ALFA - U HRISTU JE PRIPREMLJENO SPASENJE

Ljudi bi, u svom grešnom stanju, bili u beznadežnoj situaciji da za njih nema velike Božje ljubavi.

Ljubav ga je vodila da učini nešto za nas. Pripremio je plan za naše oslobođenje od greha koji nad oslobađa od sveza (robovanja) greha, sile greha i krivice za greh. Bog nas je na ovaj način odvratio sa puta koji vodi u večno uništenje na put koji vodi u večni život.

Sastavni deo plana je slanje Božjeg Sina da umre na krstu.

"Ali Bog pokazuje svoju ljubav prema nama time što je Hristos umro za nas kad smo još bili grešnici. Stoga ćemo mnogo pre mi, opravdani sada njegovom krvlju, njegovim posredstvom biti spaseni od gneva." (Rim. 5:8,9)

Isusova smrt na krstu je bila velika demonstracija Božje ljubavi.

"Jer je Bog tako zavoleo svet da je svog jedinorodnog Sina dao, da svaki – ko veruje u njega – ne propadne, nego da ima večni život." (Jv. 3:16)

Isus je svojevoljno došao na ovaj svet da bi prolio svoju krv kao žrtvu za greh. Prolivanje krvi je bilo neophodno (Jev. 9:22) jer žrtvovanje životinja po Zakonu Starog zaveta nije moglo da ukloni greh (Jev. 10:4). Jedina krv koja je mogla da ukloni greh bila je krv Isusa Hrista. Tu moć mu daje njegov bezgrešan život na zemlji i potpuno žrtvovanje (Jev. 4:15; 5:8,9; 1. Pet. 1:18,19; 2:21,22) kao i činjenica da je on Sin Božji (Rim 5:10; 1. Jv. 4:9,10).

Jovan Krstitelj je znao da jedino Isusova krv može da ukloni greh.  Video je Isusa kako dolazi i rekao: ". . . evo, jagnje Božije, koje uklanja greh sveta." (Jv. 1:29), a sam Isus je rekao: " a ja ću – kad budem podignut sa zemlje – privući sve k sebi." (Jv. 12:32)

Rekao je ovo kako bi pokazao kakvom će smrću umreti (Jv. 12:33), obznanjujući da će biti podignut na krst.

O značaju njegove smrti na krstu jasno je govorio apostol Petar: "On je na svom telu poneo naše grehe na drvo, da se oprostimo grehova i da živimo za pravednost; njegovim ranama smo isceljeni." (1.Pet. 2:24)

Pročitaj: Matej 27:29-50; Marko 15:15-38; Luka 23:27-46; Jevrejima 19:13-37.

Da Hrist nije pobedio smrt svojim vaskrsenjem mi ne bi imali bilo kakvu nadu za večni život (1. Kor. 15:14,20; Rim. 4:25). Priču o smrti, sahrani i vaskrsenju Isusa Hrista nazivamo "evanđelje". (Pogledaj 1. Korinćanima 15:1-4.) Ova reč znači "dobra vest".

Evanđelje je dobra vest jer nam govori o tome šta je sve Bog uradio da bi spasio čoveka od greha; govori nam priču o Isusu Hristu i ukazuje nam na ono što čovek treba da uradi. Jednostavno rečeno, dobra vest je da je Isus razapet, sahranjen i vaskrsnut za naše oslobođenje od greha.     

Apostol Pavle je napisao.

"Ja se, naime, ne stidim evanđelja, jer je ono sila Božja na spasenje svakome ko u njega veruje, prvo  Judejinu, a i Grku." (Rim. 1:16)

Pošto je Isus Hrist centralna figura dobre vesti a njegova smrt centralna tema, lako je razumeti zašto je Pavle sav svoj rad sveo na propovedanje i objavljivanje evanđelja.

"Jer sam odlučio da među vama znam samo Isusa Hrista – i to raspetoga." (1. Kor. 2:2)

Sada ćemo da ukažemo na različite puteve, opisane u Novom zavetu, kojima se, kroz Isusa Hrista, dolazi do izbavljenja od greha.

1.    Spasenje. U grehu čovek je izgubljen i zato treba da bude oslobođen, spasen. Isus je Spasitelj od greha, spasenje je samo u njemu.

"Nema spasenja ni u jednom drugom, niti ima drugog imena pod nebom, danog ljudima, u kom treba da nađemo spasenje." (Dela 4:12)

"Ona će roditi sina i ti ćeš mu dati ime Isus, jer će on spasti narod svoj od grehova njihovih." (Mt. 1:21)

"Jer je Sin čovečji došao da potraži i spase ono što je propalo." (Lk. 19:10)

"Ali Isusa za malo učinjenog manjim od anđela vidimo slavom i čašću ovenčana za smrtnu patnju, da bi po milosti Božjoj za sve okusio smrt. Jer je dolikovalo njemu, za koga je sve i kroz koga je sve, pošto je mnoge sinove doveo u slavu, da stradanjima učini savršenim začetnika njihovoga spasenja." (Jev. 2:9,10)

Pročitaj i Jevrejima 7:25; 1.Petrovu 2:24; 1.Timoteju 1:15; Rimljanima 8:1.

2.    Otkupljenje (Iskupljenje). Grešnik je u okovima (ropstvu) greha i sotone (Rim 6:16). Nema toga što čovek može da uradi da bi se oslobodio tih sveza. Cena, koju je trebalo platiti za otkup ljudi, je dragocena krv Isusa Hrista prolivena na krstu.

". . . u kome imamo izbavljenje, oproštaj grehova." (Kol. 1:14)

Oslobađajući čoveka od okova greha, Isus ga je oslobodio i od vlasti đavola.

Pročitaj i Dela 20:28; 1.Korinćanima 1:30; 6:20; Jevrejima 9:12.

3.    Opravdanje. Kad je neko spasen i otkupljen silom krvi Isusa Hrista on se računa kao čista,  pravedna, osoba pred Bogom i Bog ga takvog prihvata.

"Te se opravdavaju za badava – njegovom blagodaću – na osnovu iskupljenja u Hristu Isusu" (Rim. 3:24).

Pročitaj i Dela. 13:38,39; Rimljanima 5:1,9; Titu 3:7.

4.    Pomirenje. Ova reč znači obnavljanje prijateljstva nakon razdvojenosti. Kad neko prvi put sagreši biva odvojen od Boga. Kad je spasen, otkupljen i opravdan u Hristu on je izmiren sa Bogom.

"Pa i vas koji ste nekad bili otuđeni i neprijateljski nastrojeni svojim smeranjem u zlim delima, sada je izmirio smrću njegovog ljudskog tela, da vas svete, neporočne i besprekorne postavi preda se" (Kol. 1:21,22).

"A sve je od Boga koji nas je preko Hrista izmirio sa sobom i koji nam je dao službu pomirenja. Jer je Bog u Hristu pomirio svet sa sobom, ne uračunavajući im njihove prestupe i metnuvši u nas reč pomirenja." (2.Kor. 5:18,19)

Pročitaj i Efescima 2:16,17.

5.    Oproštenje. Da bi čovek mogao da bude slobodan pred Bogom treba da su mu oprošteni gresi, štose pre svega odnosi na grehe učinjene protiv Boga. Kad su nečiji gresi oprošteni, oni su uklonjeni i odbačeni kao da nikad nisu  ni počinjeni. To je oproštenje koje Bog daje kroz krv Isusa Hrista.

"U njemu imamo otkup – njegovom krvlju, oproštaj prestupa – po bogatstvu njegove blagodati." (Ef. 1:7)

Pročitaj i Dela 5:31; 13:38; 26:18; Efescima 4:32; Kol. 1:14; 3:13; 1.Jv. 1:19; 2:12; Matej 26:28; Lk. 1:77; Jevrejima 9:22.

6.    Očišćenje. Greh je ljudsku dušu učinio prljavom. On prlja kao što prljavština prlja fizičko telo. Kao što koristimo vodu da bismo oprali prljavštinu sa tela na isti način se uranjamo u Hristovu krv. Samo tako je moguće očistiti dušu.

". . . i krv Sina njegova Isusa Hrista čisti nas od svakoga greha." (1.Jv. 1:7)

Pročitaj i 1.Korinćanima 6:11; Otkrivenje 7:14; Rimljanima 6:1-6.

Kada slavimo silu Isusa Hrista koja nas spasava, otkupljuje, opravdava, izmiruje, oprašta i čisti mi proslavljamo Božju milost. Sve što je Isus učinio za grešnike ukazuje na milost Božju koja nas izbavlja od greha jednom za uvek. 

"Ali Bog, koji je bogat u milosti, zbog svoje velike ljubavi kojom nas je zavoleo, oživeo je Hristom i nas koji smo bili mrtvi u svojim prestupima, - blagodaću ste spaseni, - i s njim je vaskrsao nas i postavio na nebesima u Hristu Isusu, da u budućim vekovima pokaže preveliko bogatstvo svoje blagodati – svojom dobrotom prema nama u Hristu Isusu." (Ef. 2:4-7)

Pročitaj i Dela 20:32; Rimljanima 3:24; Titu 2:11; 3:7; Jevrejima 2:9.

Reč milost označava dobrotu koju nismo zaslužili, odnosno neizmernu naklonost. Ni jedan grešnik ne zaslužuje opravdanje i spasenje. Njegova duša zaslužuje večnu patnju u paklu (2.Pet. 2:4-10). Pored toga, ne postoji nešto dovoljno dobro što bi moglo da ukloni krivicu sa ljudske duše da bi čovek opravdan stajao pred Bogom. Međutim, milostivi, ljubazni nebeski Otac, poslao je svog Sina da umre na krstu da bi zadobio spasenje za izgubljenog čoveka. Svako ko primi  spasenje na osnovu Isusove žrtve postaje otkupljen njegovom dragocenom krvlju. Jedno je sasvim sigurno, niko to nije zaslužio ili stekao već je to dar milosti (neizmerne naklonosti) Božje (Ef. 2:7).

Vidi i Rimljanima 6:23.

Isus je po, svojoj volji, potčinio sebe Očevoj volji napuštajući nebo i prihvatajući jad i teškoće ljudskog života. Njegove patnje i smrt su učinili da oslobođenje od greha postane moguće; zato kažemo da se spasavamo po Hristovoj milosti.

"Jer vi znate blagodat Gospoda našega Isusa Hrista, da je on, budući bogat, postao siromašan vas radi, da se vi obogatite njegovim siromaštvom." (2.Kor. 8:9)

Pročitaj i Filipljanima 2:5-8.

"Nego verujemo da ćemo blagodaću Gospoda Isusa biti spaseni na isti način kao i oni." (Dela 15:11)

ISUS HRIST JE NADA SVETA! Sasvim je sigurno da, ako želimo da pobegnemo od greha i imamo mesto u večnom nebeskom carstvu Božjem, moramo do Boga da dođemo Isusovim putem, oprani njegovom krvlju. (Pročitaj Jovan 14:6.) Ako živimo kao da spasenje nije važno, izgubićemo svoju dušu u večnom paklu.

"Zato treba većma da pazimo na ono što smo čuli, da ne promašimo cilj. Jer ako je bila čvrsta reč rečena posredstvom anđela, i svaki prestup i svaka neposlušnost primila odgovarajuću odmazdu, kako ćemo je izbeći mi, ako prenebregnemo toliko spasenje, koje je započelo Gospodnjim propovedanjem, a koje je za nas utvđeno od onih koji su ga čuli" (Jev. 2:1-3).         

ALFA - GREH

Svi imamo potrebe. Naše potrebe za hranom, vodom, odećom, smeštajem su veoma važne i Bog zna za njih. Međutim, ove potrebe su prolazne. Spasenje, ili večni život sa Bogom je takođe potreba koju imamo. Kao  Zbog ove velike potrebe Bog je poslao Isusa Hrista u svet kako bismo mogli da imamo večni život.

Evanđelje je dato zbog potrebe za spasenjem. "Evanđelje" doslovno znači "dobra vest". Najbolja vest na svetu je da možemo da budemo spaseni. Naravno, pre nego što bilo ko od nas pronađe predivnu stvar koja nam je ponuđena u evanđelju za naše spasenje, moramo da budemo ubeđeni u to da smo grešnici.

U Delima apostolskim 2:14-36 možemo da pročitamo veliku propoved . U ovoj propovedi ljudima je rečeno da su grešnici, i da su krivi za Isusovo raspeće. Evo njihovog odgovora.

"A kad su ovo čuli kosnu ih u srce, te rekoše Petru i ostalim apostolima: braćo šta da činimo?" (Dela 2:37)

Zašto su postavili ovakvo pitanje? Jer su videli sebe kao grešnike. Znali su da su izgubljeni, bili su uznemireni i tražili su način da se oslobode greha i budu spaseni.

Sve dok ne vidimo sebe kao grešnike, ja i vi, nikad nećemo da  postavimo pitanje "Šta da činimo?" Ali kad priznamo svoju krivicu i postanemo voljni da sledimo Božji put, možemo da budemo sigurni da će nas Bog spasiti. Greh je strašan jer nas odvaja od Boga.

1)    Poreklo greha.

Greh započinje sa sotonom. Apostol Jovan je napisao: "Ko tvori greh od đavola je, jer đavo greši od početka. Zato se javio Sin Božji – da razori dela đavolova." (1.Jv. 3:8)

Iz tog razloga se  za svakog, ko živi grešnim životom, može reći da je dete đavola. (Jv 8:44; 1.Jv. 3:10).

Sotona se uvek trudi da nas uvede u greh (Jv. 13:2; Dela 5:3). On to čini kroz razna iskušenja (1.Kor. 7:5; 1.Sol.3:5). Iskušenja izviru iz naše prirode, iz telesnih želja (Jk. 1:14; 1.Jv. 2:15-17).

Nije greh biti iskušavan, tako dugo dok uspevamo da se odupiremo iskušenjima i ne upadamo u greh (Jv. 1:12). Čak je i Isus bio kušan, ali nije sagrešio (Jev. 4:15)

Činjenica da su Adam i Eva bili iskušavani od sotone nije deo njihovog greha. Njihov greh započinje u trenutku kad su podlegli iskušenju i okrenuli se protiv Boga.

Isto je i sa nama. Bog ne gleda na nas kao na grešnike zato što smo u iskušenjima – već zato što im podležemo i idemo protiv njegovog zakona.

2)    Šta je greh?

"Svako ko čini greh, čini bezakonje, i greh je bezakonje." (1.Jv. 3:4). Ovaj stih nam ukazuje na to da je greh sve ono što se protivi Božjem Zakonu. Drugim rečima, sve ono što se protivi učenju koje nalazimo u evanđeljima (Novi zavet) je greh. Jovan o tome piše: "Svaka nepravda je greh . . ." (1.Jv. 5:17)

Postoje tri različita načina na koja možemo da sagrešimo.

(1) Možemo da grešimo čineći stvari za koje Božja reč kaže da ih ne činimo. "A plotska dela su poznata, to su: blud, nečistota, raspojasanost, idolopoklonstvo, čaranje, neprijateljstva, svađa, pakost, srdnja, spletke, razdori, stranke, zavisti, pijanke, pirovanja, i ovima slična, za koje vam unapred govorim, kao što ranije rekoh, da oni koji takvo šta čine neće naslediti carstva Božijeg." (Gal 5:19-21). Takve stvari kao što su seksualni gresi, služenje lažnim bogovima, veštičaranje, mržnja, pravljenje nereda i sebičnost su protiv Božje reči. Sledećih nekoliko stihova nam govore o tome čega treba da se klonimo: Matej 15:19; 1.Korinćanima 6:9,10; Efescima 4:25-31; 5:3,4; 2.Timoteju 3:2-4; 1.Jovan 3:15.

(2) Greh nije samo ono što smo nabrojali, već je i ne činiti dobro kad imamo priliku da ga činimo. Drugim rečima, Bog ne želi samo da se uzdržavamo od zla – nego i da činimo dobro. Jakov je napisao: "Ko, dakle, zna da čini dobro, a ne čini, greh mu je." (Jk. 4:17)

(3) Grešimo i onda kad imamo pogrešne stavove. Novi zavet ne osuđuje samo vidljiva dela koja su zla – on zadire u srce stvari i gleda na motive, namere i želje.

To možemo da vidimo u sledećim stihovima Matej 5:21,22,27,28 i Marko 7:21-23.

3)    Efekti i rezultati greha

Efekti greha su vidljivi svuda oko nas: rasturene porodice, zatvori, ratovi, nesrećni ljudi. Bez Hrista nema istinske radosti (Jv. 10:10). Sveto Pismo jasno govori o stanju osobe koja žive u grehu: ona je duhovno bolesna (Mt. 9:12), izgubljena (Lk. 19:10), dete đavola (Jv. 8:44), rob greha (Rim. 6:16,17), živi u mraku (Kol. 1:13; 1. Pet. 2:9; 1. Jv. 2:11).

Krajnji rezultat greha je smrt. Bibilja govori o različitim vrstama smrti: telesnoj, duhovnoj i večnoj.

Telesna smrt je rezultat Adamovog greha. Svi ljudi, bez obzira na svoje duhovno stanje, treba da se suoče sa smrću svoga tela. Oslobođenje od telesne smrti odnosi se na sve ljude, bez obzira na njihovo duhovno stanje, i dolazi vaskrsenjem.

"Pošto je, naime, posredstvom čoveka (Adam) smrt došla, posredstvom čoveka (Isus) došlo je do vaskrsenja mrtvih. Jer kao što u Adamu svi umiru, tako će i u Hrisu svi oživeti." (1. Kor. 15:21,22).

"Ne čudite se ovome, jer ide čas u koji će svi koji su u grobovima čuti njegov glas, pa će vaskrsnuti za život oni koji su činili dobro, a zločinci će vaskrsnuti za sud." (Jv. 5:28,29)

Mi ne odgovaramo za Adamov greh. Bog nas ne smatra odgovornim za grehe drugih već samo za našu ličnu neposlušnost njegovom zakonu. (2.Kor. 5:10)

"Znači, da će svako od nas za sebe odgovarati Bogu." (Rim. 14:12).

Duhovna smrt je je rezultat života u grehu. Neki ljudi su mrtvi iako i dalje hodaju ovom zemljom. Isus je govorio o njima kad je rekao ". . . ostavi da mrtvi  ukopavaju svoje mrtve." (Mt. 8:22).

Ljudi koji žive u grehu su duhovno mrtvi (Rim 8:6; Ef. 2:1,5).

Večna smrt je kazna za greh – Sveto Pismo to naziva druga smrt.

"A strašljivcima i nevernicima i gnusnima i ubicama i bludnicima i vračarima i idolopoklonicima i svim lažama – njima je mesto u jezeru koje gori od vatre i sumpora; to je druga smrt." (Otk. 21:8).

Ta strašna smrt je večno odvojenje od Boga i Hrista. Ona je namenjena osobama koje su istrajale u svom grehu. Isus je onima koji su odbili da se odreknu svog pogrešnog puta rekao: ". . . Ja odlazim i tražićete me, i umrećete u svom grehu; kuda ja odlazim - vi ne možete doći." (Jv. 8:21). To su ljudi "koji će biti kažnjeni večnom propašću daleko od lica Gospodnjeg i od njegove silne slave" (2.Sol. 1:9). To je konačni ishod grešnog života. Pročitaj Rimljanima 6:23 i Jakovljevu 1:15.      

Pakao je realnost. To je strašno mesto opisano kao "onde će biti plač i škrgut zuba." (Mt. 13:42). Samo je za  one koji su radije poslušni sotoni nego Bogu. Bog ne želi da iko propadne (2.Pet. 3:9). Zbog toga nam je obezbedio način da izbegnemo kaznu za greh. Ponudio nam je plan za  bekstvo  koji ćemo da proučimo u nekoliko sledećih lekcija.

Slobodni smo da biramo – možemo da izaberemo ili put koji vodi u pakao ili put koji vodi u nebo. Bog nikoga ne prisiljava da sledi put spasenja (Jv. 5:40), ali nas poziva i daje nam mogućnost da dođemo k njemu ako to želimo (Otk. 22:17).

Da li živiš u grehu? Ako živiš, nadamo se da će ovo proučavanje da ti ukaže na strašne posledice greha, i da ćeš da odlučiš da potražiš Božju pomoć.

U sledećih nekoliko lekcija govorićemo o putu izbavljenja koji je Bog dao kroz evanđelje.

4)    Svi smo sagrešili

Svaka odgovorna osoba je sagrešila. Nema toga ko može da kaže "Ja nisam kriv!"  Apostol Pavle je napisao: "Nema pravednoga – nema baš ni jednoga" i još "svi su sagrešili i tako su lišeni slave Božje."

Kako je svako od nas sagrešio a kazna za greh je smrt (Rim 6:23) moramo da se okrenemo Božjoj milosti ako želimo da se spasimo. Milost je jedino što pomaže. Apostol Pavle nam govori: "te se opravdavaju za  badava – njegovom blagodaću – na osnovu iskupljenja u Hristu Isusu" (Rim. 3:24).

Ne smemo da očekujemo da budemo spaseni na osnovu naše moralnosti ili dobrote – svi smo grešnici. Nije važno da li smo sagrešili malo ili mnogo, u oba slučaja smo se suprotstavljali Bogu. Treba da priznamo našu krivicu i tražimo oproštenje u skladu sa Božjim planom. To što smo (možda) kršteni kao bebe nije nam od pomoći jer to nije bio rezultat naše lične odluke. Isto tako nam pripadnost nekoj religioznoj organizaciji ne može obezbediti ulaznicu za nebo.

Dobra vest je da je Bog obezbedio put za spasenje. Možemo da se spasimo.

ALFA - SVETO PISMO

Rođenje Biblije

Nismo u mogućnosti da tačno odredimo okolnosti pod kojima je Biblija nastala. Ne možemo da ukažemo na neko vreme ili mesto i da kažemo “ovde je Biblija rođena”. Kao što je, kroz stotine godina, drevna literatura poprimala različite oblike, tako su se i mnoge Biblijske knjige, iz veka u vek, pojavljivale pod raznim okolnostima. Biblija je zbirka knjiga, zbog toga i koristimo ime Biblija. (Reč dolazi od reči biblia što znači knjige.) Ona je mnogo više od obične zbirke knjiga, ona je riznica svetih knjiga koja je rasla kroz vekove sve dok se nije uobličila u sadašnji oblik. Hrišćani čvrsto veruju da je savremena Biblija, tako slavna jer je rasla pod budnim okom i uticajem Svetog Duha, dakle Boga lično.

Izgled današnje Biblije

Bibliju delimo na dva glavna dela poznata pod imenima Stari i Novi zavet. Osnovna struktura Biblije zasnovana je na činjenici da je Bog sklopio dva velika zaveta sa svojim narodom, i da je Novi zavet ispunjenje Starog (Mt 5:17).

Jevreji su Stari zavet delili na tri glavna dela.

1.    Zakon. Skup od prvih pet knjiga Starog zaveta poznat je kao Petoknižje ili Pet knjiga Mojsijevih. Te knjige su Postanje, Izlazak, Levitska, Brojevi i Ponovljeni zakon.

2.    Proroci. Zbirka od 21 knjige uključuje opšti istorijski materijal ali i zapise iz života velikih i malih proroka. Ovaj deo se naziva Proroci jer sadrži proroštva i uputstva ranih jevrejskih učitelja i vođa. Knjige koje čine ovaj deo su Isus Navin, Sudije, 1. i 2. Samuilova, 1. i 2. Carevima, Isaija, Jeremija, Jezekiel, Osija, Joil, Amos, Avdije, Jona, Mihej, Naum, Avakum, Sefanija, Agej, Zaharija i Malahija.

3.    Spisi. Ovih trinaest knjiga podeljeno je u tri sekcije, i to:

(a)       Jov, Psalmi i Priče Solomunove - su posvećene knjige i korišćene su u sinagogama za službu,

(b)       Pesma nad pesmama, Ruta, Plač Jeremijin, Propovednik i Jestira – su knjige poznate kao SVICI i obično su čitane za podučavanje ili na neki praznik,

(c)       Danilo, Jezdra, Nehemija, 1. i 2. Dnevnika – su knjige za koje se smatra da su dopuna ostalim istorijskim knjigama.

Knjige Novog zaveta takođe mogu da se svrstaju u tri grupe.

1)    Istorija. Pet istorijskih knjiga su Matej, Marko, Luka, Jovan i Dela apostolska. Prve četriri knjige su evanđelja i predstavljaju zbirku nekih od najvećih učenja i dela Isusa Hrista. Dela apostolska, koju neki nazivaju i Luka II, predstavlja hronoligiju početka i narastanja crkve.

2)    Učenje. Dvadeset jedna knjiga učenja su u stvari pisma (poslanice) koje su napisali razičiti bogonadahnuti ljudi.

a)    Prvih trinaest nosi potpis apostola Pavla. To su poslanice Rimljanima, 1. i 2. Korinćanima, Galatima, Efescima, Filipljanima, Kološanima, 1. i 2. Timoteju, Titu i Filimonu (iako je pisac poslanice Jevrejima nepoznat mnogi se slažu da je Pavle najverovatnije autor i tog pisma).

b)    Opšta pisma uključuju Jakovljevo, dva Petrova, tri Jovanova i Judino.

3)    Proroštva. Knjiga Otkrivenja ili Apokalipsa namerno je na kraju Biblje jer jezikom slika i simbola sabira sve principe otkrivene u prethodnim knjigama i istovremeno proročki ukazuje na stvari koje dolaze.

Biblijski kanon

Naravno, opšte je poznato da je mnogo knjiga napisano u vreme Starog i Novog zaveta, a koje su se bavile istim i sličnim temama kao i knjige sakupljene u Bibliju. Koje knjiga stvarno pripadaju Bibliji i koje treba da budu uključene u nju, a koje ne pripadaju ovoj izbirci i koje treba odbaciti? Na osnovu čega su neki spisi prihvaćeni kao Pismo a drugi odbačeni? Odgovor na ova pitanja možemo da pronađemo u učenju koje je poznato kao kanon svetog Pisma.

Reč kanon je grčka reč (Heb. quaneb). Osnovno značenje joj je očitavanje, mera. Kako je ova reč ponekad korišćena za označavanje mernog štapa, reč kanon je počela da označava neku standardizovanu meru. Kada to primenimo na Bibliju, tada ta reč označava standardizovani spisak knjiga koje su prihvaćene kao Sveto Pismo.

Formiranje kanona je bio postepeni proces, isto kao što je i postepeno stvaranje svake knjige. U vreme kada je Gospod bio na zemlji, starozaveni kanon je bio jasno definisan, jasno se videla razlika između Pisma i onog što nije Pismo. Dokaz za to su mnogobrojni navodi iz starozavetnih knjiga koje nalazimo u ranim hrišćanskim i nehrišćanskim spisima (npr. Lk. 24:44). Isto je i sa novozavetnim knjigama koje su, nedugo nakon što su napisane, redovno čitane na crkvenim skupovima (npr. Kol. 4:16; 1.Sol. 5:27)

Neophodno je naglasiti i da crkva nije kroz svoje sabore stvarala kanon Pisma. Crkva kao ni njezine odluke nemaju autoritet koji određuje ili proglašava neku Biblijsku knjigu nadahnutom. Biblija svoj autoritet ne duguje  pojedincu ili grupi. Crkva ne kontroliše kanon već kanon kontroliše crkvu. Kao što dete prepoznaje svoju majku tako je crkva prepoznavala knjige koje sadrže jedinstveni autoritet.

Biblijski jezik

Rekli smo da je Biblija postala ono što je danas kroz postepeno narastanje. To nas podseća da je potrebno da određenu pažnju poklonimo jeziku na kom su različite biblijske knjige pisane u originalu.

U originalu, Biblija je pisana na tri jezika: hebrejskom, aramejskom i grčkom. Iako su neke od starozavetnih knjiga napisane aramejskim jezikom, hebrejski jezik preovladava. Kako evanđelje o Isusu Hristu treba propovedati po čitavom svetu, Božje je proviđenje da Novi zavet bude napisan jezikom koji je svuda poznat. Grčki jezik je u prvom veku bio svetski jezik pa  je Novi zavet i napisan na grčkom. 

"Moje reči nikad neće proći"

Pručavajući vekove o kojima govori Biblija možemo da vidimo, ljudskim rečima ispričanu, priču o putu kojim smo došli do nje. Ispričana iz raznih uglova, ova priča započinje i završava se Bogom. Bog je Svetlo, izvor Svetla kako fizičkog tako i duhovnog. Konačno, kraj priče o tome kako smo dobili Bibliju dovodi nas do Božijeg trona.

U Mk. 13:31 Isus kaže: "Nebo i zemlja će proći, ali moje reći neće proći." Isus nam kaže dve stvari. Prvo, njegove reči su božanske, svet će proći ali njegove reči neće; njegove reči nisu od ovog sveta. Drugo, pošto su njegove reči božanske, Isus nam kaže da će one zauvek da traju.

To što je Isus tvrdio za svoje reči, da su božanske, govori nam da je celu Bibliju on stvorio. Apostol Pavle piše: "Sve Pismo je bogonadahnuto i korisno za pouku, za karanje, za popravljanje, za odgajanje u pravednosti, da Božiji čovek bude savršen, pripravljen za svako dobro delo" (2.Tim. 3:16,17). Reč "Pismo" se ovde koristi u posebnom značenju i odnosi se na kanonske starozavetne spise. Pavle je verovao da starozavetni spisi dolaze od Boga, doslovno da su bogonadahnuti.

U jednom sličnom pasusu drugi apostol kaže: "I tako imamo čvršću proročku reč, a vi dobro činite što pazite na nju kao na svetilo koje svetli na mračnom mestu – dok ne svane dan i zvezda Danica se ne pojavi u srcima našim. Ovo najpre znajte da se ni jedno proroštvo Pisma ne može tumačiti kako ko hoće. Jer nikad proroštvo ne bi čovečjom voljom, nego su Duhom Svetim nošeni sveti ljudi govorili od Boga." (2.Pet. 1:19-21) Starozavetni pisci, kaže Petar, poruke iz svojih knjiga nisu izmišljali. Ono što je svako od njih rekao ili napisao dugovao je uticaju koji se nalazio izvan njega samog; govorili su Božje reči onako kako ih je Duh Sveti upućivao. Oba ova stiha nam jasno govore o tome da je Stari zavet božanskog porekla.

Ako su proroci Starog zaveta bili Bogom nadahnuti, da li bi bilo razumno da kažemo da su ljudi Novog zaveta, uključujući i Spasitelja i apostole, imali manje nadahnuća?  Pretpostavljam da su ljudi koji su pisali Bibliju bili iskreni i pouzdani ljudi. Ako su bili razumni i pouzdani ne bi trebalo da su skloni fantastičnim vizijama i halucinacijama, a ako su bili iskreni  nisu imali nameru da prevare.

Mnogo od svoje jedinstvenosti Biblija duguje svojim jedinstvenim izjavama. Ona dozvoljava sebi da tvrdi da je od Boga. Ova tvrdnja dolazi od iskrenih, razumnih ljudi i zaslužuje našu pažnju. Istinitost ove tvrdnje potvrđuje Biblijski sadržaj, sa svojim temama o spasenju i strogim moralnim načelima. Na primer, Isusovi etički principi su ili ljudski ili božanski. Biblija kaže da su božanski. Ova tvrdnja bi bila besmislena bez visokog moralnog standarda. Biblijske tvrdnje i njezin sadržaj podjednako su dokaz da Biblija treba da se proučava kao nadahnuta Reč Božja.

Utešno je i ohrabrujuće znati da je Isusova reč preživela sve ove vekove. Isusovo obećanje izdržalo je iskušenje vekova i nije izneverilo. "Jer je svaka plot kao trava, i sva njena slava kao cvet trave; trava se osuši i cvet otpade, ali reč Gospodnja ostaje doveka. A to je reč koja vam je kao evanđelje objavljena." (1.Pet. 1:24,25)