POSLUŠNOST

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, četvrtak, 16. novembar 2017. godine, služba četvrtkom)

Danas želim da govorim o poslušnosti.

I kao primer tome želim da pogledamo jedan deo 1. Carevima. Tačnije 20. poglavlje. Aramejci i Izraelci su se često sukobljavali i ovde možemo da vidimo jedan deo istorije tog sukoba iz vremena dok je aramejski car bio Ven Adad, a Izraelski Ahav. Prepričaću vam šta je zapisano, ali vi svako možete da me pratite ako imate otvoreno Pismo, ili posle proverite da li sam nešto propustio ili zaboravio.

Ven Adad, je,uz pomoć trideset i dva druga cara, naumio je da se dokopa nešto Izraelskog blaga ... Oni očigledno nisu poznavali Jahvu, niti to da on baš ne gleda blagonaklono na one koji pokušavaju da omalovaže njegov narod, ili one koji Njega, Svemogućeg pokušavaju da ukalupe ili ograniče na bilo koji način.

Dakle, Bog nije dozvolio da se aramejski planovi ostvare i to tako što šalje proroke koji vode Ahava, do pobede. Rezultat, čak dva vojna pohoda, završaju aramejskom katastrofom.

Ispočetka, Ahav je slušao šta mu proroci govore, i bio je poslušan onome što su tražili od njega. Međutim, onda je, valjda opijen pobedom, napravio katastrofalnu grešku.

Poštedeo je Ven Adada, sklopio sa njim mir, postigao neki trgovinski sporazum, i ...

Neko bi mogao da kaže, to je super. To nam je primer, kako treba da se odnosimo prema neprijateljima i još da steknemo korist i pribavimo dobrobit ljudima.

Međutim, možda ćete se iznenaditi, ali Bogu se uopšte nije svideo ovakav način rešavanja situacije.

Bog, ne samo da sagledava situacije iz mnogo više uglova nego što smo to mi u stanju, nego je On sam začetnik situacija u koje nas postavlja, da bismo dobili ono što nam je namenio. Valda onda zato, očekuje od nas da stvari rešavamo na njegov način, a ne na naš.

Ono, što Bog zahteva, nije mnogo - malo poverenja, malo pouzdanja, i poslušnost.

Dakle, sve zapisano ovde, ne samo u ovom poglavlju, nego u celom Pismu, odnosi se na jednu veoma važnu osobinu, poslušnost.

Ako, objektivno i malo bolje sagledate stvari – uspeh ili neuspeh pojedinca, pa i naroda, direktno je proporcionalan poslušnosti ili neposlušnosti Bogu.

Posebno, je svugde naglašena poslušnost onih koji imaju službu na koju su pozvani i postavljeni po Božijoj odluci.

Poslušnost je, što se Boga tiče, spremnost da činimo stvari koje On smatra ispravnim i neophodnim.

Poslušnost je treća osobina, od neophodne važnosti, za svakog ko sebe naziva hrišćaninom. Već sam ranije govorio o poniznosti i požrtvovanosti, takođe kao o neophodnim osobinama hrišćana, ali poslušnost nadmašuje i jednu i drugu. Zašto?

Zato što poslušnost podrazumeva i poniznost i žrtvu, ali i odricanje od onog što, pretendeciozno, smatramo "zdravim razumom", pa se stoga s tim veoma teško mirimo.

U mojoj porodici postoji izreka "Ako mama kaže da poneseš jaknu, poslušaj je." Naša deca su često osetila posledicu neposlušnosti toj izreci. Iako im je „zdrav razum“ govorio da je, „napolju je toplo, neću dugo ostati, tamo ima grejanje“ da najverovatnije mama greši ... ispalo je da je mama uvek bila u pravu.

Poslušnost nema veze sa onim što sam znaš, već ima veze sa onim šta zna onaj koji te na poslušnost poziva.

Koliko puta ste sami bili žrtva sopstvene neposlušnosti ljudima, ili Bogu? Sve jedno!

Često smo, i kao hrišćani, neposlušni. Volimo da se pravimo pametni, i volimo da mislimo kako mi vidimo stvari bolje od onog koji ih je stvorio.

Da se vratimo na priču.

Kraj ove priče je, poprilično neočekivan.

„Po GOSPODNjOJ zapovesti, jedan iz družine proroka reče drugom proroku: »Udari me.«

Ali ovaj odbi, pa mu prorok reče: »Zato što nisi poslušao GOSPODA, čim odeš od mene, ubiće te lav.« Čim je onaj čovek otišao, nađe ga lav i ubi.

Onaj prorok nađe jednog drugog čoveka, pa mu reče: »Udari me.«

I čovek ga udari i povredi. Tada prorok ode i stade kraj puta da čeka cara, a preko očiju stavi povez, da ga ne prepoznaju.

Kada je car prolazio, prorok mu doviknu: »Ja, tvoj sluga, otišao sam u ljuti boj, a jedan mi dođe sa zarobljenikom i reče: ‚Čuvaj ovog čoveka. Ako pobegne, svojim životom ćeš platiti za njegov život ili ćeš platiti talanta srebra.‘ Ali dok sam ja, tvoj sluga, bio zauzet sad ovde, sad onde, onaj nestade.«

»Eto ti presude«, reče izraelski car. »Sam si je izrekao.«

Tada prorok brzo skloni povez s očiju, pa car vide da je to jedan od proroka.

On reče caru: »Ovako kaže GOSPOD: ‚Zato što si pustio čoveka koga sam odredio za potpuno uništenje, svojim životom ćeš platiti za njegov život, a tvoj narod za njegov narod.‘«

Na to izraelski car ode smrknut i ljut u svoju palatu u Samariji.“

Ne znam da li ste ikad razmišljali o ovo događaju, pošto je to jedna od onih situacija, zabležena u bibliji, koje nam prosto, nekako, promaknu.

Zašto je prorok od dvojice ljudi tražio da ga povrede? Da li je hteo ranjen da stane pred Ahava i tako učini da njegova priča bude još verodostojnija? Meni se to čini nepotrebnim. Zavoji, pa čak i kad su lažni, bili bi sasvim dovoljni za to.

Zašto je uopšte tražio da ga udare – i zašto je tako drastična bila kazna za onoga koji je odbio da ispuni ono što je zamoljen?

Prvo, mislim da je njegovo povređivanje veoma jasna slika koja je u suprotnosti sa onim šta mi često želimo da verujemo.

Ja sam Božije dete, ja sam Božji sluga, ja sam hrišćanin – i ja ne mogu da budem povređen i meni ne mogu da se dese loše stvari. Kao što vidimo, i sami smo svedoci, ipak se takve stvari dešavaju i to se dešavaju nama. To nas ne čini manje vrednim niti manje sposobnim za pozvanje koje imamo, niti pak to, na bilo koji način sme da utiče da bezrezervnu poslušnost Bogu. Rane pripadaju nama, kao i savkom drugom, kao uostalom i našem Gospodu, na kraju krajeva.

Drugo, prorok nije to tražio jer mu je tako bio ćejf, ne, nego zato što je to bilo „po zapovesti Božijoj“. Siguran sam da on uopšte nije razmatrao šta je bolje ili šta je verodostojnije za Ahava, ili kako da to bude što bezbolnije za njega. Jedino što mu je bilo važno da izvrši zapovest koju je dobio.

Probajte jednom da preispitate sami sebe, možda se iznenadite, koliko „ali, ako, možda, ili“ ima u našim razmatranjima onoga što su, očigledne, Božije zapovesti i zahtevi.

Da li ste primetili, koliko često, pokušavamo da ublažimo, promenimo, izbegnemo, razvodnimo Reč Božju tumačeći je na potpuno neprincipjelan način? Niste!?

Npr.

„Budi odvažan i hrabar“ kaže reč, „ali Gospode, pa kako ja mogu sa njima, ili još gore, protiv njih“. ili

Reč kaže da smo dužni da plaćamo porez, ali mi kažemo „ali, ova vlast je lopovska, ne želim da im dam ni dinar.“ ili, još bolje

Reč kaže „Da treba da volimo jedni druge, da će nas po ljubavi poznati“, a mi kažemo „pa ne moram svakog da volim, i Isus je imao učenika kojeg je posebno voleo.“ Jeste, istina, ali to ne znači da ostale nije voleo, ili da su drugi mogli da primete da ih manje voli. On ih je sve veoma voleo, a jednoga posebno. I to je razlika, drastična.

Isus je oprao noge samo dvanaestorici ... a umro je baš za svakog.

Razvili smo tehnike, kako da usaglasimo Pismo sa svojim životom, umesto da svoje živote usaglašavamo sa Pismom.

Postali smo humani, umesto da ostanemo bogobjazni.

I tako, kao ovaj prorok, ili kao Ahav, dođemo do situacije da se suprotstavimo Božijoj zapovesti, jer nam se to ne slaže sa karakterom, ili ličnom filozofijom ili nam se ne uklapa u biznis plan, ili nije pasent sa odelom.

I sad tu ima jedan veoma interesnatan detalj – čoveka, tog neposlušnog proroka, ubio je lav, onako kako mu je ovaj drugi prorok to i rekao.

Nije li to malo preoštra kazna za to što nije hteo da istuče svog druga, i nije li njegov drug malo preoštar u osudi njegovog postupka? Šta nam, u stvari, ova slika govori?

Prvo, jasno nas upozorava da posledice neizvršavanja Božjih zapovesti mogu da imaju veoma tragičan završetak, što na kraju, kroz osudu Ahava možemo još bolje da vidimo.

Drugo, govori nam o tome, da Bog ima moć da gospodari svime što je stvorio, i za svoje potrebe može da koristi koga i šta god želi (lava, medvede, gavrane, magarce, more, vetar ... anđele, ljude). Ima svako pravo na to!

Treće, govori nam da bismo na Božije zapovesti morali da odgovoramo poslušnoću, a ne moralnim stavovima. Vidite, lavu je bilo sve jedno koga će pojesti, dok je to jestivo.

I, četvrto, ono što je, za mene, jasno i nedvosmisleno upozorenje – Bog će ukloniti one koji su neposlušni Božijem pozivu.

Pismo nas upozorava, i kroz novi i kroz stari zavet, ovim što je ovde praktično pokazano (tako da ne možemo da kažemo kako je stari zavet surov, a novi blag i milostiv, jer Bog je isti) – „Vaš protivnik, đavo, kao lav koji riče ide unaokolo tražeći koga ga proždre.“ 1.Petrova 5:8

Na koga li je to Petar mislio? Ko će drugi biti njegov plen, ako ne oni koji znaju, a opet su neposlušni Božjim zapovestima.

Ono što je zajedničko, ovom proroku i Ahavu, je odbijanje poslušnosti. Ni jedan ni drugi, nisu bili spremni da se povinuju Božjim zapovestima.  I obojci je kraj bio isti – ne u isto vreme i na isti način, ali podjednako tragičan. Ovoga je ubio lav, a Ahava je poginuo u borbi sa istom vojskom koju je dva puta pobedio, i protiv istog cara koga je tako „darežljivo!“ oslobodio.

Ono što je važno da naučimo iz ovoga je to da je poslušnost preduslov ispunjavanja Božijeg volje

u životu njegovog naroda,

u životu svakog čoveka i ljudi koji ga okružuju,

u životu Božjih služitelja,

i Božijeg plana u celini.

Mi, često, volimo da ograničavamo svoje delovanje samo na lični život i svoju neposrednu okolinu. Volimo, jer je tako lakše. Nema odgovornosti koja bi nas pritiskala.

U subotu smo, sa mladima, razgovarali o proroku Joilu, a posebno o jednom stihu koji je ovaj prorok napisao, a koji glasi ovako „Kako goveda žalosno muču! Krda goveda tumaraju jer nema pašnjaka za njih. Čak i stada ovaca pate.“ (1:18)

Kako strašna, otrežnjavajuća slika. Bog kaže, preko Joila, da, ako naše delovanje u Božjem planu ne utiče na ovaj svet, barem primerom poslušnosti i jasnim stavom da su Božje zapovesti za nas veoma ozbiljna stvar, i spremnošću da ih izvršavamo bez obzira na posledice, goveda ovog sveta neće imati ni pravac ni pašu, ali budite sigurni da ni za ovce neće biti pašnjaka. Možda tu i tamo koja sasušena travka, pa ko preživi.  

Ne smemo da se zavaravamo mišlju da će naša neposlušnost ostati samo u dometu našeg života, i imati uticaj samo na nas. Neposlušnost, posebno onih koji imaju poslanje od Boga da idu u svet i načine sve narode njegovim učenicima, utiče na druge. Baš kao što je prorok rekao Ahavu – tvoj život za njegov život, tvoj narod za njegov narod.

Ponekad će Reč Božja biti pravi izazov za sva naša čula, karakter, naučeno, logiku, i to je u redu jer Božji misli nisu naše misli i Božji putevi ni su naši putevi. Udaljenost je kao od zemlje do neba.

Međutim ako stvarno želimo da budemo po Božjoj volji i ako nam je stalo da budemo uključeni u Božije delo, onda moramo da budemo poslušni Njegovim zapovestima, a ne sopstvenim principima.

Moramo biti poslušni Njemu, i tu poslušnost moramo da pokažemo vršećni njegova dela, verno se pouzdavati u njegovo vodstvo i beskompromisno prenositi njegovu reč, onakvu kakva ona jeste i kakva je došla do nas.

Poslušnost može da pokori naš ponos i nauči nas poniznosti; ona može da pobedi naš strah i da nam potrebnu odvažnost; može da pobedi našu brigu i da nam slobodu da živimo izobilje života.

Ipak, najvažnije od svega je da je poslušnost Bogu mila.

Kako reče prorok Samuilo (1. Samuilova15:22) „Zar su Bogu paljenice i klane žrtve mile koliko i poslušnost? Poslušnost je bolje nego žrtva, i pokornost je bolja od loja ovunjskog.“