HRIŠĆANSKA OK

KO LJUBI BOGA, LJUBI NJEGOVU CRKVU (Nepodeljena ljubav)

(Protestantska evađeoska crkva Beograd, Simina 8; nedelja 26.02.2017. godine)

Ef 3:8-11,20,21 “Meni, najmanjem od svih svetih, dana je ova blagodat - da mnogobošcima kao radosnu vest objavim neistražljivo bogatstvo Hristovo, i da svima rasvetlim u čemu se sastoji tajna koja je od večnosti bila skrivena u Bogu, tvorcu svega, da bi se sada poglavarstvima i vlastima na nebesima posredstvom Crkve obznanila mnogorazlična mudrost Božija, po večnoj odluci, koju je ostvario u Hristu Isusu, Gospodu našem.

A onome koji svojom silom, što dejstvuje u nama, može da učini preko svega i iznad svega što mi ištemo ili mislimo, njemu slava u Crkvi i u Hristu Isusu u sva pokolenja od večnosti do večnosti; amin.”

Crkva, je mesto u kome Božija mudrost, sva njegova bogatstva, sve tajne, mogu da se vide i okuse i opipaju. Crkva, je mesto gde Božija slava, obasjava svako lice, ispunjava svako srce, krepi telo i osvežava duh i dušu svakog čoveka.

To je mesto gde, sasvim slobodno i otvoreno, bez ustezanja, možemo svoje misli da usmerimo na našeg Boga, i da se punimo silom sa visine, koja dolazi delovanjem Svetog Duha.

Jer, biti sa Bogom, misliti o Bogu je najvažnija stvar na svetu! Važnija od svih važnih stvari zajedno. Misliti o Bogu je nešto najveće i najuzvišenije šta čovek može da čini.

Bog zaslužuje svaku našu misao i sve naše vreme. On je „Jahve (onaj koji jeste od uvek i za uvek)  – onaj koji će uvek biti sa nama, koji je obećao da nas nikad neće ostaviti i koji će uvek bdeti nad nama. On će obezbediti pomoć i podršku, dati silu i moć, mudrost ...“

On je to obećao, a On je Bog koji ispunjava svoja obećanja. Nikad ne kasni, ne greši, ne štedi i uvek čini i izvodi sve na dobro onome koji ga ljubi. On je pravedan, ali i milostiv; prekoreva ali i teši; kažnjava ali i nagrađuje; zahteva ali i bogato daje.

Sve što vidimo i što ne vidimo, sve što nas okružuje, stvorio je Bog. Svaki život na ovoj planeti, pređašnji sadašnji i budući; biljke, životinje i ljudi, njegovo su stvorenje. Nema ničega živog pod „kapom nebeskom“ a da nije dotaknuto Božjom rukom – da nije za Njega, u Njemu i kroz Njega stvoreno.

Sve je, stvorenje bez izuzetka, oživljeno Božjim dodirom.

Ali, Bog ima i one koji su mu posebni, one kojima je On, kroz svoga Sina, postao život.

Mi, koji smo ovde nismo samo dotaknuti, nego smo preporođeni, obogaćeni i ispunjeni njegovim životom.  Tako, ne živimo više mi, nego Bog koji je u nama.

Možemo da se radujemo jer je Bog dotakao naše živote, ali tek kad je On postao naš život, dobili smo puninu blagoslova.

Ta puninu blagoslova i života, tu istinu o Bogu, po reči apostola Pavla, objavljuje se ovom svetu posredstvom crkve, u kojoj On prima slavu koja mu pripada.

U svetlu ove istine, želim danas da vam postavim dva pitanja (1) Da li volite Boga? i (2) Da li volite svoju lokalnu crkvu, svoju zajednicu?

Možda može da vam se učini da ova dva pitanja nemaju nikave veze jedno sa drugim, ali uveravam vas, da suštinski nije moguće odgovoriti na jedno bez drugoga. Odgovori na njih direktno utiču na naš život. Ne treba tu mnogo teologije niti filozofije. Pitanja su jednostavna, a odgovori životno ozbiljni. Oni daju sliku o našem odnosu prema Bogu, i govore o tome koliko smo bliski sa njim.

Ima jedna hrišćanska pesma, koju mnogo volim – Bliže tebi. Verujem da je i vi znate, kod nas u pesmaricama je broj 250. Kažu da je to bila poslednja pesma koju je svirao brodski orkestar sa Titanika dok je tonuo. Stihovi pesme govore o čežnji duše da bude u Božijoj prisutnosti, sasvim blizu Njemu. Ali, ja ne želim da moja duša čezne za Bogom samo kad se nađem u smrtnoj opasnosti, nego uvek i na svakom mestu, posebno kad je mesto životno kao njegova crkva.

Kako da budemo što bliži sa Bogom?

Možda će nekoga ovo iznenaditi, možda se neko neće složiti sa mnom, ali moje čvrsto ubeđenje je da smo Bogu najbliskikiji kad smo bliski sa njegovom crkvom, kad smo aktivni u crkvi, i to da budem sasvim precizan, u svojoj lokalnoj crkvi. Što se više angažujemo to se naša bliskost sa Bogom povećava.

Crkva je, jedino mesto gde mi možemo nešto da činimo za Boga. Sve ostalo – molitva, reč, pokajanje, obraćenje, obnovljenje, krštenje ... sve što, po prirodi stvari, podrazumeva bliskost sa Bogom, Bog čini nama, a samo ono što činimo u crkvi, mi činimo za njega. Jer Bog nas je osposobio za to, dao nam darove i odredio za službe.

Nije mi baš jasno zašto ljudi, često, ovo ne shvataju ozbiljno, i pokušavaju to da negiraju.

Zbog odbijanja da prihvate ovu istinu, čujete da govore da vole Isusa, a delima pokazuju da preziru njegovu crkvu. To je krajnje licemerno i smešno. To je kao da kažete da volite svoju glavu, ali za ostalo telo, baš vas briga. 

Za takav njihov stav, crkva i sama snosi veliki deo odgovornosti.  

Naše lične slabosti, egoizam, umišljenost da smo nešto, a nismo ništa, životi bez molitve ili molitve bez života, prave mnogo mesta neprijatelju da napada i da ruši. Često nemamo strpljenja, čak ni da čujemo druge, a kamo li da uvažimo to što čujemo. Retko želimo da se odreknemo svog komformiteta. Preterano tražimo van crkve ono što nam je Bog u crkvi pripremio – utehu, podršku, akciju. Umesto da pozivamo ljude u crkvu mi ih zovemo van crkve na koncerte, predstave, događaje, motvacione govore, koji su najčešće potpuno svetovni ili imaju privid duhovnosti. itd ... itd.

Sve su svemu želimo da postanemo „što duhovniji“, ali odvojeni od crkve. To nikad ne uspeva.

Ponekad se, stvarno, ponašamo kao oni koji su pomenuti u poslanici Rimljanima, 2:24, koji su svojim ponašanjem i stavovima doveli do toga da njihova crkva bude  hula na Gospoda.

I šta sad? Da bi drugi počeli da se menjaju i da vole svoju crkvu, svako je dužan da počne da menja od sebe. Ne možemo da očekujemo od drugih, ono što sami ne želimo da činimo. 

Treba da izbegavamo, a i drugima da pomažemo, da ne gaje nikakvo nezadovoljstvo prema svojoj crkvi. To izjeda čoveka. Ali ne samo što izjeda, već narušava ličnu veru, jer iskazuje nezadovoljstvo Bogom, kome ta crkva i pripada.

Stoga je neprijateljstvo prema lokalnoj crkvi, neprijateljstvo prema Bogu, a On neće mirno trpeti takvo stanje i takva osećanja u odnosu na svoju crkvu.

Dakle, ako je Bog osmislio crkvu, uspostavio je i postavio sluge i sluškinje,  niko ne može da priđe bliže Bogu, ako se udaljava od crkve. Mi smo pridodati crkvi, pozvani smo u telo, izabrani smo i određeni da živimo u zajednici – čak i kad nam se to ne dopada.

Aktivan život u lokalnoj crkvi omogućava nam da budemo bliže Bogu.

Jednom je neko rekao “Crkva je kao Nojeva barka … da napolju nije smrtonosna oluja, teško bi bilo podnosili smrad koji je unutra.”

Hoću da kažem, crkva je daleko od savršenstva, a to je zato što smo svi mi daleko od savršenstva; ali je to ipak mnogo sigurnije mesto od bilo kog mesta napolju.

Istina, u crkvi često ima problema, ponekad i pravih skandala, koji osramote crkvu. Verujem da i sami znate za neke koji su zloupotrebili svoje pozvanje, mesto, položaj i autoritet i odbacili ga zarad telesne slabosti. Greh, na taj način svojim (ne)delima, diskredituje i službu crkve i reči koje treba da prenosi.

Činjenica je da evanđelje nikoga od nas ne može da osramoti niti da isprlja, ali zato svako od nas može da osramoti i isprlja poruku evanđelja.

Ljudi iz sveta, a i oni slabiji i mladi u veri u crkvi, zbog takvog ponašanja s podozrenjem gledaju i odbacuje Božiju crkvu.

Ali bez obzira na to, apostol Pavle govori, da radosna vest mora da se prenosi ovom svetu, kroz crkvu. Naše je da nastavimo ono što je Bog započeo.

Osim toga, i pored svega, ova naša crkva je ono što Isus ima, i što njemu pripada. Mi, takvi kakvi jesmo, smo Isusova porodica, dom Božji.

Bog nam je ukazao čast i upoznao nas sa svojom porodicom. I ne samo što nas je upoznao sa njom, nego nas je preporodio da bismo postali deo te porodice.

Sećate se onog dela evanđelja (Marko 3:34,35) kad je Isusova zemaljska porodica došla da ga vidi. Neko iz gomile ljudi je prekinuo njegovo poučavanje da bi ga obavestio o tome, a on je zapitao “Ko su moja braća?” a onda je sam odgovorio, pokazavši na okupljene ljude “gle, majka moja i braća moja. Jer ko izvrši volju Božiju, taj je brat moj i sestra i majka.”

Da li je Isus bio ozbiljan, ili je to rekao tek tako da bi pridobio sledbenike? Naravno, Isus je bio božanski ozbiljan - Crkva je Njegova porodica. Mi smo Njegova porodica. Međusobno se oslovljavamo sa „brate“ i „sestro“. Da li to radimo, onako reda radi, ili smo ozbiljni? Braća i sestre, obično imaju istog oca ili majku. Mi imamo istog OCA. To je toliko ozbiljna stvar da je prosto neverovatno, kako se prema ovoj istini, odnosimo sa nepoštovanjem ili omalovažavanjem.

Razumem da je ljudima teško prihvatiti, da mu je svako, od Boga opravdan, brat ili sestra. Razmislite o tome, ako vam je teško – zašto vam je teško, i kakvu poruku šaljete ljudima, a još važnije kakvu poruku šaljete Bogu.

Jasno je da ljudi imaju mana, i što je više ljudi, to je više mana. Mi svi zajedno možemo da napravimo jednu ogromnu gomilu mana. I po tome nismo nikakav izuzetak.

Sve novozavetne crkve imaju više ili manje mana (kao što to jasno možemo da vidimo u poslanicama i na početku Otkrivenja).

Ali Bog ne gleda na naše mane, nego na naše vrline. Jer svako je u nečemu vrstan, i svako je od Boga darovan. Zašto? Zato da bi bio koristan u prenošenju dobre vesti. Svako od nas.

Uvek treba da imamo na umu da je crkva zajednica spasenih, očišćenih i opravdanih grešnika, koji žive sa Isusom, kao SVECI. Ne znam da li ste zapazili, ali u bibliji nikad nećete naći reč svetac u jedinini (osim kad se govori o Bogu). Kad su ljudi u pitanju ta imenica je uvek u množini.

Dakle, biti hrišćanin, znači biti svet, a sveti život podrazumeva potpuno posvećenost onome koji nas posvećuje.

To nam govori koliko je važno da cenimo i negujemo zajedništvo koje je Bog osmislio i u koje nas je pozvao.

Ova crkva – dobra ili loša – je moja porodica. Ova crkva je i vaša porodica. Mi svi zajedno, smo Božija porodica.

Većina od nas, izvan ovih zidova, ima svoju kuću, ili stan, svoje domaćinstvo, svoju decu, roditelje, rođake ... ali, ako ste hrišćanin, imate samo jednu porodicu – ovu ovde. Koliko god da se vaš um sada, možda, buni da to prihvati – Duh Sveti nedvosmisleno insistira i zahteva da ta istina bude prihvaćena u Božijoj crkvi. Rim 8:16,17 „Sam Duh svedoči s našim duhom da smo deca Božija. Ako smo pak deca, onda smo i naslednici; naslednici Božiji, sunaslednici Hristovi, - ako s njim stradamo, da se s njim i proslavimo.“

Ne možemo da hodamo sa Bogom, a da budemo odvojeni od Njegove porodice.

Reč koja se koristi za crkvu je “eklesia” (ek kaleo). To zači pozvani iz. Pozvani smo iz sveta u Božju porodicu. Dakle, nismo pozvani da bismo bili neki usamljeni pojedinci. Usamljena ovca ni za koga nije korisna, sem za vuka; tako ni hrišćanin samotnjak ni za koga nije dobar sem za protivnika.

U celoj bibliji ne možete da nađete ni jednog Božijeg radnika koji je radio sam, bez podrške drugih, a da je to bilo dobro za njega i/ili za druge ljude.

S druge strane, dolaženje u crkvu, forme radi, podjednako je opasno.

Reč hrišćanin ne označava samo nekog ko dolazi u crkvu, niti pak je crkva mesto gde treba povremeno da se pojavljuješ. Crkva je mesto gde treba da živiš. Pročitajte Dela apostolska 2; 4; 6. Crkva je bila jedinstvena u svakodnevnom životu, ne samo u doktrini. Sve im je bilo zajedničko. Članovi crkve delili su sve jedni sa drugima.

Lično nisam za to da pravimo kolhoze i komune, ali potrebno je da imamo više osećaja za potrebe crkve i one koji su u crkvi.

Želim da vam ukažem na još nešto.

U Delima čitamo, kako je Duh Sveti nadahnuo govor apostola Petra, rezultat toga bila je crkva. Bog je stvorio crkvu. Nisu je smislili ljudi, niti je ona, na bilo koji način, ljudska tvorevina.

I u tome leži sila. Crkva nije još jedna institucija među institucijama. Ona je organizam, ona daje smisao svem našem hrišćanskom životu. Jer mi smo stvoreni, otkupljeni, zapečaćeni i ispunjeni Duhom za zajedništvo sa Bogom i jedni sa drugima.

Ne samo jednom nedeljno po jedan sat, nego svaki sat u toku cele nedelje, do kraja života.  

To je crkva koju je Bog uspostavio na dan Pentekosta. Moramo da imamo zajedništvo koje se ne prekida, a ne zajedničke službe, sa kojih jedva čekao da odemo ili da ih izbegnemo.

Vidite, jedina stvar koju nam je Hrist ostavio je crkva. Od svega što je mogao da nam ostavi, on nam je ostavio crkvu.

Jedan, od izuzetno važnih, razloga da budemo u zajedništvu lokalne crkve je i briga za našu decu. Ako mi nismo aktivni u svojoj lokalnoj zajednici, od koga će naša deca naučiti da budu verna, da negde pripadaju i da Bog računa na njih?

Oni koji misle da to dolazi samo od sebe, ili da su oni dovoljan autoritet u teškoj su zabludi, a suočavanje sa posledicama je, na žalost, najčešće veoma bolno i tragično. Da bi naša deca bila biliže Bogu, roditelji moraju biti aktivni u svojoj crkvi, a zajedno sa njima i njihova deca.

Znam roditelje koji dovode svoju decu sa sobom u crkvu samo nedeljom. I to je sve? Da li sat vremena pesama i propovedi, može da nahrani bilo koju dušu, a pogotovu onu koja se tek oblikuje i sazreva? Ko će ih dovoditi kad jednog dana više ne budu živeli sa vama? Mislite da će dolaziti sami!? Neće! Kako će naučiti da je ovo njihov dom, ako ovde provedu manje vremena nego u bioskopu ili pozorištu ili na treningu? Kako će naučiti da budu podrška, pomoć, uteha, sluga, ako nikad nikom to nisu bili? Kako će naučiti da budu u službi sa svojim vršnjacima, kad ih nema ni na omladinskim sastancima, ni na kampovima, ni na konferencijama ...?

Hrišćanski rast se ne ostvaruje gledanjem kako drugi rade, slušanjem propovedi i pričanjem priča. On se doživljava, aktivnim delovanjem po reči koju čujemo, a to se postiže jedino učestvovanjem u životu Božije porodice.

Bog ima jedino lokalnu crkvu, i to je jedina crkva koju mi imamo. Globalna crkva ne postoji sama po sebi, nego je samo skup lokalnih crkva, povezanih istim temeljom.

Čujem neke, kažu „Ja sam deo globalne crkve.“ Sine, ako ti nisi deo lokalne crkve, ta globalna o kojoj maštaš, je samo izgovor za neposlušnost Bogu, kako god da ga ti nazvao.

Kad se Isus bude vratio, On će doći po svoje, i tražiće one koji liče na njega, ponašaju se kao On i poslušni su u odnosu na njegove zapovesti. Sve to zajedno, imaju oni koji aktivno žive u svojoj crkvi. Da li si ti takav, da li smo mi takva crkva?

Apostol Jovan kaže u svojoj prvoj poslanici, 2:6 „Ko govori da u njemu stoji, dužan je i sam da živi onako kako je on živeo.“

Crkva je njegovo telo, pa je dužna da se ponaša onako kako se On ponaša.

Za mene kao propovednika, lakši deo službe je napisati propoved i ispričati je. Potrebno mi je puno više vremena, napora i želje da upoznam vas pred koje treba da. I On sam je više vremena posvetio zajedništvu sa ljudima, nego rečima.

Tako je isto i sa svima ostalima – bez obzira na službu. Mnogo je laše uraditi bilo šta što se službe tiče, nego biti prisan sa ljudima.

Službe su važne, ali Bog nas neće pitati kako smo obavili neku službu, već da li smo se iskreno brinuli i voleli svakog za koga je On umro i kome smo trebali da služimo. Vidite, naša služba nije potrebna Bogu – on sve može sam. On je Svemogući Bog. Naše službe imaju za cilj da „svi dođemo da punine mere Hristovog rasta“. Ne služimo mi Njemu, nego jedni drugima, a služeći jedni drugima, činimo Njemu.

Ako nema te brige i te ljubavi – stvara se negativan stav prema crkvi, što nije dobro ni za koga. Negativan stav prema crkvi, stvara negativan stav prema Bogu. To opet dovodi do nezadovoljstva, odustajanja, gunđanja, što sve zajedno samo ubrzava nečije udaljavanje od Boga.

Mi ne želimo da iko ode, zar ne!? Kome je za cilj da neko ode od Boga? Šta je toliko vredno i sveto što želimo da sačuvamo, a da zauzvrat izgubimo nekoga za koga je Hrist umro? Kad Njemu nije bilo isuviše dragoceno da da svoj život, šta to mi imamo dragocenije čega ne možemo da se odreknemo, da bismo zadržali nekoga da ne otpadne?

S druge strane opet pitam: Čime si to toliko povređen, i šta je to što ti je toliko dragoceno, čega ne možeš da se odrekneš, čak i pod cenu da odeš od Boga?

Odlazak iz crkve nije način da se približiš Bogu, naprotiv. Voli svoju crkvu kao samoga sebe. Gradi svoj život u crkvi, ne van nje. Podržavaj svoju crkvu, gradi je i čuvaj. Daj u svoju crkvu, da ni u čemu ne oskudeva. I tvoja crkva će biti onakva kavku je ti želiš.

Osim toga, duhovno ćeš jačati i biti blizak braći i sestrama, a samim tim i bliže Bogu.

Crkva mora da nauči da se, ako treba, žrtvuje za pojedinca, kao što svako pojedinac mora da se nauči da se žrtvuje da bi crkva bila onakva kakvu je Bog želi.

Crkva jeste, i mora da bude, zajednica u kojoj se prožima pojedinačno sa opštim, i duhovno sa telesnim. Zato je ponekad slaba, i ponekad ima ozbiljnih problema.

Ali, ojačana i ispunjena Duhom Svetim, ona postaje sila koju ni paklena vrata neće nadvladati. Znate za te Isusove reči upućene Petru, Matej 16:8 „I ja ti kažem da si Petar, i na toj steni sazidaću Crkvu svoju, i vrata adova neće je nadvladati.“

Treba da budemo zahvalni za našu lokalnu crkvu. Svakodnevno treba da se molimo i zahvaljujemo Bogu za tu gomilu mana, bora, problema i slabosti. Ovo je naša porodica.

Često govorimo kako bismo voleli da evangeliziramo ovu našu zemlju. I pitamo se: Kako da rastemo i napredujemo, kako da se raširimo kao šumski požar, kako da dovedemo druge ljude do spasenja?

Odgovor je, poprilično, jednostavan. Tako što ćemo voleti jedni druge – i one koji nam odgovoraju, a još više one koji nam se baš ne mile. Treba da ljubimo one koji su pomalo pogubljeni, kao i one koji su previše agilni. Treba da ljubimo svakog člana Božije porodice, i ljudi će sami dolaziti privučeni ljubavlju koja se od Boga, preko nas, preliva na druge.

To je tajna, to je mudrost i neistražljvo Hristovo bogatstvo, to je dobra vest, koja treba da se objavi kroz ovu crkvu. Neka nam Bog u tome pomogne.

Amin!