ISUS NAŠA NADA

(propoved u PEC Beograd; četvrtak 14.08.2014. godine)

Zašto Isus?
Zato što je Isus naša nada!
Bez njega sve čemu se nadamo postaje samo spisak lepih želja koji smo sačinili bez stvarnog osnova da bi se ikad mogle ispuniti. Tek činjenica što je On tu i što možemo da računamo na njega čini naš nadu izvesnom.

Među nama ima malih i velikih; naučenih i onih koji se tek uče; onih koji veruju nepokolebljivo i onih koji tek ojačavaju svoju veru; onih koji su sigurni u spasenje i onih koji ga tek, sa strahom i trepetom, grade.
Iako smo ovako različiti, jedno nam je zajedničko, a to je nada.
Nada je od suštinske važnosti za svakodnevni život za svakog hrišćanina. Dobro je da se preispitamo čemu se nadamo, šta očekujemo da će se desiti sa nama, gde i kako će se završiti naš život.
Naša nada jasno pokazuje da li smo ili nismo svoj život stavili u Božije ruke.
 
Volim da slušam i da čitam razne propovedi i tekstove koji imaju koren u evanđeljima. To podstiče i podržava nadu koju gajim u svom srcu. O onih sam koji više vole poruke ohrabrenja nego poruke pokude i upozorenja; više me stimuliše obećanje nagrade nego pretnja kazne; više volim da slušam o raju nego o paklu. Iznad svega, mnogo više me ohrabruje kad slušam o tome šta moj Gospod može da uradi, nego šta onaj zli može da smisli.

Volim da čujem i čitam o našem Gospodu. Ali, najviše od svega volim da čitam reči koje je On govorio. On je jedini čije reči su imale svoju težinu u punom smislu te reči, jer (Jn 7:46) “nikad niko nije govorio tako kako govori ovaj čovek.” (Mt 7:29) “jer ih je učio kao onaj koji ima vlast, a ne kao njihovi književnici.”

Njegove reči i danas zvuče podjednako snažno, umirujuće i obećavajuće kao i pre 2000 godina. Istom snagom i svežinom kojom su tada zračile njegove reči (Luka 4:18,19) „Na meni je duh Gospodnji, jer me je pomazao da siromasima objavim evađelje. Poslao me da sužnjima objavim oslobođenje, slepima da će progledati, da na slobodu pustim potlačene, da objavim godinu blagonaklonosti Gospodnje.“ - i danas odzvanjaju u našim ušima i greju naša srca.

Živimo u umornom i grešnom svetu. Isto je toliko grešan kao i onaj u Isusovo vreme. Ali, kad je On stao za propovedaonicu tog dana u Nazaretu svet je obasjala nova nada. Nada spasenja, slobode, novog života. Nada da ništa ne mora da ostane kakvo je bilo, nada da postoji odmor, da postoji rešenje, da postoji svetlo na kraju tunela.

U poslednje vreme mnogo je onih koji imaju primedbe na hrišćanstvo. Možete tu da čujete svašta. Većina primedbi upućena je hrišćanima - na nedoslednost u veri, licemerje i nerevnost, nedostatak ljubavi; primedbe propovednicima i njihovom načinu života; i tako u nedogled.
I mogu da vam kažem, većina od ovih stvari je istinita. To je ipak stvar slabosti tela. Niko nije toliko jak da ne bi bio u opasnosti da posrne, padne, oslabi. Hvala Bogu koji nam daje snagu da ustanemo i nastavljamo.
Ali, ono što je meni interesantno da ni jedna zamerka nije upućena Isusu.
Dakle, nema ničeg pogrešnog u vezi sa Isusom! Svakom hrišćaninu na ovom svetu možete da nađete hiljadu mana i stotinu slabosti, ali Hristu ne možete da nađete ni jednu zamerku.
Zato se Pilat čudio jevrejskim starešinama“doveli ste mi ovoga čoveka kao da on otpađuje narod, a gle, ja sam pred vama ispitao i na ovom čoveku nisam našao nijedne krivice za koje ga optužujete.” (Luka 23:14) Razbojnik na krstu je rekao (Lk 23:41) “I, mi smo pravedno osuđeni, jer primamo što naša dela zaslužuju; ovaj međutim nije učinio ništa neumesno.” A Petar u svojoj poslanici naglašava (1 Pet 2:22) “On greha ne učini i prevara se ne nađe u ustima njegovim.”
To je bilo tada, tako je danas.

Sve što se tiče Isus je predivno! Njegovo rođenje, život, čuda, propovedi, smrt i vaskrsenje. Sve je čudesno i skoro neverovatno!

Ali, zamislite da Isus nikad nije došao; zamislite da anđeli nikad nisu objavili Njegovo rođenje; da nije bilo zvezde iznad Vitlejema; da propoved na gori nije nikad izrečena; zamislite da se događaj na gori preobraženja nikad nije desio; zamislite da jutro vaskrsenja nikad nije osvanulo.
Kakav bi ovo svet bio da se On nije pojavio na njemu?
Bio bi to svet mraka i očaja. Bio bi to svet osuđen na propast bez nade za opravdanjem, bez spasenja, bez nanovorođenih, bez ruke na koju se osloniš kad posrneš i bez ruke koja te podigne kad padneš.

Nikad se ništa tako vredno i dobro, kao što je dolazak Isusa Hrista na ovaj svet, nije desilo ljudima.
Zašto!? Zbog nade, zbog poruke, zbog mogućnosti novog početka, zbog spasenja, zbog znanja, zbog vremena koje tek dolazi, zbog putokaza .

Kad je Isus došao na svet zatekao je situaciju koja je, najblaže budi rečeno, bila strašna. Siromaštvo okupiranih naroda bilo je velikih razmera. Veći deo naroda u rimskim kolonijama bio je sasvim obespravljen i ponižen. Lokalni moćnici ulagivali su se rimskim nosiocima vlasti i bili su teži svom narodu nego okupator. Robovlasnički sistem je cvetao. Deca i žene bili su po statusu samo malo iznad robova. Nemoral svih vrsta cvetao je od Rima, preko Grčke do Egipta.
Duhovne vođe bile su u sprezi sa vlastodršcima, okrivljujući narod da je neveran pa zato i siromašan, bolestan, obeshrabren. Oko Mojsijevog zakona postavili su svoj zakon, koji nije bilo moguće ispuniti, ali ni razrešiti.
Judeja je vapili su za Mesijom, ali Bog kao da je zaboravio na njih. Ljudi su lutali kao ovce bez pastira. Očajanje, beznadežnost i besciljnost bilo je vidljivo na svakom koraku.  

Isus je bio duboko potresen stanjem u kome se nalazio narod. Išao je u gradove i sela, obilazio singoge, lečio, isceljivao, hranio i podučavao narod. Suprotstavljao se književnicima i farisejima, ukazujući im na posledice koje su proizveli svojom praznom religijom.

Na samom početku te misije Jovan Krstitelj pitao je Isusa iz zatvora (Mt 11:3, 5 i 6) “jesi li ti onaj koji treba da dođe, ili da čekamo drugoga?”
Isus je odgovorio “slepima se vraća vid i hromi hodaju, gubavi se čiste i gluvi čuju, mrtvi ustaju i siromašnima se propoveda evanđelje; i blažen je onaj koji se ne sablazni o mene.”

Siromašni su ga odmah prepoznali kao svog zaštitnika. Bio je drugačiji, sažaljiv, uvek spreman da pomogne, da ohrabri, da ne optužuje već da razume. Hranio ih je, ne samo telesno nego i duhovno. Učio ih je da svoja srca i svoju nadu okrenu prema Onome koji im može i hoće pomoći u svakoj potrebi.
Obnovio je njihovu nadu usmeravajući ih na Nebeskog Oca koji zna i brine se, i obezbediće ono što je potrebno.

Zbog takvog odnosa, od samog početka postojanja, hrišćanstvo su karakterisali kao religiju za siromahe, neuke,  beznadežne i slabiće.

Međutim Isus nije došao samo radi siromašnih već i radi bogatih. I jedni i drugi dele zajedničku sudbinu - izgubljenost. Bogatstvo ne spasava, kao što ni siromaštvo ne dake nikakvu prednost.  
Kao što siromašni mogu zbog velikih briga u nevolji da padnu u očajanje i otpadnu od Boga, tako i bogati mogu da se oslone na svoje bogatstvo i da veruju da im Bog nije potreban.

Dakle, Isus nije Bog samo siromašnih, nevoljnih, unesrećenih, on je Bog za svakoga. On poštuje ličnosti a ne statuse! Njega ne interesuje da li si čistač ulice ili atomski fizičar, ne interesuje ga da li si nepismen ili si akademik, njega interesuje da li si prepoznao Božji poziv u svom životu ili i dalje živiš u pobuni protiv njega.

Isus je došao da promeni svet, i učinio je to kao niko do tad. Njegova pojava, njegovi stavovi, njegovo učenje, moralna načela, odnos prema ljudima, uticali su na svet. Neke stvari su se istinski promenile, kao npr. odnos prema ženama i deci, ropstvo je praktično ukinuto, društvena pravda je dobila sasvim novi smisao i ugao gledanja.

Ali najvažnije od svega, desila se duhovna promena. Oni koji su prihvatili da žive u Isusu doživeli su stvarne i istinske promene. Oni su postali so i svetlost sveta. Njihov život je, kroz vekove, donosio promene koje jasno možemo da vidimo. Nezavisno od društvenih uređenja, filozofija u trendu, i svega onog što svet nudi - hrišćani su menjali svet okrečući ljude prema Bogu, čineći ljudi Hristovim učenicima, dajući im utehu i razlog za nadu.    

Ljudi i danas tragaju za nečim što će im promeniti život, kao i oni pre 2000 godina.

Oko vas su ljudi koji vape za pravdom, utehom, slobodom, nadom da će se nešto promeniti na dobro. I svakog dana sve su razočaraniji. Promene se dešavaju ali od goreg na lošije.
Njima je potreban neko na koga mogu da se oslone, potrebno im je da znaju da neko brine za njih, da se stara i da ih neće ostaviti i napustiti.
Njima je potreban neko ko ima stvarnu vlast, neprikosnovenu i trajnu.
To je Isus, kažite im to!

Svet se, globalno, nikad neće promeniti na bolje i više je nego očigledno da ubrzano hrili u propast, ali ima nade za one koji veruju u Hrista. Ništa nas neće istrgnuti iz njegove ruke ako se pouzdajemo u Njega. On će nam pomoći da se suočimo sa izazovima sveta i teretima koje moramo da nosimo. (Mt 11:28) “Dođite k meni svi koji ste umorni i opterećeni, i ja ću vas odmoriti. Uzmite moj jaram na sebe i naučite od mene, jer ja sam krotak i smeran u srcu, i naći ćete odmor u svojim dušama. Jer je moj jaram blag i moje breme je lako.”

Kako čovek iskvaren grehom može da uđe u zajedništvo sa Bogom? Nikako!
Ali ono što je ljudima nemoguće Bogu je moguće - On može da ostvari zajedništvo sa nama. On to i čini.
Isus nam sam govori(Jn 14:6) “.. ja sam put i istina i život; niko ne dolazi k Ocu - sem kroz mene.”

Put do Boga je put krsta. Jedini način da dođemo kući, k našem Ocu, je put koji vodi preko Golgote. Žrtva Isusa Hrista otvorila je nebeska vrata, i otkupila stanove u kojima će oni, koji idu Njegovim putem stanovati.
Ljudi su se uvek trudili, a i danas taj trud ne manjka, da pronađu neki drugi put do nebeske domovine. Mnoge religije, šta pod pretnjom kazne, šta pod obećanjem slave, tvrde da znaju put do neba, ali njihov put vodi na sasvim drugo mesto.
Čak i mnogi hrišćani lažno veruju da put do neba može da se zadobije dobrim delima, držanjem deset zapovesti, uzimanjem samo čiste hrane, držanjem subote, molitvom za mrtve, paljenjem sveća. Neki veruju da se ostavljanjem zadužbina, gradnjom hramova, davanjem donacija, kupovinom indulgencija i sličnim stvarima, može zadobiti spasenje. Sve to naizgled dobre stvari, ali je to ipak stranputica koja vodi u propast.

Jedina dobra dela koja Bog priznaje su ona koja On radi kroz nas i za koje nas je pripremio. Dobra dela su plodovi koji rastu na drvetu spasenja, a nisu drvo spasenja. Deset zapovesti, čista hrana i propisi o suboti, nisu pravila ponašanja koja obezbeđuju spasenje, već su podsetnik naše zloće i prljavštine koja ostaje na nama ako se ne operemo Hristovom krvlju.
Nema drugog hrama koji Isus želi graditi sem onog u nama u kom će stanovati Duh Sveti, niti drugog zakona sem Hristovog koga treba slediti; nema drugog puta sem onoga kojim je Isus prošao, niti ima drugog svetla sem svetla Božijeg Sina.
Isus je jedan i jedini Put, i ko je u Njemu na dobrom je putu.
Ako želite da dođete i da ostanete u zajedništvu sa Bogom, morati znati Njega kao Istinu, i živeti u Njemu koji je život. Život sa njim ne zavisi od toga koliko mi možemo da budemo čisti, već koliko On može da nas očisti.

Ponekad ljudi kažu, grešan sam, nečist, moj život nije onakav kakav bi trebalo da bude, neću više da idem u zajednicu dok se ne propravim, neću više da radim u crkvi da nekoga ne bih sablaznio.
To je prevara!
Dragi moj slabi, posrnuli, nečisti, grešni čoveče - tamo napolju nemaš nikave šanse, tamo je mrak i tamo si izgubljen. Tamo nikad nećeš da se popraviš! Ko će da te popravi? Ti! Pa zar nisi TI to pokvario!?
Ovde, u Njegovom prisustvu, u prisustvu braće i sestara, u prisutnosti Crkve, imaš šansu za promenu, za popravak, za novu nadu.
Tako Bog radi, tako deluje, tako je isplanirao. Onaj ko se izgubio treba samo da sledi Put koji vodi do Oca, ništa manje i ništa više.

Ljudi lutaju jer misle da znaju kojim putem treba da idu ne pitajući Boga za pravac, donose progrešne odluke jer misli da im Bog neće oprostiti, čine pogrešne stvari jer veruju da će uspeti sami Bez njega.
Sve u svemu ljudi čine razne stvari jer ne poznaju Boga. Oduvek je bilo tako. Pogledajte Bibliju. Od korica do korica je ispunjena pričama o tome kako su ljudi lutali jer nisu upoznali Boga na pravi način.
Da li vi poznajete Boga!? Da li znate kako se Bog oseća zbog nas? Da li nas voli? Da li je zabrinut kad nas život pođe naopako? Ko je on, i šta je On?

Isus kaže (Jn 14:9) “... Ko je video mene, video je Oca; ...”
Gledajući na Isusa vidimo koliko je Bog dobar, pažljiv, brižan, ljubazan, ali takođe i pravedan i beskompromisan u odnosu na zlo. Bog voli grešnike, ali mrzi greh.
On se brine za ljiljane u polju i za vrapce u vazduhu; koliko je veća Njega briga za svakog od nas (Mt 12:29)
Najbolji opis Boga kao brižnog Oca, Isus nam je dao u priči o izgubljenom sinu (Luka 15).
Sve nam to govori da možemo da mu pristupimo sa svojim problemima, teretima, i svime što nas žalosti i uznemirava.
(Jev 13:6) “Zato možemo slobodno da govorimo: »Gospod je moj pomagač, neću se pobojati; šta će mi učiniti čovek?«”

I pored svega što Bog čini za nas ponekad se izgubimo. Čini nam se da se uzalud trudimo i da se ništa ne menja, niti pak neko ima koristi od našeg truda. Dešava se! Postavimo neke standarde koje onda ne možemo da dosegnemo, i to nas obeshrabri. Svako od nas želi da bude koristan, radostan i srećan u svom životu. Ali ponekad to nije moguće ostvariti. Ponekad moramo da budemo ono što jesmo i da sa suočimo sa onim što jesmo.
Da bi smo bili korisni za Božji plan ne moramo da budemo supermeni, niti superapostoli, niti super pravednici.
Bog od nas očekuje da budemo mi! Njegov plan se ostvaruje kroz nas na ničin na koji to on želi.
Isus je to došao da nam kaže. On je postao čovek da bi nam to rekao. On je postao čovek da bi nam pokazao da Bog čini velike stvari kroz obične ljude. Ne, kroz kraljeve ili careve, ne kroz prvosveštenike, već kroz sina običnog stolara.

Naš život ima smisao samo ako je Isus umešan u njega. On je rekao (Jn 10:10) “... ja sam došao da imaju život i da ga imaju u izobilju.”
Samo božanski život, može da da smisao ovom telesnom životu. Bez tog života, sve, pre ili kasnije, postaje besmisleno.
Mnogi su nesrećni jer žive samo za sebe. Vide samo svoje potrebe, ispunjavaju samo svoje želje, slede svoje ideje i snove. Neki od tih života izgledaju ispunjeni i srećni - ali samo tako izgledaju. Pre ili kasnije ta sreća biva pomućena tuđom srećom. Verovali ili ne, najveći kvartelj sopstvene sreće je tuđa sreća.

Isus kaže (Mt 16:24) “... ako ko hoće da pođe za mnom, neka se odreče sebe samoga i uzme krst svoj i ide za mnom.”
Odricanje od sebe je teško, zahteva odluku. To je proces, koji traje, koliko i naš telesni život. Prihvatanje činjenice da nas Bog nije oslodio tereta, već nas je osposobio i dao nam snage da ga nosimo, je takođe teška stvar.

Ljudi prihvataju Hrista i ulaze u hrišćanstvo očekujući lagodan život, život bez odricanja, uspešan i uzbudljiv život gde će im sve želje biti ispunjene, a onda se to ne desi. Naprotiv, dese se napadi, teške situacije, slabosti, bolesti, padovi, odricanja. Tada, sve izgubi smisao. Ljudi su neutešni, zbinjeni i osećaju se prevareni.

Međutim, iako živeti sledeći Hrista, ne mora, neizostavno da podrazumeva nevolje, one su najčešće tu. Ponekad su to velika iskušenja, a ponekad su sitne, svakodnevne borbe; ponekad su to samo mali nesporazumi i neprihvatanje naše odluke od strane porodice, a ponekad grozna progonstva i mučenja, o kakvima ovih dana čitamo da pogađaju našu braću i sestre u Iraku.                                                                                                                                                                                                        
Međutim nevolje imaju smisao i očekivati je da budu prisutne. Nevolje znače da svet ne odobrava naše stavove i ponašanje; pokazuju da nas neprijatelj napada jer smo pretnja njegovim planovima.

Dobro je da budemo zavalni Bogu za nevolje kao i za dobre stvari, kao što reče Jov svojoj ženi (Jov 2:10) “Govoriš kao luda žena; dobro smo primali od Boga, a zla zar nećemo primati?”
Bog na jedan i na drugi način čini da njegov plan spasenje napreduje i bliži se svom završetku.
Isus nam je to svojim primerom pokazao - Njegove nevolje donele su blagoslov svakome od nas; njegova smrt, učinila je da se život pojavi u svoj svojoj punini i da mi budemo sudionici toga života.

Jov se pitao, “Ako čovek umre, može li ponovo živeti?”
Stvar je u tome što će svako suočiti sa smrću. Poslanica jevrejima (9:27) nedvosmisleno govori da je ljudima određeno da umru, a zatim sud.

Šta nakon smrti?
Sećam se jedne intresantne pričice:
Razgovaraju dvojica kolega u studentskoj menzi. “Kakvi su ti planovi za budućnost?”pita prvi, a drugi odgovora “pa, pre svega da završim ovaj faks”. “Aha! A onda!?” nastavlja prvi “E onda ću odmah da magistriram” spremno kaže drugi. “A onda?” - uporan je prvi. “E, onda ću da nađem posao.” i odmah je požurio da predupredi pitanje “A onda ću da zaradim pare, i da kupim kola i stan.” “A šta ćeš onda?” - uporan je prvi. “Pa, valjda ću da se oženim, da imam decu, da zaradim još para, da postanem deda .... “
“A šta ćeš onda?” pita prvi potpuno mirnim glasom.
Lice drugog studenta se zacrvenelo, očigledno je da je iznerviran, pa je malo podignutim glasom odgovorio “Onda ću, pretpostavaljam, umreti. Jel da! Svi ćemo na kraju umreti”
Prvi student ga gleda potpuno miran, samo je smešak na njegovom licu kad postavlja pitanje “A šta ćeš onda!”

Koliko god dobro planirali svoj život, na kraju ipak ostajemo bez odgovora, ako Isus nije uključen u naš život.

Ima i onih koji kažu, pa sve religije nude odgovor za posle smrti - Nirvanu, device, svemirski brod, čistilište, mitarstva, itd. Sve do reda neizvesno - može da bude ali ne mora da znači.

Sa Isusom je sve izvesno. Oni koji mu veruju idu kod Njega u nebeske stanove koje je pripremio za njih. Milost se već izlila na sve ljude i oni koji su prihvatili spasenje na zemlji ne mogu da ga izgube na nebu, jer je bog tog trenutka neraspoložen. Na nebu svako ima svoju ličnosti i aktivno ulogu u zajedništvu sa Bogom - Knjiga otkrivenja je veoma jasna: “onome koji pobeđuje daću da jede od drveta života koje je u Božijem raju.”; “Budi veran do smrti pa ću ti dati venac života.”; “onome koji pobeđuje daću od skrivene mane, daću mu i beo kamen i na kamenu napisano novo ime, koje ne zna niko sem onoga koji ga prima.”; “Onoga koji pobeđuje učiniću stubom u hramu svoga Boga i neće više izići napolje”...

Budućnost svakog od nas piše se danas, sad i ovde. Isus Hrist je garant te budućnosti. On je zalog kojim smo otkupljeni da ne bismo bili u neizvesnosti.
I niko nije ustavljen u neznanju - svako zna šta ga čeka.

Pre nego što je Isus došao, nije bilo svetlosti nakon groba. Sve je bilo zatvoreno. Isus je pomerio kamen koji zatvara grob, on je vrata kroz koja izlazimo na Božije svetlo.
Oni koji ga slede ne moraju da se plaše za svoju budućnost. (1 Sol 4:16-18) “Jer će sam Gospod na zapovest, na glas arhanđela i na trubu Božiju sići sa neba, te će mrtvi u Hristu vaskrsnuti prvo. Zatim ćemo mi živi, mi koji preostajemo, biti zajedno sa njima odneti na oblacima u vazduh - u susret Gospodu; i tako ćemo svagda biti sa Gospodom. Stoga tešite jedan drugoga ovim rečima.”

Život može da nas razočara, planovi mogu da nam se izjalove, smrt može da pobedi naša tela i da ih grob zadrži za neko vreme. Ali Hrist će se vratiti po nas i mi ćemo vaskrsnuti. Naše duše dobiće novo nepropadljivo, proslavljeno telo, a onda ćemo naseliti svoje nebeske stanove i živeti sa našim Bogom zauvek.  

(Otk 22:3-5) “I ništa više neće biti prokleto. I presto Božiji i Jagnjetov biće u njemu, i služitelji njegovi služiće mu, i gledaće njegovo lice, i njegovo ime biće na njihovim čelima. I noći neće više biti i neće im biti potrebna svetlost svetiljke, ni sunca, jer će ih Gospod Bog obasjavati i carovaće u sve vekove.”

Da, Isus je naša nada za sve: naša nada u životu, naša nada u smrti, naša nada za večnost. Zato Isus!