ISUS NAŠA NADA

(propoved u PEC Beograd; četvrtak 14.08.2014. godine)

Zašto Isus?
Zato što je Isus naša nada!
Bez njega sve čemu se nadamo postaje samo spisak lepih želja koji smo sačinili bez stvarnog osnova da bi se ikad mogle ispuniti. Tek činjenica što je On tu i što možemo da računamo na njega čini naš nadu izvesnom.

Među nama ima malih i velikih; naučenih i onih koji se tek uče; onih koji veruju nepokolebljivo i onih koji tek ojačavaju svoju veru; onih koji su sigurni u spasenje i onih koji ga tek, sa strahom i trepetom, grade.
Iako smo ovako različiti, jedno nam je zajedničko, a to je nada.
Nada je od suštinske važnosti za svakodnevni život za svakog hrišćanina. Dobro je da se preispitamo čemu se nadamo, šta očekujemo da će se desiti sa nama, gde i kako će se završiti naš život.
Naša nada jasno pokazuje da li smo ili nismo svoj život stavili u Božije ruke.
 
Volim da slušam i da čitam razne propovedi i tekstove koji imaju koren u evanđeljima. To podstiče i podržava nadu koju gajim u svom srcu. O onih sam koji više vole poruke ohrabrenja nego poruke pokude i upozorenja; više me stimuliše obećanje nagrade nego pretnja kazne; više volim da slušam o raju nego o paklu. Iznad svega, mnogo više me ohrabruje kad slušam o tome šta moj Gospod može da uradi, nego šta onaj zli može da smisli.

Volim da čujem i čitam o našem Gospodu. Ali, najviše od svega volim da čitam reči koje je On govorio. On je jedini čije reči su imale svoju težinu u punom smislu te reči, jer (Jn 7:46) “nikad niko nije govorio tako kako govori ovaj čovek.” (Mt 7:29) “jer ih je učio kao onaj koji ima vlast, a ne kao njihovi književnici.”

Njegove reči i danas zvuče podjednako snažno, umirujuće i obećavajuće kao i pre 2000 godina. Istom snagom i svežinom kojom su tada zračile njegove reči (Luka 4:18,19) „Na meni je duh Gospodnji, jer me je pomazao da siromasima objavim evađelje. Poslao me da sužnjima objavim oslobođenje, slepima da će progledati, da na slobodu pustim potlačene, da objavim godinu blagonaklonosti Gospodnje.“ - i danas odzvanjaju u našim ušima i greju naša srca.

Živimo u umornom i grešnom svetu. Isto je toliko grešan kao i onaj u Isusovo vreme. Ali, kad je On stao za propovedaonicu tog dana u Nazaretu svet je obasjala nova nada. Nada spasenja, slobode, novog života. Nada da ništa ne mora da ostane kakvo je bilo, nada da postoji odmor, da postoji rešenje, da postoji svetlo na kraju tunela.

U poslednje vreme mnogo je onih koji imaju primedbe na hrišćanstvo. Možete tu da čujete svašta. Većina primedbi upućena je hrišćanima - na nedoslednost u veri, licemerje i nerevnost, nedostatak ljubavi; primedbe propovednicima i njihovom načinu života; i tako u nedogled.
I mogu da vam kažem, većina od ovih stvari je istinita. To je ipak stvar slabosti tela. Niko nije toliko jak da ne bi bio u opasnosti da posrne, padne, oslabi. Hvala Bogu koji nam daje snagu da ustanemo i nastavljamo.
Ali, ono što je meni interesantno da ni jedna zamerka nije upućena Isusu.
Dakle, nema ničeg pogrešnog u vezi sa Isusom! Svakom hrišćaninu na ovom svetu možete da nađete hiljadu mana i stotinu slabosti, ali Hristu ne možete da nađete ni jednu zamerku.
Zato se Pilat čudio jevrejskim starešinama“doveli ste mi ovoga čoveka kao da on otpađuje narod, a gle, ja sam pred vama ispitao i na ovom čoveku nisam našao nijedne krivice za koje ga optužujete.” (Luka 23:14) Razbojnik na krstu je rekao (Lk 23:41) “I, mi smo pravedno osuđeni, jer primamo što naša dela zaslužuju; ovaj međutim nije učinio ništa neumesno.” A Petar u svojoj poslanici naglašava (1 Pet 2:22) “On greha ne učini i prevara se ne nađe u ustima njegovim.”
To je bilo tada, tako je danas.

Sve što se tiče Isus je predivno! Njegovo rođenje, život, čuda, propovedi, smrt i vaskrsenje. Sve je čudesno i skoro neverovatno!

Ali, zamislite da Isus nikad nije došao; zamislite da anđeli nikad nisu objavili Njegovo rođenje; da nije bilo zvezde iznad Vitlejema; da propoved na gori nije nikad izrečena; zamislite da se događaj na gori preobraženja nikad nije desio; zamislite da jutro vaskrsenja nikad nije osvanulo.
Kakav bi ovo svet bio da se On nije pojavio na njemu?
Bio bi to svet mraka i očaja. Bio bi to svet osuđen na propast bez nade za opravdanjem, bez spasenja, bez nanovorođenih, bez ruke na koju se osloniš kad posrneš i bez ruke koja te podigne kad padneš.

Nikad se ništa tako vredno i dobro, kao što je dolazak Isusa Hrista na ovaj svet, nije desilo ljudima.
Zašto!? Zbog nade, zbog poruke, zbog mogućnosti novog početka, zbog spasenja, zbog znanja, zbog vremena koje tek dolazi, zbog putokaza .

Kad je Isus došao na svet zatekao je situaciju koja je, najblaže budi rečeno, bila strašna. Siromaštvo okupiranih naroda bilo je velikih razmera. Veći deo naroda u rimskim kolonijama bio je sasvim obespravljen i ponižen. Lokalni moćnici ulagivali su se rimskim nosiocima vlasti i bili su teži svom narodu nego okupator. Robovlasnički sistem je cvetao. Deca i žene bili su po statusu samo malo iznad robova. Nemoral svih vrsta cvetao je od Rima, preko Grčke do Egipta.
Duhovne vođe bile su u sprezi sa vlastodršcima, okrivljujući narod da je neveran pa zato i siromašan, bolestan, obeshrabren. Oko Mojsijevog zakona postavili su svoj zakon, koji nije bilo moguće ispuniti, ali ni razrešiti.
Judeja je vapili su za Mesijom, ali Bog kao da je zaboravio na njih. Ljudi su lutali kao ovce bez pastira. Očajanje, beznadežnost i besciljnost bilo je vidljivo na svakom koraku.  

Isus je bio duboko potresen stanjem u kome se nalazio narod. Išao je u gradove i sela, obilazio singoge, lečio, isceljivao, hranio i podučavao narod. Suprotstavljao se književnicima i farisejima, ukazujući im na posledice koje su proizveli svojom praznom religijom.

Na samom početku te misije Jovan Krstitelj pitao je Isusa iz zatvora (Mt 11:3, 5 i 6) “jesi li ti onaj koji treba da dođe, ili da čekamo drugoga?”
Isus je odgovorio “slepima se vraća vid i hromi hodaju, gubavi se čiste i gluvi čuju, mrtvi ustaju i siromašnima se propoveda evanđelje; i blažen je onaj koji se ne sablazni o mene.”

Siromašni su ga odmah prepoznali kao svog zaštitnika. Bio je drugačiji, sažaljiv, uvek spreman da pomogne, da ohrabri, da ne optužuje već da razume. Hranio ih je, ne samo telesno nego i duhovno. Učio ih je da svoja srca i svoju nadu okrenu prema Onome koji im može i hoće pomoći u svakoj potrebi.
Obnovio je njihovu nadu usmeravajući ih na Nebeskog Oca koji zna i brine se, i obezbediće ono što je potrebno.

Zbog takvog odnosa, od samog početka postojanja, hrišćanstvo su karakterisali kao religiju za siromahe, neuke,  beznadežne i slabiće.

Međutim Isus nije došao samo radi siromašnih već i radi bogatih. I jedni i drugi dele zajedničku sudbinu - izgubljenost. Bogatstvo ne spasava, kao što ni siromaštvo ne dake nikakvu prednost.  
Kao što siromašni mogu zbog velikih briga u nevolji da padnu u očajanje i otpadnu od Boga, tako i bogati mogu da se oslone na svoje bogatstvo i da veruju da im Bog nije potreban.

Dakle, Isus nije Bog samo siromašnih, nevoljnih, unesrećenih, on je Bog za svakoga. On poštuje ličnosti a ne statuse! Njega ne interesuje da li si čistač ulice ili atomski fizičar, ne interesuje ga da li si nepismen ili si akademik, njega interesuje da li si prepoznao Božji poziv u svom životu ili i dalje živiš u pobuni protiv njega.

Isus je došao da promeni svet, i učinio je to kao niko do tad. Njegova pojava, njegovi stavovi, njegovo učenje, moralna načela, odnos prema ljudima, uticali su na svet. Neke stvari su se istinski promenile, kao npr. odnos prema ženama i deci, ropstvo je praktično ukinuto, društvena pravda je dobila sasvim novi smisao i ugao gledanja.

Ali najvažnije od svega, desila se duhovna promena. Oni koji su prihvatili da žive u Isusu doživeli su stvarne i istinske promene. Oni su postali so i svetlost sveta. Njihov život je, kroz vekove, donosio promene koje jasno možemo da vidimo. Nezavisno od društvenih uređenja, filozofija u trendu, i svega onog što svet nudi - hrišćani su menjali svet okrečući ljude prema Bogu, čineći ljudi Hristovim učenicima, dajući im utehu i razlog za nadu.    

Ljudi i danas tragaju za nečim što će im promeniti život, kao i oni pre 2000 godina.

Oko vas su ljudi koji vape za pravdom, utehom, slobodom, nadom da će se nešto promeniti na dobro. I svakog dana sve su razočaraniji. Promene se dešavaju ali od goreg na lošije.
Njima je potreban neko na koga mogu da se oslone, potrebno im je da znaju da neko brine za njih, da se stara i da ih neće ostaviti i napustiti.
Njima je potreban neko ko ima stvarnu vlast, neprikosnovenu i trajnu.
To je Isus, kažite im to!

Svet se, globalno, nikad neće promeniti na bolje i više je nego očigledno da ubrzano hrili u propast, ali ima nade za one koji veruju u Hrista. Ništa nas neće istrgnuti iz njegove ruke ako se pouzdajemo u Njega. On će nam pomoći da se suočimo sa izazovima sveta i teretima koje moramo da nosimo. (Mt 11:28) “Dođite k meni svi koji ste umorni i opterećeni, i ja ću vas odmoriti. Uzmite moj jaram na sebe i naučite od mene, jer ja sam krotak i smeran u srcu, i naći ćete odmor u svojim dušama. Jer je moj jaram blag i moje breme je lako.”

Kako čovek iskvaren grehom može da uđe u zajedništvo sa Bogom? Nikako!
Ali ono što je ljudima nemoguće Bogu je moguće - On može da ostvari zajedništvo sa nama. On to i čini.
Isus nam sam govori(Jn 14:6) “.. ja sam put i istina i život; niko ne dolazi k Ocu - sem kroz mene.”

Put do Boga je put krsta. Jedini način da dođemo kući, k našem Ocu, je put koji vodi preko Golgote. Žrtva Isusa Hrista otvorila je nebeska vrata, i otkupila stanove u kojima će oni, koji idu Njegovim putem stanovati.
Ljudi su se uvek trudili, a i danas taj trud ne manjka, da pronađu neki drugi put do nebeske domovine. Mnoge religije, šta pod pretnjom kazne, šta pod obećanjem slave, tvrde da znaju put do neba, ali njihov put vodi na sasvim drugo mesto.
Čak i mnogi hrišćani lažno veruju da put do neba može da se zadobije dobrim delima, držanjem deset zapovesti, uzimanjem samo čiste hrane, držanjem subote, molitvom za mrtve, paljenjem sveća. Neki veruju da se ostavljanjem zadužbina, gradnjom hramova, davanjem donacija, kupovinom indulgencija i sličnim stvarima, može zadobiti spasenje. Sve to naizgled dobre stvari, ali je to ipak stranputica koja vodi u propast.

Jedina dobra dela koja Bog priznaje su ona koja On radi kroz nas i za koje nas je pripremio. Dobra dela su plodovi koji rastu na drvetu spasenja, a nisu drvo spasenja. Deset zapovesti, čista hrana i propisi o suboti, nisu pravila ponašanja koja obezbeđuju spasenje, već su podsetnik naše zloće i prljavštine koja ostaje na nama ako se ne operemo Hristovom krvlju.
Nema drugog hrama koji Isus želi graditi sem onog u nama u kom će stanovati Duh Sveti, niti drugog zakona sem Hristovog koga treba slediti; nema drugog puta sem onoga kojim je Isus prošao, niti ima drugog svetla sem svetla Božijeg Sina.
Isus je jedan i jedini Put, i ko je u Njemu na dobrom je putu.
Ako želite da dođete i da ostanete u zajedništvu sa Bogom, morati znati Njega kao Istinu, i živeti u Njemu koji je život. Život sa njim ne zavisi od toga koliko mi možemo da budemo čisti, već koliko On može da nas očisti.

Ponekad ljudi kažu, grešan sam, nečist, moj život nije onakav kakav bi trebalo da bude, neću više da idem u zajednicu dok se ne propravim, neću više da radim u crkvi da nekoga ne bih sablaznio.
To je prevara!
Dragi moj slabi, posrnuli, nečisti, grešni čoveče - tamo napolju nemaš nikave šanse, tamo je mrak i tamo si izgubljen. Tamo nikad nećeš da se popraviš! Ko će da te popravi? Ti! Pa zar nisi TI to pokvario!?
Ovde, u Njegovom prisustvu, u prisustvu braće i sestara, u prisutnosti Crkve, imaš šansu za promenu, za popravak, za novu nadu.
Tako Bog radi, tako deluje, tako je isplanirao. Onaj ko se izgubio treba samo da sledi Put koji vodi do Oca, ništa manje i ništa više.

Ljudi lutaju jer misle da znaju kojim putem treba da idu ne pitajući Boga za pravac, donose progrešne odluke jer misli da im Bog neće oprostiti, čine pogrešne stvari jer veruju da će uspeti sami Bez njega.
Sve u svemu ljudi čine razne stvari jer ne poznaju Boga. Oduvek je bilo tako. Pogledajte Bibliju. Od korica do korica je ispunjena pričama o tome kako su ljudi lutali jer nisu upoznali Boga na pravi način.
Da li vi poznajete Boga!? Da li znate kako se Bog oseća zbog nas? Da li nas voli? Da li je zabrinut kad nas život pođe naopako? Ko je on, i šta je On?

Isus kaže (Jn 14:9) “... Ko je video mene, video je Oca; ...”
Gledajući na Isusa vidimo koliko je Bog dobar, pažljiv, brižan, ljubazan, ali takođe i pravedan i beskompromisan u odnosu na zlo. Bog voli grešnike, ali mrzi greh.
On se brine za ljiljane u polju i za vrapce u vazduhu; koliko je veća Njega briga za svakog od nas (Mt 12:29)
Najbolji opis Boga kao brižnog Oca, Isus nam je dao u priči o izgubljenom sinu (Luka 15).
Sve nam to govori da možemo da mu pristupimo sa svojim problemima, teretima, i svime što nas žalosti i uznemirava.
(Jev 13:6) “Zato možemo slobodno da govorimo: »Gospod je moj pomagač, neću se pobojati; šta će mi učiniti čovek?«”

I pored svega što Bog čini za nas ponekad se izgubimo. Čini nam se da se uzalud trudimo i da se ništa ne menja, niti pak neko ima koristi od našeg truda. Dešava se! Postavimo neke standarde koje onda ne možemo da dosegnemo, i to nas obeshrabri. Svako od nas želi da bude koristan, radostan i srećan u svom životu. Ali ponekad to nije moguće ostvariti. Ponekad moramo da budemo ono što jesmo i da sa suočimo sa onim što jesmo.
Da bi smo bili korisni za Božji plan ne moramo da budemo supermeni, niti superapostoli, niti super pravednici.
Bog od nas očekuje da budemo mi! Njegov plan se ostvaruje kroz nas na ničin na koji to on želi.
Isus je to došao da nam kaže. On je postao čovek da bi nam to rekao. On je postao čovek da bi nam pokazao da Bog čini velike stvari kroz obične ljude. Ne, kroz kraljeve ili careve, ne kroz prvosveštenike, već kroz sina običnog stolara.

Naš život ima smisao samo ako je Isus umešan u njega. On je rekao (Jn 10:10) “... ja sam došao da imaju život i da ga imaju u izobilju.”
Samo božanski život, može da da smisao ovom telesnom životu. Bez tog života, sve, pre ili kasnije, postaje besmisleno.
Mnogi su nesrećni jer žive samo za sebe. Vide samo svoje potrebe, ispunjavaju samo svoje želje, slede svoje ideje i snove. Neki od tih života izgledaju ispunjeni i srećni - ali samo tako izgledaju. Pre ili kasnije ta sreća biva pomućena tuđom srećom. Verovali ili ne, najveći kvartelj sopstvene sreće je tuđa sreća.

Isus kaže (Mt 16:24) “... ako ko hoće da pođe za mnom, neka se odreče sebe samoga i uzme krst svoj i ide za mnom.”
Odricanje od sebe je teško, zahteva odluku. To je proces, koji traje, koliko i naš telesni život. Prihvatanje činjenice da nas Bog nije oslodio tereta, već nas je osposobio i dao nam snage da ga nosimo, je takođe teška stvar.

Ljudi prihvataju Hrista i ulaze u hrišćanstvo očekujući lagodan život, život bez odricanja, uspešan i uzbudljiv život gde će im sve želje biti ispunjene, a onda se to ne desi. Naprotiv, dese se napadi, teške situacije, slabosti, bolesti, padovi, odricanja. Tada, sve izgubi smisao. Ljudi su neutešni, zbinjeni i osećaju se prevareni.

Međutim, iako živeti sledeći Hrista, ne mora, neizostavno da podrazumeva nevolje, one su najčešće tu. Ponekad su to velika iskušenja, a ponekad su sitne, svakodnevne borbe; ponekad su to samo mali nesporazumi i neprihvatanje naše odluke od strane porodice, a ponekad grozna progonstva i mučenja, o kakvima ovih dana čitamo da pogađaju našu braću i sestre u Iraku.                                                                                                                                                                                                        
Međutim nevolje imaju smisao i očekivati je da budu prisutne. Nevolje znače da svet ne odobrava naše stavove i ponašanje; pokazuju da nas neprijatelj napada jer smo pretnja njegovim planovima.

Dobro je da budemo zavalni Bogu za nevolje kao i za dobre stvari, kao što reče Jov svojoj ženi (Jov 2:10) “Govoriš kao luda žena; dobro smo primali od Boga, a zla zar nećemo primati?”
Bog na jedan i na drugi način čini da njegov plan spasenje napreduje i bliži se svom završetku.
Isus nam je to svojim primerom pokazao - Njegove nevolje donele su blagoslov svakome od nas; njegova smrt, učinila je da se život pojavi u svoj svojoj punini i da mi budemo sudionici toga života.

Jov se pitao, “Ako čovek umre, može li ponovo živeti?”
Stvar je u tome što će svako suočiti sa smrću. Poslanica jevrejima (9:27) nedvosmisleno govori da je ljudima određeno da umru, a zatim sud.

Šta nakon smrti?
Sećam se jedne intresantne pričice:
Razgovaraju dvojica kolega u studentskoj menzi. “Kakvi su ti planovi za budućnost?”pita prvi, a drugi odgovora “pa, pre svega da završim ovaj faks”. “Aha! A onda!?” nastavlja prvi “E onda ću odmah da magistriram” spremno kaže drugi. “A onda?” - uporan je prvi. “E, onda ću da nađem posao.” i odmah je požurio da predupredi pitanje “A onda ću da zaradim pare, i da kupim kola i stan.” “A šta ćeš onda?” - uporan je prvi. “Pa, valjda ću da se oženim, da imam decu, da zaradim još para, da postanem deda .... “
“A šta ćeš onda?” pita prvi potpuno mirnim glasom.
Lice drugog studenta se zacrvenelo, očigledno je da je iznerviran, pa je malo podignutim glasom odgovorio “Onda ću, pretpostavaljam, umreti. Jel da! Svi ćemo na kraju umreti”
Prvi student ga gleda potpuno miran, samo je smešak na njegovom licu kad postavlja pitanje “A šta ćeš onda!”

Koliko god dobro planirali svoj život, na kraju ipak ostajemo bez odgovora, ako Isus nije uključen u naš život.

Ima i onih koji kažu, pa sve religije nude odgovor za posle smrti - Nirvanu, device, svemirski brod, čistilište, mitarstva, itd. Sve do reda neizvesno - može da bude ali ne mora da znači.

Sa Isusom je sve izvesno. Oni koji mu veruju idu kod Njega u nebeske stanove koje je pripremio za njih. Milost se već izlila na sve ljude i oni koji su prihvatili spasenje na zemlji ne mogu da ga izgube na nebu, jer je bog tog trenutka neraspoložen. Na nebu svako ima svoju ličnosti i aktivno ulogu u zajedništvu sa Bogom - Knjiga otkrivenja je veoma jasna: “onome koji pobeđuje daću da jede od drveta života koje je u Božijem raju.”; “Budi veran do smrti pa ću ti dati venac života.”; “onome koji pobeđuje daću od skrivene mane, daću mu i beo kamen i na kamenu napisano novo ime, koje ne zna niko sem onoga koji ga prima.”; “Onoga koji pobeđuje učiniću stubom u hramu svoga Boga i neće više izići napolje”...

Budućnost svakog od nas piše se danas, sad i ovde. Isus Hrist je garant te budućnosti. On je zalog kojim smo otkupljeni da ne bismo bili u neizvesnosti.
I niko nije ustavljen u neznanju - svako zna šta ga čeka.

Pre nego što je Isus došao, nije bilo svetlosti nakon groba. Sve je bilo zatvoreno. Isus je pomerio kamen koji zatvara grob, on je vrata kroz koja izlazimo na Božije svetlo.
Oni koji ga slede ne moraju da se plaše za svoju budućnost. (1 Sol 4:16-18) “Jer će sam Gospod na zapovest, na glas arhanđela i na trubu Božiju sići sa neba, te će mrtvi u Hristu vaskrsnuti prvo. Zatim ćemo mi živi, mi koji preostajemo, biti zajedno sa njima odneti na oblacima u vazduh - u susret Gospodu; i tako ćemo svagda biti sa Gospodom. Stoga tešite jedan drugoga ovim rečima.”

Život može da nas razočara, planovi mogu da nam se izjalove, smrt može da pobedi naša tela i da ih grob zadrži za neko vreme. Ali Hrist će se vratiti po nas i mi ćemo vaskrsnuti. Naše duše dobiće novo nepropadljivo, proslavljeno telo, a onda ćemo naseliti svoje nebeske stanove i živeti sa našim Bogom zauvek.  

(Otk 22:3-5) “I ništa više neće biti prokleto. I presto Božiji i Jagnjetov biće u njemu, i služitelji njegovi služiće mu, i gledaće njegovo lice, i njegovo ime biće na njihovim čelima. I noći neće više biti i neće im biti potrebna svetlost svetiljke, ni sunca, jer će ih Gospod Bog obasjavati i carovaće u sve vekove.”

Da, Isus je naša nada za sve: naša nada u životu, naša nada u smrti, naša nada za večnost. Zato Isus!

SLUŽENJE

(prva propoved sa Omladinske konferencije, održane u PEC u Beograd od 1 - 3. maja)

Pre svega želim da vas pozdravim i da vam poželim mnogo Božih blagoslova u naredna dva dana, koliko ćete ih provesti ovde.
Nadam se da smo pripremili dobro duhovnu hranu, i da će te odavde otići puni entuzijazma i sa odlukom da služite Bogu na svaki mogući način, i u svakoj prilici koja vam se pruži.

Ono što želim reći ove večeri je činjenica da Bog, voli i želi da mu služimo.
Ponekad smo zbunjeni takvim zahtevom, jer šta smrtni, nejaki, čovek može da učini za Boga.
Kad smo se pripremali za ovu konferenciju morali smo da razmišljao o mnogo stvari - šta će se govoriti, ko će govoriti, kakva će biti tema, koliko vremena će sve to trajati, šta ćemo jesti, gde će gosti spavati, ko će se za njih brinuti ... I to je normalno, ljudi smo. Mnogo, mnogo stvari.
Ali, kad je Bog u pitanju njemu ne treba ništa od toga - on ne treba smeštaj, ne treba mu ni hrana, ne treba spremiti teme ... U stvari, sve što bismo mi mogli da mu damo, on je prethodno dao nama.
Pa ima li onda naša služba smisla? I kakva je, onda, to služba?

Iako nam je, dakle, jasno da smrtan čovek ne može da brine o Svemogućem Bogu, čini se da je to zavet koji je David izrekao u ovom Psalmu koji ćemo sada pročitati.
Psalam 132:1-5
“Seti se Davida, Jahve, i svih njegovih nedaća.
On se zakleo Jahveu, zakleo se Silnom Jakovljevom:
“Neću ući u svoju kuću, ni popeti se na svoju postelju,
Neću dati da mi san obuzme oči ni dremež moje kapke
Dok ne nađem mesto za Jahvea, boravište za Silnoga Jakovljevog.””

Za svaku je pohvalu Davidova želja da sagradi mesto gde bi Bog obitavao na zemlji, mesto gde bi čovek mogao da se sretne sa slavom Božjom.
Na njegovu žalost to mu nije dozvoljeno zbog njegove prošlosti (1.Carevima 17-19), ali Solomon, njegov sin, sagradio je Božji hram u Jerusalimu, koji je na taj način postao vidljiv celom svetu.
Za svaku je pohvalu što i danas vidimo ljude spremne da se posvete služenju Bogu. Takav stav je pun dečije bazazlenosti i svakako je Bog njime zadovoljan.
Međutim, mi često planiramo da služimo Bogu onako kako mi želimo. Ponekad čak i ne prepoznajemo razne službe i načine da služimo Bogu. Nekad nam se čini da je služenje Bogu samo ako si pastor, propovednik ili đakon, i eventualno još dve tri neke druge pozicije u crkvi.
Međutim u Carstvu Božijem ima nebrojeno mnogo službi i prilika da služenje, a osim toga i Bog ipak ima svoje planove, i želje. Moramo uvek biti svesni da je Gospodar taj koji bira svoje sluge i daje im zaduženja.  

Dakle, kao što sam već rekao, Bog ne zavisi od onoga šta čovek može da uradi za njega. Na Marsovom brdu u Atini Pavle se suočio sa učenim ljudima tog vremena i to prilikom im je rekao:”Bog koji je stvorio svet i sve u njemu, Gospodar je neba i zemlje, i on ne prebiva u hramovima sagrađenima rukom, niti ga ljudske ruke poslužuju, kao da mu je nešto potrebno. Jer, on je taj koji svima daje život i dah i sve drugo.” Dela 17:24,25

Bog je pozvao čoveka da mu služi kako bi čovek mogao da doživi svu radost i blagoslov koji iz te službe proističe.
U SZ nalazimo mnogo primera služitelja Božjih. Ponekad je njihova služba bila direktna zapovest od Boga, a ponekad je to bila njihova sopstvena inicijativa.
Noa je pomogao Bogu gradeći brod, kad je Bog odlučio da očisti svet od greha (1. Mojsijeva 6 - 9).
Mojsije je predvodio izlazak Božijeg naroda iz Egipta, onda kad je Bog odlučio da im da Hanan u nasleđe.
Raava je samoinicijativno sačuvala uhode iz Božijeg naroda i tako doprinela pobedi prilikom napada na Jerihon.

U NZ, Bog takođe poziva ljude u službu. Posebno ovde mislim na ljude koji su pomagali Hristu prilikom njegovog boravka na zemlji.
Pre svih njih, Isusovi zemaljski roditelji su se brinuli od njemu. (Luka 2:40-52).
Gostoprimljivi prijatelji kao Marija, Marta i Lazar, brinuli su se za mnoge njegove potrebe dok je hodao zemljom. (Jovan 12:1-3); Luka 10:38).
Da bi njegov trijumfalni ulazak u Jerusalim bio u skladu sa pismom, Isus je poslao po mlado magare sa rečima “Gospodu je potrebno” (Matej 21:2,3).
Petar se trudio da mačem odbrani Gospoda u vrtu (Matej 26:51); Josif iz Arimateje je obezbedio nedirnuti grob za njegovo telo (Matej 27:57-60); dobre žene su se pobrinule da njegovo telo bude pomazanao kad je položeno u grob (Mark 16:1).

Kakva je to radost bila za njih, što su mogli da zadovolje neke od potreba koje je Gospod imao za vreme ovozemaljske službe!?
Mi takođe možemo, služeći Bogu, da primimo mnoštvo blagoslova i da budemo ispunjeni radošću i zadovoljstvom, koje iz te službe proizilazi.
Mi ne služimo nekom ko će nam za tu našu službu platiti ovozemljskim dobrima, već ćemo primiti ono nemerljivo vredno, Božansko, nebesko blago.

Zato večeras želim da usmerim vašu pažnju na službe Bogu koja nemaju ni naziv ni poziciju, ali su podjednako važne kao i sve druge službi.

SLUŽITI BOGU MOŽEMO TAKO ŠTO ĆEMO GA SLAVITI I OBOŽAVATI
Slavljenje i obožavanje pokazuju koliko cenimo onoga koga slavimo.
Oduvek je slava jedan od najvećih motivatora za ceo svet. Ljudi više vole da su slavni nego da su bogati ili bilo šta drugo. Pogledajte FB. Nažalost, ljudska težnja ka slavi pokazuju njihovu oholost i ponos jer žele da se na taj način uzdignu iznad drugih. To pokazuje ono što nam je greh doneo. Želja da dosegnu Božju slavu vodi ljude pogrešnim putevima, sve dalje i dalje od Boga.
Ali Bog ne želi da ga slavimo iz sujete ili da ga obožavamo iz nekih loših pobuda ili da se slavom odvoji od nas. Naprotiv!
Naime slaveći njega mi primamo Njegovu slavu u svoj život, i na taj način se oslobađamo propadljive ljudske slave i bivamo obasjani nebeskom, beskonačnom slavom.

Knjiga Otkrivenja je puna simbolike, ali ima jedan deo, simboličan ili stvaran, svejedno, pred kojim ostajemo bez daha. Kad je Jovan podignut u nebo, on je video mnoštvo bića koja bez prestanka govore: “Svet, svet, svet Gospod Bog Svedržitelj, koji beše, i koji jeste, i koji će doći.” i “Dostojan si, Gospode, da primiš slavu i čast i silu; jer si Ti sazdao sve, i po volji Tvojoj jeste i stvoreno je.” (Otkrivenje 4:8-11)
Celo nebo živi od i za slavu Božju. Ako se oni koji su već u sigurnosti svog nebeskog doma, sa tolikom revnošćju klanjaju pred slavom Božjom, koliko je važnije za nas da to činimo?

Kad čitamo Pismo očigledan je put napredovanja ljudi u slavljenju: od Kaina i Avelja koji su prvi “slavitelji” do proroštva proroka Isaije koji kaže: “Od mladog meseca do mladog meseca i od subote do subote, svi ljudi će dolaziti da se poklone predamnom” govori Jahve” (Isaija 66:23). Vidmo da postoji stalni napor koji čovek ulaže da bi proslavio svog Boga.
Isus nam jasno kaže da “Otac želi” da mu se ljudi klanjaju i da želi da to čine u duhu i istini (Jovan 4:23).  
I ne samo da želi već Bog i očekuje da mu se klanjamo, On jasno kaže da je za njega uvreda ako se klanjamo nekom drugom “Ja sam Gospod Bog tvoj, ... Nemoj imati drugih bogova uza me ... Nemoj im se klanjati niti im služiti,” (2.Mojsijeva 20:2-5).

Skoro bez izuzetka, Božji najžešći gnev i njateže kazne uvek su bile okrenute protiv onih koji su činili idolopoklonstvo.

Slaveći Gospoda, iskazujući mu svoje obožavanje, mi ukazujemo ljudima na njegovu veličinu, dobrotu, ljubav, staranje, i mnoštvo drugih stvari.
Malo je onih, u ovom svetu koji su spremni na to da bezrezervno, iz sveg srca, potpuno slobodno pokazuju svoju ljubav prema Bogu na taj način što će ga proslaviti uvek i na svakom mestu.
Vi ste mladi ljudi, rekao bih u trendu ste. Tamo gde lično ne možete da doprete, dopiru vaši telefoni, lapotovi, tableti i sve te druge spravice koje koristite. FB, Tumblr, Pinterest, Twiter, ... postali su globalno mesto okupljanja svih vrsta ljudi. Nikad do sad u istoriji čovečanstva, oni koji vole Boga, nisu imali toliko mogućnosti da pokažu da vole, slave, obožavaju, klanjaju se i žive u skladu sa Njegovom voljom. Iskoristite to!
Ako mi, koji verujemo, ne pokažemo kako se slavi i obožava jedini, istiniti, pravedni i ljubazni Bog, ko će? Ako to ne pokažemo sad kad imamo priliku, kad ćemo onda?

SLUŽITI BOGU MOŽEMO TAKO ŠTO ĆEMO MU ISKAZIVATI ZAHVALNOST
Bog takođe želi da ljudi budu zahvalni.
Verujem da znate onu priču kad je Isus Navin uvodio Izraelce u Obećanu zemlju, a Bog je učinio da Joradan prestane da teče, kako bi Izraelci prešli po suvom. Isus Navin je naredio da iz svakog plemena jedan čovek ponese jedan kamen iz sredine Jordana, a kad je narod prešao, on je podigao od kamenja spomenik u Gilgalu. (IsNavin 4:1-20). Ovaj spomenik, koga zovemo Even-Ezer, je samo jedan od mnogih spomenika koji podsećaju na Božju pomoć narodu. Kao i drugi i on je postavljen kako bi narod znao šta je Bog uradio za njih i kako bi se sećali ovih događaja.

Primena ovog principa u našem, hrišćanskom životu, najjasnije vidimo u spomenu koji nam je ostavljen - Gospodnjoj večeri. Matej nam je ovo zapisao (26:26-28) “Dok su jeli, Isus uze hleb, blagoslovi ga i izlomi, pa dade učenicima, govoreći: “Uzmite i jedite - ovo je moje telo.”Onda uze čašu, zahvali Bogu i dade im je, govoreći: “Pijte iz nje svi, jer ovo je moja krv, krv saveza, koja se proliva za mnoge, za oproštenje greha.””

Da li Bog očekuje da čovek prepozna njegovu žrtvu i da bude zahvalan za to?
Naravno! Na mnogo mesta u Pismu čitamo o tome.
Zabluda je ako mislimo da Bog ne želi ili ne očekuje izraz zahvalnosti za ono što čini ili je činio za nas. U Lukinom evanđelju (17:11-19) čitamo da je Isus izlečio deset gubavaca koji su mu vapili za pomoć. Samo jedan od njih “..., kad je video da je izlečen, vrati se, slaveći Boga na sav glas, i pade ničice Isusu pred noge i zahvali mu. A bio je Samarićanin.” (15,16).
Isus je očekivao njihovu zahvalnost, i primetio je njihovu nemarnost.

Pavle nikad nije oklevao da proslavi Boga i iskaže mu zahvalnost!
“Blagosloven Bog i Otac Gospoda našeg Isusa Hrista, koji nas je blagoslovio svakim blagoslovom duhovnim na nebesima kroz Hrista;” piše on u poslanici Efescima 1:3 (kao i u Galatima 1:3,4; Filipljanima 1:3-6; Kološanima 1:3-6, itd) Svaka njegova poslanica počinje zahvaljivanjem.

Kada želite da uradite nešto za Gospoda, prestanite da važete sve šta je uradio za vas. Sve je dobro što vam on čini! Umesto toga idite pred njega u molitivi i izrazite svoju zahvalnost; uzvisite ga zbog njegove ljubavi prema vama i blagoslova koje ste primili ili ćete tek primiti. On će nagraditi vašu revnost i zahvalnost.

SLUŽITI BOGU TAKO ŠTO SE POUZDAJEMO U NJEGA
Bog je želeo da budemo njega deca. On je želeo da ima decu koja će biti svedočanstvo njegove ljubavi, brige i dobrote.

Kao što i mi ljudi želimo decu, jer su nam potrebna, tako je i Bog želeo da ima decu koja će biti kruna njegove ljubavi za sve što je stvorio.
Bez obzira koliko smo i šta smo postigli u životu, žeIja da imamo decu prevazilazi sve druge želje. Možemo da imao divne prijetelj, kuće i kola; možemo da se zabavljamo, da imamo naše, kompjutere, izlaske - ali sve to ne ispunjava našu potrebu za decom. Jasno nam je da imati decu može biti veoma skupo, da ćemo biti ograničeni dugo vremena, da će biti frustracija, žrtvovanja i, često, slomljenih srca. Pored svega toga želimo da neko jednog dana nastavi da brine o tome što smo stvorili, želimo da vidimo nekoga ko je na našu sliku. I to želimo toliko da smo spremni da platimo svaku cenu.
A tek Gospod!

Bog je stvorio predivni svemir, prekrasno je dizajnirao sve na zemlji, sve što je stvorio bilo je dobro i lepo - ali ... nije bilo dece. Bilo je tu raznih stvorenja i stvorova, ali nije bilo ničeg sličnog Njemu, Bogu. Tada je rekao: “ Da načinimo čoveka po svom obličju, kao što smo mi” (1. Mojsijeva 1:26)
Stvorio je Adama, pa je njemu dodao i Evu. Stvorio je decu po svom liku. Decu na koju je preneo brigu za sve što je stvorio.
Zašto je to učinio, i kakve veze naša služba ima sa tim?
 
U Bibliji čitamo jednu interesantnu priču o Jovu. I na početku te priče nalazimo da Bog sa ponosom pominje Jova. Sotona optužje čoveka, ali dete Božje se ne da. Učiniće sve, ali se Boga neće odreći.
Božja deca, koja mogu da posluže kao primer apsolutnog pouzdanja u svog nebeskog Oca, bez obzira na situacije i okolnosti, vredne su svake žrtve i truda - pokazuje nam Bog kroz Isusa.
Nasuprot svetu koji je pun nevere, podsmeha, zlobe, treba da stoji Božije dete, koje u svemu zavisi od svoga Oca, i pouzdaje se u to da će On učiniti pravu stvar u pravo vreme.
Bogu trebaju takva deca koja su spremna da govore, poput Pavla, “Dobar rat ratovah, trku svrših, veru održah.” (2.Tim 4:7)

Ako si dete Bože, treba da odgovorite na sledeća pitanja. Da li sam ispunio očekivanja mog nebeskog Oca? Da li sam odan, veran i zahvalan nebeskom Ocu? Da li je ponosan na mene ili mora da me se stidi? Da li mu ja donosim radost ili ga rastužujem?


SLUŽITI BOGU EVANĐELJEM
I na kraju, Bog želi da ljudi prenose evanđelje koje ima silu da spasi izgubljeno čovečanstvo i spasi grešnike u njegovoj porodici.
Ako evanđelje stvarno ima Božju silu da spasi grešnike (Rimljanima 1:6) i ako je predano ljudima (2.Korinćanima 4:7) tada je jasno da Bog treba ljude koji će propovedati njegovo evanđelje sa ciljem da ga grešnici čuju, poveruju u njega, potčine mu se i budu spaseni.

Potvrdu ovog čitamo u Marko 16:15,16 “I reče im: Idite po svemu svetu i propovedite jevanđelje svakom stvorenju. Koji uzveruje i pokrsti se, spašće se; a ko ne veruje osudiće se.”
Neko može da smatra da ovu službu mogu i treba da rade evangelizatori, oni koji imaju dar. I treba! To je njihov poziv i njihova služba.
Ipak, evanđelje ima uspeh i kad se prenosi “na malo”, intimno, bez spektakla, munji i gromova, mrtvih koji ustaju, itd. I takva čuda imaju mesta u Božije delu ali svedočanstvo dobre vesti koju vi možete da prenesete ljudima oko sebe nema zamenu. Svedočeći za evnađelje vi, ne samo da govorite šta ste naučili i pročitali, već prilažete sebe kao očigledni dokaz onoga šta Bog može da uradi sa onima koji mu veruju.
 
Kako to da je Bog predao ljudima u ruke silu za spasenje ja ne znam. Ali, očigledno je da tako! Zato neka ta služba ne bude za vas nešto na što će te čekati - već imate poziv, samo ga prihvatite.
Bog treba ljude za spasenje grešnika, i ako vi to ne uradite, tamo gde vas je Bog postavio, neće imati ko drugi.

ZAKLJUČAK
Neko će možda sumnjičavo vrteti glavom po pitanju ovih službi - kakva je služba slaviti, klanjati se, pouzdavati se, zahvaljivati se i svedočiti da si hrišćanin. Zar to ne bismo trebali da radimo stalno, zar to ne bi trebalo da bude normalno?
Ako to jeste normalno, onda tek moramo biti revnosni u tome.
Osim toga sve što sam ovde pomenuo, direktno utiče na lični hrišćanski život i veoma se vidi kad nismo revnosni u tome.

Kakav je ovo izazov za crkvu i svakog člana Božje porodice, da radimo stvari koje su noramalne i svakom potrebne, a da smo ipak svi u službi? Svi zajedno smo pozvani da odgovorimo na Božje pozive, kao i na potrebe ljudi. Da li ćemo ispuniti Božja očekivanja pa ćemo uživati u obilju blagoslova, ili ćemo se lišiti toga? Vi ste ti koji moraju da budu primer i podstaknu svoje crkve da odgovore na taj poziv.

Treba da budemo odlučni kao David “Neću ući u svoju kuću, ni popeti se na svoju postelju,
Neću dati da mi san obuzme oči ni dremež moje kapke Dok ne nađem mesto za Jahvea, boravište za Silnoga Jakovljevog.”

Neka vam ova konferencija pomogne da budete odlučni kao on, da se ne vratite u svoj dom, niti da legenete u svoju postelju, niti da zaspite a da Bog nije na svom tronu u vašem srcu. Tada ćete biti pravi Božji služitelji, tada ćete biti spremni za svako Božje delo koje On postavi pred vas.

Slavite Boga, obožavajte ga, zahvaljujte mu, pouzdajte se u Njega i posvedočite ljudima za njegovo delo spasenja u vašem životu - to je ono što On želi od vas. To je služba svih službi, temelj svakog zvanja u Bogu.

Amen!

ZAJEDNIŠTVO

"Objavljujemo vam ono što smo videli i čuli, da i vi imate zajednicu s nama. A naša zajednica je sa Ocem i s njegovim Sinom, Isusom Hristom. I ovo vam pišemo da naša radost bude potpuna. 
A ovo je poruka koju smo čuli od njega i koju vam objavljujemo: Bog je svetlost i u njemu nema nimalo tame. Ako tvrdimo da imamo zajednicu s njim, a hodamo u tami, lažemo i ne živimo u skladu s istinom. Ali, ako hodamo u svetlosti, kao što je on u svetlosti, imamo zajednicu jedan s drugim i krv Isusa, njegovog Sina, čisti nas od svakog greha."  (1 John 1:3-7).

Hrišćanstvo nudi neverovatne blagoslove za svakog od nas. U ovom životu svako može da živi oslobođen krivice, čiste savesti. Svako veče mogu da idem u krevet siguran da je Bog oprostio sve moje grehe. Pored toga, Bog mi je obećao da ću imati zajedništvo sa njim i sa svakim koga je on otkupio. To je stvarno ogroman blagoslov. O tom blagoslovu pisao je apostol Jovan u svojoj prvoj poslanici.

I. SMISAO ZAJEDNIŠTVA

Reč zajedništvo je tako lepa reč. Prevodimo je od grčke reči koinonia, koja označava druženje, jedinstvo, zajedničko učestvovanje, bliske odnose. Od samog početka hrišćanstva, hrišćani su iskusili posebnu vrstu zajedništva. Hrist je bio centar tog jedinstva i izvor svakog iskazavanje zajedništva. U Novom zavetu, ova reč se koristi da bi se opisao taj posebni vid odnosa između hrišćana.

Hrišćansko zajedništvo definisano je, sa najmanje tri vrste odnosa

Međusobni odnosi
U Delima 2:42 čitamo da su se posvetili apostolskom učenju, zajedništvu, molitvi i lomljenju hleba. Kasnije (44. stih) čitamo da im je sve bilo zajedničko. Dakle, bliski odnosi u zajednici obezbedili su opšte zajedništvo otkupljenih.
 
Delenje zajedničkih dobara
Sve što su, pojedinačno, imali postalo je zajedničko dobro, na korist svakog člana zajednice. Kako ne bismo pomislili da je to bio izdvojen slučaj ovakve vrste zajedništva, možemo da se podsetimo stiha iz 2.Korinćanima 8:3,4 gde nam Pavle govori o hrišćanima iz Makedonije, koji su takođe bili veoma voljni da dele ono što su imali. Čak i preko svojih mogućnosti.

Partnerstvo sa Bogom
Važno je da shvatimo da hrišćani žive u sasvim novom tipu zajedništva, koje je rezultat Hristovog dela na krstu. Mi smo saradnici Božji.
Primetićete da se Jovan često borio sa lažnim učenjem koja su pokušavala da ospore ovu činjenicu. Pa i danas se mnogi hrišćani boje da sebe stave u poziciju Božijeg saradnika. Nemamo problem da se vidimo kao slugu ili roba, ali saradnik ... to je već nešto problematično.  
Problem je gnostičko dualističko učenje koje govori da postoji dobar Bog koji je stvorio sve dobro, i zao bog koji je stvorio sve loše.Pošto smo mi loši kao i sve stvorenje, ne možemo biti partneri (saradnici) dobrog Boga.
Međutim, kada pročitamo šta Jovan piše (početni stihovi) vidimo da smo u zajedništvu sa Ocem (u kome nema ni senke zla) i Sinom. I ne samo da smo u zajednici, nego smo i saradnici sa njima.
I apostol Pavle potvrđuje ovu istinu (2.Korinćanima 6:1 ”A kao njegovi saradnici, opominjemo vas da ne primite uzalud Božiju milost.”).  
　　

II. VAŽNOST ZAJEDNIŠTVA

Svaka osoba na svetu im potrebu za pripadanjem, kontrolom, i ljubavlju.Svako voli da negde pripada – rastemo u porodici kojoj pripadamo, učlanjujemo se u klubove, odlazimo na sastanke, uspostavljamo prijateljstva, delimo ono što imamo, i prihvatamo ono što nam nedostaje.
Takođe nam treba kontrola. Koliko god nam je potrebno da nas nešto kontroliše, toliko je potrebno i da se samo vežbamo u kontrolisanju. Roditelji treba da znaju da će ih njihova deca više poštovati ukoliko sprovode primeren način kontrole nad njima. Kontrola nam daje osećaj sigurnosti.
Ali, iznad svega, svakom biću je potrebno da bude voljeno. Nedostatak ljubavi je toliko strašan da dovodi do smrti.

Zajedništvo nam obezbeđuje ove potrebe. Svakome od nas su potrebni ljudi. Naravno, potrebni su nam radi preživljavanja, jer sarađujući adaptiramo što je Bog stvorio u skladu sa svojim potrebama. Ali, ova potreba za ljudima prevazilazi čistu potrebu za opstankom.
Nama je potrebna podrška i ljubav koju možemo da dobijemo samo od drugih ljudi. O tome Jovan piše u 1.poslanici.

Crkva je zajednica otkupljenih. Bog je u svom planu za svet, isplanirao da crkva ne bude samo ekklesia – skup onih koji su pozvani iz sveta, već da ti pozvani žive u zajedništvu jedni sa drugima, tj. da bude koinonia.
Za to postoje najmanje dva razloga: (1) Globalna crkva ne bi imala nikakvu šansu da dopre do savakog kutka zemlje i da prenese evanđelje, ali lokalna zajednica to može. (2) Lokalna zajednica je od Boga planirana da Njegovoj deci obezbedi sve što im je potrebno kako bi osetili pravo zajedništvo sa njima.

Pored svih problema, koje prva zajednica, očigledno, imala u Delima čitamo da se zajedništvo neprestano razvijalo i sazrevalo. U Delima 4:32-35 Luka je zapisao:
”A svi koji su poverovali, bili su jedno srcem i dušom. Niko nije govorio da je nešto od njegove imovine samo njegovo, nego im je sve bilo zajedničko. Apostoli su sa velikom silom svedočili o vaskrsenju Gospoda Isusa, i velika milost bila je na svima njima. Niko od njih nije oskudevao, jer svi koji su posedovali zemlju ili kuće, prodavali su ih i donosili novac od prodaje pa ga stavljali apostolima pred noge. Od toga se onda svakom davalo koliko mu je trebalo.” 

To je zajedništvo!

Danas, takođe, neprestano treba da insistiramo na zajedništvu. Pavle, u poslanici Filipljanima 2:1-4 piše: ”Ako, dakle, imate neko ohrabrenje u Hristu, neku utehu ljubavi, ako imate neko zajedništvo u Duhu, neku nežnost i samilost, onda upotpunite moju radost: budite složni, negujte istu ljubav, budite jednodušni, mislima usmereni na jedno. Ništa ne činite iz častoljublja ili sujete, nego u poniznosti jedan drugoga smatrajte većim od sebe. Ne starajte se samo svako za svoje, nego svako i za ono što se tiče drugih.”

U svakoj crkvi gde postoji ovakvo zajedništvo, možete doživeti predukus neba.

Rani hrišćani su često praktikovali zajedničke ručkove, tzv. agape. Na tim agapama, mladi i neskusni hrišćani imali su prilike da grade svoju snagu i pripremaju se za susret sa svetom koji je bio neprijateljski nastrojen. Stariji hrišćani mogli su da podučavaju mlađe i ohrabre ih svojim iskustvom i mudrošću.

III. ODGOVORNOST ZA ZAJEDNIŠTVO

Da bi zajedništvo postojalo, potrebno je malo akcije, od onih koji uživaju u njemu.
Treba da se brinemo jedni za druge. Hrišćani bi u osnovi trebali u zajednici da ispoljavaju agape ljubav. Ta ljubav podrazumeva da ovek razmišljamo o potrebama drugih. To nije prijateljstvo, to je ljubav koju ne Isus iskazao prema nama. Pavle je napisao: ”Ne starajte se samo svako za svoje, nego svako i za ono što se tiče drugih.” To jeste teško, ali nije nemoguće.
Treba da težimo da se št češće družimo sa našom braćom i sestrama. Videli smo u Delima, da su prvi hrišćani gledali da stalno budu zajedno. Ako imamo želju da što ćešće budemo u društvu duhovnih istomošljenika trudićemo se da što više izgrađujemo sami sebe.
Treba da delimo svoja dobra sa onima koji su u potrebi. Jovan je zapisao: ”Ko ima dobra ovoga sveta i gleda svoga brata kako oskudeva pa se na njega ne sažali, kako može Božija ljubav da ostane u njemu? Dečice, ne volimo rečju i jezikom, nego delima i istinom.” 1.Jovanova 3:17,18
Mi smo saradnici u Božjoj službi. U poslanici Filipljanima 1:4,5 Pavle iskazuje svoju zahvalnost za one koji su se uključili u zajedničko delo evanđelja, ovim rečima ” U svakoj svojoj molitvi za vas uvek se s radošću molim zbog vašeg udela u evanđelju od prvog dana do sada,”
Naše zajedništvo sa Bogom stavlja nas u sasvim jedinstven odnos. Mi u stvari učestvujemo u Božijem planu spasavanja izgubljenog čovečanstva. Naše zajedništvo je direktno kroz Hrista. To je lični odnos sa njim.

Mi smo stvarno privilegovani ljudi. Živimo u stalnoj prisutnosti Svemogućeg Boga obasjani slavom krsta. Potrebna je samo naša volja da se podčinimo Hristovoj ljubaci i on će nas uključiti u zajedništvo sa svim otkupljenim iz svih vekova.