PRIPREMA ZA PENTEKOST

(Propoved - PEC Beograd, Simina 8; 24. april 2014.)

Svako od nas dođe do trenutka kad mu je jasno da ono što je bilo ne može da se nastavi na način na koji je do tad bilo. I nekako nam je jasno da ono što će se dešavati svakako mora da se promeni iako nam nije jasno kako, i da li je uopšte tako nešto moguće.

Nekad je skoro nemoguće videti šta, kako i zašto menjati. Posebno je to izraženo u duhovnom životu.
Ono kad vas preplavi onaj osećaj da niste baš loši, ali niste ni dobri, da dajete ono koliko mislite da treba, ali znate da biste morali više, samo ne znate kako.
Mnogi hrišćani se muče sa ovim problemima.

I apostoli su došli do takvog jednog trenutka u njihovom životu.
Prvo su, kad je Isus raspet pomislili da je sve izgubljeno. Zatim su, kad su ga videli vakrslog, jedva poverovali da se to stvarno desilo, a onda su proveli sa Njim još 40 dana.
I bilo im je jasno da će se stvari uskoro promeniti.

U Delima 1:1-10 čitamo: “U svojoj prvoj knjizi ...
 
ŠTA JE SVE VEĆ URAĐENO
Apostol Luka započeo je Dela podsećajući na prvu knjigu koju je napisao, zovemo je Lukino evanđelje. Namera mu je bila da Teofil, kome je knjiga bila pisana, poveže stvari iz jedne i druge knjige, kako bi stekao potpunu sliku o svemu što se dešavalo. Zašto?

To je veoma važno. Ako počnete da čitate knjigu koja ima dva dela, tako što prvo čitate drugi deo, teško da ćete razumeti kako se radnja razvijala, a mogu da vam promaknu i veoma važni detalji.
Zato je, npr. veoma važno da dobro proučimo SZ kako bi nam, ono što čitamo u NZ bilo jasno.
Ali ne samo to! Uvek kad nešto radimo ili počinjemo neki posao, dobro je da smo upoznati sa onim u šta se upuštamo. U suprotnom možemo da steknemo pogrešne utiske ili da uradimo potpuno pogrešne stvari (misleći da činimo najbolje) samo zbog toga što nismo upoznati sa prethodnim događajima ili istorijom nekog mesta.
Takođe i kad nastavljamo neki posao, dobro je da se podsetimo šta smo već uradili, dobro i loše.  

Dakle, povezujući ono što je napisao u poslednjem poglavlju evanđalja i prvom poglavlju dela, Luka nam daje potunu sliku onoga što se dešavalo i kako su se stvari odvijale.

Isus se vazneo na nebo, apostoli su se vratili u Jerusalim, ali su prethodno primili uputstava od Isusa, posredstvom Duh Svetog. Dobili su službu da budu svedoci, koji će to svedočanstvo preneti širom sveta.

Dakle, razlog Isusovog ostajanja na zemlji, četrdeset dana nakon vaskrsenja, nije imao neki drugi razlog, sem da dodatno pripremi svoje apostole za događaje koji će uslediti.
Tih četrdeset dana Isus se posvetio samo njima, nije bio okružen narodom, znatiželjnicima, protivnicima, ....

Veoma je važno da i u našem hrišćanskom životu primenimo ovaj primer - mora da postoji vreme koje ćete posvetiti svojim saradnicima ili porodici ili prijateljima u kojem vas ništa neće ometati, vreme u kome ćete biti samo njihovi.
Osim toga, potrebno je da neke stvari, koje su važne samo za neke osobe u vašem životu, ostanu ekskluzivne samo za njih, dok ne dođe vreme da i drugi mogu da ih znaju. Ako ikad bude potrebe za tim.  

Dakle, kad se pripremamo za nešto što nas očekuje, dobro je podsetiti se na to, da u stvari, ništa ne počinjemo od početka.
Ponekad volimo da mislimo da sve počinje od nas, da niko pre nas nije radio ništa slično, da smo posebni.
Na žalost često shvatimo da je rupa na saksiji već izmišljena, i da je treba samo pročistiti.
Važno je da znamo, da mi nastavljamo delo koje je započeto pre stvaranja sveta, i ono će biti nastavljeno nakon što mi odemo odavde.

Npr. Poprlično veliki broj ljudi u našoj crkvi, ovih dana fokusiran je na pripremu konferencije, koja počinje za samo sedam dana. Iako se već šest meseci pripremamo, sad je ono najvažnije vreme da se sve dovode do završetka - tj. početka.
Ipak, bez obzira kako se nama to čini, to je posao koji ne neko pre nas već radio, i ovaj posao je u Božijem planu za nas i našu zajednicu.
Prethodna iskustva mogu da nam pomognu da preskočimo neke prepreke, ali i da se opomenemo da je Bog taj koji vodi ovaj posao.
Bog se nije ništa promenio od prošle godine, samo se nama žuri.

Posebno treba istaći jednu činjenicu.
U svim prilikama kad je bio sa učenicima Isus je posebno naglašavo pouke o Carstvu Božijem. To je bila glavna tema mnogih pouka - počev od propovedi na gori, pa kroz mnoge usporedbe, do poslednjih dana na zemlji.
Zašto je to toliko važno? Zašto je još jednom ponovio lekciju o Carstvu?
Zato što Carstvo dolazi u sili (Marko 9:1). Kakva je to sila, postalo je jasno na dan Pentekosta kad je definitivno promenila svet. Nakon ovoga ništa na svetu više nije bilo isto, čemu smo i mi danas svedoci.

ISUSOVA OBEĆANJA SU SE ISPUNILA
A) Pravilno razumevanje obećanja
E sad, što se tiče tih obećanja. Moramo da vodimo računa da prihvatamo ono što nam je Bog stvarno obećao, a ne ono što mi mislimo da je obećao.

Ovde vidimo koliko veliki problem je Isus imao sa apostolima zbog različitog shvatanja pojma Carstvo. Kad god bi Isus pomenuo carstvo, on je imao na umu jednu ideju, a apostoli nešto sasvim drugo.
Šta vi pomislite kad se pomene carstvo ili tron? --- naravno na cara, carski prestol, velelepni dvorac, generale, vojvode, vojsku, svilu i kadifu, zlato ...

To nema nikave veze sa onim šta Isus misli kad kaže carstvo.
Isus govori o duhovnom carstvu, a apostoli (kao i mi) o zemaljskom - o onom za koje su pretpostavljali da će Mesija uspostaviti nakon što pobedi sve protivnike Izraela i sedne na svoj presto u Jerusalimu.
Iako je Isus sve vreme naglašavao da njegovo carstvo nije od ovog sveta, apostoli su imali velikih problema da prihvate taj koncept.

Kad Isus kaže carstvo on kaže - apsolutna vladavina Božja, nad svima, nad svime, svugde i zauvek. To nema nikave veze ni sa čim što se može videti, ili opipati ili okusiti. To nema veze ni sa politikom, ni sa ekonomijom, ni sa vojskom i ni sa društvom. Ima veze jedino i samo sa Bogom

Kad promašimo duhovni koncept Božijeg obećanja, onda se desi da, kao apostoli, pogrešno protumačimo obećanja koja nam je Bog dao. Ovde čitamo o fantastičnim obećanjima koje je Isus dao apostolima i koje je predstavljalo osnov njihove daljnje službe. Ali apostoli, gledajući na to sa svetovnog stanovišta, očekivali su svetovne položaje slave i moći.
Kao ono pitanje Mt 19:27 “Tada odgovori Petar i reče mu: eto, mi smo ostavili sve i pošli za tobom; šta ćemo dobiti?” ili Jovanov i Jakovljev zahtev da ih postavi sebi zdesna i sleva.
Drugim rečima - ti ćeš biti car, a mi ...  Mislimo, ipak smo ti bili najverniji.
Apostoli pokazuju kud lutaju njihove misli. Isusovo obećanje o carstvu podgrevaju njihove političke nade. “Gospode! Hoćeš li sad uspostaviti carstvo Izrailjevo?”  
Oni i dalje razmišljaju o obnovi Davidovog i Solomonovog carstva, kad je Izrael bio najmoćniji.

Međutim Isus želi da oni znaju da Bog ima bolji plan za njih, bolje od bilo čega što su oni zamislili. Oni su tražili položaj, a Isus im je rekao da će dobiti silu.

Božja obećanja i njegova sila uvek su u službi objavljivanja i izgradnje Božijeg Carstva.
Ponekad se zaglavimo i jadikujemo tražeći da Bog promeni nešto u našem životu, a pri tom najčešće mislimo na svetovne stvari.
Tražimo zdravlje, novac, posao, bračnog druga, ... kao da onaj ko je bolestan ne može da slavi Gospoda, kao da siromašan nema zašto da zahvaljuje, kao da bez posla nije moguće svedočiti za Isusa, kao da neoženjeni i neudate nemaju razloga da se raduju u Gospodu.

“Tražite najpre carstvo nebesko, a ostalo će vam se nadodati” to je obećanje.

B) Ne kad, nego kako
Na početku Matejevog evanđelje (4:17) čitamo da je Carstvo nebesko blizu, a obećanje se sada ispunilo. Nadalje, u Luka 3:16 čitamo da je Bog, kroz Jovana krstitelja obećao da će Isus svoje učenike krstiti Svetim Duhom, a i sam Isus je ukazao na to da će poslati Duha da ih vodi.
Obećanje o silasku Duha Svetog od suštinske je važnosti za ispunjenje obećanja o uspostavljanju carstva.

Pogledajte ove stihove gde apostoli pitaju za obnovu carstva. Isus ih ne prekoreva, ne objašnjava da se ne radi o svetovnom nego o duhovnom carstvu. Umesto toga on kaže “Nije vaše da znate rokove i vremena koje je svojom vlašću odredio Otac.” Zašto nije naše da znamo rokove i vremena?

Prvo, zato što kad se ispune silom, kad na njih siđe Sveti Duh, biće im sve jasno - i što se tiče carstva, njegove prirode i sile. I
Drugo, pitanje KAD nije uopšte pitanje kojim treba da se bavi iko sem Boga. Relevantno pitanje je KAKO?

Često promašimo ovaj koncept. Bog čini stvari u svoje vreme i na svoj način, pri čemu je način mnogo važniji za nas.
Mi bismo više voleli da se preokrene prioritet ovih pitanje - nama najčešće nije toliko važno KAKO nego nas više zanima - KAD?
To je cela ljudska filozofija kojoj često podlegnemo, jer nam se čini da je dobra. Želimo da verujemo da, ako smo postigli dobre rezultate i nije od tolike važnosti kako smo ih postigli. Ali filozofija da cilj opravdava sredstvo, nije dobra.
Za hrišćane je veoma važno da NAČIN na koji dolazimo do rezultata bude, ako ne važniji ono barem podjednako važan kao i rezultat.
Takođe je veoma važno da znamo da rokove postavlja Bog, a ne mi. Biblija ima puno stihova koji u sebi sadrži frazu “A kad se ispuni vreme...!”  

C) Mesto službe
Dakle, kad dođe Duh, tada će doći sila, i obećanje o uspostavljanju carstva biće ispunjeno.
Iako je, apostolima moglo malo da se zavrti u glavi od ovih obećanja, Isus još uvek nije završio.
Pošto su očekivanja apostola bila vezana za to malo parče zemlje, pod nazivom Hanan, mora da su bili veoma iznenađeni na Isusove reči da će biti svedoci, ne samo u Jerusalimu, Judeji i Samariji - nego do kraja zemlje.
Naverovatnije, niko od apostola nije nikad kročio van Hanana, a sad odjednom treba da budu svedoci do na kraj sveta.

Dakle, to je strategija koju je Hrist isplanirao - početak kod kuće (Jerusalim), proširiti glas na okolinu (Samarija i Judeja) a onda se rasprostreti po celom svetu.

Mi bismo često voleli da evangeliziramo tamo neku Kinu, Afriku ili ko zna šta. Nije to loša ideja, ali počnimo prvo kod svoje kuće, od svog komišiluka ... lakše je evangelizirati Kinu nego kineza u komšiluku.

D) Koja služba
Dakle, Isus određuje apostole da mu budu svedoci, da putuju širom sveta i svedoče o njegovom vaskrsenju, šireći radosnu vest na svakom mestu i svim ljudima.
Reč svedok i svedočenje je ključna reč cele knjige Dela apostolskih. Pominje se u različitoj formi oko 30 puta - i to kao imenica i kao glagol.

Osnovno značenje reči svedok je očevidac, ili onaj koje svojim očima video šta se desilo. Tako da su apostoli bili posebni svedoci - oni su svojim očima videli Isusa, svojim ušima su čuli šta govori, i rukama ga opipali i to nakon što je vaskrsao.
Pošto mi nismo videli vaskrslog Hrista, mi ne možemo da svedočimo na isti način kao apostoli.
Ali, iako nismo očevici dešavanja događaja nakon vaskrsenja, mi možemo da budemo svedoci onoga što je Bog učinio u našem životu.
To je ono što treba današnjem hrišćanstvu - da hrišćani, slobodno i hrabro svedoče za ono što Bog radi u njihovom životu. Kako kod kuće tako i daleko van kuće.

Možda nećemo da činimo čuda kao apostoli, ali Božja sila deluje i u nama. Kao što je Pavle napisao Efescima “A onome koji svojom silom, koja u nama deluje, može da učini neuporedivo mnogo više nego što smo mi u stanju da zamolimo ili da pomislimo, njemu slava u Crkvi ....” (3:20)

ISUS ĆE SE VRATITI
Dakle, nakon četrdeset dana Isus je završio sve ono što je još preostalo da se uradi, i došlo je vreme da se vrati u Nebo.
Njegovo vaznesenje je vrhunac njegovog delovanja na zemlji. U potpunosti je završio svoje delo i vratio se u svoju slavu!

Apostoli su bili još uvek zbunjeni. Netremice su gledali kako on odlazi i nestaje iz njihovog vidokruga. Nije im ovo bilo prvi put da Isus misteriozno nestane. Možda su se pitali da li je stvarno otišao ili će se ponovo odnegde pojaviti kao u prethodnih 40 dana.
Ali nisu dugo bili u nedoumici jer su se pred njima pojavila dvojica, očigledno anđela poslanih od Boga, sa veoma važnom informacijom - vratiće se, kao što je i otišao.


Hristov odlazak je bio veliki izazov. Mnoga pitanja su ostala da vise u vazduhu. Međutim, činjenica da će se vratiti predstavlja veliku utehu. Šta god da će se ubuduće desiti na zemlji, Isus će se vratiti i popraviti sve stvari.
Ta informacija je izazvala veliko uzbuđenje kod apostola i oni su se, sa velikom radošću vratili u Jerusalim.

Obećanje ponovog Isusovog dolaska bio je dragoceni izvor utehe prvih hrišćana. Nihova molitva bila je “Maranata!”  - dođi Gospode (1.Kor 16:22)

To je neiscrpni i blagotvorni izvor i naše utehe. Ako možemo biti sigurni da će se Isus, kao što su anđeli i rekli, vratiti, onda možemo biti sigurni da je naše učestvovanje u Njegovoj pobedi osigurano.
Njegov povratak će biti na isti kao i njegovo vaznesenje - neočekivan, vidljiv, u oblacima, sa silom.

ZAKLJUČAK

Dakle, pitanje nastavka i promene stanja u kome se nalazimo, najčeše nije vezano za stvari ovoga sveta. Za promene koje treba da se dese nisu toliko važni resursi, diplome, planovi, i druge stvari koje su pokazatelji uspešnosti u svetu.
Promene koje treba da se dese su vezane za duhovne promene u nama i oko nas. Težnja da objavljujemo i svedočimo za Carstvo Božije, doneće promene koje smo želeli, ali i one koje nismo mogli ni da zamislimo.  
Možda Bog neće odobriti planove koje smo mi stavili pred njega, a možda se iznenadimo šta je sve Bog nadodao preko onoga što smo tražili. Bez obzira na sve, jedno je sigurno, uvek možemo da doprinesemo da Carstvo Božije napreduje i raste. Čak i kad čekamo.

Ono što je potrebno da bi se to ostvarilio je da se svakodnevno pripremamo za onaj trenutak kad će Bog odlučiti da deluje - potsetimo se onoga šta je Bog uradio za nas, svakodnevno se ispunjavajmo silom Duha Svetog za svedočanstvo i molimo - dođi Gospode.

Jednostavno, zar ne?

PROSLAVI, DUŠO MOJA, GOSPODA!

(Propoved - PEC Beograd; četvrtak 23. oktobar 2014.)

Najveći problem savremenog hrišćanstva leži u činjenici da smo sve manje zahvalni i sve ređe proslavljamo Boga, za sve ono što je On činio, čini ili će činiti za nas.
Možda vam se čini da ima važnijih stvari od toga, ali uveravam vas da nema. Molitva, dobra dela, slavljenje, propovedanje, rad sa decom, evangelizacija, ... i sve druge stvari koje, kao hrišćani, činimo zavise od toga koliko smo zahvalni Bogu, i koliko smo spremi da tu zahvalnost i pokažemo.

Jedan, meni veoma drag propovednik, ispričao mi je kako je ovu lekciju naučio na Tahitiju. Pošto je više od mesec dana proveo u jednom zabačenom mestu na tom ostrvu, gde je njegova crkva gradila bolnicu, a on je imao zadatak da duhovno podrži i one koji su pomagali, kao i one koji su pomoć primali, do[lo je vreme da se vrati “u civilizaciju”. Kad su ga odvezli na aerodrom, prvo je otišao u aerodromski toalet, pustio vodu na slavinu, kleknu tamo i glasno zahvaljivao i proslavljao Boga za čistu vodu. Rekao mi je: “Čita voda je dar. Isuviše često Božje blagoslove primamo zdravo za gotovo, a to nikako ne bismo smeli. Od tada, svaki put kad voda poteče iz bilo koje slavine u mojoj kući, ja se setim da treba da zahvalim Bogu za tu neizmernu blagodat koju imam.”

Bog želi da pokažemo svoju zahvalnost. David je napisao to ovako:
Proslavljaj Gospoda, dušo moja,
i sve što je u meni, njegovom svetom imenu.
Proslavljaj Gospoda, dušo moja,
i ne zaboravi sva njegova dobročinstva.
On je taj koji ti oprašta grehe,
koji sve tvoje bolesti isceljuje,
koji ti život otkupljuje od groba,
koji te kruniše ljubavlju i milošću,
koji te dobrima siti,
pa ti se mladost obnavlja kao orlu.

Psalam 103. je fantastična pesma slavljenje veličanstva Božijeg. Tekst ove pesme obuhvata svu lepotu i dragoceno pomazanje, za sve one koji se bore sa teškoćama u svom životu, ali i za one koji se učvršćuju u veri, ili samo slave Boga za svu njegovu dobrotu i brigu.
David je napisao ovaj psalm u vreme kad mu je srce bilo ispunjeno zahvalnošću za sve božanske darove koje je primio. Vekovima je ovaj psalam služio čitaocima biblije kao nadahnuće i riznica duhovnog bogatstva koje nalazimo u ispevanim stihovima.
Psalm započinje čudesnom izjavom blagosiljanja Svemogućeg Boga. U prvih pet stihova pažnja nam je usmerena na božansku blagonaklonost i milost koja se dotiče svakog aspekta smrtog života. Ako razumemo šta sve obuhvataju ovi darovi, možemo da spoznamo da Bog može da zadovolji svaku potrebu našeg života.
Svako ko mu se pokloni kao onome koji daje sve što je potrebno, biće nagrađen na predivan način.

BOŽJI DAROVI
Kad se David opomenuo svega što je primio od Boga, njegov duh je bio podignut u najviše visine radosnog slavljenje. Pogledajte ove predivne i velike darova koje nam Bog daje i u kojima možemo da uživamo. Oni su ponuđeni svim ljudima, ali na žalost, neće svi izabrati da ih prime.

“On je taj koji ti oprašta grehe,”
Pre svega drugog David prepoznaje da mu je Bog podario bezuslovni oprost. On se raduje zbog dve stvari.
Prvo, zbog toga što Bog oprašta SVE slabosti; a drugo što je oproštenje stalno i uvek na raspolaganju onima koji se kaju. Ono je neograničeno, kao što je Bog neograničen (1. Jovanova 1:9)

Ovaj Božji dar prepoznaće svi koji imaju duh osetljiv na greh i koji mogu da prepoznaju svu nesreću grešnog čoveka.
Božije oproštenje nikad ne može da se “zaradi”. To je besplatan dar zasnovan na Božjoj milosti (Rimljanima 6:23; Efescima 2:8,9). Onakav, kakvog smo ga primili, je dovoljan da učini što je potrebno. Nije mu potrebno ništa dodavati, dopunjavati ili dokupljivati.
Bog je obezbedio i način da primimo oproštenje kako bismo uživali u životu u punini.
To oproštenje proširilo se svetom (Timoteju 2:11). Božja blagodat postala je dostupna svim ljudima, i primenljiva je na sve ljude.
Isaija, koji je živeo sedam vekova pre nego što se Isus Hrist rodio, nadahnut Duhom Svetim, izrekao je mnogo detalja o Mesiji koji tek treba da dođe. I on je očekivao Božije oproštenje, koju će biti obezbeđeno kroz Sina:
“Tog dana ćeš reći: »Zahvaljivaću ti, Jahve!Iako si bio gnevan na mene,tvoj gnev se odvratio i ti si me utešio. Da, Bog je moje spasenje.Uzdaću se, neću se bojati. Jahve je moja snaga i pesma; on je postao moje spasenje.« S radošću ćeš zahvatati vodu sa izvora spasenja.” Isaija 12:1-3

Jedan odličan primer za ove reči vidimo u obraćenju tamničara koji je zatočio Silu i Pavla. Prihvatio je sve blagodati oproštenja, kršten je on i sav njegov dom. Radost koja je ispunila tamničarev dom te večeri, je ista ona radost koja možemo naći u srcima onih koji isto tako čine danas. Kad neko da sebe Gospodu, on unese sva dobra spasenja u svoj život.

Jedini zahtev Božijeg oproštenja je “primanje”. Naime, Bog nam ne nameće oproštenje, pa je potrebno da ga svojevoljno primimo. U protivnom oproštenje ostaje uskraćeno.
Bog je, naravno, pun milosti i za takve, tvrdovrate i tvrdoglave. On šalje mnogo upozorenja, pozive, pa čak i izazovne situacije, u živote nespasenih kako bi se prenuli i okrenuli prema njemu. Ali to je to. Više od toga on neće učiniti.
Božije srce će krvariti za onima koji će ostati u svojim grehovima, ali nikome neće zavrtati ruku da bi ga prisilio na to.
Mi ponekad želimo da verujemo da će Bog neke ljude, do kojih nam je stalo, “primorati” da prihvate oproštenje i da se spasu. Na žalost, to je daleko od istine. Ako čovek, od svoje volje i odluke ne prihvati oproštenje, neće doživeti spasenje, bez obzira koliko svi oko njega to želeli.
Ono što je istina, je da Bog ne odustaje ni od jednog čoveka do samog kraja. Zato nikad ne odustajte moliti se za nekoga ko još nije spasen.

Za čoveka, nema većeg blagoslova od Božijeg oproštenja, i zato uvek prvo treba da razmišljamo o njemu.

On je taj koji “sve tvoje bolesti isceljuje”
Mojsije je davno rekao Izraelu da će, sve dok budu verni Bogu, biti oslobođeni bolesti (2. Mojsijeva 15:26 ili 5.Mojsijeva 29:22)
David se u svom slavljenju podseća na ovu istinu.
Bog i danas nastavlja da deluje isceliteljski.
Ipak, u savremnom svetu mnoge bolesti leče se, sve naprednijom, medicinom. Ali, medicina nije svemoguća, samo je Bog svemoguć. Zato smo i svedoci da nas Bog ozdravljuje uz pomoć lekara ali i upkros lekarima. Svedoci smo ozdravljenja osoba koje su bile otpisane od strane lekara i medicini uopšte.
Bez obzira da li vidimo ozdravljenja, treba da nastavimo da se molimo za njih. U poslanici Jakovljevoj čitamo da su starešine odlazile kod bolesnika radi molitve izlečenja (Jakov 5:13-15), pa stoga i mi treba da nastavimo sa tim.
Bog želi da budemo zdravi, i On može da izleči svaku bolest. Da li će to učiniti darom izlečenja nekog svog sluge, ili će podsticati razvoj medicine i znanja o bolestima, i uopšte svega što može da nam pomogne kako bismo se oporavili od slabosti i bolesti, sve jedno je. Činjenica je da se On brine o nama i našim telesnim poteškoćama.
Čitajući Pismo, možemo da vidimo tu brigu, i možemo da nađemo savete kako da živimo u skladu sa onim što je Bog stvorio, poštujući njegove zapovesti i uzdržavajući se svega što može da zagadi naše telo.

On je taj ”koji ti život otkupljuje od grobne jame,”
Bog je obezbedio otkup od smrti. Reč koju David ovde koristi može da znači “grob, smrt ili pakao”. U svakom slučaju slika je veoma jasna.
Čovek se nalazi u beznadežnom položaju. Ničeg, sem uništenja, nema na kraju života, ako se ne desi neka promena.
I Bog je obezbedio sve što je potrebno da bi nas oslobodio. Samo Božja svemoguća sila može nas spasiti.
Istinu o otkupljenju čoveka počinje nakon pada u greh u Edenskom vrtu, kulminira na Golgotskom krstu a postaje realnost u vremenu u kojem živimo.
U Psalmu 130:7,8 možemo da pročitamo i ove stihove

U Jahvea se uzdaj, Izraele,
jer kod Jahvea je ljubav
i kod njega je otkupljenje obilno.
On će otkupiti Izrael
od svih njegovih greha.

Ovo je postalo moguće Hristovom otkupiteljskom smrću na krstu. On je sam posvedočio za to rekavši:
“Sin čovečiji nije došao da mu služe, nego da posluži i da život svoj da kao otkup za mnoge.” Matej 20:28

Otkupljenje je postalo vidljiva realnost kroz crkvu koju je Hrist uspostavio na zemlji. Crkva je otkupljena od sveta; u njoj su oni koji su poslušni Božjoj volji. (Dela 20:28; Rimljanima 3:24; Tit 2:14). Mi, kao crkva svedočimo za tu istinu, mi kao crkva proslavljamo tu istinu - svaki put kad se okupljamo.
Ponekad ljudi to zaborave, pa ne dolaze na skupove svoje zajednice. Ponekad čujete “Šta ću tama!? Uvek sve isto! Pevamo, molimo se, odslušamo ... i kući!!” Pa i da je samo to, a nije, dovoljno je jer smo pokazali da ne pripadamo ovom svetu, nego Bogu koji nas je otkupio.

On je taj “koji te kruniše ljubavlju i milošću,”
Sa oproštajem, isceljeni i otkupljeni, možemo da uživamo u ljubavi i milosti kojom nas je Bog okružio.
Kao da smo okrunjeni tim nepropadljivim Božjim darovima. To upravo i odgovara pravoj slici našeg stanja, jer ljubav i milost Božja jesu najdragocenije stvari koje nam je Bog darovao. One su kao kruna optočena zlatom i dragim kamenjem. One govore o Božjoj slavi koja je na nama, poštovanju i posvećenju, koje je na ovaj način položio na nas.
To nas čini carskim sveštenstvom, Božjim narodom, onima koji svetle i daju ukus svetu u kojem živimo.

Po ljubavi se raspoznajemo, po milosti smo prepoznatljivi.

On je taj “koji te dobrima siti”
Ponekad kažemo “sit sam svega”, a da pri tom ne mislimo na hranu. Mnogo je stvari koje nas zasićuju i prezasićuju u ovom svetu. Od mnogo čega nam bude i muka.
Svet stalno traga za nečim, stalno nalazi nešto, i stalno je gladan nečega. Taman pomisliš da smo dostigli nešto, kad ono - ništa. Sve ispočetka.
Nauka nikad ne nalazi konačan odgovori; umetnost nikad u potpunosti ne izrazi sebe; tehnologija uvek može da napreduje za korak; ljudi nikad da postignu pravi mir, jer uvek postoji još neki nemir koji mora da se umiri; čovek nikad nema dovoljno, uvek može da ima još više, a što više ima to više mora da radi, a što više radi to ima manje vremena za sebe, što ima manje vremena za sebe to je nezadovoljniji, što je nezadovoljniji to želi da ima više čime bi zadovoljio to nezadovoljstvo, a toga nikad nema dovoljno - i tako u krug.

Ali narod Božji, koji se pouzdaje u Boga, hrani se onim šta mu Bog priprema. Oproštenje, otkupljenje, ljubav, milost i mir, jesu prave stvari koje nas čine istinski umirenima i sitima.
Bog ispunjava svaku našu potrebu za dobrim stvarima. Kao što je Pavle napisao Filipljanima 4:19 “A Bog moj ispuniće svaku vašu potrebu po svom bogatstvu u slavi - u Hristu Isusu.”
Nema ničeg tako dobrog, a čega treba da ima u naše životu, a da to Bog nije obezbedio kroz Isusa Hrista.

On je taj koji “ti mladost obnavlja kao orlu.”
Ne znam da li ste nekad čuli za alhemičare. Pretpostavljam da jeste. Oni su tragali za kamenom mudrosti koji bi im omogućio da svaki metal mogu da pretvore u zlato. Ali, ipak najvažnije stvar alhemija bila je otkrivanje kako da se preobrate u svemoguće, tj. besmrtno, biće.
Oni kao i svi ostali ljudi na svetu, suočili su sa neospornom činjenicom da naše telo stari, slabi i gubi na funkciji. Najveća čovekova želja je da uvek bude u snazi, i po mogućnosti, mlad. Znamo da to nije moguće, i da se, pre ili kasnije, suočimo se sa surovom istinom nemoći tela. Alhemičari nikad nisu otkrili kamen mudrosti, niti način kako da zauvek ostanu, barem mladi, ako ne i besmrtni.
Ipak, mnogi stariji ljudi koje znam, hrišćani, ostali su mladi, iako su njihova tela odavno pregazila granice mladosti. Bog im je obnovio mladost, sa mladošću entuzijazam, sa entuzijazmom spremnost da i dalje daju najbolje od sebe.

Vidite, za Boga nije toliko važno koliko možete da uradite, koliko je važno koliko se dajete u tome šta želite da uradite. Bog će nas koristiti, ako to želimo, čak i ako će pored nas morati da postavi ljude koji će naše ruke držati podignute - kao što je to učinio Mojsiju.
On može da obnovi snagu rađanja usahle maternice, kako onda neće obnoviti snagu onima koji žele da ga slave i svedoče, usprkos svojim godinama. Naše telo ne može toliko usahnuti, koliko ga Božija sila može učiniti plodnim.  
Mladost se ne ogleda u tome koliko daleko možete hodati, već u tome koliko daleko želite ići.
Zato, neka ne klone naša duša, jer Bog obnjavlja našu snagu, oživljava našu mladost kao orlu, kroz poslušnost njegovoj reči.

KAKO ČOVEK DA ODGOVORI NA OVO BOGATSTVO BLAGOSLOVA?
Ponekad nam, jednostavno, ponestane reči, da izrazimo sve ono što osećamo prema Bogu.
Međuti, David je, na samom početku psalma, dao i odgovor. Ako želimo da primimio puninu svega što nam Bog daje, treba da uradimo sledeće:

Proslavljamo Gospoda celim svojim bićem
Proslavljati nekoga znači, odati mu priznanje za sve ono što je on učionio u tvom životu.
Gledamo, ovde u Beogradu, dočeke raznih sportista i te euforije slavlja i proslavljanja. Samo da kažem, ti ljudi ni na koji način nisu poboljšali kvalitet ničijeg života, sem što su svojim uspehom zagolicali ponos onih koji im se dive. Ali to je ispraznost.
Međuti, kad treba odati priznanje Bogu za sve što nam je učinio, ljudi nisu toliko vatreni. Na one koji se prepuste slavljenju odmah lepimo etikete.
Kao na Davida!
Ali, sve što jesmo treba da slavi Boga. I pravi i iskreni vernici to čine bez obzira šta o njima mislili.

Pamtimo sve blagoslove koje nam učinio.
Kad sam jednom hteo, pred grupom ljudi, da posvedočim za sve ono što je Bog učinio u mom životu da bi me doveo k sebi, čuo sam, iako nisam video ko je to rekao “Evo ga opet!”
Da, opet! I opet! I opet!
Bog je blagoslovio moj život svojim prisustvom, i sve dok u meni bude života ja ću govoriti o tome šta je učinio za mene. Uvek ću se rado hvaliti svime što sam primio - svim oproštenjima, svakim vodstvom, svim darovima, svojom porodicom, svojim poslom, svojom braćom i sestrama, svojom crkvom - sve je to moje jer mi je On to dao kao blagoslov da u tome uživam.
Ne smemo, niti imamo pravo, da zaboravimo i zatajimo dobročinstva koja je učinio u našem životu.

Divimo se Njegovom svetom imenu
Kad čitate Sveto pismo primetite koliko su imena važna.
"I svaki koji prizove ime Gospodnje spašće se” Joil 2:32 Rimlj. 10:13
To znači da će se spasiti oni koji se uzdaju u Boga zbog Njegovih osobina (imena).
"Nema drugog imena pod nebom datog ljudima kojim bi se mogli spasti” Dela 4:12
Drugim rečima, niko nema osobine (ime) koje su potrebne za spasenje ljudi, osim Boga.
Bog se objavio mnogim imenima.
JAHVE - Samopostojeći, Večni. Ovim imenom Bog nam otkriva da je bio, da jeste, i da će biti, to jest da je večno živ, i uvek prisutan.
EL ŠADAJ znači Svemoćni
I tako dalje. Sve do imena kojeg najčešće spominjemo
ISUS (Jehošua), što znači Večni (Jahve) spašava
Svako Njegovo ime govori o onome šta On jeste i šta čini.
Sve dok imamo pred svojim očima Njegova imena, nećemo zaboraviti ko je On, nećemo zaboraviti njegovu ljubav i dobrotu.

Boga treba da slavimo u svakom trenutku.
Ako to činimo polovično, ili nevoljno, ili na to gledamo kao na dužnost i obavezu, vređamo Boga i uskraćujemo sebi ono što nam je dao.
Božji dar nije ničim uslovljen, ali Bog se, svakao, neće nadmudrivati sa nama. Onoliko koliko želimo da primimo, toliko ćemo i primiti.
Jednom sam bio veoma iznenađen, kad mi je, meni veoma bliska osoba, odbrusila na ono šta sam joj govorio o Bogu - “Da, i kakav je to Bog, on će pomoći samo onima koji prihvate pomoć pod njegovim uslovima.”
Naravno da to nije istina! Mi smo ti koji postavljamo uslove za primanja darova. Bog ima sve, ali nam neće dati ništa više, ni manje od onoga šta želimo da primimo.

Ono što je sigurno je da, za sve što primimo, treba da budemo zahvalni i da se radujemo u toj zahvalnosti.
Kao što je napisao apostol Pavle “Radujte se svagda u Gospodu; opet velim: radujte se.” Filipljanima 4:4
I kao što smo prčitali u ovom Psalmu - Proslavljaj dušu moja Gospoda, za sva dobra što ti je učinio. 

MLADI I CRKVA

(Propoved - PEC Beograd; četvrtak 13. decembar 2014)

Jedan od najtužnijih ujedno i najstrašnijih biblijskih stihova starog zaveta možemo pročitati u Knjizi o sudijama 2:10 “Nakon što je celo to pokolenje pomrlo, dođe novo pokolenje, koje nije znalo ni za Jahvea, ni za ono što je on učinio za Izrael.”
Kako se desilo da, iza pokoljenja koje je, svojim očima, videlo čuda koja je Bog činio, dođe pokoljenje koje o tome ništa ne zna? Niti poznaje tog Boga, niti zna šta je činio, niti se upravlja po pravilima koje im je On postavio?
Ako pročitamo nekoliko stihova dalje videćemo u šta se to pretvorilo (11,12) “Izraelci su činili ono što je zlo pred Jahveom — služili su Vaalima. Ostavili su Jahvea, Boga svojih praotaca, koji ih je izveo iz Egipta, i pošli za raznim bogovima — za bogovima okolnih naroda — pa su im se klanjali.”

Oni, kao što je evdentno, nisu postali ateisti, samo su se okrenuli novim bogovima.

Val i Astarta bili su nešto novo, interesantno, uzbudljivo i prosperitetno. U njihovim službama bilo je mnogo slobode - od seksualnih do moralnih. Ne kao kod Jahvea, koji je bio strogi Bog, nemilosrdan prema svakom ko prekrši njegove zapovesti. Ti novi bogovi otvarali su nove mogućnosti - zaposlenje, napredak, bogatstvo. Otvarali su vrata gradova i mogućnost prihvatanja od njihovih stanovnika.
Izgleda da stariji nisu baš dobro pripremili svoj mlađi naraštaj za vreme koje dolazi posle njih. Kao da su zaboravili su da im prenesu Mojsijeve reči (V Mojsijeva 28:1-6):
“Ako se budeš potpuno pokoravao Jahveu, svome Bogu, držeći se svih njegovih zapovesti koje ti danas dajem i izvršavajući ih, Jahve, tvoj Bog, uzvisiće te iznad svih naroda na zemlji. Ako se budeš pokoravao Jahveu, svome Bogu, sići će na tebe i pratićete svi ovi blagoslovi:
Bićeš blagosloven u gradu i blagosloven na polju. Biće blagosloven tvoj porod, i tvoji usevi, i mladunčad tvoje stoke — i telad i jagnjad. Biće blagoslovena tvoja korpa i tvoje naćve. Bićeš blagosloven u svemu što preduzmeš.”

Naravno, zaboravili su da im kažu da će ih zadesiti sve suprotno od toga ako se odvoje od Jahvea (28:15-19).
Ali to nije sve što su zaboravili reći. Zaboravili i da im kažu da šarenilo ovog sveta, i njihovi bogovi, ne vodi u blagostanje nego u propast.
Možda su hteli da im kažu, ali su mislili da još nije pravo vreme. “Mladi su, nek se malo izduvju pa ćemo onda.” Kako bilo da bilo, taj njihov propoust je, novoj generaciji izraelaca, donelo mnoštvo problema u, preko četiri veka, dugoj borbi protiv okolnih naroda, koji su ih plačkali, porobljavali i ponižavali na sve moguće načine. Val i Astarta naplaćivali su, krvavo, svoje “usluge i slobodu”.

Ti bogovi su isti kao i ovi danas. Promenili su ime, način delovanja i hramove, ali su isti. Razni holivudi, bolivudi, diznilendi, pinkovi i slični, stvaraju snove i stereotipe nedostižne običnom čoveku i potpuno strane načinu života koji Bog želi da živimo.
Humanizam i liberalni kapitalizam su gori od svakog ropstva, jer ne zarobljavaju samo telo i um, nego i dušu.
Mladi ljudi, koji ne poznaju dobro, ili ne znaju uopšte, za Boga, bivaju lako zavedeni svim tim bleštavilom, tehnologijom, slobodom, novim opcijama, neobuzdanom seksualnošću i ko zna čime sve ne.

Da li su oni krivi što su tako podložni svetu? Naravno da ne!

Kao što možemo da vidimo u Sudijama, novi naraštaj se nije našao u ovakvoj situaciji sam od sebe, nego zato što stariji nisu dobro odradili svoj posao. Stariji im nisu preneli ono što je trebalo. Čini se da i mi razmišljamo isto - “neka ih, mladi su, ima vremena.”

Ne smemo da zavaravamo da će sa našim mladima biti drugačije. Ni naši mladi neće moći da se odupru ovom svetu, ako mi, stariji, ne uradimo ono što smo dužni. Ništa više od toga, samo ono što smo dužni.

Naime čitamo u Sudijama 1:27-32
“Manasijevci nisu isterali žitelje Bet-Šeana, ... jer su Hanaanci bili odlučni u nameri da ostanu u tom kraju. Kada su Izraelci ojačali, nametnuli su Hanaancima kuluk, ali ih nisu dokraja isterali.
Ni Efremovci nisu isterali Hanaance koji su živeli u Gezeru, pa ti ... ostadoše da žive među njima.
Ni Zavulonovci nisu isterali Hanaance koji su živeli u Kitronu i Nahalolu, pa Hanaanci ostadoše među Zavulonovcima kao njihovi kulučari.
Ni Asirovci nisu isterali žitelje ... Tako su Asirovci živeli među Hanaancima, ...
Ni Neftalimovo pleme nije isteralo žitelje ... (ali su ovi) postali njihovi kulučari.”

Vidite, nisu uradili ni ono što su bili dužni da urade.
Dozvolivši hananejcima da ostanu omogućili su im da vremenom postati njihovi gospodari.

Hrišćani danas imaju očigledno malo drugačije zadatke. Mi nismo pozvani da iselimo i proteramo sve one koji ne veruju u našeg Boga, niti pak moramo sebe da izolujemo od njihovog uticaja (1. Korinćanima 5:9,10). Međutim, mi se suočavamo sa istim problemima na drugačiji način:  
a) živimo u svetu koji zamagljuje naše duhovne vizije - čak i među hrišćanima, nalazite nebiblijske koncepte hrišćanstva, poput pokreta prosperiteta, One faith, hrislama, mega crkava, TV evangelizatora ... A da ne pominjem sve one ateističke, sotonističke i druge protivnike istinskog hrišćanstva.
b) živimo u svetu koji razara naše duhovne vrednosti - napadnut je brak, telesna čistoća, seksualna orjentacija;  
c) živimo u svetu koji ometa našu duhovnu misiju - širenje i odbrana evađelja, u mnogim zemljama savremenog sveta, smatra se govorom mržnje, netolerancije i sl.

Ovaj svet može da ukrade srca naše dece i da ih okrene protiv Boga. Priča o Izrailju za vreme Sudija služi nam kao upozorenje – ako mi ne pobedimo svet, on će pobediti nas.

Da li mi možemo da kažemo da je naraštaj, koji dolazi posle nas, spreman da ostane u zajednici za Bogom i da uživa sve blagodati koje je Bog pripremio za njih?

Kako mi postupamo sa našim mladim naraštajem!?

Odnos jedne verujuće zajednice prema svojim mladim članovima trebao da bude prioritet svih prioriteta. Mladost ima poziv i snagu da unese živost u zajednicu. Ona ima zadatak da uzdigne veru u život koji se može održati, i da iskaže svoju sposobnost da se veseli onome što počinje.
Kad si star, teško je počinjati ispočetka, bez obzira koliki si entuzijasta. Ali, za mladost, sve je početak! Ta radost novog je sama po sebi dovoljan motivator. Kakva je to stvarna sila kad je vođena Duhom Svetim, nije moguće ni iskazati.

Ako tako možemo da razumemo mlade u crkvi onda možemo biti sigurni da će iza nas ostati vidljivi pečat vere. Jer vera je vera samo ako ima smisla u vaskrsenju, u budućem vremenu, i u radosnoj vesti. Jer šta je vera, ako ostane zatvorena ovde sa nama i nestane sa nama. Kakva vera ako služi samo tome da se po njoj mladi sećaju starih “Znaš ti kako su moja baba i mama verovale!?” Oni treba da iskuse tu veru, u svom srcu, u svom mozgu, celim svojim bićem. Moraju da budu obeleženi tom verom.
Crkva treba da poziva i ohrabruje mlade da budu lučonoše vere u svetu u kojem žive. Ne da se klanjaju svetu i da mu povlađuju, nego da verom osvetle i zasole sve što svet obljutavi i zatamni. Ništa ne može da pobedi ovaj svet, smrt, ljudsku filozofiju, očajanje, ništavilo, egoizam i dr. kao mlad, entuzuijazmom vere, ispunjen život.
Mladost, kao znak života crkve, treba stalno obnavljati. Ne bismo smeli sebi dozvoliti da tu mladost izgubimo, samo zato što nismo bili dovoljno mudri, ili smo bili lenji, ili bolećevi, pa smo ih prepustili same sebi ili što je još najgore pretvorili ih u nas same.

NIje da mi nismo dobar kalup, nego nas Bog uči da svaka generacija nastavlja delo prethodne generacije, ali na svoj poseban i, novim vremenima, primeren način. Sveti Duh se ne menja, ali se duh sveta menja, i borba je, za svaku generaciju, drugačija. Ono što je za nas, starije, ponekad sablazan, za mlade je normalna stvar. Ono što mi stariji nismo mogli ni da zamislimo, mladi su sposobni da ostvare. Zato Bog, iz generacije u generaciju, koristi mladost da objavi sebe još bolje, životnije, obuhvatnije i vidljivije.
Mi stariji, stvarno moramo biti mudri, veoma mudri, da omogućimo mladima da pokažu sve divne darove kojima ih je Bog blagoslovio.
Moramo da znamo kad je vreme da savetujemo, kad je vreme i kako treba da opomenemo, a trebali bismo i da prepoznamo kad je vreme da oslobodimo mesto za nove Božije uzdanice.

Mnoge odgovore i savete na to kako treba da se odnosimo prema našim mladima možemo da pročitamo u samo tri stiha 1.Dnevnika 28:9,10,20

Svi znate Davida, njegova silna dela, njegovo prijateljevanje sa Bogom, i njegov san da Bogu izgradi Hram.
Naravno, zbog njegove ratne prošlosti, nije mu bilo dozvoljeno da uradi ono što je naumio. Ali David je imao sina koji će ga naslediti, i koji će ostvariti njegove zamisli na Božanski način. Solomon je bio, očigledno, sin koji je slušao oca i koji je bio poučen u svemu što mu je za ovo trebalo.
David je, naravno, kao i svaki roditelj, brinuo za budućnost svog sina.

Ali od svih briga oko njega, David je najviše brinuo o tome da njegov sin bude veran Božji sluga.

Mi kao da, ponekad, zaboravimo čemu treba da učimo našu decu, i šta je najvažnije u tome, šta ćemo ih učiti. Lično verujem da je jako važno školovanje naše dece, druženje sa drugom decom, dobar izbor zanimanja, dobar posao, dobri kontakti, ... I sve ono što će njima omogućiti da napreduju na stepenicama uspeha ovog sveta. Međutim, mislim da je najvažnije da naša deca budu dobre sluge Božije, da budu ljudi koje će Bog moći da koristi uvek i na svakom mestu za svoje planove.
Kao da nismo svesni toga. Čuo sam izjavu od hrišćana - “gledaj ti od čeg’ se živi!” Misleći pri tom, da nije toliko važno koliko ćeš se angažovati u životu svoje zajednice, koliko ćeš se dati u svom poslu. Ako tvoja zajednica i tvoj posao imaju određene zahteve - izaberi posao. Gledaj od čega se živi. Ne! “Čovek ne živi samo od hleba, nego od svake reči koja iz usta Božijih izlazi” - čini mi se da Isus nije mogao biti jasniji.

Znam jednog mladića, koji nije hteo da promeni datum svog krštenja, iako zbog toga nije otišao na matursko putovanje. I ne samo on, nego i cela njegova generacija, nije otišla na putovanje jer je njemu bilo važnije ono što i jeste najvažnije. Njegova odnos sa Bogom i zavet koji je želeo da sklopi sa Njim, bio je važniji od svega onoga što većina smatra “najvažnijom stvari u životu”. Bog i je najvažiniji - a On će nadodati sve što je potrebno.

Zato David govori svom sinu:
»A ti, Solomone, sine moj, priznaj Boga svoga oca i služi mu odano iz sveg srca i drage duše. Jer, Jahve ispituje svako srce i proniče sve misli i namere. Ako ga budeš tražio, daće ti da ga nađeš. Ali ako ga ostaviš, on će te zauvek odbaciti.
Shvati da te je Jahve izabrao da mu sagradiš kuću da bude njegovo svetilište. Budi jak i obavi taj posao.«
David reče svom sinu Solomonu i ovo: »Budi jak i hrabar, i obavi taj posao. Ne boj se i ne obeshrabruj, jer s tobom je Jahve Bog, moj Bog. On te neće izneveriti ni ostaviti sve dok sav posao oko Doma Jahveovog ne bude završen.”

Šta je David savetovao i tražio od svog naslednika?

1.priznaj Boga svoga oca
Jasno je da je Solomon morao da nuči mnogo stvari. Morao je da nauči da bude car. Morao je da nauči mnogo poslova koji se tiču vođenja zemlje. Morao je da nauči kome da se obrati za savet i kome može da veruje, a kome ne sme da okrene leđa.
Ali iznad svega morao je da nauči sve što je moguće o Bogu, i da te stvari prizna u svom životu.

I naša deca moraju da nauče mnogo stvari, ali najvažnije je najvažnije. Bez obzira na sve znanje ovog sveta, uspešan život pred Bogom imaju samo oni koji ga poznaju.

Šta treba da znaju da bi “priznali Boga”
- moraju da znaju da je njihov Bog - svet, čist, svemoguć i sveprisutan. Da nadgleda sve stvari, pogotovo one koje se tiču njegove dece.
- moraju da znaju da On zahteva poštovanje, ljubav, potčinjenost i poslušnost.
- moraju da znaju da On neće trpeti nezahvalnost, greh i odvajanje od Njega.
- moraju da znaju da je On uvek spreman da prihvati, oprosti i obnovi sve što je pokvareno i da izvede sve na dobro onima koji ga ljube.

To su izuzetno važne lekcije za naše mlade. To su važne lekcije i za nas, jer ako smo ih mi savladali onda ćemo sa našim mladima postupati u skladu sa tim što znamo.
Najbolji način da ih naša deca nauče je lični primer koji im dajemo. Naša dece treba zajedno sa nama da hodaju naš život sa Bogom - kroz molitvu, zahvaljivanje, čitanje reči. Nema potrebe da štitimo našu decu na putu kojim nas Boga zajedno vodi. Iako svi mi volimo našu dece - Bog ih voli još više.

2.David traži od Solomona da Bogu “služi mu odano iz sveg srca i drage duše”
Bog zaslužuje da mu služimo na ovakav način. Tome treba da učimo i našu decu.
Podsetite se svega što nam je dao, a onda podsetite i mlade:
- da nam je dao svog sina Isusa, i svih blagoslova koje smo kroz njega primili
- dao nam je spasenje, i nadu za večni život
- pozvao nas je u zajednicu vernih ljudi sa kojima činimo porodicu Božju

Zbog svega toga Bog zaslužuje da mu služimo iz svega srca, iz želje da mu ugodimo i uzvratimo ljubav koju nam je iskazao.

3.David kaže Solomonu “Jahve ispituje svako srce i proniče sve misli i namere”
Od Boga ništa ne možemo, a ni ne moramo da sakrivamo. U Njega uvek možemo da imamo poverenja, i možemo sa pozdanjem da mu poverimo, i ono što čak i sebi teško priznajemo. Ima stvari koje nam deca ne govore jer se stide, ili se plaše ili jednostavno misli da ih mi ne bismo razumeli ili bismo ih osuđivali. Ali Bog je sigurna luka u kojoj uvek mogu da pronađu spas, savet, pohvalu, prekor u ljubavi, razumevanje, podršku i ohrabrenje.

4.David kaže Solomonu “Ako ga budeš tražio, daće ti da ga nađeš”
Bog se ne sakriva od nas. On nam je bliži i od najmilijih ljudi na svetu. Ali Bog se ne otkriva onima koji ne žele da se susretnu sa njim. Ko god želi da ga nađe, taj ga i nalazi - “tražite i naći ćete” je Božije obećanje, koje je istinito, kao i sve drugo što je Bog rekao.  

Osim prenošenja znanja o Bogu, potrebno je da ohrabrujemo naše mlade.
David je rekao svom sinu:
“Budi jak i hrabar, i obavi taj posao. Ne boj se i ne obeshrabruj, jer s tobom je Jahve Bog, moj Bog. On te neće izneveriti ni ostaviti sve dok sav posao oko Doma Jahveovog ne bude završen.”
Šta to znači?
a) Bog ima misiju, posao, za mlade.
To ne znači da mladi treba da napuste fakultete, daju otkaz na poslu, i krenu okolo propovedajući evanđelje. Ne!
Njihova misija je da žive evanđelje upravo tamo gde rade, žive, uče, druže se. Ponekad sama pomisao da to treba da čine zvuči strašno i obeshrabrujuće.
Ohrabrite mlade ljude, podsetite ih da ne treba da se boje jer je Bog već pobedio ovaj svet. Podsetite ih da se ne obeshrabre ako se ništa ne dešava iako se oni trude - jer Bog je taj koji daje da nešto uzraste, i određuje vrema rasta; na kraju krajeva konačna pobeda je Božja pobeda.
Ohrabrite ih, da sve što čine za Boga, čine od sve svoje snage, želje i sposobnosti - a Bog će umnožiti svaki trud.

b) Bog želi da mladi budu snažni
Davidu je bilo sasvim jasno koliko snage će trebati Solomunu, da izvršiti delo koje Bog ima za njega.
Naši mladi takođe moraju da budu snažni
- kako bi uspešno živeli svoj hrišćanski život
- kako bi uspeli da se odupru zlim društvima i iskušenjima ovog sveta
- kako bi mogli da kažu “DA” Božijem pozivu
- kako bi mogli da prevaziđu sami sebe i mladalački egoizam
Mladi to ne mogu da učine sami. Potrebno je da im mi, stariji, u tome pomažemo. I kad kažem pomažemo, onda stvarno mislim da im pomažemo. Ne da ih kritikujemo - nego da ih usmeravamo; ne da ih ućutkijemo - nego da ih saslušamo; ne da ih omalovažavamo - nego da vrednujemo svaki njihov doprinos kao izuzetnu vrednost za Božije delo. Bog blagosilja male početke, pa zašto ne bismo i mi.

c) Bog želi da mladi budu aktivni u radu
- Hrišćanstvo nije teorija nego praktičan život. Od reči nema niko nikakve koristi ako se te reči ne pretvore u dela. Zato moramo da naučimo naše mlade kako da reči pretvore u dela.
Mnogo je priča o spasavanju izgubljenih, o velikim potrebama crkve ili o živosti u crkvi. Dozvolimo mladima da donesu promene i neka reči pretvore u dela.

Da je Solomon dobro zapamtio Davidove reči, i da se uverio da ga Bog nikad nije napustio, nego ga je uvek podržavao i pamagao mu, dao mu mudrosti iznad svake ljudske mudrosti, možemo da pročitamo u njegovim knjigama koje je za sobom ostavio.
U jednoj od njih čitamo
“Slušajte, sinovi, očevu pouku.Pazite i stičite umnost.
Dobar nauk vam dajem, zato ne odbacujte moje učenje.
Kad sam bio još dečak u kući svoga oca, nežni jedinac u majke, on me je učio i ovako mi govorio:»Prioni uz moje reči svim svojim srcem. Drži se mojih zapovesti, i živećeš.
Stiči mudrost, stiči umnost. Moje reči ne zaboravljaj niti odstupaj od njih.
Ne ostavljaj mudrost, i ona će te čuvati. Voli je, i ona će bditi nad tobom.” Priče Solomunove 4:1-6

Naša zajednica ima veliki blagoslov, jer ima veliki broj mladih. Od tek rođenih do studenatskog uzrasta. Mi imamo odgovornost pred Bogom da te mlade naučimo svemu što moraju da znaju o Bogu.
Pomozimo im da grade svoje zajedništvo sa drugim mladim ljudima iz zajednice i da zauzmu svoje mesto koje im je Bog namenio.
Ne znam da li znate, ali ova zajednica ima preko 20 mladih od 16 do 25 godina. To je respektabilan broj. Svake subote za njih su organizovani posebni sastanci, na kojima uče i raspravljaju o temama iz Reči Božje, koje su prilagođene njihovom uzrastu i interesovanju. Sve to da bismo im pomogli i utvrdili ih u svemu onome o čemu sam ovde govorio. Sve što nigde drugde ne mogu da kažu, ili da pitaju, mogu u krugu svoje generacije. To je najbolje mesto gde mogu da oštre svoje duhovne mačeve.    

Na žalost jedan broj ovih mladih se veoma retko pojavljuje u crkvi, a još ređe na sastancima.
Da li smo taj jedan deo mladih već izgubili? Možemo li išta učiniti da ih zainteresujemo da nam se priključe?
To nije posao za samo jednog čoveka, čak nije ni problem koje može da reši starešinstvo jedne crkve. Rešenje je u rukama svakog člana zajednice. Potrebno je da svako - molitvom, ubeđivanjem, ohrabrivanjem, savetovanjem, a iznad svega ljubavlju, utiče na mlade ljude da se susretnu sa svojim Bogom i zauzmu svoje mesto u njegovoj crkvi.
Trebamo istinski da se potrudimo da naši mladi mogu u punini da uživaju blagoslove koje je Bog pripremio za njih i da pevaju kao David:
“Savršen je put ovoga Boga, bez mane je reč Jahveova. On štit je svakom ko u njemu potraži utočište. Jer, ko je Bog osim Jahvea? I ko je Stena osim Boga našega?
Bog je taj koji mi daje snagu i moj put čini savršenim.
Noge mi čini kao u jelena. Daje mi da na visovima stojim.
Šake mi vežba za boj. Rukama bronzani luk natežem.
Jahve, daješ mi štit svoje pobede. Priginješ se da me velikim učiniš.
Put poda mnom širiš, da mi se noge ne spotaknu.” (2.Samuilova 22:31-36)

Amen!

EMANUIL, BOG S NAMA

(Propoved - PEC Beograd; četvrtak 04.12.2014.godine)

Nada umire poslednja, kaže narodna mudrost. I istina je, kad nema nade, nema ni života. Ljudi koji izgube nadu, jednostavno se predaju. Da li je to u bolničkom krevetu, da li je to kad ostanemo sami, da li je to kad doživimo neku nevolju. Gubitak nade, vodi tužnom, neumitnom, kraju.

Nada je nešto za čim čezne ceo svet. Ima li nade!? Ovo, pitanje koje se, često, postavlja na mnogim mestima, u mnogim situacijama i iz mnogih pobuda, najčešće i nema odgovor, a i kad ga ima on je pogrešan. Nada, da bi bila stvarna, uvek mora da stoji ili uz veru ili uz ljubav, a najbolje je ako je i uz jedno i uz drugo. Naravno, svima nam je dobro znano da jedino vera u Boga i ljubav Božja nikad ne zakazuju. Dakle, gde treba nade, mora da ima Boga.  
Džon Vesli, veliki reformator, propovednik, teolog, na samrti je izgovorio samo nekoliko reči. Mogao je on da kaže razne stvari, ali je rekao ono što je najbolje od svega, i najbolje za sve: “Bog je s nama.”
 
Zbog nade, i zahvalnosti i slave velikog Boga, želim da govorim o tome. O divnom imenu našeg Spasitelja, Emanuelu.

Emanuel znači “Bog je s nama” i to nije samo ime. On predstavlja i Božije obećanje svom narodu, poruku da ima nade.

Bog je s nama, je veliki stvar. To nije fraza, to nije želja, to nije izmišljotina. To je veličanstvena istina - Bog je, u telu Isusa Hrista, sišao na zemlju i boravio sa ljudima. I ne samo da je boravio, već je i hodao, jeo, pio, razgovarao, plakao, ... opraštao, isceljivao, hrabrio. On je živeo sa ljudima koje je, tako čudesno, stvorio. Sam je uzeo učešća u svom stvorenju.

U Starom zavetu, u knjizi proroka Isaije, čitamo o Ahazu, jednom lošem Judejskom caru. Njegova zloća išla je tako daleko da je svog sina žrtvovao Molohu. Bio je toliko loš da ga čak nisu ni sahranili sa ostalim judejskim carevima.
U njegovo vreme Asirsko carstvo je naglo raslo i pretilo da sve proguta. Sirija i Izrael su sklopile savez u koji su pozvale i Judu. Ahaz je prvo pristao, pa se onda predomislio. Tako je umesto saveznika dobio neprijatelje. Bio je veoma uplašen, i njegov strah je, naravno, uzbunio i narod.

Bog pred Ahaza šalje Isaiju, proroka, sa namerom da smiri situaciju i ohrabri cara i narod. Isaijia prenosi poruku koja je bila veoma jednostavna - pouzdaj se u Boga i tvoji problemi će nestati. Čak ubeđuje Ahaza da traži znak od Boga, kako bi se uverio da je sve istina.
Međutim Ahaz to odbija zbog svoje oholosti i nevere. Umesto da od Boga primi ono što je Bog pripremio za njega - odlazi kod Asirskog cara i sklopa savez sa njim. Naravno, Asirci su prekršili ovaj savez čim su se stvorile prilike, i Ahaz je ostavljen na cedilu.  

Isaija je objavio Ahazu, šta će desiti ako se pouzda u Boga, ako se osloni  na onoga koji ima stvarnu vlast da pokreće svet, stvara istoriju i postavlja stvari na svoje mesto. Da se Ahaz pouzdao u Boga, stvari bi bile drugačije.
Uprkos Ahazovom protivljenju, Bog daje obećanje da će poslati znak.
Pogledajte stih koji je zapisan u knjizi proroka Isaije 7:14 “Zato će vam sâm Gospod dati znak: Eno, ona devojka je trudna i rodiće sina, i daće mu ime, Emanuil.”
Taj znak je, dete, beba, koje će se roditi i nadenuće mu se ime Emanuel. Pre nego što je dete začeto i rođeno, Bog mu je dao ime i nagovestio – Ja ću biti sa vama.
Da  je Ahaz imao veru i pouzdanje da sačeka do vremena kad će to dete moći da raspozna dobro od zla, onda bi sve smetnje, svi napadi, sve pretnje, opasnost od najezde drugih naroda, prestali i nastao bi mir.

Ahaz je odbio da čuje glas Božji. Ali, Bog nije, zbog lošeg cara, prekršio svoje obećanje. Bog je ostao veran narodu Jude .
To dete obećano Ahazu i Judejskom narodu, nije Isus, ali je znak koji ukazuje na njega.
Emanuel, Ahazovog vremena, bio je znak narodu da, bez obzira što ih je sopstveni car izdao, što ih je uvalio u neverovatne nevolju - Bog i dalje vodi računa o njima, i učiniće kraj i Ahazu, i Asiriji, i Izraelu, i svim neprijateljima koji ih napadaju. Učiniće kraj mukama, izbaviće ih od nevolje, i osloboditi ropstva.
To dete predstalja svu božansku nadu, Božju milost i Božju vernost u vreme nevolje.

Za Isaiju je obećani Emanuel imao dva značenja,
Pre svega, rođenje tog deteta je jednostavno znak da je Božja ruka na njegovom narodu, tj. da Bog brine i vodi računa o svom narodu;
Ali, još važnije od toga je, da Bog, ne samo da brine o svom narodu, nego obećava još nešto mnogo, mnogo veće - Bog objavljuje plan da će živeti sa svojim narodom. Pogledajte samo ovaj stih Isaija 9:6 “Jer, dete nam se rodilo, sina smo dobili; vlast mu je na plećima. Ime mu je Savetnik divni, Bog silni, Otac večni, Knez mira.”
Dakle, rođenje Emanuela, nije samo kao neki neki znak, neki bedž ili privezak na lančiću, koji će pokazati da neko pripada Božijem narodu i sa kojim kao pokazuju da je Bog sa njima.

Nešto slično danas vidimo svugde oko nas. Krstovi, drveni, metalni, zlatni, iz ovog ili onog manastira, ovako ili onako osvećeni, treba da prenesu poruku „Ja sam hrišćanin!“ Ali, hrišćanin se ne postaje tako što zakačiš etiketu ili bedž na sebe. Možete na ciglu da stavite etiketu na kojoj piše “Svež hleb” ali će ona i dalje da ostane cigla. Ako mi ne verujete možete da probate da je pojedete.
Hrišćanin se postaje tako što živi Bog živi u životu čoveka koji ga je prihvatio i koji se pouzdanje u Njega.
Rođenje Emanuela, je upravo to. Ono pokazuje prisustvo živog, večnog i svemogućeg Boga među Njegovim narodom i poziva na zajedništvo sa njim.
 

Isaijino proročanstvo ostvarilo se u vremenu o kome piše Matej u svom evanđelju!
Samo jednom u celom novo zavetu pominje se Emanuel i to upravo u  Matejevom evanđelju 1:23 “”Evo, devica će začeti i rodiće sina, i daće mu ime Emanuil” - što znači, Bog je s nama”.

Isto, kao što je za Isaiju, rođenje Emanuela bio znak nade, znak osude neprijatelja, oslobođenja i milosti Božije za Judu - tako će i Matejev Emanuel, biti znak nove nade, slobode i spasenje za sve narode.

Dete, čudesno začeto u utrobi Marije od Svetoga Duha, na čudesan način, tajnom koju samo Sveti Duh zna, koja nam nije sakrivena, ali je neopisiva i nerazumljiva za nas koji smo još u telu, postalo je centar Božijeg delovanja blagodatnog za sve ljude.
Kroz tu tajnu, nas je prekrila velika blagodat. Mnogo veća, nego što je čak i Isaija mogao da zamisli. Pavle u poslanici Titu 2:11 kaže “Jer, za sve ljude se pojavila Božija milost, koja donosi spasenje.”

Spasenje za sve ljude! Emanuel svima! Bog ima rešenje za svaku osobu.
Nema isključivanja, nema podela, nema odbacivanja, nema ucenjivanja. Svako, ko želi da se reši bremena greha, muke, bolesti, briga, mračnih misli, očajanja može da se obrati Isusu Hristu, i da primi oslobođenje, da bude obnovljen, da bude ohrabren, ispoštovan.
Pogledajte na Isusa, na Emanuela, on ima vlast kojom može činiti takva dela, piše Matej pozivajući ljude pred Boga koji je sada tu.
On, rođen u Vitlejemu, je Emanuel. On želi da te spasi! On je Božja milost, Spasenje, Oslobođenje, Otkupljenje - On je Sin Boga živoga, On je Bog s nama.

Zato je Božić, dan rođenja Hristovog, tako važan događaj. Zato pravimo ovolike spektakle oko toga. Neki kažu sve smo izmaterijalizovali, sve smo pokvarili, Božić je izgubio smisao. Ne!
Božić ne može da izgubi smisao – njegov poruka, sila i slava, ne mogu da se umanje ili obesmisle ničim šta ljudi mogu da urade. Bilo sa pravom namerom ili iz zle namere, bilo pod izgovorom, bilo da je sa podsmehom – Božić ostaje ono što je bio od one Vitlejemske večeri. Bog je došao da bude sa nama. Emanuel je rođen.
To je Matej video kad je pisao svoje evađelje, to je ono što je hteo da prenese svojim sunarodnicima. I ne samo njima.
To je bila dobra vest. To je bila revolucija onog vremena. Bog je s nama!

To je isto toliko dobra vest i danas, koliko je bila pre 2000 godina.

U poslednje vreme mnogi i mnogo govore protiv hrišćanstva.
Kažu da je hrišćanstvo napadno, isključivo, uvredljivo - jer govorimo o paklu, kazni i poslednjim vremenima. Pa se čak usuđujemo da govorimo i protiv  grehu, nemorala, i suprotstvljamo se sotonistima, abortusima i slobodnim izborima svake vrste.
Da svojom naukom koja se suprotstavlja homoseksualnosti, odbacujemo dobre, vredne i plemenite ljude.
Da svojim pričama, da hrišćanstvo i islam nisu isto, sejemo mržnju i netoleranciju.
Izvinite, molim vas! Izvinite što smo zabrinuti!

Isus je došao na svet, Emanuel, Bog je s nama, da spase svakog, ko želi da se spase od svega što se protivi Bogu. On je došao da spasi svoj narod, stvorenje koje je stvorio. Ne da ga uništi nego da spase.
Da li je to za nekog uvredljivo, isključivo, netolerantno, napadno? Ne znam, najverovatnije i jeste.
Ali, naprosto ti je teško da gledaš te iste ljude i čitaš o njima, o njihovim humanitarnim akcijama, zastupanjima, pokretima, i vidiš kako se stalno muče i žale - nema nade za ovaj svet, sve je propalo. Onda ih gledaš kako čine samoubistva, čedomorstva, umiru od depresija, anksioznosti. “Traže spas čaši” - što reče jedan naš pesnik; drogiraju se, i zarobljavaju svim mogućim nemogućih zavisnostima, samo da bi našli smisao u tom svom “slobodnom životu” ili tračak svetla na kraju tunela, ili zrnce nade.
Ne znam kakvi bismo to ljudi morali da budemo pa da to mirno gledamo a da ne kažemo:
Božja milost je došla na svet, za dobrobit svakog čoveka “pod kapom nebeskom”. Nema tu ničeg uvredljivog ni isključivog.

Kroz svog Sina, Emanuela, Bog iskazuje sažaljenje i saosećanje koje oseća prema nama, prema svima, bilo verni ili neverni.

Zbog toga mi želimo da mu uzvratimo ljubav i da tu ljubav delimo sa drugima. Ponekad želimo da što bolje iskažemo svoju privrženost i svoje divljenje koje imamo prema njemu.
Neki od hrišćana, to iskazuju kroz slike, pa čak i idole, do te mere da se klanjaju tim stvorenim stvarima. Njima je potrebno da vide, dotaknu, okuse to nešto.
Ali, Bog je nevidljiv, i kroz sve vekove svog objavljivanja ljudima, nikad nije ohrabrivao da mu se slava odaje kroz materijalne objekte. Naprotiv, odlučno je to zabranjivao. Zašto?
Zato što ON nije materija. Materija ima svojih ograničenja, a Bog nije ograničen.
Ipak, u jednom trenutku vremena, postao je materijalan. O, kakav je to blagosloveni trenutak za celo čovečanstvo bio. Taj trenutak zaslužuje da se objavljuje i slavi, da se uvek podsećamo na neverovatnu činjenicu: Bog koji se ničim materijalnim ne može obuhvatiti, niti iskazati, postao je materija koju smo mogli da vidimo.
Jovan kaže (1.Joanova 1:1) “... Što smo čuli, što smo svojim očima videli, što smo posmatrali i što smo svojim rukama opipali ...”
A na drugom mestu Pavle govori (Kološanima 1:15) “On je slika nevidljivoga Boga, prvorođeni sveg stvorenja,”

Bog je načinio neverovatnu stvar - lišio je samog sebe života u slavi, da bi postao kao mi. Poklonio se pred svojim stvorenjem, da bi postao kao to stvorenje.
I to stvorenje, koliko god da teži da materijalizuje svoje božanstvo - odbacilo je upravo to bažanstvo kad je On postao kao oni.
Čovek u svom nastojanju da predoči sebi Boga, ne može da stvori ništa tako savršeno kao što je sam Bog u telu. I to savršeno čovek je onda odbacio.
I dan danas ga odbacuje.

Da li se ljudi umore od slavljenja nevidljivih stvari? Da! To vidimo i kroz Bibliju? Svako malo, pa čitamo, kako su pravili sebi idole - počev od kule Vavilonske, pa zlatnog teleta, .... dok na kraju svega toga čitamo (Rimljanima 1:23) “... zameniše slavu besmrtnoga Boga slikom i prilikom smrtnog čoveka, i ptica, i četveronožnih životinja, i gmizavaca.”
Da i ne pominjem savremeni svet. Uđite u bilo koji pravoslavni hram - i videćete koliko su ljudi “umorni” od slavljenja nevidljivog Boga!
Bog, zna i vidi te ljudske slabosti i mane, i to je jedan od razloga zašto se obukao u raspadljivo telo. Postao je čovek - da bismo mogli da ga vidimo, opipamo, da naslonimo glavu na njegove grudi. Ali, on je ujedno i slika nebeskog Oca, on je izraz svega onoga što Otac jeste. On je živi Bog, a ipak je čovek, kad ga je video, okrenuo svoj pogled od Njega.
Ljudi žele da vide Boga, ali kad ga ugledaju oni zatvore svoje oči pred njim, odbijajući da spoznaju da Božja slava zrači od Njega prema njima.
Ni jedna slika, ni jedno drvo, ništa stvoreno ne zrači slavom Božjom osim samog Boga, koji je postao čovek radi toga. Ništa ne zrači slavom Božjom sem Gospoda našeg Isusa Hrista.

Da li ljudi žele da razgovaraju sa Bogom? Da, naravno. Pogledajte koliko sveštenika ima po hramovima. Šta će im sveštenici? Sveštenik je čovek koji ide pred Boga za nekog čoveka. A kad imaju sveštenike onda se dešava ovo: posebni, sveti ljudi, idu pred Boga umesto njih, da ga slave umesto njih, i prinesu žrtvu umesto njih. Oni ne mogu da idu pred Boga direktno, niti mogu sami da govore sa Njim, ne mogu sami da mu prinesu dar ako nema nekog ko stoji između njih i Boga.
I čovek se jednostavno prepusti. Tako je lakše. A možda, ipak, on sam želi da razgovara sa Bogom? I šta je Bog učinio povodom toga?
Bog je poslao svog Sina, Isusa Hrista, Božju reč, u ljudskom telu, da bismo mogli da govorimo sa njim - i opet su ga odbacili.  
Bog je poslao svoga Sina, da svi koji u njega veruju postanu sveštenici, kako bi mogli lično da razgovaraju sa Njim – i to su odbacili.
Oni koji to nisu odbacili imaju mogućnost da žive i razgovaraju sa svojim Bogom, kad god žele.
Jer, Bog je s nama.

I mi verni, ponekad, zaboravimo koliko je važno ovo Božije obećanje i koliko blagoslova zbog toga imamo.
Biti u svetu bez Boga je najgora moguća nevolja, ali imati Boga protiv sebe u ovom svetu je  još strašnije.
Ali, možemo da se radujemo, Bog je s nama, nije naš neprijatelj, nego prijatelj i pomogač. Kao što reče apostol Pavle „Šta ćemo, dakle, na to reći? Ako je Bog za nas, ko će protiv nas? Bog, koji nije poštedeo svog sopstvenog Sina, nego ga je predao za sve nas, kako nam neće s njim i sve drugo darovati?  Ko će podići tužbu protiv izabranika Božijih? Bog koji ih opravdava? Ko je taj koji će ih osuditi? Da li Hristos Isus koji je umro, i šta više vaskrsao, koji je s desne strane Bogu i koji se zauzima za nas? Ko će nas rastaviti od Hristove ljubavi? nevolja, ili pritešnjenost, ili gonjenje, ili glad, ili golotinja, ili pogibao, ili mač? Kao što je napisano: »Radi tebe ubijaju nas vazdan, smatraju nas kao ovce za klanje«. Ali u svemu tome mi nadmoćno pobeđujemo pomoću onoga koji nas je zavoleo. Ubeđen sam naime, da nas ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sadašnjost, ni budućnost, ni sile, ni visina, ni dubina, niti kakvo drugo stvorenje, ne može rastaviti od Božije ljubavi, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem.“ Rimljanima 8:31-39
Draga braćo i sestre. Da li ste umorni, da li ste zabrinuti? Da li osećate pritisak i bol ovog sveta, iskušenja koja taj svet donosi i svakodnevno umnožava?
Da li se pitate kako će se vaša deca, vaši unuci, prijatelji, i rođaci izboriti sa svim napadima i borbama koje moraju svakodnevno da vode?
Da li vam je teško kad vidite da ljudi odbacuju i gaze evanđelje?
Da li vam je teško kad vidite da se crkve, koje su bile tvrđave molitve, sve više blate i upodobljavaju ovom svetu?

Želim da vam kažem, ne morate da nosite sami taj teret jer - Bog je s nama!

Prolazite li kroz nevolje u svom životu, ili ste sami, onemoćali, ili su pred vama izazovi za koje ne znate kako ćete ih prebroditi. Da li morate da donosite odluke za koje niste sigurni da li će biti dobre? Imate li bilo kakvu zebnju u svom srcu, ili slabost u svome telu?

Želim da vam kažem - Bog je s nama!
Emanuel, Bog, nije tu samo da bi pokazao brigu za nas, On je tu da bi ostao tu.
On je tu da bude sa tobom, sa svakim od nas. Da korača sa nama, da misli sa nama, da donosi odluke sa nama, da radi sa nama. A kad smo mi u bilo čemu nemoćni i da nas nosi.
On je došao da živi svaki trenutak našeg života sa nama.  

On je na sebe uzeo našu prirodu, da bi znao kroz šta prolazimo. I zbog toga nas razume i može da saoseća sa nama.  
On je slavan Bog, beskrajan, predivan, veličanstven - a ipak je napustio sve to i došao među nas.
On je istiniti Bog, i taj istiniti Bog je postao istiniti čovek - i postao Bog s nama. Postao je Bog koji je na našoj strani.  

Na jedno slici u Milanu nacrtana su dva mala heruvima, a jedan od njih u ruci drži krunu od trnja. Na njegovom licu može da se vidi čuđenje i iznenađenje. Ali, iako bi trebalo da izražava bol i agoniju, očigledno je da anđeo ne poznaje ta osećanja. Za njega je to potpuno neshvatljivo, jer on pripada sasvim drugom svetu, svetu koji nikad neće iskusiti bol. Međutim, Sin Čovečji je rođen u ovom našem svetu - svetu greha, boli, patnje i žrtve. U takav svet Bog nije poslao svog anđela - nego svog Sina, samog sebe je obukao u telo, da bi mogao da pati i iskusi sve kroz šta mi prolazimo. Kao što nam i reč govori “Zato je bilo potrebno da u svemu bude sličan braći, ... Pošto je i sam trpeo dok je bio iskušavan, može da pomogne iskušavanima.” (Jevrejima 2:17)

Tako je on Emanuel - Bog je s nama.
 
U ovim pretprazničnim danima, (iako je onima koji su u Hristu praznik svakog dana), kad se pripremamo da proslavimo radostan dan - rođenje Hristovo, podsetimo se ponovo, da to nije samo rođendan jedne bebe, ili malog boga, kao što neki iz podsmeha vole da kažu.
Taj događaj predstavlja prekretnicu istorije. Trenutak kad je Bog odlučio da je vreme za konačno delo spasenja svega stvorenog. On je to, kao i uvek učinio na svoj, božanski način. I mi se radujemo zbog toga. Slavimo i proslavljamo jer nam se rodio spas.
Taj događaj predstavlja izvor na kome je moguće obnoviti svoju nadu, obnoviti snagu, podsetiti se ko si i šta si u Božjim očima, koliko vrediš.
Za sve one, koji tako gledaju na ovaj dan, rođenje deteta od Duha Svetog, kojeg je rodila blažena devica Marija, je praznik oslobođenja, nade, obnovljenja i mira, i dokaz veličanstvene istine otkrivene u imenu Emanuel - Bog je s nama.