harmoniju neba – mesto bez nesuglasica, sukoba, svađa, nerazumevanja ili nereda. Napustio je puninu nebeske svedovoljnosti. Ne zato što je bio primoran. Nego je izabrao da sve to napusti. Zašto? Da bi sa nama okusio život potpuno drugačiji od nebeskog, ali i da sjedini sve što je na nebu i na zemlji.

Isus je tako postao tačka  u kojem su se sastali večnost i vreme, božanstvo i čovečnost, nebo i zemlja.

On nije izabrao samo da se rodi, nego da u potpunosti bude čovek, do mere da može i da umre.

Bog je postao čovek. To je jedna od najvećih istina hrišćanstva. Na toj istini vise sve ostale istine.

Ako verujemo u ovo, neće nam biti problem da verujemo i sve ostalo što hrišćanstvo uči i živi.

Jovan kaže (1:14) „I reč je postala telo i nastanila se među nama.“

Drugim rečima, Božji sin postao je, čovek, muško, jevrejin; Svemogući se pojavio na zemlji kao bespomoćna beba, nesposobna da čini išta drugo sem da leži u kolevci, tj. jaslama. Trebalo ga je hraniti, promeniti pelene, učiti da govori, da hoda, i sve ostale stvari koje moramo da naučimo i svako drugo dete. To nije nikava izmišljotina ili prevara. Detinjstvo našeg Gospoda bilo je stvarno kao i detinjstvo svakog drugog deteta na zemlji.

Kad je porastao i ojačao, postao je sluga ljudima. On nije živeo kao car u palati, već kao sluga u krajnjoj skromnosti. Kod poočima je izučio tesarski zanat, i verujem da je i radio u radionici s njim.

On nije došao da mu služe nego da posluži.

I na kraju, podvrgao se najgoroj smrti, smrti na krstu.

Ja bih, recimo, voleo da umrem na spavanju. Zaspiš i probudiš se kod Gospoda. To bi bilo super. U tom pogledu nisam kao Isus. Nama je teško da prihvatimo da treba da živimo kao On, a kamoli da umremo kao On. On je podneo mučenje i bolnu smrt – dobrovoljno, svojevoljno i bez suprotstavljanja. Bio je savršeni čovek, izložen svim kušnjama i nije im podlegao. Postao je savršena žrtva za sve naše grehe.

Bog je postao kao čovek da bi doneo spasenje svakome ko želi da ga primi, tj. svakome koji veruje u Njega.

Ne samo nekima, ne samo izabranima, nego SVAKOM ko želi.  Ne zavisi od nas  ko će primiti spasenje, nego od Njega.

Čitamo, naime, da reč kaže kako je Božja želja da svi dođu do spasenje. (1.Timoteju 2:4) i On je zbog toga učinio SVE što je potrebno da SVAKO može da se spasi. Kod Boga nema elitizma, nema povlašćenih i privilegovani, ni manje i više vrednih. Svako ima istu šansu i priliku, i uslov „Veruj!“

Ponekad se ponašamo kao da mi odlučujemo o nečijem spasenju. Na sreću, nije na nama ta odluka. Svako mora da odluči za sebe,  a kad odluči onda nema te osobe na zemlji koja može da spreči Boga da deluje po svojoj milosti.

Neko je rekao da će se, kad dođemo u nebo, mnogi iznenaditi kad vide ko je sve tamo, ... a još veće iznenađenje će biti kad shvatimo koga sve nema. To će biti baš interesantno.

U svemu tome, mi imamo jednostavni zadatak – da svima budemo sve što je potrebno da bismo, možda, neke pridobili. (1. Korinćanima 9:19-23) „Iako sam slobodan od svih, sebe učinih služiteljem sviju, da ih što više pridobijem. ...“ Baš kao Isus.

ON JE ŽIVEO MEĐU NAMA KAO BOGOČOVEK

Naravno, svima nam je jasno da On nije bio samo običan čovek. On je bio bogočovek. Ali ta činjenica, opet, više ide u prilog ljudima nego njemu. Za njega je to bio dodatni teret.

Razmislite, on je mogao da zna šta ljudi misle, a ne samo šta govore; video je njihova srca; prepoznavao njihove motive; video njihove postupke daleko pre nego što su ih i učinili.

To i nama danas koristi, jer Bog često uradi za nas nešto za što ni ne znamo da nam je potrebno; on nas razume kad ni sami sebe ne razumemo.

On prozire naša srca i naše motive, naše najskrivenije namisli i stanja.

Koliko god da se pred ljudima pokazujemo ispravnim, jakim, dobrim bog zna naše stvarno stanje.

Isus Bogočovek ima Božju i našu prirodu, i njega ne možemo prevariti.

Njegov život bio je potpuno različit od života bilo kog čoveka koji je ikad živeo na zemlji.

Rođen je na čudesan način, od device. Imao je zemaljsku majku, ali ne i zemaljskog oca, pošto je začet od Svetog Duha (Matej 1:20).

Njegov život bio je savršen, obeležen poučenjima nebeske mudrosti, kakva ne mogu da se dobiju od običnih smrtnika. Nije onda ni čudo što čitamo da su ljudi bili zadivljeni jer je govorio kao što niko do tad nije govorio (Jovan 7:46). Niko ko bi se našao u njegovoj blizini ili društvu nije ostao ravnodašan prema njemu. Ljudi su ga ili obožavali ili mrzeli.

I danas je isto. Niko nije ravnodušan prema Isusu.

Njegov život bio je potvrđivan silom kojom je činio čuda i znamenja. Čak su i njegovi neprijatelji svedočili da je to što je činio, iznad svakog prirodnog zakona, mimo svega što je iko ikad učinio. Oživeo je mrtve (Jovan 11), izlečio je slepe (Marko 8), umnožio je hleb i ribe (Jovan 6), stišao oluju, hodao po vodi … Pokazao se stvarno kao onaj koji je stvorio sve i to sve je u njegovoj vlasti. Nad svime je imao apsolutni autoritet, a opet je bio ponizan kao najmanji sluga, čineći sve na našu dobrobit.  

Ceo njegov život – od rođenja pa do smrti i vaskrsenja – je čudesan i zadivljujući, neobičan, i pun izazova,  a opet tako sličan životima koje i sami živimo.  

To je i zadatak za nas. Iako smo otkupljeni, iako smo primili silu Duha Svetog, ne smemo da pomislimo da smo bolji od drugih ili da imamo neke privilegije. Naprotiv. Što je više sile u nama to više poniznosti treba da se vidi u našem životu. I po tome se i raspoznaju duhovni i telesni – odlika duhovnih je poniznost, a odlika telesnih je oholost, samodovoljnost i licemerje.

Ponizni se oslanjaju na Boga, a ne na svoje snage, kao što je to i Isus činio dok je bio na zemlji.

Rekao sam na početku da mi je želja da vas, podsećanjem na to u kakvog Boga verujemo, podstaknem da govorite o njemu kad god imate priliku. 

Pri tom uvek imajte na umu ove tri istine o Njemu. On je bio i jeste Bog; postao je čovek; i živeo je među nama kao Bogočovek.

Govoreći te istine, sami sebe utvrđujete, a one, kojima govorite, ohrabrujete činjenicom da naš Spasitelj nije bespomoćna beba i ograničen čovek, već svemogući, večni stvoritelj i Bog. Njegova sila i moć, nadmoćno pobeđuje sve nevolje, probleme i iskušenja, pa čak i smrt, ako ga prihvatimo u svoj život.

Kad govorite o Njemu sebe nadahnjujete, a one, kojima govorite, prosvetljujete da mogu da spoznaju Božiju ljubav koju je On iskazao prema nama kad je postao kao mi.

On je dao sebe da bismo se mi spasili.

Niko drugi, sem njega, nije nas mogao spasiti. Da on nije došao, mi ne bismo imali nadu.

Pogledajte svet oko sebe, koji stenje i koprca se u samrtnom ropcu, bez nade jer je bez Isusa.

Bez rešenja jer nema mir, bez ljubavi jer niko neće da podnosi žrtvu i svako traži samo svoje.

Radostan sam jer imamo još jednu priliku, ne samo da utonemo u prazničnu vrevu, nego da u svemu, pokažemo na Bogočoveka koji se rodio u Vitlejemu, i na nadu i mir, koju on donosi sa sobom.

Možda ima neko ko će čuti, možda ima neko ko će se okrenuti i poći za njim. Bog zna.

Naše je da objavljujemo ono što je najvažnije, tako da, ko god želi da se spase, može da uzme svoje spasenje – besplatno je.

Ne dozvolimo da nas u tome ometaju stvari koje su sporedne, i same po sebi bezvredne -  badnjaci, božićna drvca, deda mrazovi, komercijalizacija i pokušaj ljudi da sve prodaju i na svemu zarade? Ne dozvolimo da to zasmeta našem svedočanstvu, jer je istina koju donosimo veća od svega toga!

Pa kad već imamo priliku koristimo je – svojim slavljenjem, pesmom  i rečju, hrabro i odvažno, puni razumevanja i ljubavi za one koji će nas slušati.

A preko svega toga, imajmo na umu da na Božićni dan proslavljamo rođenje Onoga sa kojim ćemo biti venčani, ne za brak, nego za neraskidivu vezu života koju ni smrt ne može da prekine.

Kao što je apostol Pavle napisao Rimljanima: „Ubeđen sam, naime, da nas ni smrt ni život, ni anđeli ni poglavarstva, ni sadašnjost ni budućnost, ni sile, ni visine ni dubine, ni bilo šta drugo što je stvoreno, ne mogu rastaviti od Božije ljubavi, koja je u Hristu Isusu, našem Gospodu.“ 8:38,39

Ništa nas ne može rastaviti od Njega.

Jer ko se venča sa Hristom za njega vreme prestaje, smrt nestaje, a ostaje večni neprolazni život na nebesima u Njegovom prisustvu. 

Ohrabrujem vas i pozivam, da u ovim danima praznika, više nego inače, vaša lica zrače radošću, da vaši domovi odišu praznikom, da vaši govori budu blagi i zagrljaji topli. Da budete domaćini koji će pokazati sve blagodati kojima ste blagosloveni.

On je Bog koji zaslužuje našu, poslušnost, veru, zahvalnost, slavljenje i svedočenje rečima i delima da njemu pripadamo.

Amin!