(Propoved - PEC Beograd; četvrtak 04.12.2014.godine)
Nada umire poslednja, kaže narodna mudrost. I istina je, kad nema nade, nema ni života. Ljudi koji izgube nadu, jednostavno se predaju. Da li je to u bolničkom krevetu, da li je to kad ostanemo sami, da li je to kad doživimo neku nevolju. Gubitak nade, vodi tužnom, neumitnom, kraju.
Nada je nešto za čim čezne ceo svet. Ima li nade!? Ovo, pitanje koje se, često, postavlja na mnogim mestima, u mnogim situacijama i iz mnogih pobuda, najčešće i nema odgovor, a i kad ga ima on je pogrešan. Nada, da bi bila stvarna, uvek mora da stoji ili uz veru ili uz ljubav, a najbolje je ako je i uz jedno i uz drugo. Naravno, svima nam je dobro znano da jedino vera u Boga i ljubav Božja nikad ne zakazuju. Dakle, gde treba nade, mora da ima Boga.
Džon Vesli, veliki reformator, propovednik, teolog, na samrti je izgovorio samo nekoliko reči. Mogao je on da kaže razne stvari, ali je rekao ono što je najbolje od svega, i najbolje za sve: “Bog je s nama.”
Zbog nade, i zahvalnosti i slave velikog Boga, želim da govorim o tome. O divnom imenu našeg Spasitelja, Emanuelu.
Emanuel znači “Bog je s nama” i to nije samo ime. On predstavlja i Božije obećanje svom narodu, poruku da ima nade.
Bog je s nama, je veliki stvar. To nije fraza, to nije želja, to nije izmišljotina. To je veličanstvena istina - Bog je, u telu Isusa Hrista, sišao na zemlju i boravio sa ljudima. I ne samo da je boravio, već je i hodao, jeo, pio, razgovarao, plakao, ... opraštao, isceljivao, hrabrio. On je živeo sa ljudima koje je, tako čudesno, stvorio. Sam je uzeo učešća u svom stvorenju.
U Starom zavetu, u knjizi proroka Isaije, čitamo o Ahazu, jednom lošem Judejskom caru. Njegova zloća išla je tako daleko da je svog sina žrtvovao Molohu. Bio je toliko loš da ga čak nisu ni sahranili sa ostalim judejskim carevima.
U njegovo vreme Asirsko carstvo je naglo raslo i pretilo da sve proguta. Sirija i Izrael su sklopile savez u koji su pozvale i Judu. Ahaz je prvo pristao, pa se onda predomislio. Tako je umesto saveznika dobio neprijatelje. Bio je veoma uplašen, i njegov strah je, naravno, uzbunio i narod.
Bog pred Ahaza šalje Isaiju, proroka, sa namerom da smiri situaciju i ohrabri cara i narod. Isaijia prenosi poruku koja je bila veoma jednostavna - pouzdaj se u Boga i tvoji problemi će nestati. Čak ubeđuje Ahaza da traži znak od Boga, kako bi se uverio da je sve istina.
Međutim Ahaz to odbija zbog svoje oholosti i nevere. Umesto da od Boga primi ono što je Bog pripremio za njega - odlazi kod Asirskog cara i sklopa savez sa njim. Naravno, Asirci su prekršili ovaj savez čim su se stvorile prilike, i Ahaz je ostavljen na cedilu.
Isaija je objavio Ahazu, šta će desiti ako se pouzda u Boga, ako se osloni na onoga koji ima stvarnu vlast da pokreće svet, stvara istoriju i postavlja stvari na svoje mesto. Da se Ahaz pouzdao u Boga, stvari bi bile drugačije.
Uprkos Ahazovom protivljenju, Bog daje obećanje da će poslati znak.
Pogledajte stih koji je zapisan u knjizi proroka Isaije 7:14 “Zato će vam sâm Gospod dati znak: Eno, ona devojka je trudna i rodiće sina, i daće mu ime, Emanuil.”
Taj znak je, dete, beba, koje će se roditi i nadenuće mu se ime Emanuel. Pre nego što je dete začeto i rođeno, Bog mu je dao ime i nagovestio – Ja ću biti sa vama.
Da je Ahaz imao veru i pouzdanje da sačeka do vremena kad će to dete moći da raspozna dobro od zla, onda bi sve smetnje, svi napadi, sve pretnje, opasnost od najezde drugih naroda, prestali i nastao bi mir.
Ahaz je odbio da čuje glas Božji. Ali, Bog nije, zbog lošeg cara, prekršio svoje obećanje. Bog je ostao veran narodu Jude .
To dete obećano Ahazu i Judejskom narodu, nije Isus, ali je znak koji ukazuje na njega.
Emanuel, Ahazovog vremena, bio je znak narodu da, bez obzira što ih je sopstveni car izdao, što ih je uvalio u neverovatne nevolju - Bog i dalje vodi računa o njima, i učiniće kraj i Ahazu, i Asiriji, i Izraelu, i svim neprijateljima koji ih napadaju. Učiniće kraj mukama, izbaviće ih od nevolje, i osloboditi ropstva.
To dete predstalja svu božansku nadu, Božju milost i Božju vernost u vreme nevolje.
Za Isaiju je obećani Emanuel imao dva značenja,
Pre svega, rođenje tog deteta je jednostavno znak da je Božja ruka na njegovom narodu, tj. da Bog brine i vodi računa o svom narodu;
Ali, još važnije od toga je, da Bog, ne samo da brine o svom narodu, nego obećava još nešto mnogo, mnogo veće - Bog objavljuje plan da će živeti sa svojim narodom. Pogledajte samo ovaj stih Isaija 9:6 “Jer, dete nam se rodilo, sina smo dobili; vlast mu je na plećima. Ime mu je Savetnik divni, Bog silni, Otac večni, Knez mira.”
Dakle, rođenje Emanuela, nije samo kao neki neki znak, neki bedž ili privezak na lančiću, koji će pokazati da neko pripada Božijem narodu i sa kojim kao pokazuju da je Bog sa njima.
Nešto slično danas vidimo svugde oko nas. Krstovi, drveni, metalni, zlatni, iz ovog ili onog manastira, ovako ili onako osvećeni, treba da prenesu poruku „Ja sam hrišćanin!“ Ali, hrišćanin se ne postaje tako što zakačiš etiketu ili bedž na sebe. Možete na ciglu da stavite etiketu na kojoj piše “Svež hleb” ali će ona i dalje da ostane cigla. Ako mi ne verujete možete da probate da je pojedete.
Hrišćanin se postaje tako što živi Bog živi u životu čoveka koji ga je prihvatio i koji se pouzdanje u Njega.
Rođenje Emanuela, je upravo to. Ono pokazuje prisustvo živog, večnog i svemogućeg Boga među Njegovim narodom i poziva na zajedništvo sa njim.
Isaijino proročanstvo ostvarilo se u vremenu o kome piše Matej u svom evanđelju!
Samo jednom u celom novo zavetu pominje se Emanuel i to upravo u Matejevom evanđelju 1:23 “”Evo, devica će začeti i rodiće sina, i daće mu ime Emanuil” - što znači, Bog je s nama”.
Isto, kao što je za Isaiju, rođenje Emanuela bio znak nade, znak osude neprijatelja, oslobođenja i milosti Božije za Judu - tako će i Matejev Emanuel, biti znak nove nade, slobode i spasenje za sve narode.
Dete, čudesno začeto u utrobi Marije od Svetoga Duha, na čudesan način, tajnom koju samo Sveti Duh zna, koja nam nije sakrivena, ali je neopisiva i nerazumljiva za nas koji smo još u telu, postalo je centar Božijeg delovanja blagodatnog za sve ljude.
Kroz tu tajnu, nas je prekrila velika blagodat. Mnogo veća, nego što je čak i Isaija mogao da zamisli. Pavle u poslanici Titu 2:11 kaže “Jer, za sve ljude se pojavila Božija milost, koja donosi spasenje.”
Spasenje za sve ljude! Emanuel svima! Bog ima rešenje za svaku osobu.
Nema isključivanja, nema podela, nema odbacivanja, nema ucenjivanja. Svako, ko želi da se reši bremena greha, muke, bolesti, briga, mračnih misli, očajanja može da se obrati Isusu Hristu, i da primi oslobođenje, da bude obnovljen, da bude ohrabren, ispoštovan.
Pogledajte na Isusa, na Emanuela, on ima vlast kojom može činiti takva dela, piše Matej pozivajući ljude pred Boga koji je sada tu.
On, rođen u Vitlejemu, je Emanuel. On želi da te spasi! On je Božja milost, Spasenje, Oslobođenje, Otkupljenje - On je Sin Boga živoga, On je Bog s nama.
Zato je Božić, dan rođenja Hristovog, tako važan događaj. Zato pravimo ovolike spektakle oko toga. Neki kažu sve smo izmaterijalizovali, sve smo pokvarili, Božić je izgubio smisao. Ne!
Božić ne može da izgubi smisao – njegov poruka, sila i slava, ne mogu da se umanje ili obesmisle ničim šta ljudi mogu da urade. Bilo sa pravom namerom ili iz zle namere, bilo pod izgovorom, bilo da je sa podsmehom – Božić ostaje ono što je bio od one Vitlejemske večeri. Bog je došao da bude sa nama. Emanuel je rođen.
To je Matej video kad je pisao svoje evađelje, to je ono što je hteo da prenese svojim sunarodnicima. I ne samo njima.
To je bila dobra vest. To je bila revolucija onog vremena. Bog je s nama!
To je isto toliko dobra vest i danas, koliko je bila pre 2000 godina.
U poslednje vreme mnogi i mnogo govore protiv hrišćanstva.
Kažu da je hrišćanstvo napadno, isključivo, uvredljivo - jer govorimo o paklu, kazni i poslednjim vremenima. Pa se čak usuđujemo da govorimo i protiv grehu, nemorala, i suprotstvljamo se sotonistima, abortusima i slobodnim izborima svake vrste.
Da svojom naukom koja se suprotstavlja homoseksualnosti, odbacujemo dobre, vredne i plemenite ljude.
Da svojim pričama, da hrišćanstvo i islam nisu isto, sejemo mržnju i netoleranciju.
Izvinite, molim vas! Izvinite što smo zabrinuti!
Isus je došao na svet, Emanuel, Bog je s nama, da spase svakog, ko želi da se spase od svega što se protivi Bogu. On je došao da spasi svoj narod, stvorenje koje je stvorio. Ne da ga uništi nego da spase.
Da li je to za nekog uvredljivo, isključivo, netolerantno, napadno? Ne znam, najverovatnije i jeste.
Ali, naprosto ti je teško da gledaš te iste ljude i čitaš o njima, o njihovim humanitarnim akcijama, zastupanjima, pokretima, i vidiš kako se stalno muče i žale - nema nade za ovaj svet, sve je propalo. Onda ih gledaš kako čine samoubistva, čedomorstva, umiru od depresija, anksioznosti. “Traže spas čaši” - što reče jedan naš pesnik; drogiraju se, i zarobljavaju svim mogućim nemogućih zavisnostima, samo da bi našli smisao u tom svom “slobodnom životu” ili tračak svetla na kraju tunela, ili zrnce nade.
Ne znam kakvi bismo to ljudi morali da budemo pa da to mirno gledamo a da ne kažemo:
Božja milost je došla na svet, za dobrobit svakog čoveka “pod kapom nebeskom”. Nema tu ničeg uvredljivog ni isključivog.
Kroz svog Sina, Emanuela, Bog iskazuje sažaljenje i saosećanje koje oseća prema nama, prema svima, bilo verni ili neverni.
Zbog toga mi želimo da mu uzvratimo ljubav i da tu ljubav delimo sa drugima. Ponekad želimo da što bolje iskažemo svoju privrženost i svoje divljenje koje imamo prema njemu.
Neki od hrišćana, to iskazuju kroz slike, pa čak i idole, do te mere da se klanjaju tim stvorenim stvarima. Njima je potrebno da vide, dotaknu, okuse to nešto.
Ali, Bog je nevidljiv, i kroz sve vekove svog objavljivanja ljudima, nikad nije ohrabrivao da mu se slava odaje kroz materijalne objekte. Naprotiv, odlučno je to zabranjivao. Zašto?
Zato što ON nije materija. Materija ima svojih ograničenja, a Bog nije ograničen.
Ipak, u jednom trenutku vremena, postao je materijalan. O, kakav je to blagosloveni trenutak za celo čovečanstvo bio. Taj trenutak zaslužuje da se objavljuje i slavi, da se uvek podsećamo na neverovatnu činjenicu: Bog koji se ničim materijalnim ne može obuhvatiti, niti iskazati, postao je materija koju smo mogli da vidimo.
Jovan kaže (1.Joanova 1:1) “... Što smo čuli, što smo svojim očima videli, što smo posmatrali i što smo svojim rukama opipali ...”
A na drugom mestu Pavle govori (Kološanima 1:15) “On je slika nevidljivoga Boga, prvorođeni sveg stvorenja,”
Bog je načinio neverovatnu stvar - lišio je samog sebe života u slavi, da bi postao kao mi. Poklonio se pred svojim stvorenjem, da bi postao kao to stvorenje.
I to stvorenje, koliko god da teži da materijalizuje svoje božanstvo - odbacilo je upravo to bažanstvo kad je On postao kao oni.
Čovek u svom nastojanju da predoči sebi Boga, ne može da stvori ništa tako savršeno kao što je sam Bog u telu. I to savršeno čovek je onda odbacio.
I dan danas ga odbacuje.
Da li se ljudi umore od slavljenja nevidljivih stvari? Da! To vidimo i kroz Bibliju? Svako malo, pa čitamo, kako su pravili sebi idole - počev od kule Vavilonske, pa zlatnog teleta, .... dok na kraju svega toga čitamo (Rimljanima 1:23) “... zameniše slavu besmrtnoga Boga slikom i prilikom smrtnog čoveka, i ptica, i četveronožnih životinja, i gmizavaca.”
Da i ne pominjem savremeni svet. Uđite u bilo koji pravoslavni hram - i videćete koliko su ljudi “umorni” od slavljenja nevidljivog Boga!
Bog, zna i vidi te ljudske slabosti i mane, i to je jedan od razloga zašto se obukao u raspadljivo telo. Postao je čovek - da bismo mogli da ga vidimo, opipamo, da naslonimo glavu na njegove grudi. Ali, on je ujedno i slika nebeskog Oca, on je izraz svega onoga što Otac jeste. On je živi Bog, a ipak je čovek, kad ga je video, okrenuo svoj pogled od Njega.
Ljudi žele da vide Boga, ali kad ga ugledaju oni zatvore svoje oči pred njim, odbijajući da spoznaju da Božja slava zrači od Njega prema njima.
Ni jedna slika, ni jedno drvo, ništa stvoreno ne zrači slavom Božjom osim samog Boga, koji je postao čovek radi toga. Ništa ne zrači slavom Božjom sem Gospoda našeg Isusa Hrista.
Da li ljudi žele da razgovaraju sa Bogom? Da, naravno. Pogledajte koliko sveštenika ima po hramovima. Šta će im sveštenici? Sveštenik je čovek koji ide pred Boga za nekog čoveka. A kad imaju sveštenike onda se dešava ovo: posebni, sveti ljudi, idu pred Boga umesto njih, da ga slave umesto njih, i prinesu žrtvu umesto njih. Oni ne mogu da idu pred Boga direktno, niti mogu sami da govore sa Njim, ne mogu sami da mu prinesu dar ako nema nekog ko stoji između njih i Boga.
I čovek se jednostavno prepusti. Tako je lakše. A možda, ipak, on sam želi da razgovara sa Bogom? I šta je Bog učinio povodom toga?
Bog je poslao svog Sina, Isusa Hrista, Božju reč, u ljudskom telu, da bismo mogli da govorimo sa njim - i opet su ga odbacili.
Bog je poslao svoga Sina, da svi koji u njega veruju postanu sveštenici, kako bi mogli lično da razgovaraju sa Njim – i to su odbacili.
Oni koji to nisu odbacili imaju mogućnost da žive i razgovaraju sa svojim Bogom, kad god žele.
Jer, Bog je s nama.
I mi verni, ponekad, zaboravimo koliko je važno ovo Božije obećanje i koliko blagoslova zbog toga imamo.
Biti u svetu bez Boga je najgora moguća nevolja, ali imati Boga protiv sebe u ovom svetu je još strašnije.
Ali, možemo da se radujemo, Bog je s nama, nije naš neprijatelj, nego prijatelj i pomogač. Kao što reče apostol Pavle „Šta ćemo, dakle, na to reći? Ako je Bog za nas, ko će protiv nas? Bog, koji nije poštedeo svog sopstvenog Sina, nego ga je predao za sve nas, kako nam neće s njim i sve drugo darovati? Ko će podići tužbu protiv izabranika Božijih? Bog koji ih opravdava? Ko je taj koji će ih osuditi? Da li Hristos Isus koji je umro, i šta više vaskrsao, koji je s desne strane Bogu i koji se zauzima za nas? Ko će nas rastaviti od Hristove ljubavi? nevolja, ili pritešnjenost, ili gonjenje, ili glad, ili golotinja, ili pogibao, ili mač? Kao što je napisano: »Radi tebe ubijaju nas vazdan, smatraju nas kao ovce za klanje«. Ali u svemu tome mi nadmoćno pobeđujemo pomoću onoga koji nas je zavoleo. Ubeđen sam naime, da nas ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sadašnjost, ni budućnost, ni sile, ni visina, ni dubina, niti kakvo drugo stvorenje, ne može rastaviti od Božije ljubavi, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem.“ Rimljanima 8:31-39
Draga braćo i sestre. Da li ste umorni, da li ste zabrinuti? Da li osećate pritisak i bol ovog sveta, iskušenja koja taj svet donosi i svakodnevno umnožava?
Da li se pitate kako će se vaša deca, vaši unuci, prijatelji, i rođaci izboriti sa svim napadima i borbama koje moraju svakodnevno da vode?
Da li vam je teško kad vidite da ljudi odbacuju i gaze evanđelje?
Da li vam je teško kad vidite da se crkve, koje su bile tvrđave molitve, sve više blate i upodobljavaju ovom svetu?
Želim da vam kažem, ne morate da nosite sami taj teret jer - Bog je s nama!
Prolazite li kroz nevolje u svom životu, ili ste sami, onemoćali, ili su pred vama izazovi za koje ne znate kako ćete ih prebroditi. Da li morate da donosite odluke za koje niste sigurni da li će biti dobre? Imate li bilo kakvu zebnju u svom srcu, ili slabost u svome telu?
Želim da vam kažem - Bog je s nama!
Emanuel, Bog, nije tu samo da bi pokazao brigu za nas, On je tu da bi ostao tu.
On je tu da bude sa tobom, sa svakim od nas. Da korača sa nama, da misli sa nama, da donosi odluke sa nama, da radi sa nama. A kad smo mi u bilo čemu nemoćni i da nas nosi.
On je došao da živi svaki trenutak našeg života sa nama.
On je na sebe uzeo našu prirodu, da bi znao kroz šta prolazimo. I zbog toga nas razume i može da saoseća sa nama.
On je slavan Bog, beskrajan, predivan, veličanstven - a ipak je napustio sve to i došao među nas.
On je istiniti Bog, i taj istiniti Bog je postao istiniti čovek - i postao Bog s nama. Postao je Bog koji je na našoj strani.
Na jedno slici u Milanu nacrtana su dva mala heruvima, a jedan od njih u ruci drži krunu od trnja. Na njegovom licu može da se vidi čuđenje i iznenađenje. Ali, iako bi trebalo da izražava bol i agoniju, očigledno je da anđeo ne poznaje ta osećanja. Za njega je to potpuno neshvatljivo, jer on pripada sasvim drugom svetu, svetu koji nikad neće iskusiti bol. Međutim, Sin Čovečji je rođen u ovom našem svetu - svetu greha, boli, patnje i žrtve. U takav svet Bog nije poslao svog anđela - nego svog Sina, samog sebe je obukao u telo, da bi mogao da pati i iskusi sve kroz šta mi prolazimo. Kao što nam i reč govori “Zato je bilo potrebno da u svemu bude sličan braći, ... Pošto je i sam trpeo dok je bio iskušavan, može da pomogne iskušavanima.” (Jevrejima 2:17)
Tako je on Emanuel - Bog je s nama.
U ovim pretprazničnim danima, (iako je onima koji su u Hristu praznik svakog dana), kad se pripremamo da proslavimo radostan dan - rođenje Hristovo, podsetimo se ponovo, da to nije samo rođendan jedne bebe, ili malog boga, kao što neki iz podsmeha vole da kažu.
Taj događaj predstavlja prekretnicu istorije. Trenutak kad je Bog odlučio da je vreme za konačno delo spasenja svega stvorenog. On je to, kao i uvek učinio na svoj, božanski način. I mi se radujemo zbog toga. Slavimo i proslavljamo jer nam se rodio spas.
Taj događaj predstavlja izvor na kome je moguće obnoviti svoju nadu, obnoviti snagu, podsetiti se ko si i šta si u Božjim očima, koliko vrediš.
Za sve one, koji tako gledaju na ovaj dan, rođenje deteta od Duha Svetog, kojeg je rodila blažena devica Marija, je praznik oslobođenja, nade, obnovljenja i mira, i dokaz veličanstvene istine otkrivene u imenu Emanuel - Bog je s nama.
Nada umire poslednja, kaže narodna mudrost. I istina je, kad nema nade, nema ni života. Ljudi koji izgube nadu, jednostavno se predaju. Da li je to u bolničkom krevetu, da li je to kad ostanemo sami, da li je to kad doživimo neku nevolju. Gubitak nade, vodi tužnom, neumitnom, kraju.
Nada je nešto za čim čezne ceo svet. Ima li nade!? Ovo, pitanje koje se, često, postavlja na mnogim mestima, u mnogim situacijama i iz mnogih pobuda, najčešće i nema odgovor, a i kad ga ima on je pogrešan. Nada, da bi bila stvarna, uvek mora da stoji ili uz veru ili uz ljubav, a najbolje je ako je i uz jedno i uz drugo. Naravno, svima nam je dobro znano da jedino vera u Boga i ljubav Božja nikad ne zakazuju. Dakle, gde treba nade, mora da ima Boga.
Džon Vesli, veliki reformator, propovednik, teolog, na samrti je izgovorio samo nekoliko reči. Mogao je on da kaže razne stvari, ali je rekao ono što je najbolje od svega, i najbolje za sve: “Bog je s nama.”
Zbog nade, i zahvalnosti i slave velikog Boga, želim da govorim o tome. O divnom imenu našeg Spasitelja, Emanuelu.
Emanuel znači “Bog je s nama” i to nije samo ime. On predstavlja i Božije obećanje svom narodu, poruku da ima nade.
Bog je s nama, je veliki stvar. To nije fraza, to nije želja, to nije izmišljotina. To je veličanstvena istina - Bog je, u telu Isusa Hrista, sišao na zemlju i boravio sa ljudima. I ne samo da je boravio, već je i hodao, jeo, pio, razgovarao, plakao, ... opraštao, isceljivao, hrabrio. On je živeo sa ljudima koje je, tako čudesno, stvorio. Sam je uzeo učešća u svom stvorenju.
U Starom zavetu, u knjizi proroka Isaije, čitamo o Ahazu, jednom lošem Judejskom caru. Njegova zloća išla je tako daleko da je svog sina žrtvovao Molohu. Bio je toliko loš da ga čak nisu ni sahranili sa ostalim judejskim carevima.
U njegovo vreme Asirsko carstvo je naglo raslo i pretilo da sve proguta. Sirija i Izrael su sklopile savez u koji su pozvale i Judu. Ahaz je prvo pristao, pa se onda predomislio. Tako je umesto saveznika dobio neprijatelje. Bio je veoma uplašen, i njegov strah je, naravno, uzbunio i narod.
Bog pred Ahaza šalje Isaiju, proroka, sa namerom da smiri situaciju i ohrabri cara i narod. Isaijia prenosi poruku koja je bila veoma jednostavna - pouzdaj se u Boga i tvoji problemi će nestati. Čak ubeđuje Ahaza da traži znak od Boga, kako bi se uverio da je sve istina.
Međutim Ahaz to odbija zbog svoje oholosti i nevere. Umesto da od Boga primi ono što je Bog pripremio za njega - odlazi kod Asirskog cara i sklopa savez sa njim. Naravno, Asirci su prekršili ovaj savez čim su se stvorile prilike, i Ahaz je ostavljen na cedilu.
Isaija je objavio Ahazu, šta će desiti ako se pouzda u Boga, ako se osloni na onoga koji ima stvarnu vlast da pokreće svet, stvara istoriju i postavlja stvari na svoje mesto. Da se Ahaz pouzdao u Boga, stvari bi bile drugačije.
Uprkos Ahazovom protivljenju, Bog daje obećanje da će poslati znak.
Pogledajte stih koji je zapisan u knjizi proroka Isaije 7:14 “Zato će vam sâm Gospod dati znak: Eno, ona devojka je trudna i rodiće sina, i daće mu ime, Emanuil.”
Taj znak je, dete, beba, koje će se roditi i nadenuće mu se ime Emanuel. Pre nego što je dete začeto i rođeno, Bog mu je dao ime i nagovestio – Ja ću biti sa vama.
Da je Ahaz imao veru i pouzdanje da sačeka do vremena kad će to dete moći da raspozna dobro od zla, onda bi sve smetnje, svi napadi, sve pretnje, opasnost od najezde drugih naroda, prestali i nastao bi mir.
Ahaz je odbio da čuje glas Božji. Ali, Bog nije, zbog lošeg cara, prekršio svoje obećanje. Bog je ostao veran narodu Jude .
To dete obećano Ahazu i Judejskom narodu, nije Isus, ali je znak koji ukazuje na njega.
Emanuel, Ahazovog vremena, bio je znak narodu da, bez obzira što ih je sopstveni car izdao, što ih je uvalio u neverovatne nevolju - Bog i dalje vodi računa o njima, i učiniće kraj i Ahazu, i Asiriji, i Izraelu, i svim neprijateljima koji ih napadaju. Učiniće kraj mukama, izbaviće ih od nevolje, i osloboditi ropstva.
To dete predstalja svu božansku nadu, Božju milost i Božju vernost u vreme nevolje.
Za Isaiju je obećani Emanuel imao dva značenja,
Pre svega, rođenje tog deteta je jednostavno znak da je Božja ruka na njegovom narodu, tj. da Bog brine i vodi računa o svom narodu;
Ali, još važnije od toga je, da Bog, ne samo da brine o svom narodu, nego obećava još nešto mnogo, mnogo veće - Bog objavljuje plan da će živeti sa svojim narodom. Pogledajte samo ovaj stih Isaija 9:6 “Jer, dete nam se rodilo, sina smo dobili; vlast mu je na plećima. Ime mu je Savetnik divni, Bog silni, Otac večni, Knez mira.”
Dakle, rođenje Emanuela, nije samo kao neki neki znak, neki bedž ili privezak na lančiću, koji će pokazati da neko pripada Božijem narodu i sa kojim kao pokazuju da je Bog sa njima.
Nešto slično danas vidimo svugde oko nas. Krstovi, drveni, metalni, zlatni, iz ovog ili onog manastira, ovako ili onako osvećeni, treba da prenesu poruku „Ja sam hrišćanin!“ Ali, hrišćanin se ne postaje tako što zakačiš etiketu ili bedž na sebe. Možete na ciglu da stavite etiketu na kojoj piše “Svež hleb” ali će ona i dalje da ostane cigla. Ako mi ne verujete možete da probate da je pojedete.
Hrišćanin se postaje tako što živi Bog živi u životu čoveka koji ga je prihvatio i koji se pouzdanje u Njega.
Rođenje Emanuela, je upravo to. Ono pokazuje prisustvo živog, večnog i svemogućeg Boga među Njegovim narodom i poziva na zajedništvo sa njim.
Isaijino proročanstvo ostvarilo se u vremenu o kome piše Matej u svom evanđelju!
Samo jednom u celom novo zavetu pominje se Emanuel i to upravo u Matejevom evanđelju 1:23 “”Evo, devica će začeti i rodiće sina, i daće mu ime Emanuil” - što znači, Bog je s nama”.
Isto, kao što je za Isaiju, rođenje Emanuela bio znak nade, znak osude neprijatelja, oslobođenja i milosti Božije za Judu - tako će i Matejev Emanuel, biti znak nove nade, slobode i spasenje za sve narode.
Dete, čudesno začeto u utrobi Marije od Svetoga Duha, na čudesan način, tajnom koju samo Sveti Duh zna, koja nam nije sakrivena, ali je neopisiva i nerazumljiva za nas koji smo još u telu, postalo je centar Božijeg delovanja blagodatnog za sve ljude.
Kroz tu tajnu, nas je prekrila velika blagodat. Mnogo veća, nego što je čak i Isaija mogao da zamisli. Pavle u poslanici Titu 2:11 kaže “Jer, za sve ljude se pojavila Božija milost, koja donosi spasenje.”
Spasenje za sve ljude! Emanuel svima! Bog ima rešenje za svaku osobu.
Nema isključivanja, nema podela, nema odbacivanja, nema ucenjivanja. Svako, ko želi da se reši bremena greha, muke, bolesti, briga, mračnih misli, očajanja može da se obrati Isusu Hristu, i da primi oslobođenje, da bude obnovljen, da bude ohrabren, ispoštovan.
Pogledajte na Isusa, na Emanuela, on ima vlast kojom može činiti takva dela, piše Matej pozivajući ljude pred Boga koji je sada tu.
On, rođen u Vitlejemu, je Emanuel. On želi da te spasi! On je Božja milost, Spasenje, Oslobođenje, Otkupljenje - On je Sin Boga živoga, On je Bog s nama.
Zato je Božić, dan rođenja Hristovog, tako važan događaj. Zato pravimo ovolike spektakle oko toga. Neki kažu sve smo izmaterijalizovali, sve smo pokvarili, Božić je izgubio smisao. Ne!
Božić ne može da izgubi smisao – njegov poruka, sila i slava, ne mogu da se umanje ili obesmisle ničim šta ljudi mogu da urade. Bilo sa pravom namerom ili iz zle namere, bilo pod izgovorom, bilo da je sa podsmehom – Božić ostaje ono što je bio od one Vitlejemske večeri. Bog je došao da bude sa nama. Emanuel je rođen.
To je Matej video kad je pisao svoje evađelje, to je ono što je hteo da prenese svojim sunarodnicima. I ne samo njima.
To je bila dobra vest. To je bila revolucija onog vremena. Bog je s nama!
To je isto toliko dobra vest i danas, koliko je bila pre 2000 godina.
U poslednje vreme mnogi i mnogo govore protiv hrišćanstva.
Kažu da je hrišćanstvo napadno, isključivo, uvredljivo - jer govorimo o paklu, kazni i poslednjim vremenima. Pa se čak usuđujemo da govorimo i protiv grehu, nemorala, i suprotstvljamo se sotonistima, abortusima i slobodnim izborima svake vrste.
Da svojom naukom koja se suprotstavlja homoseksualnosti, odbacujemo dobre, vredne i plemenite ljude.
Da svojim pričama, da hrišćanstvo i islam nisu isto, sejemo mržnju i netoleranciju.
Izvinite, molim vas! Izvinite što smo zabrinuti!
Isus je došao na svet, Emanuel, Bog je s nama, da spase svakog, ko želi da se spase od svega što se protivi Bogu. On je došao da spasi svoj narod, stvorenje koje je stvorio. Ne da ga uništi nego da spase.
Da li je to za nekog uvredljivo, isključivo, netolerantno, napadno? Ne znam, najverovatnije i jeste.
Ali, naprosto ti je teško da gledaš te iste ljude i čitaš o njima, o njihovim humanitarnim akcijama, zastupanjima, pokretima, i vidiš kako se stalno muče i žale - nema nade za ovaj svet, sve je propalo. Onda ih gledaš kako čine samoubistva, čedomorstva, umiru od depresija, anksioznosti. “Traže spas čaši” - što reče jedan naš pesnik; drogiraju se, i zarobljavaju svim mogućim nemogućih zavisnostima, samo da bi našli smisao u tom svom “slobodnom životu” ili tračak svetla na kraju tunela, ili zrnce nade.
Ne znam kakvi bismo to ljudi morali da budemo pa da to mirno gledamo a da ne kažemo:
Božja milost je došla na svet, za dobrobit svakog čoveka “pod kapom nebeskom”. Nema tu ničeg uvredljivog ni isključivog.
Kroz svog Sina, Emanuela, Bog iskazuje sažaljenje i saosećanje koje oseća prema nama, prema svima, bilo verni ili neverni.
Zbog toga mi želimo da mu uzvratimo ljubav i da tu ljubav delimo sa drugima. Ponekad želimo da što bolje iskažemo svoju privrženost i svoje divljenje koje imamo prema njemu.
Neki od hrišćana, to iskazuju kroz slike, pa čak i idole, do te mere da se klanjaju tim stvorenim stvarima. Njima je potrebno da vide, dotaknu, okuse to nešto.
Ali, Bog je nevidljiv, i kroz sve vekove svog objavljivanja ljudima, nikad nije ohrabrivao da mu se slava odaje kroz materijalne objekte. Naprotiv, odlučno je to zabranjivao. Zašto?
Zato što ON nije materija. Materija ima svojih ograničenja, a Bog nije ograničen.
Ipak, u jednom trenutku vremena, postao je materijalan. O, kakav je to blagosloveni trenutak za celo čovečanstvo bio. Taj trenutak zaslužuje da se objavljuje i slavi, da se uvek podsećamo na neverovatnu činjenicu: Bog koji se ničim materijalnim ne može obuhvatiti, niti iskazati, postao je materija koju smo mogli da vidimo.
Jovan kaže (1.Joanova 1:1) “... Što smo čuli, što smo svojim očima videli, što smo posmatrali i što smo svojim rukama opipali ...”
A na drugom mestu Pavle govori (Kološanima 1:15) “On je slika nevidljivoga Boga, prvorođeni sveg stvorenja,”
Bog je načinio neverovatnu stvar - lišio je samog sebe života u slavi, da bi postao kao mi. Poklonio se pred svojim stvorenjem, da bi postao kao to stvorenje.
I to stvorenje, koliko god da teži da materijalizuje svoje božanstvo - odbacilo je upravo to bažanstvo kad je On postao kao oni.
Čovek u svom nastojanju da predoči sebi Boga, ne može da stvori ništa tako savršeno kao što je sam Bog u telu. I to savršeno čovek je onda odbacio.
I dan danas ga odbacuje.
Da li se ljudi umore od slavljenja nevidljivih stvari? Da! To vidimo i kroz Bibliju? Svako malo, pa čitamo, kako su pravili sebi idole - počev od kule Vavilonske, pa zlatnog teleta, .... dok na kraju svega toga čitamo (Rimljanima 1:23) “... zameniše slavu besmrtnoga Boga slikom i prilikom smrtnog čoveka, i ptica, i četveronožnih životinja, i gmizavaca.”
Da i ne pominjem savremeni svet. Uđite u bilo koji pravoslavni hram - i videćete koliko su ljudi “umorni” od slavljenja nevidljivog Boga!
Bog, zna i vidi te ljudske slabosti i mane, i to je jedan od razloga zašto se obukao u raspadljivo telo. Postao je čovek - da bismo mogli da ga vidimo, opipamo, da naslonimo glavu na njegove grudi. Ali, on je ujedno i slika nebeskog Oca, on je izraz svega onoga što Otac jeste. On je živi Bog, a ipak je čovek, kad ga je video, okrenuo svoj pogled od Njega.
Ljudi žele da vide Boga, ali kad ga ugledaju oni zatvore svoje oči pred njim, odbijajući da spoznaju da Božja slava zrači od Njega prema njima.
Ni jedna slika, ni jedno drvo, ništa stvoreno ne zrači slavom Božjom osim samog Boga, koji je postao čovek radi toga. Ništa ne zrači slavom Božjom sem Gospoda našeg Isusa Hrista.
Da li ljudi žele da razgovaraju sa Bogom? Da, naravno. Pogledajte koliko sveštenika ima po hramovima. Šta će im sveštenici? Sveštenik je čovek koji ide pred Boga za nekog čoveka. A kad imaju sveštenike onda se dešava ovo: posebni, sveti ljudi, idu pred Boga umesto njih, da ga slave umesto njih, i prinesu žrtvu umesto njih. Oni ne mogu da idu pred Boga direktno, niti mogu sami da govore sa Njim, ne mogu sami da mu prinesu dar ako nema nekog ko stoji između njih i Boga.
I čovek se jednostavno prepusti. Tako je lakše. A možda, ipak, on sam želi da razgovara sa Bogom? I šta je Bog učinio povodom toga?
Bog je poslao svog Sina, Isusa Hrista, Božju reč, u ljudskom telu, da bismo mogli da govorimo sa njim - i opet su ga odbacili.
Bog je poslao svoga Sina, da svi koji u njega veruju postanu sveštenici, kako bi mogli lično da razgovaraju sa Njim – i to su odbacili.
Oni koji to nisu odbacili imaju mogućnost da žive i razgovaraju sa svojim Bogom, kad god žele.
Jer, Bog je s nama.
I mi verni, ponekad, zaboravimo koliko je važno ovo Božije obećanje i koliko blagoslova zbog toga imamo.
Biti u svetu bez Boga je najgora moguća nevolja, ali imati Boga protiv sebe u ovom svetu je još strašnije.
Ali, možemo da se radujemo, Bog je s nama, nije naš neprijatelj, nego prijatelj i pomogač. Kao što reče apostol Pavle „Šta ćemo, dakle, na to reći? Ako je Bog za nas, ko će protiv nas? Bog, koji nije poštedeo svog sopstvenog Sina, nego ga je predao za sve nas, kako nam neće s njim i sve drugo darovati? Ko će podići tužbu protiv izabranika Božijih? Bog koji ih opravdava? Ko je taj koji će ih osuditi? Da li Hristos Isus koji je umro, i šta više vaskrsao, koji je s desne strane Bogu i koji se zauzima za nas? Ko će nas rastaviti od Hristove ljubavi? nevolja, ili pritešnjenost, ili gonjenje, ili glad, ili golotinja, ili pogibao, ili mač? Kao što je napisano: »Radi tebe ubijaju nas vazdan, smatraju nas kao ovce za klanje«. Ali u svemu tome mi nadmoćno pobeđujemo pomoću onoga koji nas je zavoleo. Ubeđen sam naime, da nas ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sadašnjost, ni budućnost, ni sile, ni visina, ni dubina, niti kakvo drugo stvorenje, ne može rastaviti od Božije ljubavi, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem.“ Rimljanima 8:31-39
Draga braćo i sestre. Da li ste umorni, da li ste zabrinuti? Da li osećate pritisak i bol ovog sveta, iskušenja koja taj svet donosi i svakodnevno umnožava?
Da li se pitate kako će se vaša deca, vaši unuci, prijatelji, i rođaci izboriti sa svim napadima i borbama koje moraju svakodnevno da vode?
Da li vam je teško kad vidite da ljudi odbacuju i gaze evanđelje?
Da li vam je teško kad vidite da se crkve, koje su bile tvrđave molitve, sve više blate i upodobljavaju ovom svetu?
Želim da vam kažem, ne morate da nosite sami taj teret jer - Bog je s nama!
Prolazite li kroz nevolje u svom životu, ili ste sami, onemoćali, ili su pred vama izazovi za koje ne znate kako ćete ih prebroditi. Da li morate da donosite odluke za koje niste sigurni da li će biti dobre? Imate li bilo kakvu zebnju u svom srcu, ili slabost u svome telu?
Želim da vam kažem - Bog je s nama!
Emanuel, Bog, nije tu samo da bi pokazao brigu za nas, On je tu da bi ostao tu.
On je tu da bude sa tobom, sa svakim od nas. Da korača sa nama, da misli sa nama, da donosi odluke sa nama, da radi sa nama. A kad smo mi u bilo čemu nemoćni i da nas nosi.
On je došao da živi svaki trenutak našeg života sa nama.
On je na sebe uzeo našu prirodu, da bi znao kroz šta prolazimo. I zbog toga nas razume i može da saoseća sa nama.
On je slavan Bog, beskrajan, predivan, veličanstven - a ipak je napustio sve to i došao među nas.
On je istiniti Bog, i taj istiniti Bog je postao istiniti čovek - i postao Bog s nama. Postao je Bog koji je na našoj strani.
Na jedno slici u Milanu nacrtana su dva mala heruvima, a jedan od njih u ruci drži krunu od trnja. Na njegovom licu može da se vidi čuđenje i iznenađenje. Ali, iako bi trebalo da izražava bol i agoniju, očigledno je da anđeo ne poznaje ta osećanja. Za njega je to potpuno neshvatljivo, jer on pripada sasvim drugom svetu, svetu koji nikad neće iskusiti bol. Međutim, Sin Čovečji je rođen u ovom našem svetu - svetu greha, boli, patnje i žrtve. U takav svet Bog nije poslao svog anđela - nego svog Sina, samog sebe je obukao u telo, da bi mogao da pati i iskusi sve kroz šta mi prolazimo. Kao što nam i reč govori “Zato je bilo potrebno da u svemu bude sličan braći, ... Pošto je i sam trpeo dok je bio iskušavan, može da pomogne iskušavanima.” (Jevrejima 2:17)
Tako je on Emanuel - Bog je s nama.
U ovim pretprazničnim danima, (iako je onima koji su u Hristu praznik svakog dana), kad se pripremamo da proslavimo radostan dan - rođenje Hristovo, podsetimo se ponovo, da to nije samo rođendan jedne bebe, ili malog boga, kao što neki iz podsmeha vole da kažu.
Taj događaj predstavlja prekretnicu istorije. Trenutak kad je Bog odlučio da je vreme za konačno delo spasenja svega stvorenog. On je to, kao i uvek učinio na svoj, božanski način. I mi se radujemo zbog toga. Slavimo i proslavljamo jer nam se rodio spas.
Taj događaj predstavlja izvor na kome je moguće obnoviti svoju nadu, obnoviti snagu, podsetiti se ko si i šta si u Božjim očima, koliko vrediš.
Za sve one, koji tako gledaju na ovaj dan, rođenje deteta od Duha Svetog, kojeg je rodila blažena devica Marija, je praznik oslobođenja, nade, obnovljenja i mira, i dokaz veličanstvene istine otkrivene u imenu Emanuel - Bog je s nama.
Нема коментара:
Постави коментар