"Objavljujemo vam ono što smo videli i čuli, da i vi imate zajednicu s nama. A naša zajednica je sa Ocem i s njegovim Sinom, Isusom Hristom. I ovo vam pišemo da naša radost bude potpuna.
A ovo je poruka koju smo čuli od njega i koju vam objavljujemo: Bog je svetlost i u njemu nema nimalo tame. Ako tvrdimo da imamo zajednicu s njim, a hodamo u tami, lažemo i ne živimo u skladu s istinom. Ali, ako hodamo u svetlosti, kao što je on u svetlosti, imamo zajednicu jedan s drugim i krv Isusa, njegovog Sina, čisti nas od svakog greha." (1 John 1:3-7).
Hrišćanstvo nudi neverovatne blagoslove za svakog od nas. U ovom životu svako može da živi oslobođen krivice, čiste savesti. Svako veče mogu da idem u krevet siguran da je Bog oprostio sve moje grehe. Pored toga, Bog mi je obećao da ću imati zajedništvo sa njim i sa svakim koga je on otkupio. To je stvarno ogroman blagoslov. O tom blagoslovu pisao je apostol Jovan u svojoj prvoj poslanici.
I. SMISAO ZAJEDNIŠTVA
Reč zajedništvo je tako lepa reč. Prevodimo je od grčke reči koinonia, koja označava druženje, jedinstvo, zajedničko učestvovanje, bliske odnose. Od samog početka hrišćanstva, hrišćani su iskusili posebnu vrstu zajedništva. Hrist je bio centar tog jedinstva i izvor svakog iskazavanje zajedništva. U Novom zavetu, ova reč se koristi da bi se opisao taj posebni vid odnosa između hrišćana.
Hrišćansko zajedništvo definisano je, sa najmanje tri vrste odnosa
Međusobni odnosi
U Delima 2:42 čitamo da su se posvetili apostolskom učenju, zajedništvu, molitvi i lomljenju hleba. Kasnije (44. stih) čitamo da im je sve bilo zajedničko. Dakle, bliski odnosi u zajednici obezbedili su opšte zajedništvo otkupljenih.
Delenje zajedničkih dobara
Sve što su, pojedinačno, imali postalo je zajedničko dobro, na korist svakog člana zajednice. Kako ne bismo pomislili da je to bio izdvojen slučaj ovakve vrste zajedništva, možemo da se podsetimo stiha iz 2.Korinćanima 8:3,4 gde nam Pavle govori o hrišćanima iz Makedonije, koji su takođe bili veoma voljni da dele ono što su imali. Čak i preko svojih mogućnosti.
Partnerstvo sa Bogom
Važno je da shvatimo da hrišćani žive u sasvim novom tipu zajedništva, koje je rezultat Hristovog dela na krstu. Mi smo saradnici Božji.
Primetićete da se Jovan često borio sa lažnim učenjem koja su pokušavala da ospore ovu činjenicu. Pa i danas se mnogi hrišćani boje da sebe stave u poziciju Božijeg saradnika. Nemamo problem da se vidimo kao slugu ili roba, ali saradnik ... to je već nešto problematično.
Problem je gnostičko dualističko učenje koje govori da postoji dobar Bog koji je stvorio sve dobro, i zao bog koji je stvorio sve loše.Pošto smo mi loši kao i sve stvorenje, ne možemo biti partneri (saradnici) dobrog Boga.
Međutim, kada pročitamo šta Jovan piše (početni stihovi) vidimo da smo u zajedništvu sa Ocem (u kome nema ni senke zla) i Sinom. I ne samo da smo u zajednici, nego smo i saradnici sa njima.
I apostol Pavle potvrđuje ovu istinu (2.Korinćanima 6:1 ”A kao njegovi saradnici, opominjemo vas da ne primite uzalud Božiju milost.”).
II. VAŽNOST ZAJEDNIŠTVA
Svaka osoba na svetu im potrebu za pripadanjem, kontrolom, i ljubavlju.Svako voli da negde pripada – rastemo u porodici kojoj pripadamo, učlanjujemo se u klubove, odlazimo na sastanke, uspostavljamo prijateljstva, delimo ono što imamo, i prihvatamo ono što nam nedostaje.
Takođe nam treba kontrola. Koliko god nam je potrebno da nas nešto kontroliše, toliko je potrebno i da se samo vežbamo u kontrolisanju. Roditelji treba da znaju da će ih njihova deca više poštovati ukoliko sprovode primeren način kontrole nad njima. Kontrola nam daje osećaj sigurnosti.
Ali, iznad svega, svakom biću je potrebno da bude voljeno. Nedostatak ljubavi je toliko strašan da dovodi do smrti.
Zajedništvo nam obezbeđuje ove potrebe. Svakome od nas su potrebni ljudi. Naravno, potrebni su nam radi preživljavanja, jer sarađujući adaptiramo što je Bog stvorio u skladu sa svojim potrebama. Ali, ova potreba za ljudima prevazilazi čistu potrebu za opstankom.
Nama je potrebna podrška i ljubav koju možemo da dobijemo samo od drugih ljudi. O tome Jovan piše u 1.poslanici.
Crkva je zajednica otkupljenih. Bog je u svom planu za svet, isplanirao da crkva ne bude samo ekklesia – skup onih koji su pozvani iz sveta, već da ti pozvani žive u zajedništvu jedni sa drugima, tj. da bude koinonia.
Za to postoje najmanje dva razloga: (1) Globalna crkva ne bi imala nikakvu šansu da dopre do savakog kutka zemlje i da prenese evanđelje, ali lokalna zajednica to može. (2) Lokalna zajednica je od Boga planirana da Njegovoj deci obezbedi sve što im je potrebno kako bi osetili pravo zajedništvo sa njima.
Pored svih problema, koje prva zajednica, očigledno, imala u Delima čitamo da se zajedništvo neprestano razvijalo i sazrevalo. U Delima 4:32-35 Luka je zapisao:
”A svi koji su poverovali, bili su jedno srcem i dušom. Niko nije govorio da je nešto od njegove imovine samo njegovo, nego im je sve bilo zajedničko. Apostoli su sa velikom silom svedočili o vaskrsenju Gospoda Isusa, i velika milost bila je na svima njima. Niko od njih nije oskudevao, jer svi koji su posedovali zemlju ili kuće, prodavali su ih i donosili novac od prodaje pa ga stavljali apostolima pred noge. Od toga se onda svakom davalo koliko mu je trebalo.”
To je zajedništvo!
Danas, takođe, neprestano treba da insistiramo na zajedništvu. Pavle, u poslanici Filipljanima 2:1-4 piše: ”Ako, dakle, imate neko ohrabrenje u Hristu, neku utehu ljubavi, ako imate neko zajedništvo u Duhu, neku nežnost i samilost, onda upotpunite moju radost: budite složni, negujte istu ljubav, budite jednodušni, mislima usmereni na jedno. Ništa ne činite iz častoljublja ili sujete, nego u poniznosti jedan drugoga smatrajte većim od sebe. Ne starajte se samo svako za svoje, nego svako i za ono što se tiče drugih.”
U svakoj crkvi gde postoji ovakvo zajedništvo, možete doživeti predukus neba.
Rani hrišćani su često praktikovali zajedničke ručkove, tzv. agape. Na tim agapama, mladi i neskusni hrišćani imali su prilike da grade svoju snagu i pripremaju se za susret sa svetom koji je bio neprijateljski nastrojen. Stariji hrišćani mogli su da podučavaju mlađe i ohrabre ih svojim iskustvom i mudrošću.
III. ODGOVORNOST ZA ZAJEDNIŠTVO
Da bi zajedništvo postojalo, potrebno je malo akcije, od onih koji uživaju u njemu.
Treba da se brinemo jedni za druge. Hrišćani bi u osnovi trebali u zajednici da ispoljavaju agape ljubav. Ta ljubav podrazumeva da ovek razmišljamo o potrebama drugih. To nije prijateljstvo, to je ljubav koju ne Isus iskazao prema nama. Pavle je napisao: ”Ne starajte se samo svako za svoje, nego svako i za ono što se tiče drugih.” To jeste teško, ali nije nemoguće.
Treba da težimo da se št češće družimo sa našom braćom i sestrama. Videli smo u Delima, da su prvi hrišćani gledali da stalno budu zajedno. Ako imamo želju da što ćešće budemo u društvu duhovnih istomošljenika trudićemo se da što više izgrađujemo sami sebe.
Treba da delimo svoja dobra sa onima koji su u potrebi. Jovan je zapisao: ”Ko ima dobra ovoga sveta i gleda svoga brata kako oskudeva pa se na njega ne sažali, kako može Božija ljubav da ostane u njemu? Dečice, ne volimo rečju i jezikom, nego delima i istinom.” 1.Jovanova 3:17,18
Mi smo saradnici u Božjoj službi. U poslanici Filipljanima 1:4,5 Pavle iskazuje svoju zahvalnost za one koji su se uključili u zajedničko delo evanđelja, ovim rečima ” U svakoj svojoj molitvi za vas uvek se s radošću molim zbog vašeg udela u evanđelju od prvog dana do sada,”
Naše zajedništvo sa Bogom stavlja nas u sasvim jedinstven odnos. Mi u stvari učestvujemo u Božijem planu spasavanja izgubljenog čovečanstva. Naše zajedništvo je direktno kroz Hrista. To je lični odnos sa njim.
Mi smo stvarno privilegovani ljudi. Živimo u stalnoj prisutnosti Svemogućeg Boga obasjani slavom krsta. Potrebna je samo naša volja da se podčinimo Hristovoj ljubaci i on će nas uključiti u zajedništvo sa svim otkupljenim iz svih vekova.
A ovo je poruka koju smo čuli od njega i koju vam objavljujemo: Bog je svetlost i u njemu nema nimalo tame. Ako tvrdimo da imamo zajednicu s njim, a hodamo u tami, lažemo i ne živimo u skladu s istinom. Ali, ako hodamo u svetlosti, kao što je on u svetlosti, imamo zajednicu jedan s drugim i krv Isusa, njegovog Sina, čisti nas od svakog greha." (1 John 1:3-7).
Hrišćanstvo nudi neverovatne blagoslove za svakog od nas. U ovom životu svako može da živi oslobođen krivice, čiste savesti. Svako veče mogu da idem u krevet siguran da je Bog oprostio sve moje grehe. Pored toga, Bog mi je obećao da ću imati zajedništvo sa njim i sa svakim koga je on otkupio. To je stvarno ogroman blagoslov. O tom blagoslovu pisao je apostol Jovan u svojoj prvoj poslanici.
I. SMISAO ZAJEDNIŠTVA
Reč zajedništvo je tako lepa reč. Prevodimo je od grčke reči koinonia, koja označava druženje, jedinstvo, zajedničko učestvovanje, bliske odnose. Od samog početka hrišćanstva, hrišćani su iskusili posebnu vrstu zajedništva. Hrist je bio centar tog jedinstva i izvor svakog iskazavanje zajedništva. U Novom zavetu, ova reč se koristi da bi se opisao taj posebni vid odnosa između hrišćana.
Hrišćansko zajedništvo definisano je, sa najmanje tri vrste odnosa
Međusobni odnosi
U Delima 2:42 čitamo da su se posvetili apostolskom učenju, zajedništvu, molitvi i lomljenju hleba. Kasnije (44. stih) čitamo da im je sve bilo zajedničko. Dakle, bliski odnosi u zajednici obezbedili su opšte zajedništvo otkupljenih.
Delenje zajedničkih dobara
Sve što su, pojedinačno, imali postalo je zajedničko dobro, na korist svakog člana zajednice. Kako ne bismo pomislili da je to bio izdvojen slučaj ovakve vrste zajedništva, možemo da se podsetimo stiha iz 2.Korinćanima 8:3,4 gde nam Pavle govori o hrišćanima iz Makedonije, koji su takođe bili veoma voljni da dele ono što su imali. Čak i preko svojih mogućnosti.
Partnerstvo sa Bogom
Važno je da shvatimo da hrišćani žive u sasvim novom tipu zajedništva, koje je rezultat Hristovog dela na krstu. Mi smo saradnici Božji.
Primetićete da se Jovan često borio sa lažnim učenjem koja su pokušavala da ospore ovu činjenicu. Pa i danas se mnogi hrišćani boje da sebe stave u poziciju Božijeg saradnika. Nemamo problem da se vidimo kao slugu ili roba, ali saradnik ... to je već nešto problematično.
Problem je gnostičko dualističko učenje koje govori da postoji dobar Bog koji je stvorio sve dobro, i zao bog koji je stvorio sve loše.Pošto smo mi loši kao i sve stvorenje, ne možemo biti partneri (saradnici) dobrog Boga.
Međutim, kada pročitamo šta Jovan piše (početni stihovi) vidimo da smo u zajedništvu sa Ocem (u kome nema ni senke zla) i Sinom. I ne samo da smo u zajednici, nego smo i saradnici sa njima.
I apostol Pavle potvrđuje ovu istinu (2.Korinćanima 6:1 ”A kao njegovi saradnici, opominjemo vas da ne primite uzalud Božiju milost.”).
II. VAŽNOST ZAJEDNIŠTVA
Svaka osoba na svetu im potrebu za pripadanjem, kontrolom, i ljubavlju.Svako voli da negde pripada – rastemo u porodici kojoj pripadamo, učlanjujemo se u klubove, odlazimo na sastanke, uspostavljamo prijateljstva, delimo ono što imamo, i prihvatamo ono što nam nedostaje.
Takođe nam treba kontrola. Koliko god nam je potrebno da nas nešto kontroliše, toliko je potrebno i da se samo vežbamo u kontrolisanju. Roditelji treba da znaju da će ih njihova deca više poštovati ukoliko sprovode primeren način kontrole nad njima. Kontrola nam daje osećaj sigurnosti.
Ali, iznad svega, svakom biću je potrebno da bude voljeno. Nedostatak ljubavi je toliko strašan da dovodi do smrti.
Zajedništvo nam obezbeđuje ove potrebe. Svakome od nas su potrebni ljudi. Naravno, potrebni su nam radi preživljavanja, jer sarađujući adaptiramo što je Bog stvorio u skladu sa svojim potrebama. Ali, ova potreba za ljudima prevazilazi čistu potrebu za opstankom.
Nama je potrebna podrška i ljubav koju možemo da dobijemo samo od drugih ljudi. O tome Jovan piše u 1.poslanici.
Crkva je zajednica otkupljenih. Bog je u svom planu za svet, isplanirao da crkva ne bude samo ekklesia – skup onih koji su pozvani iz sveta, već da ti pozvani žive u zajedništvu jedni sa drugima, tj. da bude koinonia.
Za to postoje najmanje dva razloga: (1) Globalna crkva ne bi imala nikakvu šansu da dopre do savakog kutka zemlje i da prenese evanđelje, ali lokalna zajednica to može. (2) Lokalna zajednica je od Boga planirana da Njegovoj deci obezbedi sve što im je potrebno kako bi osetili pravo zajedništvo sa njima.
Pored svih problema, koje prva zajednica, očigledno, imala u Delima čitamo da se zajedništvo neprestano razvijalo i sazrevalo. U Delima 4:32-35 Luka je zapisao:
”A svi koji su poverovali, bili su jedno srcem i dušom. Niko nije govorio da je nešto od njegove imovine samo njegovo, nego im je sve bilo zajedničko. Apostoli su sa velikom silom svedočili o vaskrsenju Gospoda Isusa, i velika milost bila je na svima njima. Niko od njih nije oskudevao, jer svi koji su posedovali zemlju ili kuće, prodavali su ih i donosili novac od prodaje pa ga stavljali apostolima pred noge. Od toga se onda svakom davalo koliko mu je trebalo.”
To je zajedništvo!
Danas, takođe, neprestano treba da insistiramo na zajedništvu. Pavle, u poslanici Filipljanima 2:1-4 piše: ”Ako, dakle, imate neko ohrabrenje u Hristu, neku utehu ljubavi, ako imate neko zajedništvo u Duhu, neku nežnost i samilost, onda upotpunite moju radost: budite složni, negujte istu ljubav, budite jednodušni, mislima usmereni na jedno. Ništa ne činite iz častoljublja ili sujete, nego u poniznosti jedan drugoga smatrajte većim od sebe. Ne starajte se samo svako za svoje, nego svako i za ono što se tiče drugih.”
U svakoj crkvi gde postoji ovakvo zajedništvo, možete doživeti predukus neba.
Rani hrišćani su često praktikovali zajedničke ručkove, tzv. agape. Na tim agapama, mladi i neskusni hrišćani imali su prilike da grade svoju snagu i pripremaju se za susret sa svetom koji je bio neprijateljski nastrojen. Stariji hrišćani mogli su da podučavaju mlađe i ohrabre ih svojim iskustvom i mudrošću.
III. ODGOVORNOST ZA ZAJEDNIŠTVO
Da bi zajedništvo postojalo, potrebno je malo akcije, od onih koji uživaju u njemu.
Treba da se brinemo jedni za druge. Hrišćani bi u osnovi trebali u zajednici da ispoljavaju agape ljubav. Ta ljubav podrazumeva da ovek razmišljamo o potrebama drugih. To nije prijateljstvo, to je ljubav koju ne Isus iskazao prema nama. Pavle je napisao: ”Ne starajte se samo svako za svoje, nego svako i za ono što se tiče drugih.” To jeste teško, ali nije nemoguće.
Treba da težimo da se št češće družimo sa našom braćom i sestrama. Videli smo u Delima, da su prvi hrišćani gledali da stalno budu zajedno. Ako imamo želju da što ćešće budemo u društvu duhovnih istomošljenika trudićemo se da što više izgrađujemo sami sebe.
Treba da delimo svoja dobra sa onima koji su u potrebi. Jovan je zapisao: ”Ko ima dobra ovoga sveta i gleda svoga brata kako oskudeva pa se na njega ne sažali, kako može Božija ljubav da ostane u njemu? Dečice, ne volimo rečju i jezikom, nego delima i istinom.” 1.Jovanova 3:17,18
Mi smo saradnici u Božjoj službi. U poslanici Filipljanima 1:4,5 Pavle iskazuje svoju zahvalnost za one koji su se uključili u zajedničko delo evanđelja, ovim rečima ” U svakoj svojoj molitvi za vas uvek se s radošću molim zbog vašeg udela u evanđelju od prvog dana do sada,”
Naše zajedništvo sa Bogom stavlja nas u sasvim jedinstven odnos. Mi u stvari učestvujemo u Božijem planu spasavanja izgubljenog čovečanstva. Naše zajedništvo je direktno kroz Hrista. To je lični odnos sa njim.
Mi smo stvarno privilegovani ljudi. Živimo u stalnoj prisutnosti Svemogućeg Boga obasjani slavom krsta. Potrebna je samo naša volja da se podčinimo Hristovoj ljubaci i on će nas uključiti u zajedništvo sa svim otkupljenim iz svih vekova.
Нема коментара:
Постави коментар