Luka 2:41-49
Dečak Isus u Hramu
Njegovi roditelji su svake godine za Praznik Pashe odlazili u Jerusalim. Kad mu je bilo dvanaest godina, oni, po običaju, odoše na praznik. Po završetku praznika, kad su se vraćali kući, dečak Isus ostade u Jerusalimu, a njegovi roditelji to nisu znali. Misleći da je među ostalim putnicima, prevališe dan hoda. Onda ga potražiše među rođacima i poznanicima pa kad ga ne nađoše, vratiše se u Jerusalim da ga traže. Posle tri dana nađoše ga kako sedi među učiteljima u Hramu, sluša ih i pita. A svi koji su ga slušali, divili su se njegovoj pameti i njegovim odgovorima.
Kad su ga roditelji ugledali, zaprepastiše se, a majka mu reče: "Zašto si nam to učinio, sine? Tvoj otac i ja smo tugovali dok smo te tražili." A on im reče: "Zašto ste me tražili? Zar niste znali da moram da budem u domu svoga Oca?"
Ne verujem da postoje hrišćani koji ne znaju za ovaj događaj.
Isus je sa svojim roditeljima bio u Hramu u Jerusalimu, kao što je to red i običaj. Svake godine oni su išli u hram, revnosno, verno, odgovorno.
Jedina razlika, između prethodnih godina i ove o kojoj čitamo, je to što je Isus bio sa njima i što je, kao dečak koji je napunio dvanaest godina mogao da se priključi grupama koje su se okupljale oko učitelja koji su poučavali ili diskutovali među sobom. Glavni lik, glavni događaj tog odlaska u Jerusalim, bio je Isus i njegovo uvođenje u svet “sinova Zakona”.
Dečak Isus u Hramu
Njegovi roditelji su svake godine za Praznik Pashe odlazili u Jerusalim. Kad mu je bilo dvanaest godina, oni, po običaju, odoše na praznik. Po završetku praznika, kad su se vraćali kući, dečak Isus ostade u Jerusalimu, a njegovi roditelji to nisu znali. Misleći da je među ostalim putnicima, prevališe dan hoda. Onda ga potražiše među rođacima i poznanicima pa kad ga ne nađoše, vratiše se u Jerusalim da ga traže. Posle tri dana nađoše ga kako sedi među učiteljima u Hramu, sluša ih i pita. A svi koji su ga slušali, divili su se njegovoj pameti i njegovim odgovorima.
Kad su ga roditelji ugledali, zaprepastiše se, a majka mu reče: "Zašto si nam to učinio, sine? Tvoj otac i ja smo tugovali dok smo te tražili." A on im reče: "Zašto ste me tražili? Zar niste znali da moram da budem u domu svoga Oca?"
Ne verujem da postoje hrišćani koji ne znaju za ovaj događaj.
Isus je sa svojim roditeljima bio u Hramu u Jerusalimu, kao što je to red i običaj. Svake godine oni su išli u hram, revnosno, verno, odgovorno.
Jedina razlika, između prethodnih godina i ove o kojoj čitamo, je to što je Isus bio sa njima i što je, kao dečak koji je napunio dvanaest godina mogao da se priključi grupama koje su se okupljale oko učitelja koji su poučavali ili diskutovali među sobom. Glavni lik, glavni događaj tog odlaska u Jerusalim, bio je Isus i njegovo uvođenje u svet “sinova Zakona”.
To je strašno važan događaj u životu svakog Jevrejina. To je njima toliko važno, koliko je nama hrišćanima važno da uđemo u lični odnos sa Hristom. To određuje identitet i daje ti sigurnosti pripadanja Bogu.
Bez tog odnosa naš hrišćanski život je prazan i besmislen. U stvari mi smo duhovno mrtvi ako nemamo taj odnos sa njim. Znate o čemu govorim. Reči apostola Pavla „Tako ne živim više ja, nego Hristos živi u meni. A što sad živim u telu, živim verom u Sina Božijeg, koji me je zavoleo i sebe predao za mene.“ Galatima 2:20
Marija i Josif završili sve što je trebalo, krenuli su nazad u Nazaret, u društvu s drugim ljudima. Kad je karavan prvi put, nakon dana hoda, stao Marija je primetila da Isusa nema. Pitaj jedne rođake, pitaj druge – ništa. Svi dečaci su tu, ali Isusa nema.
Možemo da dođemo u iskušenje da se pitamo: „Kakvi su to roditelji koji mogu tako dugo da ne znaju gde im je dete?“
Zar Isus nije imao braću? Kako to da oni nisu znali gde je on?
Da li mi znamo gde su naša braća i sestre koju mesecima ne viđamo? Šta se dešava sa njima, da li su još u veri, da li su bolesni, da li su u nevolji, možda su negde otputovali, možda su otpali ...?
Nekako, kad podrazumevamo ljude, kad mislimo – to je njihova stvar, oni se izgube. I u vremenu i u prostoru. Nestanu nam iz vidokruga, a onda i iz života.
Ipak to sa Isusom i nije baš tako čudno. Karavani kojima su putovali ljudi tog vremena bili su poprilično veliki. Ako tome dodate činjenicu da je ovo bio pretežno porodični karavan. Jednostavno možemo pretpostaviti da su mislili da je Isus sa drugim dečacima svog uzrasta negde tu. Međutim kad se karavan zaustavio, sva su deca vratila svojim roditeljima, ali Isusa nigde nije bilo. Zapazite i ovo – oni su Isusa izgubili iz vida još u hramu. Imali su druga posla, a ne da vode računa o tome gde je on. Karavan nikog ne čeka, on polazi tačno na vreme. Ako ne stigneš, moraš da ideš sam.
I ovde, kod nas, posle službe, oni koji žele da idu zajedno iščekuju jedni druge, porodice proveraju gde su im članovi, i onda odlaze. To je dobro, dobro je da vodimo računa jedni o drugima, i ne podrazumevamo da je neko tu, a ko zna gde je.
Naš pastor često kaže da ostanemo još malo posle službe da se pozdravimo međusobno i da se ispričamo, drugim rečima da čekiramo prisustvo.
Toliko je važno primetiti nekoga, biti siguran da je ovde. Videti ga, ohrabriti, nasmešiti se.
Još jedna stvar koju nam govori ova slika.
Koliko često mi ispustimo Isusa iz vida? Uopšte ne obraćamo pažnju na njega. Jednostavno pretpostavljamo da je on tu negde.
Naši svetovni poslovi, naše veze – porodične, prijateljske, naša interesovanja, često „ukradu“ pažnju koju treba da posvetimo našem odnosu sa Isusom.
Idemo svojim putem, onim koji vodi prema cilju koji smo zacrtali u svom životu.
Tamo negde, na početku tog puta, uradili smo šta smo trebali. Učinili smo ono što je Bog tražio od nas. Podneli smo određene žrtve, i krenuli životnim putevima, ubeđeni da je sada sve u najboljem redu.
Međutim, kad prođe ta, da kažemo euforija, počinju da se dešavaju problemi. Izgubimo iz vida ono najvažnije - zašto smo uopšte ovde. Prva ljubav nekako postane navika, a navika postane dosadna i opterečavajuća. A mi smo skloni da se rešavamo svega što nas opterećuje.
A onda dođe vreme kad se umoriš, kad je teško. Navuku se neki strahovi, brige. Zapljusnu nas poteškoće. I evo pitanja: Pa gde si ti Isuse, sad kad ja imam vremena i kad mi je potrebno da budeš tu?
I tek tada, pojavi se strepnja i pojave se pitanja. Ona samooptužujuća - Kakav sam ja to hrišćanin? do onih gde prebacujemo krivicu na njega - Mora da me Bog više ne voli kad me je napustio? (da to je sigurno zbog toga) ... I onda, ako još ima snage počinje borba za povratak.
Na žalost ima onih koji u tom samooptuživanju, nesigurnosti ... odu tako daleko, da neki i sasvim otpadnu.
Unezvereni Isusovi roditelji pojurili su nazad u Jerusalim koji je u vreme praznika, bio pun stranaca, čuda, vašara, trgovaca robljem, poštenih i nepoštenih, dobronamernih i onih drugih. Jedan potpuno novi, neverovatan svet, za dvanaestogodišnjeg dečaka iz provincije. Bilo je tu milion mesta na kojima je vrebala opasnost, million mogućnosti da se dečak izgubi, da nestane, da doživi neku nesreću, da završi kao rob. I sve je to prolazilo pred Marijim očima. Njeno srce je očajavalo. Slike o mogućim situacijama koje joj zauvek oduzimaju sina smenjivale su njenim mislila. Plakala je, zajedno sa Josipom, i jadikovala nad zlom sudbinom. Posle tri dana, i jedno i drugo bili su na izmaku snaga, nisu imali ni jednu ideju gde bi mogli da ga traže ili koga vise da pitaju da im kaže da li su videli momčića te i te visine, takvih i takvih očiju. Skrhani bolom i žalošću, pomireni sa činjenicom da je njihov sin zauvek nestao, spremali su se da napuste Jerusalim.
Snimate li filmove u svojoj glavi – one iz poznate produkcije ŠBBKBB (šta bi bilo kad bi bilo). Koliko, u svakoj situaciji kad ste u problemu, imate loših scenarija? Bezbroj! Skoro ni jedan se ne završava srećno po vas, zar ne? Sve sama strava i užas.
Skloni smo tome! Svi!
Pod uticajem svakodnevne crne hronike, ludila koje nas okružuje – počev od prodavnica, prevoza, čekaonica. U svetu u kome skoro nikome više nije stalo ni do koga, glava nam je puna loših završetaka za svaku situaciju u kojoj se nađemo. Ovaj milionski grad nas plaši isto kao što je i uzavreli Jerusalim plašio Mariju.
Borimo se tražeći ono što nam je potrebno, ono što smo izgubili, pa ponekad ni sami ne znajući šta tražimo jer smo zaboravili šta smo izgubili.
Lutamo, prevrćemo svaki „kamen“, raspitujemo se kod svakojakih ljudi, nudimo nagrade i mita, pozivamo se na milost i milosrđe. I na kraju, ništa. To što tražimo, tamo napolju nema. I pored sve ponude, i pored sve šarenolikosti, i prored svih sloboda, tamo napolju nema ničega što bi vredelo naći.
I onda, posle nekog vremena pomiriš se sa tim da je svakog dana sve gore i ponuda sve lošija i odustaneš i od traženja i od borbe.
I tako su se Marija i Josif predali. Ali na njihovu sreću, nisu sasvim odustali. U svoj svojoj muci i boli, odlučili su da, pre nego što se vrate tužni, još jednom odu do hrama, da prinesu žrtvu, da udobrovolje Jahvea, da ih uteši, ili da čuva dečaka ako je još negde živ.
Da li ste nekad pomislili da odustanete? Da li ste nekad pomislili da kažete, „dosta mi je svega“ ili se zapitali „pa šta meni ovo treba“?
Poznajem jednog čoveka, još iz vremena kad sam bio u „maloj crkvi“, trebalo bi da nam je brat, koji mi je rekao „Ma briga me, i za to što pričaš, i za vas sve tamo. Ovako mi je bolje. Niko me ne smara, niko mi ne popuje. Svi ste vi, tamo licemeri?“ On je odustao, ja to znam i on to zna, ali se pretvara da mu je stalo. Ne mogu da pobedim njegova ubeđenje, samo bih voleo da još jednom dođe pred Boga, onako u očajanju, ljut, nezadovoljan, bez motiva. Samo da još jednom dođe pred Boga i da mu sve „saspe u lice“.
Sećate se Ilije, kao je bio povređem i ogorčen, kao je pred Boga sasuo sav svoj očaj: „A onde uđe u jednu pećinu i zanoći u njoj; i gle, reč Gospodnja dođe mu govoreći: Šta ćeš ti tu, Ilija? A on reče: Revnovah veoma za Gospoda Boga nad vojskama; jer sinovi Izrailjevi ostaviše zavet Tvoj, Tvoje oltare razvališe, i proroke Tvoje pobiše mačem; a ja ostah sam, pa traže dušu moju da mi je uzmu.” 1.Carevima 19:9,10 (ponovo u 13,14)
Ako nekad želite da odustanete, pre nego što to učinite, stanite pred Boga i bar mu kažite šta imate. Opcija da odete uvek ostaje kao alternativa.
Ali, u takvim prilikama, kad stanemo pred Boga, sasvim ogoljeni, spremni da odustanemo, reči obično nisu potrebne. Ipak, Bog će razumeti i svaku reč koju izgovorimo.
Na ulazu u hram, među stubovima, i dalje je bila gužva. Praznik je bio pri kraju. Još uvek je bilo grupa koje su se tiskale oko pojedinih učitelja. I dok su Marija i Josif prolazili, noge su im se odsekle od uzbuđenje. Potpuno zbunjeni, zaprepašteni prizorom, ugledali su svog sina kako sedi među ovim učenim ljudima i ravnopravno raspravlja sa njima. Iako je imao tek dvanaest godina, njegova pitanja, odgovori i zaključci bili su mudri kao kod staraca i učitelja.
Isus je bio na jedinom mestu gde je mogao biti. U Hramu.
Šta bi se desilo da su Marija i Josif prvo otišli u hram? Da su umesto i potragu, prvo krenuli u molitvu, uštedeli bi veliki trud. Da su, pre nego što su problem pokušali da reše svojim snagama, sve predali Onome koji jedino ima rešenja, poštedeli bi se velike žalosti i stresa. I uskratili bi nam ovako važnu poruku.
Zašto nam je potrebno toliko vremena da se “setimo” Boga i njegove svemogućnosti? Zašto biramo molitvu tek onda kad nam ništa drugo ne preostaje?
Često živimo hrišćanski život pod parolama “Bog je svemoguć”; “Bog je moja zaštita”; “Oslanjam se jedino na Boga”; “Sve sam predao Bogu u ruke” i još mnoge. Ali, na svaki šum nevolje, na svaki manji izazov, na svaki nagoveštaj opasnosti, parole izblede, istope se.
I odmah, bez obzira šta smo do tad govorili, preuzimamo stvari u svoje ruke – odmah tražimo, borimo se, suprotstavljamo, napadamo, skačemo, uzvraćamo … kao da zaboravimo ko je taj Bog o kome toliko volimo da pričamo.
Interesatno je primetiti, da se Marija i Josif uopšte nisu osetili krivi zbog celog događaja. Marija je čak, majka ko majka, odmah ukorila svog sina.
Kako tipično za ljude! Mi stalno imamo osećaj da Bog pripada nama, a ne mi njemu. To osećanje ide tako daleko da smo spremni da očitamo lekciju Bogu.
To je tako pogrešno, i smešno. Skloni smo da prozivamo Boga - „Pa gde si ti kad te trebam?“ „Zašto se ovo dešava meni?“ „Ali ja sam hteo nešto drugo?“
Bog nas postavlja na mesto gde želi, a ne mi njega. Bog čini sve u skladu sa svojom voljom, a ne (12) našom. Čak i kad dobijemo zadatak od Boga, njegovo izvršenje ne zavisi od nas nego od njega.
Dobro je, ponekad, podsetiti se toga.
Isus je bio sasvim smiren i nije se mnogo uzbuđivao zbog prekora svoje majke. Umesto toga, on je na prekor odogorio prekorom.
“Zašto ste me tražili, zar ne znate gde je moje mesto!”
Ali mogli bismo da to razumemo i ovako “Zašto ste tražili, zar ne znate gde je vaše mesto!?”
Da li i mi krenemo tako na put, a da prethodno nismo proverili ide li Isus sa nama?
Znamo li mi gde je nam je mesto? Znamo li gde nam je Bog?
Iako je svugde prisutan, On svakoga od nas ipak čeka u svom hramu, strpljivo, da mu se obratimo, da se setimo da je On tu za nas; da on ima rešenje, već spremno; da on ima zaštitu, moćniju od bilo čega na zemlji; da ima savet, uputstvo, podršku … sve ono što će nam ikad zatrebati u ovom životu.
Gde je taj hram
Ovde u Simnoj – svakako jer se tu okupljaju njegovi sveti;
u vašem domu – naravno jer ste tamo vi;
u vašem srcu – to je savim sigurno i jedino pravo mesto. „Zar ne znate da ste hram Božiji i da Duh Božiji obitava u vama?“ 1.Korinćanima 3:16
Dakle, umesto da lutamo Jerusalimom, da se borimo sa aždajama ovog sveta, da tražimo nešto što nikad nećemo tamo naći, zastanimo na trenutak i, pre svega, setimo se gde je On.
Ako ste nekad otvorili vrata vašeg srca, i ako je Isus zauzeo svoje mesto u Njemu, budite sigurni da je on još uvek tamo. I strpljivo čeka, da se setimo gde smo ga zaboravili.
To što se pogrešili, što ste se izgubili, što niste bili poslušni, što vas neki nerviraju, što vi neke nervirate, ... i razne druge nevažne stvari, neka ne budu smetnja da stanete pred njega. On je umro zato što smo bili takvi, i što, na žalost, još uvek jesmo takvi. Ali pouzdajemo se u njegovu dobrotu, milost i obećanje da će „onaj koji je započeo dobro delo u vama dovršiti to do dana Hrista Isusa.“ Filipljanim 1:6
Bez tog odnosa naš hrišćanski život je prazan i besmislen. U stvari mi smo duhovno mrtvi ako nemamo taj odnos sa njim. Znate o čemu govorim. Reči apostola Pavla „Tako ne živim više ja, nego Hristos živi u meni. A što sad živim u telu, živim verom u Sina Božijeg, koji me je zavoleo i sebe predao za mene.“ Galatima 2:20
Marija i Josif završili sve što je trebalo, krenuli su nazad u Nazaret, u društvu s drugim ljudima. Kad je karavan prvi put, nakon dana hoda, stao Marija je primetila da Isusa nema. Pitaj jedne rođake, pitaj druge – ništa. Svi dečaci su tu, ali Isusa nema.
Možemo da dođemo u iskušenje da se pitamo: „Kakvi su to roditelji koji mogu tako dugo da ne znaju gde im je dete?“
Zar Isus nije imao braću? Kako to da oni nisu znali gde je on?
Da li mi znamo gde su naša braća i sestre koju mesecima ne viđamo? Šta se dešava sa njima, da li su još u veri, da li su bolesni, da li su u nevolji, možda su negde otputovali, možda su otpali ...?
Nekako, kad podrazumevamo ljude, kad mislimo – to je njihova stvar, oni se izgube. I u vremenu i u prostoru. Nestanu nam iz vidokruga, a onda i iz života.
Ipak to sa Isusom i nije baš tako čudno. Karavani kojima su putovali ljudi tog vremena bili su poprilično veliki. Ako tome dodate činjenicu da je ovo bio pretežno porodični karavan. Jednostavno možemo pretpostaviti da su mislili da je Isus sa drugim dečacima svog uzrasta negde tu. Međutim kad se karavan zaustavio, sva su deca vratila svojim roditeljima, ali Isusa nigde nije bilo. Zapazite i ovo – oni su Isusa izgubili iz vida još u hramu. Imali su druga posla, a ne da vode računa o tome gde je on. Karavan nikog ne čeka, on polazi tačno na vreme. Ako ne stigneš, moraš da ideš sam.
I ovde, kod nas, posle službe, oni koji žele da idu zajedno iščekuju jedni druge, porodice proveraju gde su im članovi, i onda odlaze. To je dobro, dobro je da vodimo računa jedni o drugima, i ne podrazumevamo da je neko tu, a ko zna gde je.
Naš pastor često kaže da ostanemo još malo posle službe da se pozdravimo međusobno i da se ispričamo, drugim rečima da čekiramo prisustvo.
Toliko je važno primetiti nekoga, biti siguran da je ovde. Videti ga, ohrabriti, nasmešiti se.
Još jedna stvar koju nam govori ova slika.
Koliko često mi ispustimo Isusa iz vida? Uopšte ne obraćamo pažnju na njega. Jednostavno pretpostavljamo da je on tu negde.
Naši svetovni poslovi, naše veze – porodične, prijateljske, naša interesovanja, često „ukradu“ pažnju koju treba da posvetimo našem odnosu sa Isusom.
Idemo svojim putem, onim koji vodi prema cilju koji smo zacrtali u svom životu.
Tamo negde, na početku tog puta, uradili smo šta smo trebali. Učinili smo ono što je Bog tražio od nas. Podneli smo određene žrtve, i krenuli životnim putevima, ubeđeni da je sada sve u najboljem redu.
Međutim, kad prođe ta, da kažemo euforija, počinju da se dešavaju problemi. Izgubimo iz vida ono najvažnije - zašto smo uopšte ovde. Prva ljubav nekako postane navika, a navika postane dosadna i opterečavajuća. A mi smo skloni da se rešavamo svega što nas opterećuje.
A onda dođe vreme kad se umoriš, kad je teško. Navuku se neki strahovi, brige. Zapljusnu nas poteškoće. I evo pitanja: Pa gde si ti Isuse, sad kad ja imam vremena i kad mi je potrebno da budeš tu?
I tek tada, pojavi se strepnja i pojave se pitanja. Ona samooptužujuća - Kakav sam ja to hrišćanin? do onih gde prebacujemo krivicu na njega - Mora da me Bog više ne voli kad me je napustio? (da to je sigurno zbog toga) ... I onda, ako još ima snage počinje borba za povratak.
Na žalost ima onih koji u tom samooptuživanju, nesigurnosti ... odu tako daleko, da neki i sasvim otpadnu.
Unezvereni Isusovi roditelji pojurili su nazad u Jerusalim koji je u vreme praznika, bio pun stranaca, čuda, vašara, trgovaca robljem, poštenih i nepoštenih, dobronamernih i onih drugih. Jedan potpuno novi, neverovatan svet, za dvanaestogodišnjeg dečaka iz provincije. Bilo je tu milion mesta na kojima je vrebala opasnost, million mogućnosti da se dečak izgubi, da nestane, da doživi neku nesreću, da završi kao rob. I sve je to prolazilo pred Marijim očima. Njeno srce je očajavalo. Slike o mogućim situacijama koje joj zauvek oduzimaju sina smenjivale su njenim mislila. Plakala je, zajedno sa Josipom, i jadikovala nad zlom sudbinom. Posle tri dana, i jedno i drugo bili su na izmaku snaga, nisu imali ni jednu ideju gde bi mogli da ga traže ili koga vise da pitaju da im kaže da li su videli momčića te i te visine, takvih i takvih očiju. Skrhani bolom i žalošću, pomireni sa činjenicom da je njihov sin zauvek nestao, spremali su se da napuste Jerusalim.
Snimate li filmove u svojoj glavi – one iz poznate produkcije ŠBBKBB (šta bi bilo kad bi bilo). Koliko, u svakoj situaciji kad ste u problemu, imate loših scenarija? Bezbroj! Skoro ni jedan se ne završava srećno po vas, zar ne? Sve sama strava i užas.
Skloni smo tome! Svi!
Pod uticajem svakodnevne crne hronike, ludila koje nas okružuje – počev od prodavnica, prevoza, čekaonica. U svetu u kome skoro nikome više nije stalo ni do koga, glava nam je puna loših završetaka za svaku situaciju u kojoj se nađemo. Ovaj milionski grad nas plaši isto kao što je i uzavreli Jerusalim plašio Mariju.
Borimo se tražeći ono što nam je potrebno, ono što smo izgubili, pa ponekad ni sami ne znajući šta tražimo jer smo zaboravili šta smo izgubili.
Lutamo, prevrćemo svaki „kamen“, raspitujemo se kod svakojakih ljudi, nudimo nagrade i mita, pozivamo se na milost i milosrđe. I na kraju, ništa. To što tražimo, tamo napolju nema. I pored sve ponude, i pored sve šarenolikosti, i prored svih sloboda, tamo napolju nema ničega što bi vredelo naći.
I onda, posle nekog vremena pomiriš se sa tim da je svakog dana sve gore i ponuda sve lošija i odustaneš i od traženja i od borbe.
I tako su se Marija i Josif predali. Ali na njihovu sreću, nisu sasvim odustali. U svoj svojoj muci i boli, odlučili su da, pre nego što se vrate tužni, još jednom odu do hrama, da prinesu žrtvu, da udobrovolje Jahvea, da ih uteši, ili da čuva dečaka ako je još negde živ.
Da li ste nekad pomislili da odustanete? Da li ste nekad pomislili da kažete, „dosta mi je svega“ ili se zapitali „pa šta meni ovo treba“?
Poznajem jednog čoveka, još iz vremena kad sam bio u „maloj crkvi“, trebalo bi da nam je brat, koji mi je rekao „Ma briga me, i za to što pričaš, i za vas sve tamo. Ovako mi je bolje. Niko me ne smara, niko mi ne popuje. Svi ste vi, tamo licemeri?“ On je odustao, ja to znam i on to zna, ali se pretvara da mu je stalo. Ne mogu da pobedim njegova ubeđenje, samo bih voleo da još jednom dođe pred Boga, onako u očajanju, ljut, nezadovoljan, bez motiva. Samo da još jednom dođe pred Boga i da mu sve „saspe u lice“.
Sećate se Ilije, kao je bio povređem i ogorčen, kao je pred Boga sasuo sav svoj očaj: „A onde uđe u jednu pećinu i zanoći u njoj; i gle, reč Gospodnja dođe mu govoreći: Šta ćeš ti tu, Ilija? A on reče: Revnovah veoma za Gospoda Boga nad vojskama; jer sinovi Izrailjevi ostaviše zavet Tvoj, Tvoje oltare razvališe, i proroke Tvoje pobiše mačem; a ja ostah sam, pa traže dušu moju da mi je uzmu.” 1.Carevima 19:9,10 (ponovo u 13,14)
Ako nekad želite da odustanete, pre nego što to učinite, stanite pred Boga i bar mu kažite šta imate. Opcija da odete uvek ostaje kao alternativa.
Ali, u takvim prilikama, kad stanemo pred Boga, sasvim ogoljeni, spremni da odustanemo, reči obično nisu potrebne. Ipak, Bog će razumeti i svaku reč koju izgovorimo.
Na ulazu u hram, među stubovima, i dalje je bila gužva. Praznik je bio pri kraju. Još uvek je bilo grupa koje su se tiskale oko pojedinih učitelja. I dok su Marija i Josif prolazili, noge su im se odsekle od uzbuđenje. Potpuno zbunjeni, zaprepašteni prizorom, ugledali su svog sina kako sedi među ovim učenim ljudima i ravnopravno raspravlja sa njima. Iako je imao tek dvanaest godina, njegova pitanja, odgovori i zaključci bili su mudri kao kod staraca i učitelja.
Isus je bio na jedinom mestu gde je mogao biti. U Hramu.
Šta bi se desilo da su Marija i Josif prvo otišli u hram? Da su umesto i potragu, prvo krenuli u molitvu, uštedeli bi veliki trud. Da su, pre nego što su problem pokušali da reše svojim snagama, sve predali Onome koji jedino ima rešenja, poštedeli bi se velike žalosti i stresa. I uskratili bi nam ovako važnu poruku.
Zašto nam je potrebno toliko vremena da se “setimo” Boga i njegove svemogućnosti? Zašto biramo molitvu tek onda kad nam ništa drugo ne preostaje?
Često živimo hrišćanski život pod parolama “Bog je svemoguć”; “Bog je moja zaštita”; “Oslanjam se jedino na Boga”; “Sve sam predao Bogu u ruke” i još mnoge. Ali, na svaki šum nevolje, na svaki manji izazov, na svaki nagoveštaj opasnosti, parole izblede, istope se.
I odmah, bez obzira šta smo do tad govorili, preuzimamo stvari u svoje ruke – odmah tražimo, borimo se, suprotstavljamo, napadamo, skačemo, uzvraćamo … kao da zaboravimo ko je taj Bog o kome toliko volimo da pričamo.
Interesatno je primetiti, da se Marija i Josif uopšte nisu osetili krivi zbog celog događaja. Marija je čak, majka ko majka, odmah ukorila svog sina.
Kako tipično za ljude! Mi stalno imamo osećaj da Bog pripada nama, a ne mi njemu. To osećanje ide tako daleko da smo spremni da očitamo lekciju Bogu.
To je tako pogrešno, i smešno. Skloni smo da prozivamo Boga - „Pa gde si ti kad te trebam?“ „Zašto se ovo dešava meni?“ „Ali ja sam hteo nešto drugo?“
Bog nas postavlja na mesto gde želi, a ne mi njega. Bog čini sve u skladu sa svojom voljom, a ne (12) našom. Čak i kad dobijemo zadatak od Boga, njegovo izvršenje ne zavisi od nas nego od njega.
Dobro je, ponekad, podsetiti se toga.
Isus je bio sasvim smiren i nije se mnogo uzbuđivao zbog prekora svoje majke. Umesto toga, on je na prekor odogorio prekorom.
“Zašto ste me tražili, zar ne znate gde je moje mesto!”
Ali mogli bismo da to razumemo i ovako “Zašto ste tražili, zar ne znate gde je vaše mesto!?”
Da li i mi krenemo tako na put, a da prethodno nismo proverili ide li Isus sa nama?
Znamo li mi gde je nam je mesto? Znamo li gde nam je Bog?
Iako je svugde prisutan, On svakoga od nas ipak čeka u svom hramu, strpljivo, da mu se obratimo, da se setimo da je On tu za nas; da on ima rešenje, već spremno; da on ima zaštitu, moćniju od bilo čega na zemlji; da ima savet, uputstvo, podršku … sve ono što će nam ikad zatrebati u ovom životu.
Gde je taj hram
Ovde u Simnoj – svakako jer se tu okupljaju njegovi sveti;
u vašem domu – naravno jer ste tamo vi;
u vašem srcu – to je savim sigurno i jedino pravo mesto. „Zar ne znate da ste hram Božiji i da Duh Božiji obitava u vama?“ 1.Korinćanima 3:16
Dakle, umesto da lutamo Jerusalimom, da se borimo sa aždajama ovog sveta, da tražimo nešto što nikad nećemo tamo naći, zastanimo na trenutak i, pre svega, setimo se gde je On.
Ako ste nekad otvorili vrata vašeg srca, i ako je Isus zauzeo svoje mesto u Njemu, budite sigurni da je on još uvek tamo. I strpljivo čeka, da se setimo gde smo ga zaboravili.
To što se pogrešili, što ste se izgubili, što niste bili poslušni, što vas neki nerviraju, što vi neke nervirate, ... i razne druge nevažne stvari, neka ne budu smetnja da stanete pred njega. On je umro zato što smo bili takvi, i što, na žalost, još uvek jesmo takvi. Ali pouzdajemo se u njegovu dobrotu, milost i obećanje da će „onaj koji je započeo dobro delo u vama dovršiti to do dana Hrista Isusa.“ Filipljanim 1:6
