(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, četvrtak 10. novembar 2016.)
Dan
protestantske reformacije bio je 31.oktobra. To nas podseća na dan kad je
Martin Luter, nemački katolički teolog, a kasnije vođa reformacije, postavio 95
teza na vrata jedne crkve u Vitembergu u Nemačkoj, 1517. godine.
Za ovih
499 godina, reformatska misao je doživela sve si svašta, ali ono što je
neosporno i evidentno je da je uticala na to da se jedan mračni svet religije
osvetli novom idejom i razumevanjem Boga i vere. Zahvaljujući tome mnogi ljudi mogli su dožive istinu o Božjoj
ljubavi i milosti koja preplavljulje ceo svet. Reformacija je dovela do toga da
su ljudi mogli da čuju i čitaju Reč Božju na svom jeziku i da grade i žive u
svom ličnom odnosu sa Bogom.
Plod
reformacije je učenje: samo Isus, samo pismo, samo vera, samo milost.
To
učenje, dovelo je do Luterovog progona, ali i do organizovanja ljudi koji su
bili spremni da brane isto.
Tako je
nastala Šmalkadska liga, koja je objavila dokumenat: Protestio, koji je trajno
obeležio pokret reformacije, koji je po tome dobio ime protestantizam. Od toga
mi danas imamo – protestantske crkve, a reč protest se shvata kao
suprotstavljanje nečemu.
Prvi i
glavni deo ovog spisa kaže sledeće – Isus
Hrist, naš Bog i Gospod, umro je zbog naših greha i vaskrsao je radi našeg
opravdanja (Romljanima 3:24–25). Samo On je Božije Jagnje koje je na sebe
preuzelo grehe sveta (Jovan 1:29), i Bog je na Njega stavio nepravdu svih nas
(Isaija 53:6). Svi smo sagrešili i besplatno smo opravdani, bez naših dela i
zasluga, po njegovoj milosti (Efescima 2:8-9), otkupljenji kroz Isusa Hrista,
njegovom krvlju (Rimljanim 3:23–28).Ovo je neophodno da se veruje. Ovo nije
moguće steći ili primiti na drugi način, bez obzira da li su u pitanju dela,
zakon ili zasluga. Zato je jasno i sigurno da nas jedino vera opravdava.
Ništa što je zapisano u ovom deklaraciji neće
biti porečeno ili odbačeno, čak i ako i nebo i zemlja propadnu (Marko 13:31).
Dakle
protestantizam, koji je i u nazivu naše crkve, nije nešto protiv, već je nešto
za.
Taj
stav, biti ZA, a ne protiv, u potpunosti definiše nas kao hrićane, i čini nas
da smo slični Onom u koga jedino treba da se ugledamo – Isusu Hristu.
Jer on
nije došao da se suprotstavlja i da bude protiv, nego je došao da bude ZA.
Da bude
svedočanstvo ZA Božju ljubav
Da bude
svedočanstvo ZA novi život
Da bude
svedočanststvo ZA oproštenje greha.
On se
nije suprotstavio ni svom hapšenju, ni osudi, ni mučenju ni smrti na krstu. Kao
jagnje, bio je pitom i bio je spreman da umre ZA nas. Čak je i nakrstu molio ZA
one koji su ga razapeli, a nije bio protiv njih.
U
poslanici koju je napisao Luka, čitamo o iskušenju kojem je đavo izložio Isusa
u pustinji.
“A Isus se pun Duha Svetoga vrati s Jordana, i vodio ga je
Duh po pustinji, gde ga je đavo kušao četrdeset dana. I tih dana
nije jeo ništa, pa kad se oni navršiše, ogladne. Tada mu reče đavo: ako si Sin
Božiji, reci ovom kamenu da postane hleb.
Isus mu pak odgovori: napisano je da
čovek neće živeti o samom hlebu. I odvede ga gore, te mu u tren oka pokaza sva
svetska carstva. I reče mu đavo: tebi ću dati svu ovu vlast i slavu njihovu,
jer je meni predana i ja je dajem kome hoću. Ako se, dakle, pokloniš preda
mnom, sve će biti tvoje. Isus pak odgovori i reče mu: napisano je: »Klanjaj se
Gospodu Bogu svome i njemu jedinom služi«.
I odvede ga u Jerusalim, te ga
postavi na vrh hrama i reče mu: ako si Sin Božiji, baci se odavde dole; jer je
napisano: »Zapovediće svojim anđelima za tebe da te sačuvaju«, i: »Nosiće te na
rukama, da ne zapneš svojom nogom o kamen«.
Isus pak odgovori i reče mu: kazano
je: »Ne iskušavaj Gospoda Boga svoga«. I svršivši svako kušanje odstupi đavo od
njega za neko vreme.” Luka 4:1-8
Isus se
ne bori protiv đavola, čak mu se i ne suprotstavlja, nego svedoči za reč Božju,
za odnos sa Bogom, za život u Božijoj prisutnositi i pod Božjim vodstvom.
Danas
se mnogi hrišćani nalaze u istoj situaciji u kojoj se Isus našao. Zbog vremena
u kojem živimo i turbulencija, iskušenja su sve češća i sve oštrija. I mnogi se
izgube jer se ne ugledaju na Hrista pa vode razgovore i diskusije sa zlim, i na
taj način gube na snazi i fokusu hrišćanskog života.
Niko
nije pozvan da neprijatelju dokazuje da nije u pravu, već svako treba da pokaže
da pripada Bogu, potčinjava se i sledi ono što Bog zahteva, bez obzira na sve.
Ponekad
hrišaćni pogrešno razumeju reči koje je napisao Jakov 4:7 “Potčinite se, dakle, Bogu, a usprotivite se đavolu, i pobeći će od
vas.” pa misle da treba da se bore protiv đavola i da ga pobede. To je
pogrešno. U poslanici Efescima 4:27 Pavle kaže da uopšte ne treba da mu damo
mesta, a ne da vodimo rasprave sa njim.
Čak je
arhanđeo Mihajlo bio suočen sa besmislenošću tog posla, pa nije ni završio nego
je predao Bogu tu raspravu (Juda 1:9).
Tada mu reče đavo: ako si Sin
Božiji, reci ovom kamenu da postane hleb.
“ako si” – i svaki drugi oblik tog pitanja
izražavju i unose sumnju u naše srce, naš um, ruše naš elan, odlučnosti,
hrabrost. Sumnja je jedan od najgorih neprijatelja hrišćana, a između svih
sumnji, sumnja u to “ko si” je najgora.
Koliko često ovo čujete u svojoj
glavi, svojim ušima, ili vidite u nečjim postupcima prema vama – ako si dete
Božije? Iz te sumnje onda izmile i – da li si dobar, da li si poslušan, jesi li
vredan, jesi li ispoštovao ovo ili ono, jesi li grešio, da li si pravi hrišćanin
…
I šta radimo, kad nas ta pitanja
preplave?Umesto da ih sve predamo Bogu, pokušavamo da se borimo da pokažemo
kako iznesna sumnja nema mesta, borimo se protiv stava da ne valjamo, da nešto
nismo uradili, da nismo bili poslušni, da smo to što jesmo.
Isus mu pak odgovori: napisano je da
čovek neće živeti o samom hlebu.
Da li primećujete, da se Isus opšte
na obazire na pitanje sumnje. Pogotovo ne što se tiče identiteta.
Mi znamo da smo Božji, ne zato što to
mi možemo da dokžemo, nego zato što u sebi imamo Božji dokaz da smo njegovi.Imamo
pečat Duhga Svetoga koji nam dokazuje da smo deca Božija. Koliko je to važno i
van svake sumnje govori na i Reč.
Apostol Jovan 1 Jn 3:1 kaže: “Vidite
kakvu nam je ljubav dao Otac - da se nazovemo decu Božija, i jesmo. Svet nas
zato ne poznaje, što njega nije upoznao.”
Bog ne traži od nas da dokažemo da
smo u redu. Bog ne traži da se borimo protiv sumnje, jer sumnja ne dolazi od
njega. Bog zna ko smo i šta smo i kakvi smo, i šta možemo i šta ne možemo. I on
zna da mi ne možemo da živimo od onoga šta sami stvorimo. Zato je neophodno
potrebno je da postano svesni toga i da verujemo. Jedina šansa za život, je da
živimo od onoga šta Bog ima za nas.
Na raspravljajte sa sumnjom i onim
koji unosi sumnje, nego svedočite ZA onoga od čije milosti živite. Bog zna šta
nam je potrebno, i Njegova reč nam govori o tome. Verujmo toj reči i živimo u
skladu sa njom.
“I odvede ga gore, te mu u tren oka
pokaza sva svetska carstva. I reče mu đavo: tebi ću dati svu ovu vlast i slavu
njihovu, jer je meni predana i ja je dajem kome hoću.Ako se, dakle, pokloniš
preda mnom, sve će biti tvoje.”
Đavo je ubeđen da ima vlast nad stvarima
i događajima na zemlji. Da li treba da mu se suprotstavljamo i da ga
razuveravamo? Ne! Njegov stav njegova briga.
Mi, doduše, znamo da su mnogiu svetu
u kojem živimo pod njegovim uticajem.Sablažnjavaju nas dela koja čine oni koji
su pod njegovom vlašću, i često dolazimo u iskušenje da se borimo protiv toga.To
i jeste njegov cilj, da se, isprovocirani onim što se kosi sa našim raumevanjem
morala i etike, dobra i zla, uključimo u tu borbu ne bismo li ga pobedili
pokazali da smo bolji i moralniji od onih koje on drži.
Ali, postavljam jedno pitanje: Da li
smo mi pozvani da učestvujemo u toj borbi?
Svet je danas u neprestanoj borbi, protiv
svega i svačega – protiv smrtne kazne, protiv abortusa, protiv alkohola, protiv
droge, protiv razvoda, protiv ropstva, protiv zlostavljanja, protiv jedenja
mesa, protiv GMO hrane, protiv kapitalizma, protiv komunizma, ... i na žalost,
mnogo je vernih koji, ne samo da učestvuju u tome, nego su i predvodnici takvih
stvari.
Sve zajedno, koji učestvuju u tim
borbama, đavo je uvukao u svoju igru, i svi zajedno, poklonili su mu se, i
čekaju da on ispuni obećanje da im preda svet koji će onda oni učiniti boljim,
pun prava i sloboda, pun prilika za lične afirmacije, svet zadovoljnih ljudi,
svet bez abortusa, razvoda, droga, alkoholizma i nasilja.
Ali to se neće desiti jer, pre svega
tim borbama nema kraja jer svaka “pobeda” stvara tri nova problema; a zatim
zbog toga jerje đavo lažljivac, i nije stvarni gospodar ovog sveta.
Svet decu Božiju ne može ni da
prepozna jer nije upoznao Njega, zar će onda rat i borba dovesti do toga da nas
ljudi prepoznaju kao decu Božiju? Neće!
Isto je i u crkvi.Isus kaže “Po tom
će svi poznati da ste moji učenici - ako budete imali ljubavi među sobom.”
Jovan 13:35, a ne po borbama među nama.
Zato se đavo silno trudi i u crkvi
stvara poprišta raznoraznih borbi.Zavadi pa vladaj je njegova lična i omiljena
parola.
Zato se uvek trudi da nas uvuče u neku
borbu. Ponekad je to nešto što izgleda stvarno i neophdno, kao na primer borba protiv
greha; pa onda protiv ogovaranja; pa protiv lažnih nauka; pa do bore jednih
protiv drugih, … i sve dok postoji bilo kakva borba, on je zadovoljan, rat
traje, i to je igranka bez prestanka. Nema pobednika, svesami gubnici.
Čitajte u poslanici Kološanima 2,
šta predstavljaju borbe oko “važnih” stvari – lažnu mudrost, lažnu pobožnost i
lažnu poniznost.
Isus kaže vrlo jasno: »Klanjaj se
Gospodu Bogu svome i njemu jedinom služi«
Klanjati se Bogu, znači potčiniti se
njemu u potpunosti.Pokloniti se Bogu i njemu služiti isključuje svaku borbu
protiv bilo čega.
Tako i Pavle, posle razotkrivanja
lažne mudrosti, pobožnosti i poniznosti, usmerava naš pogleda prema Onome koji
je jedino važan Kolašnima 3:1: “Ako ste, dakle, vaskrsnuti sa Hristom,
tražite ono što je gore - gde Hristos sedi s desne strane Božije.”
Jer, ako stvarno želite da priznate
istinu, mi ne treba da se borimo protiv greha, već treba da se zalažemo ZA duboko i istinsko
zajedništvo sa Bogom. On je već pobedio greh – svaki greh je prikovan na krst,
i prošli i sadašnji i budući. Mi treba da prihvatimo tu istinu i da živimo u
njoj – drugim rečima treba da ispovedimo greh i predamo ga onome koji
ga jedini može pobediti.
MIslim da su mnogi od vas več čuli
ovu priču koja se vezuje za Lutera. Kažu da je on imao viziju u kojem mu je
pristupio đavo sa velikim spiskom njegovih grehova. Luter ga pita: Šta ti je
to?
“To su tvoji grehovi.” kaže đavo
Luter uzima papir, pažljivo čita i
kaže “Da, to je lista grehova koje sam počinio.Ima li još toga?”
“Da!” kaže đavo i odjednom se u
njegovoj ruci pojavljuje novi spisak. Luter opet čita i priznaje da su to
stvarno gresi koje je počinio.
“Imaš li još toga?” pita Luter, a
kad đavo odgovori odrečno, od uzme one dve liste grehova i preko njih napiše:
“Krv Isusa Hrista čisti nas od svakog greha” (1. Jovanova 1:7). Kažu da đavo
nije više svraćao do Lutera po tom pitanju.
Osim toga, mi ne treba da se borimo
jedni protiv drugih – nego treba da se žrtvujemo jedni za druge;
crkva ne treba da se bori protiv
laži (jer ima ljudi koji su se opredelili za nepradu i ne žele da veruju u
istinu – 2.Solunjamma 2:12) nego treba da svedoči za istinu.
Pa i u svojoj ulozi u ovom svetu,
npr.: crkva i verni ne treba da se bore protiv abortusa, ili protiv smrtne
kazne, već treba da zastupaju život; ne treba da se bore protiv poroka već
treba da pokazuju vrline;
Živeti u istinu i pravednosti je
mnogo teže nego boriti se protiv laži i nepravde. Zato jer život traži žrtvu,
traži krst, a borba traži reči i parole.
Vidite, Isus se nije suprotstavio
tvrdnji koju je đavo izneo, jer bi to bio besmislen razgovor, kao što je
besmisleno sve gde mi pokušavamo da osporimo pravo ljudi da čine stvari koje se
nama ne sviđaju. Umesto toga on je ukazao na ono što je stvarno istina, kao što
bismo i mi trebali da ukazujemo ljudima oko sebe.
Postoje samo dve borbe na koje su
verni pozvani, to suborba za sopstvenu veru, i protiv sopstvenog greha. Verni
Bogu, pozvani su da se potčine Bogu, i da traže Njegovu volju.
U praksi to izgleda ovako: umesto da
kritikujemo one koji su slabi treba da ih podržavamo, podstičemo i hrabrimo –
reč nas uči da je dužnost jakih da nose slabost slabih. To nije predlog, ili
mogućnost – to je dužnost, dužnost je služenje, a služiti treba jedino Bogu.
Umesto da ogovaramo treba da branimo
jedni druge – reč nas uči da sve bude čisto između nas. Nismo li pozvani da,
ako vidimo da naš brat (ili sestra) čini nešto što je pogrešno, idemo kod njega
ili nje i to rešimo sa njim. Ako to činimo tako što idemo kod drugih, a ne kod
njega, zar time ne prestupamo ono što Bog traži od nas. Kad ne činimo ono što
Bog traži od nas – da li mu se tada klanjamo ili služimo, ili služimo nekom
drugom.
Na ljude često gledamo sa visine i
sa nipodaštavanjem. Jednom sam čuo da je neko za braću i sestre koji nisu iz
njegova zajednice rekao – “petminutahrišćani”.
Zar nas reč Božja ne uči da jedni
druge držimo većim od sebe. Čak i oni koji smatraju da su Bogom dani, da imaju
neke privilegije treba da se podsete da su samo nekorisne sluge koji su učinili
samo ono što su morali da učine.Tako kaže Isus (Luka 17:10) “Tako i vi govorite
kad svršite sve što vam je naređeno: mi smo nekorisne sluge, učinili smo što
smo bili dužni da učinimo.”
Pa kad si samo nekorisni sluga –
kakvo je onda tvoje preimućstvo u odnosu na onoga, koji ništa nije radio nego
živi od Božije milosti; ili kakvo preimućstvo imaš nad onim koji je došao da
radi sat pred kraj radnog dana, zbog toga što si radio ceo dan? Nikakvo! I ti i
on ćete primiti istu platu?Zar nas Duh Sveti, kroz reči apostola Pavla ne uči
da “Ne činite ništa iz nadmetanja ili iz
sujetnog častoljublja, nego u poniznosti smatrajte jedan drugoga većim od sebe,
ne gledajte svako samo na svoje, nego svako neka gleda na ono što se drugih
tiče.” Filipljanima 2:3,4
Naša vrednost ne ogleda se onome što
mi radimo za Boga, nego u onome što je On uradio za nas. Svakog od nas.
Na žalost, sve dok postoje te borbe,
sve dok postoje takve stvari, ponuda koju je đavo imao za Isusa, a koju on nije
prihvatio, prihvatljiva je za nas. Kako god da vam to sad zvuči i kako god da
imate visoko mišljenje o sebi moramo biti odlučni da se ne borimo ni protiv
čega – nego da se uvek budemo ZA ono što je istinito, milostivo, ponizno i
dobro, jer samo na taj način se klanjamo Bogu i njemu jedinom služimo.
Zamke su lukave i imaju samo jedan
cilj da prevare one koji veruju.
Poslednja i najteže iskušenje je
kombinacija svega od ranije – ono su sebi sakriva i sumnju i borbu, i zvuči
bezazleno i normalno.
Bezlenost i normalnost je lepak na
koji se svi lepimo. Svi želimo da budemo bezazleni i normalni.Zar ne?
A šta je bezazlenije i normalnije
nego da očekujemo da Bog ispuni svoja obećanja.
Biblija je puna Božjih obećanja, i
mi imamo pravo da se pozovemo na to i da zahtevamo od Boga da ispuni svoja
obećanja.
Božje obećanje je da će nas
ozdravljati – i mi imamo pravo da zahtevamo da budemo zdravi i da nas nikad
ništa ne zaboli.
Božje obećanje je da, ako se ja
spasim, će se spasiti sav moj dom – i ja imam pravo da zahtevam od Boga da
spasi sve moje.
Božje obećanje je da ćemo imati
život u izbilju i da će nam dati šta god da ga zamolimo – i moje je pravo da
očekujem da će Bog ispuniti sve moje želje.
Da li još da nabrajam?
Baci se sa hrama, imaš pravo da
zahtevaš da Bog ispuni svoje obećanje.
Jer ti si dete Božije.
Mnogi su otpali razočarani jer nisu
dobili ono šta su zahtevali pozivajući se Božija obećanja.Zašto?
Jakov (4:3) to kaže ovako “Vi ištete
i ne primate, zato što zlo ištete, - da u svojim slastima potrošite.”
Iz Isusovog odgovora jasno vidimo da
takav način komunikacije sa Bogom nije ono na šta Bog gleda sa odobravanje.
“Ne iskušavaj” nije samo savet, to
je i upozorenje.
Naše svedočanstvo o Bogu nije lista
ispunjenih želja, već činjenica da imamo mogućnost da se izmirimo sa njima i
postanemo deca Božija.
Ipak i kao deca Božija mi smo i
dalje deca ovoga sveta, i posledice greha i dalje su na teretu našim telima.
Kao što reče apostol Pavle Rimljanima 8:20-23“A tvorevina Božija potčinjena je ništavnosti ne svojevoljno, nego za
volju onoga koji je potčinio, na nadu- da će i sama tvorevina biti oslobođena
ropstva propadljivosti - za slobodu slave dece Božije. Znamo, naime, da cela
tvorevina Božija zajedno snama uzdiše i muči se do sada. I ne samo ona, nego i
mi sami, koji imamo prvi dar Duha, i mi sami u sebi uzdišemo očekujući
usinovljenje, iskupljenje svoga tela.”
Bog isceljuje i spasava i daje život
u izobilju, na način na koji smo to videli kroz Njegovog Sina, našeg Gospoda
Isusa Hrista. U tome delu i mi učestvujemo, na isti način kao i On. Njegov krst
je na našim leđima, ako smo njegovi sledbenici.
I mi se time ponosimo.Ne zato što
smo nešto dobili, nego zato što smo SVE dobili.
Počeo sam sa protestantizmom i
završiću sa tim.
Taj duh odluke da stvari budu
promenjene – ne borbom, nego svedočanstvom o Svemogućem, Njegovoj milosti i
dobroti, Njegovom spasenju i nanovorođenju svih koji su se obukli u Njegovog
Sina, je duh koji bismo trebali da imamo mi danas.
Crkva u kojoj živimo, zajednica
vernih ovde u Simnoj, neophodno treba taj duh.
Taj duh je dar Duha Svetog, koji smo
primili ali, kao da smo ga negde zaturili.
Potrebno je da, kao ona žena koja je
izgubila novčić pa je celu kuću očistila da bi ga našla, očistimo naše živote
od svih borbi, neprijateljstava, želji i zahteva, i pronađemo onaj dragoceni
dar koji smo dobili. I da ga iskoristimo na dobrobit drugih i nas samih.
Slično kao što su to učinili ovi
ljudi pre 499 godina.
