KAKVOG STE DUHA!?

 (Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 08.11.2026.)

Luka 9:51–55
“Kako se približavalo vreme da bude vaznet na nebo, Isus odluči da krene u Jerusalim, pa pred sobom posla glasnike koji uđoše u jedno samarijsko selo da mu sve pripreme. Ali meštani ga ne primiše, jer se uputio u Jerusalim.
Kada su učenici Jakov i Jovan to videli, upitaše ga: »Gospode, hoćeš li da prizovemo oganj sa neba da ih uništi?«
Ali Isus se okrenu i prekori ih pa reče: »Vi ne znate od kakvog ste duha, jer Sin čovečiji nije došao da ljudske živote uništi, nego da spase.«. Onda odoše u drugo selo.”
 
Kako je moguće da neko, ko je tri godine hodao pored Isusa, gledao šta radi, čuo šta govori, video kako se ponaše, svedočio o tome kako oprašta grehe, isceljuje bolesne i podiže mrtve, nije prepoznao duh koji je Isus nosio sa sobom.
 
Jedna od osnovnih stvari, najočiglednijih, bila je ljubav prema bližnjima, pa makar on bio i neprijatelj i nezahvalan …
Kako je moguće propustiti takvu očiglednu lekciju i doći u situaciju da u čoveku proradi “pravednički” gnev koji bi spalio nekoga samo zato što se suprotstvio njegoovom razumevanju stvari.
 
Uprvo o tome čitamo ovde, o Jakovu i Jovanu, koji su, zbog toga što neko samarjansko selo nije htelo da primi Isusa, predložili da ONI prizovu oganj sa neba i unište to selo.
 
Oni jednostavno nisu razumeli Isusov karakter, odnos prema ljudima, način na koji razmišlja i koji mu je cilj, iako su bili, hodali, jeli, zajedno s njim.
 
Na žalost, i danas među nama hrišćanima postoje oni koji su sa Hristom godinama, ali još uvek ne razmišljaju kao Hrist. Kao da nisu prepoznali ili se nisu prepustili duhu u kojem je Isus obavljao svoju službu.  
 
Dakle, možemo da poznajemo bibliju, a opet da ne pokazujemo Hristov karakter; možemo biti revnosni u službi, a imati pogrešne motive; možemo da prenosimo i branimo istinu ali bez ljubavi.
 
Zato je Isusovo pitanje - da li znate kakvog ste duha, veoma važno za nas.
 
Želim samo da napomenem da se ovo pitanje ne odnosi na Duha Svetog ili njegovo delovanje. Ovde gorimo o duhu čoveka, govorimo o karakteru, o raspoloženju i unutrašnjem stavu čoveka, u odnosu prema Bogu. O onom delu čoveka koji je sastavljen od tela, duše i duha kog će Duh Sveti promeniti kod svakog od nas, ako mu se prepustimo i da ga oblikuje po Božjoj volji, do mere kada će naš duh zajedno sa Duhom Svetim svedočiti da smo božja deca.  
Ali, o tome neki drugi put.
 
1. Kakav je Hristov duh, koji treba da sledimo? - Isusov duh je duh poslušnosti, bez obzira na cenu.
U stihovima koji su prethodili ovom događaju, Luka 9:51 čitamo “Kako se približavalo ono vreme da bude uzet na nebo, Isus odluči da krene u Jerusalim”
 
Isus zna šta ga čeka tamo. Zna da će biti odbačen, ponižen, mučen i razapet. 
Ipak, On odlučno ide prema Jerusalimu. On zna svoju misiju, potčinjava se Božjoj volji, ne obazire se na prepreke, i spreman je da plati cenu svoje poslušnosti.
Setite se stihova koje je apostol Pavle, opisujući Hrista, napisao Filipljanima 2:8: da je Hrist  “ponizio samog sebe postavši poslušan do smrti, i to smrti na krstu.”
Dakle, to nije nešto što mu je nametnuto nego nešto što je On sam prihvatio da sprovede.
 
Iz ovoga možemo da naučimo da Božja volja ne treba da bude nama nešto nametnuto, nego nešto što sa radošću prihvatamo, čemu se pokoravamo i šta sprovodimo.
 
Vidite, Jakov i Jovan žele da prizovu oganj sa neba, ali Isus želi da ispuni Očevu volju.
Oni razmišljaju o uništenju neprijatelja, a Isus razmišlja o ispunjenju svog poslanja, spasenje za sve ljude.
 
Kakav je naš duh kada poslušnost Bogu postane teška?
 
Da li sledimo Hrista samo dok nam je udobno? Da li ostajemo verni kada nas ljudi odbacuju, ne razumeju ili nepravedno postupaju prema nama?
Čovek koji ima duha kao i Hrist ne određuje svoj put prema tome kako se drugi misle ili se ponašaju prema njemu, već prema tome šta Bog očekuje od njega.
 
Dakle, hrišćanin može biti izuzetno revnostan, istrajan, postojan, pouzdan i hrabar, i sve iz pogrešnih mmotiva pa samim tim i da nije u Hristovom duhu.  
Pogledajmo ponovo ovaj trenutak kad Jakov i Jovan predlažu da istrebe ovo selo. Oni nisu bilo ko. Oni su najbliži Isusovi učenici. Isus im je dao nadimak „Voanirges - sinovi groma“ (Marko 3:17).
Isus je ovim nadimkom naglasio njihovu revnost koja se graničila sa okrutnošću jer su bili spremni da na odbacivanje odgovore ognjem i uništenjem pod izgovorom da žele da zaštite Isusa.
 
Dakle, njihov problem nije bio nedostatak revnosti, nego nedostatak razumevanja Hristovog karaktera.
 
Njima je, u tom trenutku, vladao sasvim drugačiji duh.
Pre svega, duh netrpeljivosti, koji se u srcima Jevreja gajio godinama. Znate, naime, da se Jevreji i Samarjani nisu podnosili. Sukob između njih istorijski i verski, trajao je vekovima i svaki Jerejin je od malena učen toj mržnji i preziru.
Ali, sad se ukazala izuzetna prilika za osvetu, pa zašto je ne iskoristiti?
Pogotovo što su sami Samarjani tražili to jer nisu želeli da prime Isusa zato što je išao u Jerusalim.
 
Ali to nije Hristov duh, pa ne može da bude ni duh Hristovih sledbenika.
 
Ne sme da bude ni duh u kome ćemo mi živeti. A činimo to, i to možda mnogo češće nego što smo svesni.
Npr. ako neko ne prihvata naše mišljenje, odmah smo spremni da ga osudimo i odbacimo; one iz drugih zajednica satramo manje vrednim; drugačije tumačenje nekog biblijskog teksta smatramo neprijateljskim delovanjem, krivoverjem, đavoljom rabotom; neko nas uvredi, odmah uzvraćamo, želimo da se osvetimo, čak i pre nego što o tome razmislimo.
 
Taj duh osvete ne traži dobrobit ili spasenje čoveka koji nas je povredio, nego njihovo uništenje. Jakov i Jovan žele da prizovu oganj s neba, žele da celo selo bude uništeno. Zašto? Zato što su ih naljutili, zato što u njima tinja vekovna mržnja prema Samarjanima, zašto što veruju da su Samarajani nečisti i manje vredni.
Ono što je najgore u celoj toj situaciji je to što su želeli Hrista da iskoriste za ličnu osvetu.
 
Jedna od najvećih opasnosti za vernike je kad se u njihovom srcu pojavi želja za osvetom.
Tada možete da vidite kako čovek koristi bibliju da opravda svoju ljutnju i dokaže svoje pravo da se kazni onoga koji mu se ne pokorava. Govori o Božjoj pravdi, a u srcu žudi za osvetom.
Poziva se na Božju svetost, a pokazuje sopstvenu netrpeljivost i okrutnost.
Ali mi znamo šta je Pavle pisao u poslanici Rimljanima 12:19 “Ne svetite se sami, dragi moji, nego ostavite mesta Božjem gnecu. Jer, zapisano je ‘’Moja je osveta, ja ću uzvratiti’’ kaže Gospod.”
 
Zatim duh osvete dovede do revnosti iz pogrešnih motiva. Jakov i Jovan znaju za oganj s neba kojim je Bog zaštitio Iliju (2.Car 1). I oni bi tako da zaštite Isusa. Ali, u stvari oni nisu razumeli šta se desilo, nisu videli razliku između Božje posebne intervencije u tom istorijskom događaju i njihovog ličnog reagovanja na odbacivanje.
 
Oni su poznavali biblijski događaj, ali nisu razumeli Božji karakter i svoju odgovornost kao Isusovi učenici.
 
Nije svaka revnost duhovna revnost. Čovek može biti veoma aktivan u crkvi, a da njegovo ponašanje ne odražava Hrista. Može biti revnostan za istinu, ali bez ljubavi prema ljudima.
Može da brani Božje delo, a svojim postupcima narušavati Božju namisao.
U poslanici Rimljanima 10:2 Pavle je to veoma jasno objasnio. Napisao je “Svedočim, naime za njih (Jevreje, prim. moja)  da imaju revnost za Boga, ali ona nije zasnovana na znanju (o Bogu - prim.moja).”
 
Kakvo je to znanje ili poznanje Hrista, koje bi naš duh trebao da zna i da sledi?
 
Pre svega, Isus iskazuje duh milosti, a ne uništenja.
Pročitali smo kako Isus reaguje na njihov predlog.
I u tome se vidi sva razlika između njega i učenika. Oni žele da unište selo, a On jednostavno nastavlja put. Oni žele da upotrebe silu, a on pokazuje razumevanje i uzdržanost. Zašto?
 
Zato što Hristov duh nikad ne uzvraća zlom na zlo.
Oni koji su sa Hristom nisu pozvani da svaku uvredu pretvori u sukob.
Naime, Božja želja je da se svi ljudi spase. I zato je, kao što je zapisao Jovan u 3:17, Bog poslao Sina. Ne da sudi svetu, nego da se svet spase kroz Njega.
To je Hristova misija, spasenje, a ne osveta.
 
To ne znači da Bog ne sudi grehu. Bog mrzi greh i osudio je svaki greh. Ali, Bog voli ljude, čak i one koji su grešili.
Ta činjenica izbija iz naših ruku svaki izgovor da svoju povređenost ili svoj stav koji smatramo jedinim ispravnim, osvetoljubivo branimo i to predstavljamo kao Božju pravdu.
Naša pravda nije Božja pravda, zbog toga i mi nismo i ne smemo da budemo sudije nego smo svedoci Božje istine. Onakve kakva je došla do nas i koju sa slobodom iznosimo.
 
Na žalost mi ponekad svoje ubeđenje, poznavanje pisma, svoju samopravednost i lični osećaj za pravdu izjednačimo sa Božjim duhom.
Možemo da dođemo u zabludu, kao ova braća, da je to što činimo opravdano pred Bogom, jer branimo Boga.
Braćo i sestre, Boga nije potrebno braniti, siguran sam da On ume da se brani sam. Pogotovo ne treba braniti Njegovu istinu.  
Ovo je veoma ozbiljna opasnost i za savremenu crkvu i moderne hrišćane.
 
Hrišćanin može reći:
- Ja se borim za istinu! - i samo istinu, koju ja znam.
- Ja branim Božju svetost! - ne dozvoljavam nikome da vređa Boga.
- Ja ne mogu da tolerišem greh! - dakle, nemam ja šta da pričam s ti grešnikom.
- Ja beskompromisno revnujem za Božje delo! - tražim od drugih da čine isto šta i ja.
Ali iza tih reči gotovo uvek stoji povređen ponos, netrpeljivost, ljubomora ili želja za kontrolom.
 
Zato moramo naučiti da razlikujemo Božju revnost od ljudske ostrašćenosti.
Jakov 1:19, 20 kaže: “I ovo znajte braćo: neka svaki čovek bude brz da čuje, spor da kaže i spor da se razgnevi, jer čovekov greh ne stvara pravednost pred Bogom.”
 
Hristov duh pokazuje ljubav i prema neprijateljima.
Tako kaže sam Gospod. Matej 5:44:
„A ja vam kažem: ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji vas mrze i molite se za one koji vas vređaju i gone.“
 
Ovo je jedan od najtežih i najzahtevnijih zahteva hrišćanskog života. Lako je voleti one koji nas vole, ali je pravi izazov sagledati kakvi smo prema ljudima koji nam nisu naklonjeni ili nas odbacuju?
 
Voleti one koji nas ne vole je pravo umeće. Zato je pitanju: Da li je ono što radim biblijski ispravno? potrebno dodati i pitanje : Da li to što radim i kako radim pokazuje Hristov duh koji treba da vlada u meni?
Jer, na žalost, istina bez ljubavi može postati oružje u našim rukama. Pravda bez milosti može postati sredstvo osvete. Revnost bez poniznosti može postati duhovna oholost.
 
Da li su ljudi ovog vremena drugačiji od ljudi iz vremena Jakova i Jovana?
Sigurno ne!
 
Nemoguće je da se ljudski duh promeni, ako ga Bog ne promeni. To se ne rešava tako što će nas Bog spaliti svojim ognjem. Jednom, u istoriji, Bog je sprao sa lica zemlje ceo ljudski rod, sem osmoro ljudi. Dali se čovekov duh promenio. Nažalost, ne!
Zato je Hrist došao, i zato je poslao svog Duha Svetog koji nas menja, obogaćuje, oplemenjuje, čini nas mudrima, daje pečat života u Isusu Hristu.
Bez toga, ništa se neće promeniti.
 
Ispunjen Duhom Svetim Jakov je postao mučenik za veru. Postradao je od Irodove ruke (Dela apostolska 12:2).
 
Jovan će biti progonjen i izgnan, zbog svojih reči i svoje vere. Ipak, pored svega toga, nikad mu nije više palo na pamet da bi mogao da uništi nekoga samo zato što drugačije misli od njega.
Njegovo evađelje i njegove poslanice odišu ljubavlju i Hristom.
U 1. Jovanova 4:7, on piše: “Dragi moji, volimo jedan drugoga, jer ljubav je od Boga. Ko god voli, od Boga je rođen i poznaje Boga. Ko ne voli, nije upoznao Boga, jer Bog je ljubav.”
 
Hrišćanski život nije samo promena naših uverenja, već i promena našeg karaktera. I to tako što ovo, što je moje, umire i vaskrsava potpuno novo sa Hristom.
 
To novo, može da živi onako kako je to Pavle opisao u Galatima 5:22–26, kad opisuje život u Duhu: “A plod Duha je ljubav, radost, mir, strpljivost, ljubaznost, dobrota, vernost, krotkost i uzdržljivost, i protiv njih nema zakona. Oni koji pripadaju Hristu Isusu raspeli su telo sa njegovim strastima i požudama. Ako živimo u Duhu, onda se po Duhu i ravnajmo. Ne budimo sujetni, ne izazivajmo jedan drugoga, ne zavidimo jedan drugom.
 
Zato nije dovoljno da budemo ljudi koji poznaju Božju reč. Moramo biti ljudi u kojima se vidi Božji karakter na isti način kako se vidi u Hristu.
Zato,
„Nije dovoljno da imamo Isusovu poruku na svojim usnama; moramo imati Isusov duh u svom srcu.“ 
 
Amin!

KOLIKO SI TEŽAK? (Danilo 5:27)

 (Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 11. oktobar 2026.)

U knjizi proroka Danila 5:22-28 čitamo:
“»A ti se, Valtasare, njegov sine (Navukodonosor je njegov otac), nisi ponizio, iako si sve to znao, nego si se digao protiv Gospodara neba. Naredio si da ti se donesu sudovi iz njegovog Hrama, pa ste ti, tvoji plemići, tvoje žene i naložnice pili vino iz njih. Hvalio si bogove od srebra i zlata, bronze i gvožđa, drveta i kamena, koji ne vide, ne čuju i ne razumeju. A Bogu u čijim je rukama ceo tvoj život i sve što činiš nisi ukazao čast. Zato je on poslao ruku koja je napisala ovaj natpis. Ovo je natpis koji je napisan: mene, mene, tekel ufarsin.
»A evo šta te reči znače:
Mene: Bog je odbrojao dane tvom carstvu i učinio mu kraj.
Tekel: Izmeren si na vagi i pokazalo se da si suviše lak.
Peres: Tvoje carstvo je podeljeno i dato Medijanima i Persijancima.«”
 ------
Ovo su stihovi o kojima ste već mnogo puta slušali, a verujem i sami čitali. Oni govore o jednoj poprilično neprijatnoj temi i trenutku u životu jednog moćnog ali lakomislenog cara, ali i o našem životu vere, gde baš i ne volimo da neko dira.
Ne volimo kad neko otkrije naše slabosti, a posebno ne volimo kad neko te slabosti kritikuje, pa čak ni kad je kritika pozitivna ili kad pokuša da nam pomogne, ne volimo čak ni savete, generalno ne volimo da se neko u to meša. Istinski se trudimo da svoje unutrašnje stanje ne pokazujemo više od onoga koliko je potrebno da nas drugi vide onako kako mi želimo.
 
Možda to sa ljudima uspeva, ali, pošto Bogu ne možemo da zabranimo pristup našem unutrašnjem čoveku, naš vidljivi performans ga ne može zavarati niti pak možemo išta sakriti. Za razliku od ljudi, Bog ne gleda na ono što se vidi očima, nego na ono šta je čoveku u srcu.
Ta lekcija je nekoliko puta jasno naglašene u Pismu i vrlo je važno da je naučimo, kao što je Samuilo naučen kad ga je Bog poslao da izlije ulje na glavu novog cara, Davida!
“Gospod ne gleda ono što gleda čovek. Čovek gleda spoljašnost, a Gospod gleda srce.” 1. Samuilova 16:7b
 
Koliko god da se migoljimo, ne možemo da izbegnemo njegovo ispitivanje, vrednovanje pa ni sud.
To je istovremeno i zastrašujuće ali i ohrabrujuće, jer možemo biti sigurni da niko neće izmaći Božijem sudu, ali i da nećemo biti pogrešno procenjeni. Onaj koji nas je stvorio najbolje zna kakvi možemo biti i kojim merama nas može izmeriti.
 
Možda vam sve ovo i nije prijatna tema, posebno kad pomislite da Bog zna kakvi smo, bez obzira na to kako nas drugi ljudi vide.Možda je malo neprijatno kad shvatite da ljudi koji vam prilaze nisu uvek onakvi kakvima žele da se prikažu.
Ipak ovo je dobra tema i korisna jer shvatamo nekoliko stvari.
- Bog nas nikad ne procenjuje paušalno, odokativno, nego nas duboko procenjuje, počev od naših misli, motiva pa do reči i dela. Otkrivenje 2:23b “Tako će sve crkve znati da sam ja Onaj koji ispituje misli i srca. I svakom od vas daću prema vašim delima.”
- možemo da odahemo i da živimo slobodno bez pretvaranja
- nikad ne dajte čast na neviđeno nikome, pa čak ni sebi, nego samo i jedino Bogu “kome pripada spasenje, slava i sila” Otkrivenje 19:1.
 
Da se vratimo na tekst.
Ovo je priča čije elemente nije teško zamisliti. Dešava se na carskom dvoru u apsolutnoj raskoši. Gozba i pijanka u kojoj učestvuju najbogatiji ljudi carstva, carevi prijatelji i poslušnici, ljudi od poverenja i naravno mnoštvo žena, koje uglavnom služe za zabavu. Na vrhuncu pijanke car se seti da je njegov otac opljačkao Solomonov hram i doneo najdragocenije komade posuđa pa naređuje da se gozba dalje služi iz tih posuda. I tada, u tom vrtlogu pijanstva, na zidu se pojavljuju reči koje prstom ispisuje tajanstvena ruka …
Odjednom muk, neverica, strah, panika.  Mnogi su se u momentu otreznili, među kojima prvi car. Svi vide reči ali niko ne zna njihovo značenje, iako sam siguran da je na ovom balu raskalašnosti bilo mnogo mudraca i sveštenika. Ipak, niko ko je prisutan ne razume poruku.
Ali, kao što znamo, Bog nikad ne ostavlja svoje poruke da bi one ostale sakrivene. On uvek ima onog koji može da pročita i protumači. U ovom slučaju to je Danilo. Ako ste čitali knjigu proroka Danila, setićete se da ga je Navukodonosor postavio za starešinu svih  vavilonskih mudraca, i tu titulu nije mu oduzeo ni Valtazar.
 
Poziva se, dakle, Danilo da razjasni poruku.
Pokazalo se da je poruka veoma laka za tumačenje, ali da je veoma teška za cara Valtazara.
“MENE, MENE, TEKEL, UFARSIN” - pisalo je na zidu, a Danilo objavljuje značenje “IZMEREN SI I NAĐENO JE DA SI PRELAGAN.”
 
Valtazar, kao naslednik Nauvukodonosora, bio je isti ako ne i gori od svog prethodnika. Ništa nije naučio, a trebalo je.
Zato je Bog odlučio da se njegovo carstvo razdeli njegovim neprijateljima.
 
Inače ova poruka je igra reči koje se odnose na merenje i bukvalno prevedene zvuči “mina, mina, šekel, pola mine” - sve su ovo jedinice za meru. Mina i šekel i ufarsin su mere za dragocenosti ili vrednost novca.
Zbog toga su merila koja mere i mine i šekele precizne vage, u gram.
Vidite, Bog se baš trudio da ne donese nepravedan sud nego je merio i upoređivao i na kraju je morao da zaključi - merio sam te dva puta, uporedio sa drugim dragocenostima i na kraju sam našao da ne vrediš ni pola od toga kako se prikazuješ. Pošto si se pretstavljao da si nešto što nisi, uzeću ti i to što imaš i podeliti tvojim neprijateljima.
Imamo nešto slično u NZ, ako ste čitali priču o kralju koji je podelio talente svojim slugama. Znate epilog. Matej 25:29 “Jer onom ko ima, daće se još, pa će imati u izobilju; a onom ko nema, oduzeće se i ono šta ima.“
To je važno, zato što vidimo da smo mi, hrišćani, podložni Božijem sudu kao što su bili i ljudi u vremenima pre nas.
I to nas dovodi do nas, tj. kako se sve odnosi na nas.
 
Vidite, želeli mi to ili ne, mi smo sve vreme pod budnim Božjim okom i svako će od nas, kako čitamo u  Rimljanima 14:12: “položiti račun Bogu.”
Pored toga, činjenica da nas Bog ispituje i procenjuje, ne oslobađa nas obaveze da i sami to činimo. U 2. Korinćanima 13:5 čitamo: „Ispitujte sami sebe - da li ste u veri. Sami sebe proverite.”
Da li to radimo ili se prepuštamo da sve ide onako stihijski, pa kako Bog da?
Ponekad se i zavaravamo ubeđujući sebe da “ionako ništa ne možemo da učinimo jer je sve pod Božjom kontrolom”. Jeste, Bog vodi naše živote, ali uloga nas samih pred Bogom je izuzetno važna.
U Svetom pismu imamo opise ljudi koji su se, kad su postali svesni svoje grešnosti, pokajali i od izmolili od Boga oproštenje i nisu propali nego su dobili novi početaka. Npr. Jov, pa Ahav, car Ezekija i mnogi drugi.
Pokajanje dolazi kad postanemo svesni svog greha, a do toga dolazimo kad sebe proverimo po Božjim merilima. Nema tu mnogo mudrosti, a i ne bi trebalo da je puno komplikovano.
Naime, nama hrišćanima, ovo je još lakše jer nam je dat Duh Sveti koji nam i u tome pomaže.
I Valtazar je imao smernice, ali ih nije koristio. Danilo mu kaže: “nisi (se) ponizio, iako si sve to znao”
 
Dakle, potrebno je poniziti se pred Bogom, prihvatiti vodstvo Svetog Duha i proveriti sebe po njegovim merilima.
 
Bilo bi lepo i dobro kad bismo za našu duhovnu “težinu” pokazivali isto onoliko interesovanja koliko smo zainteresovani za  našu telesnu težinu.
I jedno i drugo moramo da merimo, sa istim entuzijazmom, i da preduzimamo mere sa istom revnošću za oboje.
Jedino je razlika u tome što duhovno nikad ne možemo da budemo preteški, dok sa telesnom težinom to nije slučaj.
 
Kako i na osnovu čega nas Bog meri - šta su naše mine i šekeli?
Šta su vrednosti, a šta je bezvredna bižuterija na Božjim preciznim vagama.
 
1. Iako možda vlada drugačije mišljenje, ali Bog nas ne procenjuje po našoj mudrosti niti po ličnoj moći koju mislimo da imamo, pa ne bismo trebali ni mi.
Mi čak ne možemo da upravljamo ni svojim koracima, ne možemo “svom životu dodati niti jedan sat niti svom rastu ni jedan lakat,” a kamo li da ispravno  procenimo put kojim treba da krenemo i da budemo sigurni da je to ispravan put.
U Poslovicama 14:12, čitamo: “Ima put koji čoveku izgleda prav, a na kraju vodi u smrt.”, ali to nas uopšte ne sprečava da budemo uobraženi i da mislimo da smo mnogo pametni jer, kao što čitamo u Poslovicama 21:1: “Čoveku se svi njegovi putevi čine pravi, ali Gospod procenjuje srce.”
Ili kako je to apostol Pavle rekao u 1. Korinćanima 11:31 “kad bismo sami sebi sudili, ne bi nam se sudilo.”
To ne pokazuje neku mudrost koji bi  na Božjim merilima mogla da prevagne u našu korist. Što pre spoznamo tu istinu biće nam lakše i prepustićemo se da živimo po Božjoj mudrosti.
 
2. On nas ne meri na osnovu svetskih merila, pa ne bismo trebali ni mi.
Često možete da čujete ljude koji svoje ponašanje pravdaju izgovorom - pa svi to rade!
Ono što je činjenica da - “svi” mogu da budu u krivu i da rade pogrešne i zle stvari.
Jer većina može da ide pogrešnim putem i svaki čovek je sklon grehu. Pismo vrlo jasno opisuje stanje čoveka i njegovu sklonost ka grehu. Rimljanima 3:10 (Isto i Ps. 14:1-3): “Nema pravednoga - nijednoga; nema razumnoga, nema nikoga ko Boga traži. Svi su zastranili, svi zajedno postali beskorisni. Nema nikoga ko čini dobro, nema ni jednoga.”
Ipak, mi volimo da pratimo svet u mnogim njihovim glupostima, volimo da se hvalimo svetovnim postignućima, pa čak i svetskim standardima koje smo uneli u crkvu. Mnogi hrišćani su skrenuli sa Božjeg puta jer su prihvatili standarde ovog sveta. Apostol Pavle piše Rimljanima, 12:2 “I nemojte više da se saobražavate ovom svetu, nego se preobražavajte obnavljanjem svog uma, da razaberete šta je Božja volja, šta je dobro, prijatno i savršeno.”
Ipak volimo da nas svet hvali, kad nam govore kako smo dobri, mirni, ljubazni, volimo da dobro izgledamo u njihovim očima. Braćo i sestre, to je zamka i kako god vam ovo izgleda teško za prihvatanje - ne verujte laskanju ovog sveta. Mi, naime, moramo da znamo, prihvatimo i primenimo na sebi pravilo da ni jedno svetovno merilo ne može biti i nije standard za one koji treba da su podložni Bogu, Isusu Hristu. Na kraju krajeva i Reč kaže “da je prijateljstvo sa svetom neprijateljstvo prema Bogu.” (Jak. 4:4).
Vidite u ovim stihovima Danilo zamera Valtazaru upotrebu svetih predmeta iz hrama. Verujem da znate šta to znači - ono što je namenjeno za sveti Božji hram, a to je svako od nas, ne treba davati na korišćenje onima koji ne prepoznaju ni hram ni Boga.
 
3. Kad nas meri, Bog nas ne upoređuje sa drugima, pa ne bismo trebali ni mi.
Kad sam bio mali, ako nisam bio dobar kao što je moja majka želela (što je bilo poprilično često), ona je govorila “Vidiš kako je dobar … onaj. Njegova mama ne mora da se stidi zbog njega.” Međutim kad sam ja hteo, u svoju odbranu, da uporedim sebe sa nekim ko je bio gori od mene, ona je govorila “Šta mene briga za druge, mene ti interesuješ!” U toj igri ne možete da pobedite.
Ali Bog ne gleda druge kad gleda mene. On se ne stidi nikoga od nas, i kao pravi roditelj uživa u našim malim uspesima. Setite se Jova.
Naša, ljudska, slabost je da volimo da poredimo sebe sa drugima jer nikom nije teško da pronađe nekoga ko je lošiji od njega.
Ne znam zašto ali, ponekad se ljudi osećaju baš dobro kad vide da ima neko ko je gori od njih.
Ne znam kakvu korist imaš od toga, jer to ništa ne dodaje tebi na vrednost. Ako si loš, onda si loš, bez obzira koliko drugi bio lošiji ili bolji.
 
U stvari, nije taj drugi lošiji ili bolji, samo greši na drugačiji način nego ti.
 
Ponekad se ljudi zadovolje time da budu prosečni - đaci, roditelji, hrišćani, radnici, prijatelji, … bilo šta što ne iziskuje praviše napora ili pomaže da se sakriješ u masi.
Kako se to obično kaže - niti smrdi, nit’ miriše.
Kad si prosečan onda si podjednako blizu dna i vrha. Istina je da je malo teže penjati se, ali je zato lako skliznuti. Ne budi prosečan, ne budi mlak.
 
Dakle, ovo nisu vrednosti koje mogu da zadovolje Božji kriterijum, ali kod ljudi to nekako prolazi. Ljudi vole da sebe pa i druge, vide kao mudre, sposobne da kontrolišu svoj život, da ne talasaju previše, da ih svet ceni, da su disciplinovani i revni -- barem koliko i svako drugi.
Ali kod Boga to ne prolazi.
Verujem da ste čitali Jovanovo evanđelje 3:3: “Ako se čovek ne rodi ponovo ne može da vidi Božije carstvo.”
To je Božje merilo kojim nas on procenjuje. Da budemo ponovo rođeni. Sve ono staro, što je imalo veze sa svetom, mora da umre, a naš unutrašnji čovek da bude oživljeni Duhom Svetim. Da živimo novi život u Hristu Isusu.
 
U tom životi nisu važne naše nauke, filozofije, titule, statusi, naši napori, naša umeća, naša snaga, naš položaj ili bilo šta drugo što dolazi od ljudi. U tom životu nije važno da li si rob ili car, gospodar ili sluga, sudija ili kriminalac, dete ili starac, žensko ili muško ...
Važno je da je tvoj život potčinjen Božjoj reči, a da si se ti ponizio pred Bogom i prihvatio njegovu volju.
Svako od nas ćmože sam pravedno da se izmeri na vagi istine ako na jedan tas stavi Bibliju, Božju reč, a na drugi tas sedne on sam.
 
Ako to uradim šta će mi ta vaga pokazati?
Pokazaće mi da da li poznajem Božju reč i njenog autora. Da li je njegova Reč došla do mene kao istina koja me je preporodila i udahnuli mi novi život ili je to samo još jedna knjiga koju sam pročitao i koju, uglavnom, nisam razumeo.  
Pokazaće mi da li je moje poznavanje Njega i Njegove volje za mene stvarnost koja je proizvod nanovorođenog života ili su to neke parole koje sam pročitao ili našao negde na internetu.
Hrišćanski život ne može biti uspešan bez određenog znanja niti možemo duhovno da sazrevamo bez znanja o Bogu.
Nepoznavanje Božje reči vodi u fanatizam i revnost bez pravog vodstva.
 
Pokazaće mi da li je moja vera u Hrista dovoljno jaka?
Čovek može imati neku veru, ali ne i dovoljnu, pa čak i pogrešno usmerenu. Reč kaže da i demoni veruju da Isus Sin Božji i da drhte.
Razlika između njihove vere i vere jednog hrišćanina je u tome što hrišćanin ne drhti pred spoznajom svoga Gospoda. Naprotiv, on postaje slobodan, rasterećen, hrabar, odvažan, verodostajan, blag i siguran u svoje spasenje.
Hrišćanin raste u svojoj veri koju pokazuje svojim delima.
Dela ne stvaraju hrišćane, ali vera čini hrišćane bogatim u delima.
Naša dela uvek govore glasnije od naših reči.
U skladu sa Efescima 2:10 “Jer, mi smo njegovo delo, stvoreni u Hristu Isusu za dobra dela  koja je Bog unapred pripremio da ih činimo.”
 
Pokazaće mi da li slušam Božje zapovesti i da li činim ono šta Bog zahteva od mene.
 
Pokazaće mi da li napredujem u duhovnom rastu ili nazadujem.
Hrišćanin nikad ne može da poraste toliko da može da kaže da je dosta i ne mora više da raste. Uvek ima prstora za napredovanje.
Uvek neka nova reč, neko novo razumevanje ili dar ili služba.
Uvek postoji način da se dragocenosti koje su nam date pročiste od taloga i bezvrednosti.
 
I nemojte da se plašite - ne postoji opasnost da se neko prejede, ali uvek postoji opasnost od neuhranjenosti. U tom slučaju dobro je znati da hrane ima dovoljno, ali nedostaje apetita.
Zašto neko izgubi apetit to je je već druga priča, za neku drugu propoved.
 
Draga braćo i sestre, svi ćemo jednog dana biti pozvani da poslednji put stanemo na Božja precizna merila. Bilo bi tragično da neko bude „izmeren i nađen prelaganim”, pored svih blagoslova koje nam je Bog dao. Izmerite sebe.
 
Amin!

IZGUBLJENI SINOVI

 (Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 13. septembar 2026.)

Luka 15:1–32
“Oko Isusa su se okupljali svi carinici i grešnici da ga čuju, pa fariseji i učitelji zakona počeše da gunđaju, govoreći: »Ovaj prima grešnike i jede s njima!«”
 
Da li vam je poznata ova slika? S jedne strane su oni koji su grešnici i neophodno im je potreban Bog, a s druge strane su oni koji su ubeđeni da su sa Bogom pa im je vera postala rutina. Jedni osuđuju druge, a u stvari i jedni i drugi su u velikom problemu.
 
Tako je i danas u hrišćanstvu. Jednima je neophodno potrebno da se sretnu sa Bogom, a drugima je hrišćanstvo nekako postala rutina. Uljuljkani u rutinu postanu zadovoljni onim dokle ih je Bog doveo i misle to je sad to.
Popravio sam se, idem redovno na službu, promenio sam neke navike, ne grešim više kao što sam ranije grešio, a i to koliko grešim nije ništa prema onome šta drugi čine.
Njihove molitve su rutinske i povremene, baš kad je neki problem u pitanju onda se malo više potrude. Manje čitaju pismo, manje proučavaju, i manje praktikuju svoju veru.
 
Toliko su ubeđeni da su sad ispravni, dobri i pravedni, da poveruju da mogu sami da vode svoj život, da mogu da budu samostalni u donošenju odluka, u rešavanju problema, u suočavanju sa izazovima. Dobro sad, može tu Bog malo da pripomogne, onoliko koliko mu dozvole, ali u glavnom većinu stvari mogu sami.
 
Svoj život pretvore u lično sklonište gde je sve po njihovom ukusu. Mesto u kome vladaju osećanja, merila koja lično određuju, gde je uspostavljena pravda i pravednost onako kako je sami razumeju. To je mesto samopravednosti, oholosti i ponosa. Mesto gde nije Bog na tronu nego čovek, i sve je podređeno čoveku a ne Bogu.  To je mesto na kojem raste drvo lažnih nauka i lažnog morala čiji plodovi su homoseksualizam, feminizam, srebroljublje, prosperitet, manifestizam (kako zračiš, tako privlačiš), monizam, poliamorizam… i tako u nedogled.
To je mesto gde se nalaze opravdanja za svačji nemoral sa aspekta humanosti i poruke - živi i pusti druge da žive. Ovo nije ništa drugo nego povlađivanje svetu i njegovim pravilima.
 
Otud su nastali svi ovi vidovi hrišćanskih i pseudohrišćanskih religija - oformljeni da liče na judaizam u stvari su samo maska iza kojih se kriju, kao što su rimokatolicizam, pravoslavlje, svetosavlje, anglikanizam, pa i neki delovi protestantizma koji su ljudski autoritet i ljudsko predanje stavili iznad Božijeg autoriteta i odredili svoja pravila, i ne bih imao vremena da nabrojim sa ona najminornija skretanja po principu “uradi sam” ili “sam svoj pastor”.
 
Mali je broj onih hrišćana koji su ostali utemeljeni na veri u Isusa Hrista onako kako je to u skladu sa Pismom, kao što Juda kaže, 1:3,20: “Da vas podstaknem da se borite za veru koja je jednom zauvek predata svetima. … (da se) izgrađujete na svojoj najsvetijoj veri i molite se u Svetom Duhu.”
 
Ono što živimo danas je ono šta je Isus prepoznao u Izraelu kome je došao kao Mesija i Spasitelj. Često je govorio ljudima o tome. Zato je ovaj Lukin pasus toliko važan za nas u savremenom svetu. Jedna od posebno teških i veoma čestih situacija opisao je u priči o izgubljenom sinu. U stvari rekao bih - izgubljenim sinovima.  Mi često kad čitamo tu priču i kad je pomenemo, obično mislimo na mlađeg sina, ali nije samo on bio u problemu.
Njegova pojava i stav i zahtev su veoma upadljivi i veći deo priče posvećen je njemu, ali nije ova priča samo o njemu.  
 
On je tražio, i dobio svoj deo imanja. Iamo je osećaj da može sam. Samo mu je bilo potrebno malo početnog kapitala, pa će se on pobrinutu za sve ostalo.
Kao što sam napomenuo na početku to se dešava i današnjim hrišćanima.
Bog im je dao dar, spasenje, i odjednom im se čini da mogu dalje sami. Misle da ne moraju da budu baš na svakom molitvenom sastanku ili na svakom bogosluženju. Ne moraju njihova deca baš svake nedelje da idu na veronauku, oni mogu da ih nauče sve sami, možda čak i bolje. Njima ne trebaju ni pastor ni učitelj ni dušebrižnik … pa valjda i sami imaju nekog Duha. I gle, to i funkcioniše neko vreme ali onda više ne.  
 
Baš kao i u slučaju sa buntovnim sinom koji je otišao od oca poprilično dobro obezbeđen ali je potrošio sve što je imao pa je zapao u veliki problem. Postao je jadnik bez budućnosti, gladan i žedan, obespravljen, u problemu koji nije mogao da reši. Dok je imao novca, imao je i prijatelje, kad je novac nestao, nestali su i prijatelji. Na kraju je završio među svinjama, gladan i ponižen.
 
To njegovo stanje je jedna od najtužnijih slika opisanih u Isusovim pričama.
Suština njegovog problema bilo je to što je želeo život bez očeve kontrole. On je želeo deo očevog imanja (za koje je ubeđen da mu pripada), ali nije želeo očevu blizinu,a pogotovo nije želeo da živi pod očevim autoriterom.
I to je suština svih grehova, ne samo njegovog. Ljudi najčešće žele ono što Bog može da im da, ali ne žele samog Boga i njegov autoritet i pravila.
 
Želimo Božji blagoslov, ali ne i da budemo poslušni
Želimo mir, ali ne i da se predamo.
Želimo Božju zaštitu, ali na onom putu koji sami odredimo.
 
Ljudi nekako misle da će, ako se bar malo udalje od Boga, dobiti slobodu po svojim merilima i pravilima. Najćešće slobodu da mogu da rade šta žele. Na žalost veoma brzo otkriju da je ta i takva sloboda u stvari ropstvo u kome ima više gospodara koji nisu milostivi kao Bog.
Samo pogledajte svet oko sebe i videćete čemu sve ljudi robuju - novac, slava, lepota, religija, filozofija, droga, alkoholizam, kocka, nemoral … i to je samo početak spiska. Želimo da radimo šta hoćemo, a onda shvatimo da većinom radimo šta nećemo, a moramo i ubeđujemo sebe da smo slobodni.
 
Grešni put najčešće počinje obećanjem: „Biće ti bolje bez Boga. Bićeš svoj gazda.“
Ali završava poraznom prazninom i beznađem.
Ta praznina i beznađe su kao neko bunilo. Sve kao nešto imaš, a u stvari uvek nešto nedostaje. Imaš, ali ne ono što želiš, nego ono što ti se servira. Uvek ostaneš gladan nečega.
Ako imaš pare, nemaš poštovanja. Ako imaš poštovanje, nemaš prijatelje. Ako imaš prijatelje, nemaš vremena. Ako imaš vremena, nemaš para. I tako u krug.
To je isto ono što se desi sa hrišćanima koji su se udaljili od Boga. Iskoristili su ono što su od Boga dobili, a onda udarili glavom o zid.
 
Siguran sam da su fariseji slušajući priču u buntovnom momku samozadovoljno klimali glavom i potvrđivali Isusov primer, misleći u svojim glavama, kao i mnogi hrišćani danas: “Da, da, takvi su ti grešnici. Hvala Bogu pa ja nisam takav. Ja sam revan, striktno sprovodim šta mi je zapisano i nigde nisam otišao.”
Bravo za tebe! Ali ja se ne bih radovao tako brzo.
 
Ova priča se ne završava ovde, sa ovim grešnim sinom. U ovoj priči pojavljuju se dvojica sinova i obojica su izgubljeni.
Jedan je bio izgubljen daleko od kuće, a drugi je bio izgubljen u kući.
Ni jedan ni drugi nisu mogli da odahnu i da kažu: “E, ali ja sam dobar.”
U stvari i jedan i drugi imali su isti problem, samo na drugačiji način.
 
Udaljenost od Oca, kod ovog mlađeg mogala je da izmeri kilometrima. Ko zna kuda je i kako lutao odvojen od oca.
Stariji je bio blizu svojom prisutnošću, ali njegova udaljenost od oca nije mogla da se izmeri jer je svojim srcem bio svetlosnim godinama daleko.
 
Blagosloven je svako onaj koji se probudi i shvati šta se dešava. Kao u ovoj priči koju čitamo: “Tada dođe k sebi, …”
To je jedan od najlepših trenutaka u ovoj tužnoj priči.
Sin se osvestio. Shvatio je gde se nalazi. Shvatio je šta je izgubio. I shvatio je gde je rešenje. I rekao je: “Spremiću se i otići svome ocu, …”
 
Ovo je trenutak pokajanja. Iskreno ispovedanje: „Pogrešio sam.“ „Ustaću i vratiću se Ocu. I reći ću mu ...“ potpuno menja situaciju u kojoj neko može da se nađe.
Ovaj momak nije rekao: „Drugi su krivi.“ „Okolnosti su me naterale.“ „Svi to rade.“, nego “Ja sam pogrešio, ja se kajem, ja ću se vratiti i ja ću se suočiti.”
 
Mi se često plašimo da stanemo pred Boga i kažemo ovo što je mlađi sin rekao: „Oče, sagreših protiv neba i protiv tebe ...“
Čak znam i neke koji su otišli i nikad se nisu vratili jer nisu bili spremni da se suoče sa sobom i da se ponize pred Bogom, i da se iskreno pokaju. Nisu bili sigurni da Bog može da im oprosti.  
Ali vidimo ovde šta otac radi. On oprašta, vraća sinu izgubljeno dostojanstvo - daje mu haljinu, daje mu prsten, daje mu obuću, priređuje gozbu.
Izgubljeni sin se vratio kući, i to je za oca najvažnije.
Ljubav prema sinu prevazilazi očev ponos, pravdoljubivost, strogoću, … ljubav prekriva mnoštvo greha.
 
Vidite, mi ponekad ne možemo da oprostimo ljudima jer nam ponos ili osećaj za pravdu ili “pravednički gnev” ne dozvoljava, pa kažemo: “Jeste se, taj neko, pokajao, ali …”  Ali šta!?
Pa zar se ne molimo “oprosti nam kao što mi opraštamo drugima”? U čemu je onda problem?
 
Ovo što čitamo ovde je slika Božje milosti, koja bi trebala da bude svojstvena i nama. Niko ne traži od nas da prihvatimo greh onoga koji se pokajao. Ako taj greh i dalje postoji, onda se nije ni pokajao.
Bog nikad ne opravdava greh, pa ne treba ni mi to da radimo. Ali kada se grešnik pokaje, Bog mu ne zatvara vrata, niti ga gleda sumnjičavo, niti zazire od njega. 
 
 A sad, stariji brat. On je sve vreme bio kod kuće. Radio je. Služio je. Bio je poslušan.Ali, otac je očekivao od njega još nešto.
 
Iskreno da vam kažem takvih je najviše i među hrišćanima. Radni, vredni, poslušni, odmereni, disciplinovani, striktni, ozbiljni …
Ta revnost i požrtvovanje, iako se čini da jeste dobra ne mora da znači da je to ono šta Bog traži i očekuje od nas.
 
Vidimo da je stariji brat, fizički tu, uz oca. Radi poslove na imanju, brine se o mnogim stvarima, ali … ali on je, kao što sam već rekao daleko od oca - i mentalno i duhovno.
On je radio za oca, umesto da radi sa ocem, kao da ga uopšte nije poznavao.
On nije otišao u neku daleko zemlju, ali sve jedno nije bio tu.
 
On je kao IzraeIci na koje misli apostol Pavle u poslanici Rimljanima 10:2,3: “Svedočim, naime, za njih da imaju revnosti za Boga, ali ona nije zasnovana na znanju. Ne znajući šta je Božja pravednost i tražeći da uspostave svoju, nisu se počinili Božjoj pravednosti.”
 
Nije se potčinio svome ocu. Naprotiv sve vreme on oseća da mu otac nešto duguje. Njegov stav i njegove reči govore da nije srećan tu gde jeste.  
Nezadovoljan je očevim odlukama, ali mu to ne govori, jer nema nikakva odnos sa ocem. On ćuti sve dok nije izazvan da kaže šta ga muči i to izazvan ljubomorom, koje je već izrodila ogorčenje i gnev.
 
Ponekad hrišćani reaguju na ovakva način, kao da im Bog nešto duguje, kao da njima nešto pripada ali su zakinuti. Spremni su i da se ljute i budu nezadovoljni ako Bog ne reaguje na vreme na nešto što su tražili.
Ponekad možete da čujete da kažu: “Ali ja sam se toliko molio, postio sam, toliko sam se trudio, svugde sam bio, nikad nisam izostao, svima sam bio na usluzi … i ništa.”
 
Pogotovo ih pogađa kad vide da neko, koga smatraju gorim od sebe, napreduje, uživa, prima blagoslove …
Stariji sin nije hteo da uđe u kuću kad je čuo muziku i saznao za povod za ovo veselje - brat se vratio(naravno da se vratio kad je sve spiskao, znao sam da će se to desiti - mislio je).
Umesto da uđe i podeli radost on se ljutio.
On  nije bio izgubljen zato što je odlutao nego zato što je mislio da je njegov otac nepravedan i da on zaslužuje više od onog drugog sina, raspikuće i propalice.
U Bibliji nalazimo nekoliko primera nezadovoljnih sinova, koji nisu dobili ono što su mislili da im pripada. Neki su dizali bune protiv očeva - Davidov sin Avesalom; neki su bežali u pustinju i žalili se Bogu - Ilija; neki su se žalili zbog dnevnice, i tako.
Ljudi se obično razočaraju kad ne prime ono što misle da im pripada, i veruju da imaju pravo da se žale i prigovaraju Bogu zbog toga.  
 
Ali, setite se apostola Pavla koji se molio Bogu zbog “trna u telu”. Očekivao je da će se to rešiti tako što će ga Bog osloboditi toga, ali nije. Bog mu je rekao “dosta ti je moja milost”.
 
Bog je taj koji odlučuje o tome šta, kome, kada i koliko pripada i čime će nas blagosloviti, a ne mi. Čak i ako ništa ne primimo sem toga što poznajemo Boga imamo sve. Imamo spasenje, mir sa Bogom i večni život. To je mnogo više od bilo čega na ovom svetu.
 
Dva načina udaljavanja od Boga
Od Boga možemo da se udaljimo na dva načina - otvorenom pobunom ili kroz religioznost bez ljubavi.
Možemo da kažemo da ne želimo da živimo po Božjim pravilima i da mu se potčinimo ili možemo da živimo po pravilima i da mislimo da smo bolji od drugih i da nam pripada onakva nagrada kako je mi izmerimo.
 
Jednostavnije rečeno - možemo da budemo izgubljeni i udaljeni od oca zbog očiglednih grehova ili možemo da budemo izgubljeni zbog ponosa, samopravednosti, osuđivanja i nedostatka ljubavi.
 
U svakom slučaju potrebno je da se vratimo Bogu.
 
Čitajući ovaj tekst, da li ste primetili da otac izlazi napolje pred sinove. On izlazi pred njih kao da je on u problemu, a ne oni.
To je zato što on ne želi da izgubi ni jednog od njih.
Obojicu obnavlja u spoznaji ko je on, ko su oni i šta im pripada. Obnavlja ih i uklanja ono u čemu su pogrešili.
On u svojoj ljubavi želi sinove koji nisu ni buntovani, ali ni religiozni, nego oni koji će ljubavlju uzvratiti na očevu ljubavi, sinove koji poznaju njegovo srce.  
 
Hrišćanska vera, koja je jednom za svagda predana svetima i u kojoj se vredi boriti nas vodi putevima prema ocu.
Jevreji nisu razumeli ni poznavali Boga. Sve je bilo religijski strogo i nemilosrdno. Posebno je loše bilo to što je takav stav podelio ljude na grešne, time i manje vredne i pravedne i samim tim i privilegovane.
Isus ovde vrlo jasno objašnjava da su svi, u stvari grešni i da je svakome potrebno da se vrati Ocu.
I onaj pobunjeni i onaj revni imaju istu potrebu.
I ako su fariseji bili zadovoljni prvim delom priče, ovaj drugi deo ih je sigurno pogodio baš tamo gde je trebalo - u sopstveni ponos i samopravednost.
 
Iz svega ovoga, iz oba dela priče možemo da naučimo ovo - ako si se pobunio pokaj se i vrati se.
Ako si u crkvi, služiš, poznaješ reč, moliš se, a ipak u svom srcu imaš ljutnju, ponos ili misliš da si bolji od drugih, pokaj se i vrati se.
„Sine, uđi unutra.“ je očev poziv, ali ne samo u kuću nego i u Očevo srce.
Treba da budemo kao Isus, Sin što je “samog sebe predao i bio poslušan do smrti, i to smrti na krstu”.
 
I tada ćemo biti na blagoslov i sebi i svima oko sebe.
Amin!