ALFA - POKAJANJE (Promena srca i života)

Novi zavet govori o važnosti pokajanja. Pokajanje je promena srca i života. Na samom početku evanđelja, nalazimo učenje o potrebi da se čovek pokaje. Jovan Krstitelj, koji je došao da pripremi put za Isusa, je prvi sa dugog spiska propovednika koji su govorili ljudima da je potrebno da se pokaju kako bi bili ugodni Bogu. Matej je zapisao "U one dane pojavi se Jovan Kristitelj i propovedaše u pustinji judejskoj govoreći pokajte se, jer se približilo carstvo nebesko." (Mt. 3:1,2)

Za vreme kad je Jovan završio svoj posao i bio u tamnici Reč Božja kaže:

"A pošto predaše Jovana, dođe Isus u Galileju propovedajući evanđelje Božije, i govoreći da se ispunilo vreme i približilo carstvo Božije; pokajte se i verujte u evanđelje." (Mk. 1:14,15)

Nakon toga, Isus je nastavio sa svojom službom propovedajući evanđelje i čineći dobro svim ljudima, i pozvao dvanaest ljudi da budu njegovi apostoli. Ove ljude je Isus poslao da idu i propovedaju ostalima.

"I otišavši propovedahu da se ljudi pokaju" (Mk. 6:12)

Isus nije povredio ni jednog čoveka, već je činio dobro svakome sa kim je dolazio u kontakt. Trudio se da dovede ljude do pokajanja kako bi bili ugodni Bogu i da bi mogli da uđu u carstvo Božije. Zli ljudi, zbog svoje zlobe nisu to razumeli i odbili su Isusa. Tražili su da bude ubijen na krstu. Grob nije mogao da zadrži Isusa i on je, treći dan nakon sahrane, izašao iz groba živ. Pokazao se mnoštvu ljudi da bi svi znali i bili sigurni da je ustao iz mrtvih. Nakon toga se vratio na nebo da zauzme svoje mesto s Božje desne strane i da primi slavu i čast koja mu pripada.

Svojim sledbenicima, koji su ostali na zemlji, zapovedio je da idu po celom svetu i kažu svakoj osobi da se pokaje. Dela apostolska nam govore da su vernici prvog veka poslušali Isusa i da su, gde god su išli, propovedali Reč Božju i tražili od ljudi da se pokaju. Evo nekoliko primera o tome kako su propovedali i šta su govorili.

"A Petar im reče: pokajte se i neka se svako od vas krsti u ime Isusa Hrista za oproštenje svojih grehova, pa ćete primiti dar Duha Svetoga." (Dela 2:38)

"Pokajte se stoga i obratite se, da vam se izbrišu gresi." (Dela 3:19)

"Ne gledajući, dakle, na vremena neznanja Bog sada nalaže ljudima da se svi svuda pokaju" (Dela 17:30)

Pavle je rekao: "Nego sam prvo onima u Damasku, zatim u Jerusalimu, po svoj judejskoj zemlji, i mnogobošcima propovedao da se kaju i obraćaju Bogu čineći dela dostojna pokajanja." (Dela 26:20)

Iz ovog možemo da vidimo koliko je važno pokajanje. Ako se ne pokajemo ne možemo da budemo sa Isusom i sa Bogom. Ako se ne pokajemo umrećemo i nećemo moći da odemo na nebo. "On odgovori i reče im: mislite li da su ovi Galilejci bili grešniji od svih Galilejaca, što su tako postradali? Ne, kažem vam, nego ako se ne pokajete, svi ćete tako izginuti." (Lk. 13:2,3) Ovo je veoma jasno i lako za razumevanje. Isus nas uči da moramo da se pokajemo ili ćemo propasti.

Moramo da znamo šta je pokajanje inače nećemo znati to da uradimo. Postoje mnogo pogrešnih ideja o tome šta je pokajanje. Neki misle da kad neko zna da je grešnik i ima osećaj krivice da se pokajao. Dela apostolska, nam, u 26 poglavlju, govore kako je apostol Pavle propovedao izvesnom kralju po imenu Agripa. Taj čovek je bio veoma grešan. Apostolu Pavlu je uspelo da ga navede da vidi koliko je loš. Agripa se nije pokajao, bar koliko mi znamo. Nije promenio svoje srce ni svoj život. Nije postao poslušan niti je primio oproštenje svojih grehova.

Postoje i neki drugi koji kažu da je pokajanje kad se plašiš. Plašiš se smrt! Plašiš se Boga! Plašiš se za svoju budućnost! Pokajanje nije strah. U nekoj drugoj prilici Pavle je propovedao namesniku po imenu Felix. Ovaj čovek je takođe činio mnogo pogrešnih stvari. Mislio je da je kriv za ubistvo, krađu, laž i preljubu. Kad mu je Pavle propovedao: "Kad je pak raspravaljao o pravednosti, uzdržljivosti i o budućem sudu, Feliksa obuze strah i odgovori: sad idi, a kad nađem malo vremena, pozvaću te opet." (Dela 24:25)

Feliks je bio uplašen, ali se nije pokajao. Ne, strah nije pokajanje.

Neki kažu da je tuga zbog grehova pokajanje. To ne može da bude istina. Pavle je napisao: "Jer žalost, koja je po Božjoj volji, stvara pokajanje na spasenje – za koje se ne kaje, a svetska žalost stvara smrt." (2.Kor. 7:10)

Žalost može da nas navede na pokajanje. Ako je žalost nešto zbog čega se kajemo, onda je žalost jedno a pokajanje nešto sasvim drugo.

Šta je, dakle, pokajanje? Izraz "pokajati se"  - gk. metanoeo znači „zažaliti ili promeniti mišljenje, dobiti novu pamet. 

Sledeća priča može da nam ilustruje smisao ove reči:

" A šta vi mislite? Jedan čovek je imao dva sina; prišavši prvome reče: sinko, idi danas i radi u vinogradu. On odgovori i reče: idem, gospodaru, i ne ode.Tada priđe drugome i reče isto tako. A on odgovori i reče: neću, ali se kasnije pokaja i ode. Koji je od dvojice učinio očevu volju? Rekoše: drugi. Reče im Isus: zaista vam kažem da carinici i bludnice ulaze pre vas u carstvo Božije." (Mt. 21:28-31)

Drugi sin je, nakon što je odbio da posluša oca, ipak odlučio da ode. To je to: zažalio je zbog svoje odluke pa je nakon toga otišao i uradio ono što mu je otac rekao.

Dakle, ovaj sin je dobio "novu pamet". To podrazumeva promenu razmišljanja koje dovodi do promene života, odnosno do akcije koja je u skladu sa tim. To može da nam pomogne da razumemo šta je pokajanje (i šta radimo kad se pokajemo) ako pritom znamo šta dovodi do pokajanja. Evo nekoliko stvari koje mogu da nam budu od pomoći da se pokajemo.

1.     Žalost po Božjoj volji: : "Jer žalost, koja je po Božjoj volji, stvara pokajanje na spasenje." (2.Kor. 7:10)

2.     Božja dobrota: "Ili ne mariš za bogatstvo njegove dobrote, podnošenja i strpljivosti, i ne znaš da te Božija dobrota vodi pokajanju?" (Rim. 2:4)

3.     Prekor: "Pazite na sebe. Ako zgreši tvoj brat, pokaraj ga i oprosti mu ako se pokaje." (Lk. 17:3)

4.     Propovedanje: "A Petar im reče: pokajte se i neka se svako od vas krsti u ime Isusa Hrista za oproštenje svojih grehova, pa ćete primiti dar Duha Svetoga." (Dela 2:38)

Svi smo mi grešnici. Ti si grešnik. Ja sam grešnik. Pavle je napisao: "Šta, dakle? Jesmo li u preimućstvu? Nikako; jer malopre smo okrivili  Judeje i Grke -- da su svi pod grehom," (Rim. 3:9). Takođe je napisano: " svi su zgrešili i tako su lišeni slave Božije," (Rim. 3:23) Svaka osoba greši. Samo pomisli na svoj sopstveni život i na stvari koje činiš. Stani i priseti se. Razmišljaj o stvarima koje si radio a koje ne bi trebalo da činiš. Da li si povredio prijatelja?  Da li si izrekao laž? Da li si se napio? Da li si kriv za blud? Da li si propustio da uradiš nešto ispravno što je trebalo da bude urađeno?

Možemo da razmišljamo o stvarima iz naše prošlosti kojih se stidimo i koje nismo trebali da činimo.

S druge strane, mislimo na činjenicu da nas Bog voli i da želi da učini ono što je najbolje za nas.

"Jer Bog je tako zavoleo svet da je svog jedinorodnog Sina dao, da svaki -- ko veruje u njega -- ne propadne, nego da ima večni život." (Jv. 3:16)

Pomisli samo! Bog te toliko voli da je poslao svog sina da umre za tebe. Bog želi da budeš srećan. Bog želi da se spasiš. Bog je dobar. On šalje sunce i kišu potrebnu za žetvu i blagosilja nas hranom i odećom i kućama. Svaku dobru stvar koju imamo dugujemo Bogu.

Vidimo da je Bog dobar i da je učinio mnogo predivnih stvari za nas iako smo grešni i nedostojni njegovih darova. Božja dobrota – njegovi bogati darovi -  čine nas tužnim jer smo ga izneverili i otpali od njegove milosti. Kada razmišljamo o Božjoj dobroti i našem grehu, treba da smo puni tuge. Kad smo tužni po Božjoj volji to dovodi do promene našeg razmišljanja o životu koji smo živeli ranije. Naša tuga može da nas navede na odluku da prekinemo da činimo ono što je pogrešno i da počnemo da činimo ono što je ispravno. Ta odluka je pokajanje.

Ponekad je od velike pomoći kad nas neko suoči sa našim greškama, posebno ako to radi osoba (ili osobe) prema kojoj grešimo. Kada smo suočeni sa njima, ne treba da se branimo ako su optužbe tačne, već da budemo kao car David koji je bio brz da prizna svoju grešku. Kada ga je prorok Natan prekorio, David je ponizno rekao: “Sagrešio sam protiv Gospoda." (2.Sam. 12:13)

Treba, takođe, da imamo meko srce kad nam neko propoveda evanđelje o Isusu. Ako propoved o krstu može da nas dovede do pokajanja i poslušnosti, bićemo pošteđeni mnogih žalosti.

Pokajanje nas čini boljim osobama. Čini da živimo na način koji je ugodan Bogu. Jovan Krstitelj je rekao ljudima: "Donesite dakle rod dostojan pokajanja." (Mt. 3:8) Nije dovoljno samo da znamo da smo grešni i da je Bog dobar. To saznanje treba da nas navede da donesemo tako snažnu odluku da živimo životom pravednosti i da ne odustanemo bez obzira na sve što je potrebno da promenimo. Istinsko pokajanje proizilazi iz života po Božjoj volji. Promena uma donosi promenu života. To nam pomaže da vidimo zašto Bog nastavlja da govori da se pokajemo i upozorava nas da ćemo biti izgubljeni ako to ne učinimo.

Pokajanje, treba reći, je najteža zapovest koju čovek treba da ispoštuje. Pokajanje treba da bude rezultat ljudske volje. Čovek je tvrdoglav i teško mu je da prizna da nije u pravu. Ali kad čovek jednom počne da razmišlja o svojim gresima i dobroti i strpljivosti Božjoj, doneće odluku da promeni svoj način života kako bi postao onakav kakvog ga Bog želi.

Osoba koja donese ovakvu odluku neće oklevati da posluša zapovest u Novom zavetu da se krsti za oproštenje greha "I što sad oklevaš? Ustani, krsti se, prizovi njegovo ime i speri svoje grehe." (Dela 22:16)

Naš odgovor Bogu treba da je: prvo, čuli smo evanđelje; drugo, poverovali smo u dobru vest o spasenju; treće, pokajali smo se zbog svojih grehova; četvrto, ispovedamo da je Isus Hrist Gospod; peto, kršteni smo; i konačno, uz pomoć Duha Svetog, nastavljamo da budemo poslušni Bogu i nastojimo da budemo što sličniji onom koji nas je spasao od greha i smrti, Isusu Hristu (Rim. 12:1,2; 2.Kor. 3:17,18; Gal. 2:20).

To je Božji plan za tebe. To je ono što Bog želi da ti učiniš. Treba da smo poslušni Bogu jer će se jednog dana Gospod Isus pojaviti.

"A vama mučenicima pokoj sa nama prilikom pojave Gospoda Isusa s neba, sa anđelima sile svoje, u plamenom ognju koji će kazniti one što ne znaju Boga i one što nisu poslušni evanđelju o Gospodu našem Isusu, koji će biti kažnjeni večnom propašću daleko od lica Gospodnjeg i od njegove silne slave, kad u onaj dan dođe da se proslavi u svojim svetima i da bude divan u svima vernima, zato što ste vi poverovali našem svedočanstvu datom vama." (2.Sol. 1:7-10)

"A znamo da Bog po istini sudi onima koji tako šta čine. Ili misliš, čoveče, ti što sudiš onima koji čine tako šta, a isto činiš, da ćeš izbeći sud Božiji? Ili ne mariš za bogatstvo njegove dobrote, podnošenja i strpljivosti, i ne znaš da te Božija dobrota vodi pokajanju? Ali svojom tvrdoglavošću i nepokajanim srcem sabiraš sebi gnev za dan gneva i otkrivenja pravednog suda Božijeg, koji će svakome uzvratiti po njegovim delima; onima koji u istrajnosti čine dobro i traže slavu, čast i nepropadljivost, daće večni život, a onima što prkose i ostaju nepokorni istini, a zlu poslušni, gnev i ljutnju. Nevolja i muka na svaku dušu čoveka koji čini zlo, prvo Judejina, pa Grka.  A slava, čast i mir svakome koji čini dobro, prvo Judejinu, pa Grku." (Rim. 2:2-10)

ALFA - VERA U HRISTA

Sveto Pismo jasno uči da spasenje dolazi kroz veru u Isusa Hrista.

"A bez vere ne može mu se ugoditi; jer ko prilazi Bogu mora verovati da ima Boga i da on uzvraća nagradom onima koji ga traže." (Jev. 11:6)

"Dobro vam rekoh da ćete umreti u svojim gresima; ako, naime, ne poverujete da sam to ja, umrećete u svojim gresima." (Jv. 8:24)

" Jer Bog je tako zavoleo svet da je svog jedinorodnog Sina dao, da svaki -- ko veruje u njega -- ne propadne, nego da ima večni život." (Jv. 3:16)

"Stoga primite na znanje, braćo, da se kroz ovoga vama objavljuje oproštaj grehova, i od svega u čemu niste mogli da se opravdate Mojsijevim zakonom; njime se opravdava svako ko veruje." (Dela 13:38,39) 

I drugi delovi Pisma uče o neophodnosti vere, kao Marko 16:15,16; Jovan 6:29; 11:25-27; 20:31, Dela 10:43; Rimljanima 1:16; 3:25.

Kako je Isus Hrist Božji dar koji omogućava mogućnost spasenja, veoma je važna da uvek i na svakom mestu naglašavamo važnost vere u Hrista. Ako želimo da zadobijemo spasenje, treba pre svega, da naučimo šta stvarno znači verovati u Hrista.

1.     Verom prihvatamo činjenicu da je Isus Božji Sin i naš Spasitelj. Niko od nas nije lično video Isusa, ali verujemo da on stvarno postoji. Na taj način mi verujemo da je on Božji Sin i naš Spasitelj.

Na osnovu čega verujemo? Na osnovu svedočenja i dokaza koji su nam dati u Svetom Pismu. Poslanica Jevrejima 11:1 definiše veru kao: ". . . tvrdo pouzdanje u ono čemu se nadamo, osvedočenje o stvarima koje ne vidimo." Nismo videli ni slavne ljude koji su živeli mnogo godina pre nas, ali verujemo da su oni postojali na osnovu jasnih dokaza. Nismo lično videli ni Isusa, ali imamo dokaze o njemu u Svetom Pismu (1.Kor. 15:1-8). Dokazi Svetog Pisma su temelj naše vere u Isusa.

"Vera, dakle, potiče od propovedi, a propoved biva Hristovom rečju." (Rim. 10:17).

Petar kaže da onaj ko veruje to čini zato što je čuo evanđelje.

". . . braćo, znajte da me je Bog već od prvih dana izabrao između vas – da mnogobošci iz mojih usta čuju evanđeosku reč i poveruju." (Dela 15:7)

Druga poglavlja koja pokazuju da propovedanje i poučavanje iz Svetog Pisma proizvodi veru u Isusa kao našeg Spasitelja su Jovan 17:20; 20:30,31; Dela 17:11,12.  

Šta to znači? Da li to znači da onaj ko nije čuo evanđelje o Isusu ne može da poveruje? Da! Pogledaj u Rimljanima 10:14. Ljudi ne mogu da poveruju u evanđelje o Isusu sve dok ga ne čuju. Neko mora da ide i pouči ih o Hristu. Ovo je razlog zbog koga hrišćani moraju da budu veoma aktivni u širenju evanđeoske priče.

Ne samo da neznabošci, razbacani po najudaljenijim mestima na zemlji, treba da budu poučeni kako bi poverovali, već je potrebno podučavati i malu decu. Ni ona ne mogu da veruju u Isusa ako prethodno nisu čula za njega, niti mogu da imaju poverenje u njega i da mu budu poslušna. 

2.     Verom se pouzdajemo u Hrista. Pravi vernik se u potpunosti pouzdaje u Hrista. On prihvata činjenicu da je Isus Božji Sin i Spasitelj ljudi. Zna da svojim očima nije video Boga ali da Isus jeste. On nije gledao u nebesku slavu, ali Isus jeste. I može samo da zamišlja kakva je smrt. Ali, Isus je prošao kroz smrt i uzdigao se pobednički. Kako je Isus, a ne čovek, iskusio ove stvari, vernici se pouzdaju u njega kad im kaže "... Ja sam put i istina i život; niko ne dolazi k Ocu – sem kroz mene." (Jv. 14:6)

Pouzdanje da nam Hrist daje ono čemu se nadamo je deo  vere. To je pokazano u poslanici Jevrejima 11:1 ". . . tvrdo pouzdanje u ono čemu se nadamo, osvedočenje o stvarima koje ne vidimo.". To znači da vera podržava nadu. Ako neko ne veruje u Isusa Hrista, nema razloga da se nada spasenju kroz njega. Ali ako veruje u Hrista on se u njega pouzdaje. To pouzdanje daje verniku nadu. I on dostiže spasenje kome se nada ako čini ono što Bog nalaže. 

3.     Verom izvršavamo zapovesti iz evanđelja. Poslušnost sledi nakon prihvatanja Isusa Hrista kao Sina Božijeg i kao Spasitelja, i pouzdanja u njega po pitanju spasenja. Ne postoji pravi odgovor na Isusovo pitanje "A što me zovete Gospode, Gospode, a ne činite što  govorim?" (Lk. 6:46)

Ko nije poslušan Isusu nema razloga da ga naziva Gospodom.

Da, verovati da je Isus Sin Božiji i Spasitelj je neophodno, ali to nije sve što se traži. Jovan govori o ljudima koji veruju, ali koji nisu prihvatljivi za Boga.

"Ipak su mnogi od starešina poverovali u njega, ali zbog fariseja nisu javno ispovedali, da ih ne bi isključivali iz sinagoge, jer su više voleli ljudsku slavu, nego li slavu Božiju." (Jv. 12:42,43)

Isus nas neće  priznati pred Bogom ukoliko mi ne priznamo njega pred ljudima. (Mt. 10:32,33).

Negde pred kraj Propovedi na gori (Mt. 5 – 7), Isus je objasnio neophodnost poslušnosti.

"Neće ući u carstvo nebesko svaki koji mi govori: Gospode, Gospode, nego ko čini volju Oca moga koji je na nebesima." (Mt. 7:21)

Petar i Jakov su takođe pisali o tome koliko je važna poslušnost.

"Očistite svoje duše u poslušnosti prema istini." (1.Pet. 1:22)

"Vidite da se čovek opravdava delima, a ne samo verom." (Jk. 2:24)

U Rim. 6:17,18, Pavle govori da, kad su ljudi u Rimu "od srca poslušali primer nauke" da su tada "oslobođeni od greha, . . . ".  Poslušnost je ono što ih je, od slugu greha, pretvorilo u sluge pravednosti.

Da li u Pismo postoje kontradiktornosti ako kažemo da nas uči da je spasenje rezultat poslušnosti koliko i vere? Ne, jer je vera uključuje sve što je vezano za verovanje i poslušnost Bogu. U poslanici Jevrejima 11:4-38 nalazimo impresivan spisak vernih ljudi, i u svakom od  tih slučajeva verna osoba je opisana kako nešto radi u skladu sa svojom verom. Spasonosna vera uvek stvara poslušnost; zato je vera koja spasava vera koja je poslušna.

Ako vera ne zahteva ništa drugo sem verovanja da je Isus Božiji Sin, onda će i demoni biti spaseni, jer ". . . i demoni veruju i drhte." (Jk. 2:19)

Drugo poglavlje Jakovljeve poslanice naglašava važnost da vera bude iskazana kroz poslušnost. Nakon primedbe da demoni veruju tako jako da drhte od straha, a znajući njihovo stanje, Jakov zaključuje " . . . tako je mrtva i vera bez dela." (Jk. 2:26)

Treba takođe naglasiti da ne postoji suprotnost između onoga što nas Jakov uči o spasenju delima vere i o onoga šta apostol Pavle uči o spasenju po milosti. Pavle nas uči:

"Jer ste posredstvom vere blagodaću spaseni, i to nije od vas, - Božiji je dar; ne od dela, da se niko ne pohvali." (Ef. 2:8,9)

Govoreći o delima, Pavle kaže da dela koja se čine po starozavetnom Zakonu ne mogu da zarade ono što nam je potrebno za spasenje. Ništa ne kaže protiv dela vere. Zna da vera deluje kroz ljubav. (Pročitaj poslanicu Galatima 5:6.) Pored toga vrlo dobro zna da spasonosna vera dolazi kroz poslušan odgovor na Božje zapovesti. Svako, čija je vera tako mala da odbija poslušnost Bogu, odbacuje i njegovu spasonosnu milost. Pavlov lični hrišćanski život je bio pravi dokaz kako je pravi čovek vere poslušan Bogu. Delotvorna vera je jedini ispravan odgovor na Božju milost.

Spasonosna vera je vera potpunog pouzdanja zbog koje izvršavamo svaku zapovest dobijenu od Boga. Bog će vas blagosloviti kad poverujete, pouzdate se i poslušate.         

ALFA - AUTORITET ISUSA HRISTA

Celokupno hrišćansko učenje sadrži u sebi pouku o značaju autoriteta. Ko je izvor autoriteta u hrišćanstvu? Kako se njegov autoritet otkrio ljudima? Gde je Hristovo mesto kad je reč o autoritetu u hrišćanstvu?

Bog, svemogući stvoritelj univerzuma, je izvor svakog autoriteta. On je suvereni vladar svemira. Pisac poslanice Jevrejima je, u prvom veku, rekao da je "Bog stvorio sav svet." Napisao je i to da Bog sada, u naše vreme, svoju volju iskazuje ljudima kroz svog Sina Isusa Hrista.

"Bog, koji je od davnine mnogo puta i na mnogo načina govorio našim očevima preko proroka, u ove poslednje dane progovorio nam je preko Sina, koga je postavio za naslednika svega, čijim posredstvom je i svet stvorio" (Jev. 1:1,2).

Mnogo vekova pre Hristovog života na zemlji, Jevreji su sledili Boga prihvatajući autoritet Mojsija i proroka. U naše vreme, Bog nam otkriva svoju volju kroz svog Sina Isusa Hrista.

Novozavetni pisac Matej nam govori o vremenu kad je Bog potvrdio svog  Sina. Tada su Mojsije, starozavetni zakonodavac, i Ilija, starozavetni prorok, bili sa Hristom na gori Preobraženja. Matej je zapisao: "Dok je on (Petar) još govorio, gle, sjajni oblak ih zakloni, i gle, glas iz oblaka govoraše: ovo je moj ljubljeni Sin, koji je po mojoj volji; njega slušajte." (Mt. 17:5)

Ova Božja zapovest upućena ljudima, da prihvate Hristovo učenje, data je pre Hristove smrti na krstu. Nakon Hristovog vaskrsenja iz mrtvih, njegov autoritet, odnosno zakon, preuzeo je mesto Zakona Starog zaveta. (Galatima 3:19,24,25; Kološanima 2:14; Jevrejima 8:7-13; 10:4-10.)

Beskorisan je trud savremenog čoveka da zadovolji Boga poslušnošću Mojsijevom učenju i starozavetnim prorocima. Ljudi moraju da prihvate učenje Isusa Hrista. Njegov božanski zakon zapisan je u novozavetnim spisima. Osoba koja odbacuje Hristov autoritet je kriva za odbacivanje Božje volje (Lk. 10:16). Svako ko prihvata Hristov autoritet prihvata i Božju volju (Jv. 7:16; 17:4,80).

Bog je izvor svakog religijskog autoriteta i sile. Kako se Božji autoritet, odnosno sila, iskazuju? Bog je svoju volju objavio kroz svog Sina, Isusa Hrista. Ovu istinu, koju je Isus izrekao, nalazimo zapisanu u Mt 28:18, "Tada priđe Isus i reče im: meni je dana sva vlast na nebu i na zemlji."

Koliko autoriteta (sile) na nebu i na zemlji pripada Isusu Hristu? Sav autoritet! Sva sila! Zbog toga ne smemo da prihvatimo, kao istinito i božansko u hrišćanstvu, bilo šta što se ne slaže sa Hristovim autoritetom. U skladu sa svojim autoritetom Isus nam je dao svo učenje koje nam je potrebno da bi mogli da se spasimo i živimo život koji je prihvatljiv Bogu. (Jovan 6:68,69 i 2.Petrova 1:3.)

Vrhovni autoritet Isusa Hrista otkriven je sa najvišeg mesta, od strane Nebeskog Oca. Apostol Pavle je napisao:"I kako je prevelika njegova sila prema nama koji verujemo – shodno delotvornosti njegove silne moći, čije je dejstvo pokazao na Hristu kada ga je vaskrsao iz mrtvih i posadio sebi s desne strane na nebesima, iznad svakog poglavarstva i vlasti, i sile, i gospodstva, i nad svakim imenom koje se naziva ne samo na ovom svetu nego i u budućem. I sve je pokorio pod njegove noge, a njega je dao Crkvi za glavu više svega; ona je njegovo telo, punoća onoga koji sve ispunjava u svemu." (Ef 1:19-23) (Filipljanima 2:8-11; Kološanima 2:9,10; 1.Petrova 3:22.)

Novi zavet nam govori o Isusu kao Bogu (1.Jv. 1:1); Proroku (Dela 3:22-24); Caru (Otk. 17:14); Prvosvešteniku (Jev. 7:23-28; 8:1-5); Spasitelju (Jv. 4:42); Otkupitelju (Tit. 213-14). Pismo naglašava Hristov autoritet i superiornost.

Prihvatanje autoriteta Isusa Hrista znači, ujedno, i prihvatanje autoriteta novozavetnog učenja njegovih apostola. Odbacivanje apostolskog učenja je odbacivanje Hristovog autoriteta (Lk. 10:16). Apostoli su bili Hristovi lični glasnici i svedoci na zemlji. O nadahnutim poslanicima Isus je rekao:

"Nego ćete primiti silu – kad Duh Sveti siđe na vas, i bićete moji svedoci kako u Jerusalimu, tako i po svoj Judeji, i Samariji, i sve do kraja zemlje." (Dela 1:8)

Apostol Pavle je pisao: "Mi smo, dakle, poslanici za Hrista na taj način što Bog opominje preko nas. Molimo u ime Hristovo: pomirite se s Bogom." (2.Kor. 5:20). Jovan je, govoreći o sebi i ostalim apostolima, izjavio: "Mi smo od Boga. Ko poznaje Boga sluša nas, ko nije od Boga ne sluša nas." (1.Jv. 4:6) i (1.Jovanovu 1:1-5.)

Osoba, koja prihvati autoritet Isusa Hrista, će  prihvatiti i autoritet novozavetnog učenja koje je došlo kao nadahnuće Svetog Duha. Pre nego što je napustio zemlju i vratio se Ocu na nebo, Isus je obećao da će poslati Svetog Duha svojim apostolima da posvedoči za njega i da ih uputi u njegovo učenje i autoritet kako bi apostoli mogli da objavljuju to učenje ljudima. (Jv. 14:26; 15:26,27; 16:13). Kroz novozavetno učenje Sveti Duh je dokazao " . . .  da ima greha, i pravednosti i suda." (Jv. 16:8).

Duh Sveti je uputio apostole u svu istinu, ukazujući uvek na autoritet i slavu Isusa Hrista. Isus je svojim apostolima obećao: "A kad on dođe, Duh istine, uputiće vas u svu istinu; jer neće govoriti sam od sebe, nego će govoriti ono što sluša, i najaviće vam što će doći. On će me proslaviti, jer će uzeti od mojega i javiti vam." (Jv. 16:13,14)

Čovek koji tvrdi da objavljuje posebno otkrivenje dobijeno od Duha Svetoga a njegovo učenje je u suprotnosti sa Hristovim evanđeljem je LAŽOV. Sva otkrivenja koja su, nadahnuta Duhom Svetim, namenjena hrišćanskom narodu uključena su u Sveto Pismo (Bibliju). Isus nam je u Novom zavetu otkrio svoj autoritet. Oni koji uče ili čine ono što Biblija ne odobrava su bez Hrista. Jovan je to objasnio: "Svako, ko se udaljava i ne ostaje u nauci Hristovoj, nema Boga. Ko ostaje u nauci, taj ima i Oca i Sina." (2.Jv. 9)

Pošto je Isus Hrist vrhovni autoritet u veri i Spasitelj ljudi, moramo da prihvatimo njegovo učenje o tome šta nam je činiti da bismo se spasili. Pre nego što se Hrist vratio na nebo, nakon smrti i vaskrsenja, svojim apostolina je naložio "veliku misiju". Ovo na tri mesta nalazimo zapisano:

"Zato idite i načinite sve narode mojim učenicima, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da drže sve što sam vam naložio; i evo ja sam s vama u sve dane do svršetka sveta." (Mt. 28:19,20)

"I reče im: idite u sav svet i objavite evanđelje svakom stvorenju. Ko poveruje i krsti se – biće spasen, a ko ne poveruje - biće osuđen." (Mk. 16:15,16)

"Reče im još: tako je napisano da Hristos treba da postrada i da vaskrsne iz mrtvih treći dan, te da se u njegovo ime propoveda pokajanje i oproštaj grehova svim narodima – počevši od Jerusalima. Vi ste svedoci ovome." (Lk. 24:46-48).

Ove reči ukazuju na to da onaj ko želi da primi spasenje u Hristu mora da poveruje, da se pokaje i da se krsti. Osoba je spasena u Hristu samo ako se povinuje njegovoj volji. Isus Hrist, glavni autoritet u ovom životu, će to da bude i na dan suda.

"Jer kao što Otac ima u sebi život, tako je dao i Sinu da ima život u sebi. Dao mu je vlast da sudi – što je Sin čovečiji." (Jv. 5:26,27)

Životu svake osobe će se suditi na osnovu učenja Isusa Hrista. Isus je rekao:

"Ko mene odbacuje i ne prima mojih reči, ima svoga sudiju; reč – koju sam izgovorio – ona će mu suditi u poslednji dan." (Jv. 12:48).

Zato treba da budemo sigurni da smo se u potpunosti potčinili njegovom autoritetu.

Isus, Božji Sin i vrhovni autoritet u hrišćanstvu, je uputio ljubazan i nežan poziv svim ljudima da dođu k njemu i spasu se.

"Dođite k meni svi koji ste umorni i opterećeni, i ja ću vas odmoriti. Uzmite moj jaram na sebe i naučite od mene, jer ja sam krotak i smeran u srcu, i naći ćete odmor u svojim dušama. Jer je moj jaram blag i moje breme je lako." (Mt. 11:28-30).

"Vidi, stojim na vratim i kucam; ako ko čuje moj glas i otvori vrata, učiću k njemu i ješću s njim – i on sa mnom." (Otk. 3:20).