Božićna

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 24. decembar 2017. nedelja)

Apostol Jovan napisao je u svom evanđelju – 1:14 “I Reč je postala telo i nastanila se među nama, i mi smo gledali njenu slavu, slavu Jedinorođenog od Oca, punog milosti i istine.”

Rođenje Isusa Hrista je vanvremensko, neponovljivo i različito od svega.

Ono je zasenilo sve što se ikad desilo, protreslo je stubove na kojima je svet do tad stajao, promenilo je tok istorije, i obasjalo svojom svetlošću, i život i smrt, i svemu dalo novi i  pravi smisao.

Počev prvog greha, ljudi su živeli odvojeni od Boga, bez snage da suprotstave zlu, upadali iz lošeg u gore, želeći da čine dobro, činili su samo još veće zlo. Carstva su se podizala i padala, jedno je menjalo drugo, uvek sa težnjom da pokore, zarobe, i unište.

U svojoj bezgraničnoj milosti i ljubavi prema svemu što je stvorio, a posebno prema čoveku koga je kreirao na svoju sliku, Bog je odlučio da propadanju mora doći kraj i da se ispunilo vreme kad propasti i ropstu mora da se suprotstavi milost i sloboda za čoveka.

Tačka te promene je rođenje Jevrejske bebe, u štali, kod jevrejskog gradića Vitlejema, kojoj su nadenuli ime Isus (na grčkom), ili na Jošua (na jevrejskom), što znači “Jahve spasava”.

Istorijski, sociološki i religijski, rođenje malog Isusa, ima ogroman, suštinski značaj za čovečanstvo. Istorija se povinovala njemu, društvo se oblikovalo po njemu, a religija je, nanovo, definisana u njemu.

I ovo bi mogao da bude jedan kratak rezime o Božiću. Samo to je, sasvim dovoljan povod za slavlje i radost, i svečanu atmosferu koju, povodom ovog praznika, osećamo.

Rođenje Isusa je jedinstveni primer, nezabeležen u bilo kojoj religiji. Bog je postao čovek od krvi i mesa, sa svim slabostima, ograničenjima, borbama, iskušenjima, razmišljanjima i potrebama. Bog je postao kao onaj sa kim možeš da sedneš i da razgovaraš, da ga zagrliš, da nasloniš glavu na njegove grudi, s njim možeš da se nasmeješ, da se posavetuješ, da pitaš i da daješ odgovor, sa  njim možeš da podeliš parče hleba, i gutljaj vina …

Isus je postao sve ono što su mnogi, hiljadama godina pre njega, hteli od Boga. 

Ipak, od samog rođenja Isus je imao protivnike, kojih ni dan danas ne manjka. Postoje mnogi koji gaje u svom srcu neprijateljstvo, ogorčenje, strah i bes protiv Isusa, jer su ubeđeni da će on srušiti sve njihove snove, planove i oduzeti im bogatstva; da će zbog njega ostati bez moći i slobode.

Irod je u svojoj palati kipteo od besa, i drhtao od straha, pred onim koji se rodio u krajnjem siromaštvu, jer je to siromaštvo bilo bleštavije od sveg bogatstva koje je on mogao i da  zamisli.

Iako samo deset kilometara udaljen od Jerusalima, Vitlejem je bio van njegovog domašaja – i fizički i duhovno. Pobeđen, ogorčen i ljut, želeo je da se oslobodi te pretnje. Umesto da se pokloni svemogućoj Božjoj volji on je pokušao da se bori protiv nje, i izgubio je tu bitku, kao što se to dešavalo mnogima tada, a dešava se i mnogima danas.    

Ljudi, prosto, ne razumeju da, iako će se ponekad desiti da nešto bude srušeno, Isus u stvari želi da gradi; i da, iako ponekad izgleda da očekuje od nas da budemo slabi, On nas osposobljava da se ispunimo silom, koja prevazilazi sva naša očekivanja; i da, iako ponekad izgleda da Isus očekuje da se odreknemo svega, On ne želi da budemo siromašani, već da se obogatimo životom. 

Ponekad u svojim kalkulacijama i želji da ispadnemo mudri, postanemo ludi i izgubimo blagoslove koje Bog ima za nas. Kao, mudraci, koji su proučavali dešavanja među zvezdama, i koji su prepoznali vremena pohođenja, i bili su oduševljeni saznanjem da je rođen novi car, i koji su požurili su da mu se poklone donoseći mu darove koje su smatrali dostojnim cara. Ipak, kao i mnogi drugi koji traže i odgonetaju, tumače i proučavaju visoke istine i nedokučiva znanja, ne uspeju da odvoje svoje oči od zvezda. Sve ono što nauče i steknu, čemu se dive i klanjaju, izgube jer ne vide živoga Boga, onoga koji je veći od svega što je stvorio, i živi kao najmanji od svega što je po njegovom liku stvoreno.

Naše ljudsko i sebično, često nas sprečava da uživamo u onome što nam je Bog pripremio. Jedina prepreka koja može da zaustavi Božju, bezuslovnu ljubav i milost, je ona koju mi samo postavimo.

Kad se On rodio, i Nebo se uskomešalo. Anđeli su pevali, nebo je slavilo. Glas tog slavlja čuo se do zemlje, objavljujući nam vest – RODIO VAM SE SPAS.

Spas od svega – od tuge, od bola, od siromašnog života, od nepravde, od samoće i nemira, od zarobljenosti i ropstva.

Bog je uzeo obličje sluge da bi lično iskusio sve što svako od nas prolazi, ili tek treba da prođe.

On se nije plašio da postane najslabiji od svih. To je veličina velikih – da se ne boje da postanu mali, kako bi mali mogli da postanu veliki.  On je postao slab da nam kroz tu slabost pokaže svu Silu svoga bića. Postao je slab da bi mogao da saoseća sa našim slabostima.

Dete, čudesno začeto u utrobi Marije od Svetoga Duha, na čudesan način, tajnom koju samo Sveti Duh zna, koja nam nije sakrivena, ali je neopisiva i nerazumljiva za nas koji smo još u telu, postalo je centar Božijeg delovanja blagodatnog za sve ljude.
Kroz tu tajnu, nas je prekrila velika blagodat. Mnogo veća, nego što je iko mogao da zamisli. Pavle u poslanici Titu 2:11 kaže “Jer, za sve ljude se pojavila Božija milost, koja donosi spasenje.”

Spasenje za sve ljude! Bog ima rešenje za svaku osobu.
Nema isključivanja, nema podela, nema odbacivanja, nema ucenjivanja. Svako, ko želi da se oslobodi bremena greha, muke, bolesti, briga, mračnih misli, očajanja, može da se privije uz Isusa, i da primi oslobođenje, da bude obnovljen, da bude ohrabren, ispoštovan.
Isus ima vlast kojom može činiti takva dela.
On želi da te spasi! On je Božja milost, Spasenje, Oslobođenje, Otkupljenje - On je Sin Boga živoga, On je Bog.

Poneko zamera što obeležavamo Božić, govoreći da je sve komercijalizovalo, i da je sve drugo važno, a Isus je u drugom planu. Da se sve svelo na hranu, piće, ukrase, jelke …

Zašto i kome smetaju raskošne trpeze, pune hrane i pića, i veselje, i pokloni i sva ta užurbanost i, vatrometi svetlosti?

Kad čovek ili žena nađe osobu sa kojom želi provesti ostatak života, oni naprave veselje, pozovu prijatelje, napune trpeze, obuku svečana odela, provesele se i svoju radost podele sa najbližima. Daruju jedni druge.

A njihova zajednica će trajati, u najboljem slučaju, dok ih smrt ne rastavi. I sve dok su zajedno, obeležavaju godišnjice zajedničkog života.

Pa kad se takva veselja prave da bismo proslavili početak zajedničkog života koji ograničeno traje, kakvo tek veselje treba da pravimo zato što je Bog odlučio da svoj život, poveže sa nama?

On je neko sa kim ćemo, ne samo deliti ovozemaljski život, nego je on sama suština našeg života.

Na Božićni dan proslavljamo rođenje Onoga sa kojim ćemo biti venčani, ne za brak, nego za neraskidivu vezu života koju ni smrt ne može da rastavi.

Jer ko se venča sa Hristom taj ulazi u večnu, neprolaznu vezu, punu života, blagoslova, mira i radosti.  

Kao što je apostol Pavle napisao Rimljanima: „Jer znam jamačno da ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnjost, ni budućnost, ni visina, ni dubina, ni druga kakva tvar ne može da nas rastavi od ljubavi Božije, koja je u Hristu Isusu, Gospodu našem.“ 8:38,39

Ništa nas neće rastaviti od Njega.

Zato je Božić, dan rođenja Isusovog, tako važan događaj. Zato pravimo ovolike “spektakle” i proslave.

Važnost i značaj Božića, njegov poruka, sila i slava, ne mogu da se umanje ili obesmisle ničim šta ljudi mogu da urade. Bilo sa pravom namerom ili iz zle namere, bilo pod izgovorom, bilo da je sa podsmehom – Božić ostaje ono što je bio od one Vitlejemske večeri. Bog je došao da bude sa nama.

To je dobra vest koja je preplavila svet. To je bila revolucija onog vremena, to je revolucija savremenog doba.

On je sve ovo, kao i uvek, učinio na svoj, božanski način. I mi se radujemo zbog toga. Slavimo i proslavljamo jer nam se rodio spas.
Taj događaj predstavlja izvor na kome je moguće obnoviti svoju nadu, obnoviti snagu, podsetiti se ko si i šta si u Božjim očima, koliko vrediš.

Za sve one, koji tako gledaju na ovaj dan, rođenje deteta od Duha Svetog, kojeg je rodila blažena devica Marija, je praznik oslobođenja, nade, obnovljenja i mira, i dokaz veličanstvene istine da je Bog tako zavoleo svet, da je dao da Njegov jedinorodni Sin postane kao jedan od nas.

I zato mislim, i verujem, da koliko god svetla da upalimo, koliko god ukrasa da stavimo, koliko god da napunimo naše trpeze, koliko god dobra da podelimo sa nekim, kakve god poklone da podelimo, kako god lepa odela da ubučemo, koliko god sa veseljem slavili, i kako god bile svečane naše pesme, još uvek to neće nadmaštiti lepotu i sjaj i vredost događaja koji praznujemo, rođenja našeg Gospoda Isusa Hrista.

Ohrabrujem vas i pozivam, da vaša lica zrače radošću, da vaši domovi odišu praznikom, da vaši govori budu blagi i zagrljaji topli. Da budete domaćini koji će pokazati sve blagodati kojima ste blagosloveni.

I da svima i na svakom mestu objavljujete – Hristos se rodi!!

SLOBODA

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, služba četvrtkom, 14. decembar 2017. godine) 

 

Apostol Pavlje je u 1.Korinćanima 7:21 napisao “… ako možeš da postaneš slobodan, iskoristi priliku.”

Svetska književnost, udžbenici istorije, filzofska dela, političke encikopedije, pravni dokumenti, pa i teološka dela, prepuna su tekstova o slobodi.

Ljudi pevaju pesme, pričaju, ratuju, podižu revolucije, i sve to radi jednog nedosanjanog sna o slobodi koji čovek, uvek iznova i iznova sanja.

Tužna je činjenica da čovek nikad ne može biti istinski slobodan, barem ne na način na koji želi da bude slobodan. To zato što želi slobodu koja bi mu garantovala da radi šta hoće, kad hoće, kako hoće, i s kim hoće.  Naravno, svima nama je jasno da takvo što niti postoji niti može postojati, već je to ideja onako, utopijska, idealistička, koja služi da bi se manipulisalo ljudima, a ne da bi se oni stvarno oslobodili.

To je, za neke ljude, poprilično razočaravajuće. Naš ego, naša ogrehovljena priroda, hrani se idejom da može da bude slobodna, tj. nezavisna. Da bude kao Bog, suvereni gopodar svog života.

To je ideja koju je zmija ubacila Evi u uši, i te reči i dan danas, odjekuju u ljudskom umu.

Ipak, ako želimo da budemo iskreni, shvatimo da nam naša ograničena priroda, naš mentalni sklop, i uopšte uticaj koji možemo da ostvarimo na naš život, ne dozvoljavaju da imamo tako visoko ideje. Naime, svakodnevno smo suočeni sa istinom da, niti možemo, niti umemo, niti imamo kapacitete, da dopremo do ideala slobode kojem i nesvesno, nošeni apsurdnom greha, težimo. I to, počev od najbanalnijih stvari.

Hteli mi to da priznamo ili ne, najviši domet koji možemo da postignemo, a da liči na slobodu, je da izaberemo gospodara kojem ćemo služiti.

Mi, hrišćani, probuđeni glasom evanđelja i podstaknuti Svetim Duhom, dobili smo pravo razumevanje istine o ovoj stvari.

Kao Božija stvorenja, razumemo da pripadamo Bogu, i da živimo jer Njegov dah života živi u nama.

Kao Božija deca, znamo da pripadamo Bogu, jer nasleđujemo, ne samo Njegov dah, nego i Njegovu prirodu.

Čuo sam jednu priču o listu sa velikog drveta, koji je silno želeo da bude slobodan. Zamolio je vetar da mu pomogne da se oslobodi. I vetar mu je pomogao, nosio ga je jedno vreme, a onda je otišao na svoju stranu – gde već vetrovi idu. List je pao na zemlju. Nije otišao daleko od drveta. Ali drvo više nije moglo da ga hrani, i list je uskoro uvenuo. To je tužno, ali ako se odvojimo od Boga, kao list od drveta, odvojimo se i od izvora života.

Isto je i sa našom slobodom. Slobodni smo jedino ako smo „prikačeni“ na Boga. Možda to zvuči kontradiktorno - moraš biti zakačen da bi bio slobodan, ali to je istina.

Reč nam kaže, 2.Kor.3:17, “Gospod je Duh, a gde je Duh Gospodnji, tamo je sloboda.”

Dakle, ne preostaje nam ništa drugo, ako želimo slobodu, sem da se utopimo u Božijeg Duha. Svi smo, na tu slobodu u Duhu Svetom, pozvani. To je jedini način na koji Bog može da se stara o nama i posveti nas svojim prisustvom. Put u tu slobodu, u prisustvo našeg Boga, vodi kroz veru u našeg Gospoda i Spasitelje Isusa Hrista.

----

Ipak moram da kažem da sa slobodom treba biti veoma oprezan i pažljiv. Sloboda može da zavede, i da odvede u pogrešnom pravcu.

Mnogo upozorenja nalazimo u Svetom pismu, koja su vrlo jasna.

Galatima 5:13 „Vi ste pozvani na slobodu braćo. Samo, nemojte da vaša sloboda bude izgovor za telo, nego u ljubavi služite jedan drugom.“

i

1. Petrova 2:16 „Živite kao slobodni ljudi, ali ne kao oni kojima je sloboda samo pokriće za zlo, nego kao Božije sluge.“

ili

1.Korinćanima 8:9 “Samo, pazite da vaša sloboda ne bude kamen spoticanja za slabe.”

Na žalost, puno je hrišćana koji zloupotrebljavaju slobodu koja nam je data, do mere opravdavanja greha. Siguran sam da ste to do sad videli, čuli, pa čak i iskusili.

Npr. razvodi među hrišćanima, tolerancija prema homoseksualizmu, feminizam, sinkretizam, su samo neke od tih tekovina slobodnog hrišćanstva.

Da ne govorim o opasnim teološkim i dogmatskim avanturama, slobodnih interpretacija pisma, raznih, nazovi, učitelja, bez korena u bilo kojoj crkvi, a kojima ljudi hrle jer im milozvučno pevaju na uši – sloboda. Tebi pripada, ti odlučuješ, ti se pitaš, ...

Isus kaže da je svako ko čini greh, rob grehu. Laž, ponos, licemerje, krađe, svađe, prkosi, zavisti, mržnje, nemoral, ... su stvari koje nas zarobljavaju ako ih činimo. To nije nikakva teologija, to je čista istina. Npr. da bi laž opstala, moraš stalno da je nadograđuješ, ponos mora neprestano da se hrani, licemerje traži neprestanu glumu, ...

Tako pod izgovorom slobode, ljudi postaju taoci raznih gospodara, kojima se predaju, nekad voljno jer im se čini da je dobro to što čine, nekad nevoljno jer ni ne znaju da čine drugačije.

Bilo kako bilo, takva zarobljenost postaje sve dublja što duže traje, dok se na kraju ne protvori u ropstvo, koje čoveku oduzima sve – i identitet, i blagoslove, i radost, i smisao.  

 ---

Kad je neko rob, on teži za slobodom. Naravno!

Kako se osloboditi i postati slobodan?

Jovan 8:39 “Pa, ako vas Sin oslobodi, bićete stvarno slobodni.”

On, koji je Istina, došao je da nas oslobodi.

Jednostavnom verom i pouzdanjem, prihvatanjem i istrajavanjem u Njegovom prisustvu, postajemo slobodni od greha. To je Njegova misija, za to je rođen i za to je položio svoj život.

„Na meni je Duh Gospodnji, jer me je pomazao da siromasima objavim evanđelje.

Poslao me da sužnjima objavim oslobođenje, slepima da će progledati,

da na slobodu pustim potlačene“ Luka 4:18

Život u istini Isusa Hrista blagosilja nas slobodom koju je teško i opisati.

Naravno, potrebno je da kažem da, nismo oslobođeni od toga da ćemo pogrešiti. Na žalost, naša stara priroda još se mrda, još se ne da. To je neprestana borba koja se svakodnevno dešava u nama.

To je ona borba zbog koje je apostola Pavle zavapio „Jadan ti sam ja čovek! Ko da me izbavi od ovog smrtnog tela? Rimljanima 7:24

Hvala Bogu kroz Isusa Hrista, našeg Gospoda!“ Rimljanima 7:25

Jer zahvaljujući našem Gospodu.

„Zato sada nema osude za one koji su u Hristu Isusu, jer me je zakon Duha života u Hristu Isusu oslobodio zakona greha i smrti.“ Rimljanima 8:1,2

 ---

To je sasvim očekivano Božije delovanje u odnosu na čoveka, a rekao bih i na sve stvorenje.

Naime, svako ropstvo, odvaja nas od zajednice sa Bogom. Ne moram da napominjem da nas svaki vid ropstva odvaja od zajedništva koje treba da imamo jedni sa drugima.

U Hristu imamo dvostruko oslobođenje: oslobođeni smo od svega što nas sputava i prisiljava na nešto. Verujem da je apsolutna vrednost svega toga, a možda će nam kroz to biti jasnija slika te dragocene slobode koju nam je doneo Hrist – činjenica da nas je on oslobodio od Zakona.

Ako nas je oslobodio toga, kako nas onda neće osloboditi od svega drugoga što želi da nam nametne svoju volju? Razmislimo o tome, šta to znači za naš svakodnevni život?

Ništa nismo dužni da činimo, ništa. Slobodni smo od svega i svakoga. Uh, koje olakašanje!

Pa ja, znači, ne moram da se ponašama kao i svi drugi. Ne moram da imam slavu, ne moram da se oblačim kao i svi ostali, ne moram da varam, kradem, lažem ... ne moram da budem prvi, ne moram da imam sve što vidim da bi me poštovali, ne moram da pijem, pušim, drogiram se da bih bio prihvaćen, ...

Slobodan sam od svega, pa i od samog sebe.

Sloboda, dakle, nije da mogu da radim šta hoću, nego da ne moram da radim šta neću.

Bog nam je darovao i drugu slobodu, oslobodio nas je za sebe. Oslobođeni od svega postajemo slobodni da se „prikačimo“ na Gospoda i činimo dela na korist ljudi i na slavu Bogu.

 

Sloboda, barem ova Biblijska, nije anarhija u kojoj svako radi šta mu padne na pamet bez ikakvog obzira i odgovornosti, već ima svoj cilj - služenje Bogu i bližnjima.

Dakle, pozvani smo da budemo slobodni za ono za šta smo stvoreni – da odslikavamo sliku Božiju na celo stvorenje, brigom i staranjem za sve i svakoga, a ne da, prvenstveno ugađamo sami sebi.

Martin Luter je u knjzi O slobodi hrišćanina napisao "Hrišćanin je najslobodniji gospodar svima, nikome potčinjen; hrišćanin je dužni sluga svima, svakome potčinjen."

Na taj način, bez obzira što nam se čini da reči sluga i potčinjen, ne idu baša u isti kontekst sa slobodom, nije nam uskraćena nikakva sloboda, i nisu nam uskraćena nikakva prava, kao što neki imaju strah da će se desiti, naprotiv. Na ovaj način dobijamo najveću moguću slobodu koja je zamisliva u ovom svetu.

Dobijamo priliku da svoj život posvetimo Bogu pronoseći vest o njegovoj ljubavi i spasenju koje ima za sve ljude. Imamo slobodu da budemo poslušni Bogu, i činimo ono na šta smo pozvani. Ta privilegija i pozvanje je nešto nad čim niko nema nikakvu vlast. Niko od nas nije pozvan niti je pridodat Božijoj porodici voljom nekog čoveka i niti pak bilo koji čovek može da odlučuje o tome kako ćemo to pozvanje koristiti. Dakle, sami sami, u punoj slobodi odlučujemo – da li ćemo, kako ćemo i kad ćemo to raditi.

Bog je, u svojojm mudrosti i dobroti, dao darove i postavio služitelje, da pomognu da svako može, slobodno da se izrazi u svom hrišćanskom životu.

Ovde bih posebno želeo da naglasim – pomognu.

S druge strane, imamo slobodu, da se ponizimo i žrtvujemo.

Bog nas je postavio zajedno u crkvu da bismo podržavali jedni druge, i bili na korist jednu drugima, da pored onih koji su službom postavljeni da pomažu, i mi doprinosimo zajdničkom rastu jedan drugome, da svi budemo spremni za dan dolaska našeg Gospoda. Da ne bude među nama ludih devica, nego da svi zajedno možemo da idemo u susret njemu.

Na kraju, mogu da kažem ovo:

Hrišćanska sloboda je uslovna i oblikovana Rečju Božjom. Ona predstavlja blagosloveno vreme u kome možemo nesputano da služimo Gospodu i ljudima za koje je on umro, onima koji su u našoj verskoj porodici, i onima koji to nisu, ali i za one napolju.

Naša konačna, i bezuslovna, sloboda tek treba da dođe, kada primimo potpuno posinjenje i kada tela budu proslavljenja novim životom kad dođe vreme vaskrsenja „Smatram, naime, da naša sadašnja stradanja nisu ništa u poređenju sa slavom koja će se u nama otkriti. Ono što je stvoreno željno iščekuje otkrivenje slave Božijih sinova. A ono što je stvoreno potčinjeno je ništavnosti – ne svojom voljom, nego voljom Onoga koji ga je potčinio – u nadi da će u slavnoj slobodi Božije dece i ono samo biti oslobođeno robovanja raspadljivosti.

Znamo, naime, da sve što je stvoreno sve dosad uzdiše i muči se u porođajnim bolovima. Ali ne samo ono nego i mi sami, koji imamo prve plodove Duha, u sebi uzdišemo, iščekujući usinjenje, otkupljenje svoga tela.“ (Rimljanima 8:18-23).

POSLUŠNOST

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, četvrtak, 16. novembar 2017. godine, služba četvrtkom)

Danas želim da govorim o poslušnosti.

I kao primer tome želim da pogledamo jedan deo 1. Carevima. Tačnije 20. poglavlje. Aramejci i Izraelci su se često sukobljavali i ovde možemo da vidimo jedan deo istorije tog sukoba iz vremena dok je aramejski car bio Ven Adad, a Izraelski Ahav. Prepričaću vam šta je zapisano, ali vi svako možete da me pratite ako imate otvoreno Pismo, ili posle proverite da li sam nešto propustio ili zaboravio.

Ven Adad, je,uz pomoć trideset i dva druga cara, naumio je da se dokopa nešto Izraelskog blaga ... Oni očigledno nisu poznavali Jahvu, niti to da on baš ne gleda blagonaklono na one koji pokušavaju da omalovaže njegov narod, ili one koji Njega, Svemogućeg pokušavaju da ukalupe ili ograniče na bilo koji način.

Dakle, Bog nije dozvolio da se aramejski planovi ostvare i to tako što šalje proroke koji vode Ahava, do pobede. Rezultat, čak dva vojna pohoda, završaju aramejskom katastrofom.

Ispočetka, Ahav je slušao šta mu proroci govore, i bio je poslušan onome što su tražili od njega. Međutim, onda je, valjda opijen pobedom, napravio katastrofalnu grešku.

Poštedeo je Ven Adada, sklopio sa njim mir, postigao neki trgovinski sporazum, i ...

Neko bi mogao da kaže, to je super. To nam je primer, kako treba da se odnosimo prema neprijateljima i još da steknemo korist i pribavimo dobrobit ljudima.

Međutim, možda ćete se iznenaditi, ali Bogu se uopšte nije svideo ovakav način rešavanja situacije.

Bog, ne samo da sagledava situacije iz mnogo više uglova nego što smo to mi u stanju, nego je On sam začetnik situacija u koje nas postavlja, da bismo dobili ono što nam je namenio. Valda onda zato, očekuje od nas da stvari rešavamo na njegov način, a ne na naš.

Ono, što Bog zahteva, nije mnogo - malo poverenja, malo pouzdanja, i poslušnost.

Dakle, sve zapisano ovde, ne samo u ovom poglavlju, nego u celom Pismu, odnosi se na jednu veoma važnu osobinu, poslušnost.

Ako, objektivno i malo bolje sagledate stvari – uspeh ili neuspeh pojedinca, pa i naroda, direktno je proporcionalan poslušnosti ili neposlušnosti Bogu.

Posebno, je svugde naglašena poslušnost onih koji imaju službu na koju su pozvani i postavljeni po Božijoj odluci.

Poslušnost je, što se Boga tiče, spremnost da činimo stvari koje On smatra ispravnim i neophodnim.

Poslušnost je treća osobina, od neophodne važnosti, za svakog ko sebe naziva hrišćaninom. Već sam ranije govorio o poniznosti i požrtvovanosti, takođe kao o neophodnim osobinama hrišćana, ali poslušnost nadmašuje i jednu i drugu. Zašto?

Zato što poslušnost podrazumeva i poniznost i žrtvu, ali i odricanje od onog što, pretendeciozno, smatramo "zdravim razumom", pa se stoga s tim veoma teško mirimo.

U mojoj porodici postoji izreka "Ako mama kaže da poneseš jaknu, poslušaj je." Naša deca su često osetila posledicu neposlušnosti toj izreci. Iako im je „zdrav razum“ govorio da je, „napolju je toplo, neću dugo ostati, tamo ima grejanje“ da najverovatnije mama greši ... ispalo je da je mama uvek bila u pravu.

Poslušnost nema veze sa onim što sam znaš, već ima veze sa onim šta zna onaj koji te na poslušnost poziva.

Koliko puta ste sami bili žrtva sopstvene neposlušnosti ljudima, ili Bogu? Sve jedno!

Često smo, i kao hrišćani, neposlušni. Volimo da se pravimo pametni, i volimo da mislimo kako mi vidimo stvari bolje od onog koji ih je stvorio.

Da se vratimo na priču.

Kraj ove priče je, poprilično neočekivan.

„Po GOSPODNjOJ zapovesti, jedan iz družine proroka reče drugom proroku: »Udari me.«

Ali ovaj odbi, pa mu prorok reče: »Zato što nisi poslušao GOSPODA, čim odeš od mene, ubiće te lav.« Čim je onaj čovek otišao, nađe ga lav i ubi.

Onaj prorok nađe jednog drugog čoveka, pa mu reče: »Udari me.«

I čovek ga udari i povredi. Tada prorok ode i stade kraj puta da čeka cara, a preko očiju stavi povez, da ga ne prepoznaju.

Kada je car prolazio, prorok mu doviknu: »Ja, tvoj sluga, otišao sam u ljuti boj, a jedan mi dođe sa zarobljenikom i reče: ‚Čuvaj ovog čoveka. Ako pobegne, svojim životom ćeš platiti za njegov život ili ćeš platiti talanta srebra.‘ Ali dok sam ja, tvoj sluga, bio zauzet sad ovde, sad onde, onaj nestade.«

»Eto ti presude«, reče izraelski car. »Sam si je izrekao.«

Tada prorok brzo skloni povez s očiju, pa car vide da je to jedan od proroka.

On reče caru: »Ovako kaže GOSPOD: ‚Zato što si pustio čoveka koga sam odredio za potpuno uništenje, svojim životom ćeš platiti za njegov život, a tvoj narod za njegov narod.‘«

Na to izraelski car ode smrknut i ljut u svoju palatu u Samariji.“

Ne znam da li ste ikad razmišljali o ovo događaju, pošto je to jedna od onih situacija, zabležena u bibliji, koje nam prosto, nekako, promaknu.

Zašto je prorok od dvojice ljudi tražio da ga povrede? Da li je hteo ranjen da stane pred Ahava i tako učini da njegova priča bude još verodostojnija? Meni se to čini nepotrebnim. Zavoji, pa čak i kad su lažni, bili bi sasvim dovoljni za to.

Zašto je uopšte tražio da ga udare – i zašto je tako drastična bila kazna za onoga koji je odbio da ispuni ono što je zamoljen?

Prvo, mislim da je njegovo povređivanje veoma jasna slika koja je u suprotnosti sa onim šta mi često želimo da verujemo.

Ja sam Božije dete, ja sam Božji sluga, ja sam hrišćanin – i ja ne mogu da budem povređen i meni ne mogu da se dese loše stvari. Kao što vidimo, i sami smo svedoci, ipak se takve stvari dešavaju i to se dešavaju nama. To nas ne čini manje vrednim niti manje sposobnim za pozvanje koje imamo, niti pak to, na bilo koji način sme da utiče da bezrezervnu poslušnost Bogu. Rane pripadaju nama, kao i savkom drugom, kao uostalom i našem Gospodu, na kraju krajeva.

Drugo, prorok nije to tražio jer mu je tako bio ćejf, ne, nego zato što je to bilo „po zapovesti Božijoj“. Siguran sam da on uopšte nije razmatrao šta je bolje ili šta je verodostojnije za Ahava, ili kako da to bude što bezbolnije za njega. Jedino što mu je bilo važno da izvrši zapovest koju je dobio.

Probajte jednom da preispitate sami sebe, možda se iznenadite, koliko „ali, ako, možda, ili“ ima u našim razmatranjima onoga što su, očigledne, Božije zapovesti i zahtevi.

Da li ste primetili, koliko često, pokušavamo da ublažimo, promenimo, izbegnemo, razvodnimo Reč Božju tumačeći je na potpuno neprincipjelan način? Niste!?

Npr.

„Budi odvažan i hrabar“ kaže reč, „ali Gospode, pa kako ja mogu sa njima, ili još gore, protiv njih“. ili

Reč kaže da smo dužni da plaćamo porez, ali mi kažemo „ali, ova vlast je lopovska, ne želim da im dam ni dinar.“ ili, još bolje

Reč kaže „Da treba da volimo jedni druge, da će nas po ljubavi poznati“, a mi kažemo „pa ne moram svakog da volim, i Isus je imao učenika kojeg je posebno voleo.“ Jeste, istina, ali to ne znači da ostale nije voleo, ili da su drugi mogli da primete da ih manje voli. On ih je sve veoma voleo, a jednoga posebno. I to je razlika, drastična.

Isus je oprao noge samo dvanaestorici ... a umro je baš za svakog.

Razvili smo tehnike, kako da usaglasimo Pismo sa svojim životom, umesto da svoje živote usaglašavamo sa Pismom.

Postali smo humani, umesto da ostanemo bogobjazni.

I tako, kao ovaj prorok, ili kao Ahav, dođemo do situacije da se suprotstavimo Božijoj zapovesti, jer nam se to ne slaže sa karakterom, ili ličnom filozofijom ili nam se ne uklapa u biznis plan, ili nije pasent sa odelom.

I sad tu ima jedan veoma interesnatan detalj – čoveka, tog neposlušnog proroka, ubio je lav, onako kako mu je ovaj drugi prorok to i rekao.

Nije li to malo preoštra kazna za to što nije hteo da istuče svog druga, i nije li njegov drug malo preoštar u osudi njegovog postupka? Šta nam, u stvari, ova slika govori?

Prvo, jasno nas upozorava da posledice neizvršavanja Božjih zapovesti mogu da imaju veoma tragičan završetak, što na kraju, kroz osudu Ahava možemo još bolje da vidimo.

Drugo, govori nam o tome, da Bog ima moć da gospodari svime što je stvorio, i za svoje potrebe može da koristi koga i šta god želi (lava, medvede, gavrane, magarce, more, vetar ... anđele, ljude). Ima svako pravo na to!

Treće, govori nam da bismo na Božije zapovesti morali da odgovoramo poslušnoću, a ne moralnim stavovima. Vidite, lavu je bilo sve jedno koga će pojesti, dok je to jestivo.

I, četvrto, ono što je, za mene, jasno i nedvosmisleno upozorenje – Bog će ukloniti one koji su neposlušni Božijem pozivu.

Pismo nas upozorava, i kroz novi i kroz stari zavet, ovim što je ovde praktično pokazano (tako da ne možemo da kažemo kako je stari zavet surov, a novi blag i milostiv, jer Bog je isti) – „Vaš protivnik, đavo, kao lav koji riče ide unaokolo tražeći koga ga proždre.“ 1.Petrova 5:8

Na koga li je to Petar mislio? Ko će drugi biti njegov plen, ako ne oni koji znaju, a opet su neposlušni Božjim zapovestima.

Ono što je zajedničko, ovom proroku i Ahavu, je odbijanje poslušnosti. Ni jedan ni drugi, nisu bili spremni da se povinuju Božjim zapovestima.  I obojci je kraj bio isti – ne u isto vreme i na isti način, ali podjednako tragičan. Ovoga je ubio lav, a Ahava je poginuo u borbi sa istom vojskom koju je dva puta pobedio, i protiv istog cara koga je tako „darežljivo!“ oslobodio.

Ono što je važno da naučimo iz ovoga je to da je poslušnost preduslov ispunjavanja Božijeg volje

u životu njegovog naroda,

u životu svakog čoveka i ljudi koji ga okružuju,

u životu Božjih služitelja,

i Božijeg plana u celini.

Mi, često, volimo da ograničavamo svoje delovanje samo na lični život i svoju neposrednu okolinu. Volimo, jer je tako lakše. Nema odgovornosti koja bi nas pritiskala.

U subotu smo, sa mladima, razgovarali o proroku Joilu, a posebno o jednom stihu koji je ovaj prorok napisao, a koji glasi ovako „Kako goveda žalosno muču! Krda goveda tumaraju jer nema pašnjaka za njih. Čak i stada ovaca pate.“ (1:18)

Kako strašna, otrežnjavajuća slika. Bog kaže, preko Joila, da, ako naše delovanje u Božjem planu ne utiče na ovaj svet, barem primerom poslušnosti i jasnim stavom da su Božje zapovesti za nas veoma ozbiljna stvar, i spremnošću da ih izvršavamo bez obzira na posledice, goveda ovog sveta neće imati ni pravac ni pašu, ali budite sigurni da ni za ovce neće biti pašnjaka. Možda tu i tamo koja sasušena travka, pa ko preživi.  

Ne smemo da se zavaravamo mišlju da će naša neposlušnost ostati samo u dometu našeg života, i imati uticaj samo na nas. Neposlušnost, posebno onih koji imaju poslanje od Boga da idu u svet i načine sve narode njegovim učenicima, utiče na druge. Baš kao što je prorok rekao Ahavu – tvoj život za njegov život, tvoj narod za njegov narod.

Ponekad će Reč Božja biti pravi izazov za sva naša čula, karakter, naučeno, logiku, i to je u redu jer Božji misli nisu naše misli i Božji putevi ni su naši putevi. Udaljenost je kao od zemlje do neba.

Međutim ako stvarno želimo da budemo po Božjoj volji i ako nam je stalo da budemo uključeni u Božije delo, onda moramo da budemo poslušni Njegovim zapovestima, a ne sopstvenim principima.

Moramo biti poslušni Njemu, i tu poslušnost moramo da pokažemo vršećni njegova dela, verno se pouzdavati u njegovo vodstvo i beskompromisno prenositi njegovu reč, onakvu kakva ona jeste i kakva je došla do nas.

Poslušnost može da pokori naš ponos i nauči nas poniznosti; ona može da pobedi naš strah i da nam potrebnu odvažnost; može da pobedi našu brigu i da nam slobodu da živimo izobilje života.

Ipak, najvažnije od svega je da je poslušnost Bogu mila.

Kako reče prorok Samuilo (1. Samuilova15:22) „Zar su Bogu paljenice i klane žrtve mile koliko i poslušnost? Poslušnost je bolje nego žrtva, i pokornost je bolja od loja ovunjskog.“