(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, Siminia 8; proučavanje Reči četvrkom, 12. maj 2016. godine)
Jedno od važnih pitanja savremenog hrišćanina je - kakva bi crkva trebala da bude?
Mnogi će samo odmahnuti rukom i reći kako o tome ne treba puno raspravljati jer u Pismu piše kakva crkva treba da bude. Dobro, kad piše, zašto onda nije tako kako piše? Šta se tu promenilo, i zašto?
Drugo, da li mi, kao pojedinci možemo da utičemo na to kakva će crkva biti?
Pretpostavljam da vam je poznato da u svetu danas ima preko 2,16 miljardi hiršćana, koji su podeljeni u nekoliko velikih grupa, a svaka grupa u mnoštvo malih. Najveće od njih su - rimokatolici, protestanti, pravoslavci i svi ostali. Samo u okviru protestantske grane ima oko 20000 denominacija.
Meni se čini da je tu nešto ozbiljno poremećeno.
Mi kao pojedinci, pa čak ni kao mala grupa ili savez, nemamo dovoljno ni moći ni uticaja kojim bi mogli da promenimo situaciju u kojoj se crkva nalazi. Jel tako?
Nije tako!
Možda ne možemo da promenimo shvatanje ljudi u drugim crkvama, ali definitivno možemo da uradimo nešto u našoj zajednici. Ono što možemo je da crkvu, našu lokalnu zajednicu, učinimo snažnom, čistom, delotvornom, sposobnom da bude svedočanstvo svetu koji nas okružuje. Možda nekome to zvuči malo i beznačajno, ali verujte nije. Ceo svet je promenjen zahvaljujući maloj grupi ljudi, osnaženih Svetim Duhom. Kvanitet nikad nije bio problem za Gospoda, ali je zato neposlušnost katastrofalna.
Kao što, pretpostavljam svi znate, o nastanku hrišćanske crkve čitamo u Delima apostolskim 2. poglavlje. Cela ova knjiga, koju je napisao Luka je veoma važna za nas, a ovo drugo poglavlje sadrži najvažnije stihove cele knjige.
Dela 2:1-47
Na neki način, možemo da kažemo, ovi stihovi su centar Biblije, zato što, sasvim sigurno, možemo da govorimo o vremenu pre ovih događaja i vremenu nakon njih, koje se po svemu razlikuje jedno od drugog.
Pored svega zapisanog, u njima su zabeleženi neki od najvažnijih događaja vezanih za našu veru, crkvu i hrišćanski život uopšte, kao što su silazak Duha Svetog na apostole; prva, ikad izgovorena, evanđeoska propoved; uspostavljanje crkve ... i tako redom do opisa svakodnevnog života prvih hrišćana.
Sve to se desilo deset dana nakon Hristovog vaznesenja, na jedan veoma važan praznik – Pentekost ili Pedesetnicu. Taj praznik svetkovan je na osnovu Božije zapovesti koja kaže (3. Mojsijeva 23:15,16). “Od dana posle subote - dana kad ste doneli snop za žrtvu okretnicu - odbrojite sedam punih sedmica. Odbrojite pedeset dana, do dana posle sedme subote, pa prinesite Gospodu žrtvu od novog žita.”
Ovaj praznik takođe nazivaju i Praznik sedmica (5. Mojsijeva 16:9,10) ali i Praznik žetve jer se na taj dan prvi plodovi žetve prinose kao žrtva Bogu (2. Mojsijeva 23:16).
Pdesetnica je jadan od tri praznika u godini kad je svako muško iz Izraela trebalo da ide u Jerusalim i da se pojavi pred Bogom (2. Mojsijeva 23:14-17). Svi poslovi u dane praznika su se prekidali (3. Mojsijeva 28:26), a sve žrtve morale su da imaju praznični karakter (5. Mojsijeva 16:16,17).
Zahvalnost Bogu iskazivana je zbog blagoslova žetve, ali i zbog izbavljenja iz Egipatskog ropstva koje Bog učinio svom narodu (5. Mojsijeva 16:11,12).
Jvreji su proslavljali i primanje Zakona, koje se, navodno, desilo na na ovaj dan.
Sve to zajedno - i žetva, i klasje, oslobođenje od ropstva, i novi Savez, i susret sa Bogom ... - puno je simbolike koja je postala stvarnost u svemu onome što je Hrist učinio i postigao.
Zbog svega toga je u hramu, i u celom Jerusalimu, vladala je posebna praznična atmosfera. Judeji, prozeliti, pobožni nejevreji i mnogi drugi (2:5) okupili su se u gradu. Normalno je za očekivati da su i učenici, odlazili u hram, i slavili Gospoda kao i svi drugi. (Luka 24:53).
U gradu je bila neopisiva vreva karakteristična za dane velikog praznika kakav je ovaj.
I upravo tu priliku, kad je to ogromno mnoštvo “okupiralo” sveti grad Jerusalem, Bog je iskoristio da započne novu eru - eru Crkve.
Imam utisak da ponekad nismo sasvim svesni važnosti događaja i posledica koje su nastale stvaranjem crkve. Ali, o tome malo kasnije.
Sve u svemu, Velika misija mogla je da počne. Bog je sve pripremio i obezbedio.
1.IZLIĆE SVETOG DUHA (2:1-21)
Kad čitamo ove stihove, vidimo da se prvo desilo ono što uvek mora biti početak svega. Ništa u hrišćanskom život ne može da počne i da bude uspešno ako to nije podstaknuto i podržano delovanjem Svetog Duha.
Tako ni ovaj početak ostvarenja Božijeg plana, stvorenog pre postanka vremena, nije mogao drugačijie.
Bog je kroz mnoga proroštva ukazao na to da će spustiti Duha Svetog na svoj narod. Jedan od tih proroka, Joil, koga Petar i citira u svog govoru, zapisao je Božije reči o tome (Joil 2:28).
I desilo se, baš kao što je najavljeno. Ne potiho, ne u nekom ćošku, ne samo za neke, nego javno, otvoreno, rekao bih pobednički bučno.
Doduše taj događaj nije bilo ni moguće sakriti, pre svega zato što se čuo jak zvuk, huka sa neba, kao kad duva silan vetar. Zvuk je bio zaglušujući, tako da su svi u kući bili zatečeni, a takođe i dovoljno jak da nadjača buku uzavrelog i praznično raspoloženog grada i da pribudi znatiželju kod ljudi.
Osim buke, apostoli su videli jezike, koji su se razdelili na više jezika - kao kod vatre kad se plamen razdeli na više plamičaka. Na svakog apostola spustio se po jedan od tih razdeljenih jezika i oni su počeli da govore strane jezike, svako od njih drugi jezik, onako kako je već Duh kome davao.
Možete li da zamislite njihovo iznenađenje.
Ali nisu imali vremena da se dugo čude onome što ih je snašlo. Odmah su morali da krenu u akciju jer su ljudi, privučeni tom bukom, dolazili da vide o čemu se radi. Sad je nih čekalo veliko iznenađenje - čuli su apostole, Galilejce, proste ljude, koji govore njihovim maternjim jezikom. I svako ih je mogao razumeti.
Neki su se divili, neki su postavljali pitanja, a neki su se smejali - kao uostalom i dan danas.
Propovedanje Evanđelja počinje na tom mestu tada, prva propovedaonica bila je u Jerusalimu, a prvi propovednik Petar. Upravo onako kako je Isus odredio i naredio.
Vest se, kao požar, širila po Judeji, Maloj Aziji, celom Rimskom carstvu i došla je do nas danas.
2.EVANĐELJE SE PROPOVEDA (2:22-41)
Ovde možemo da pročitamo tu Petrovu propoved. Skoro svi su znali o čemu Petar govori, jer je Isus potvrđivan od Boga silama, čudima i znacima - javno u sinagogama, trgovima i tremovima hrama. Sećate se kako su učenici na putu za Emaus ukorili Isusa koga nisu prepoznali - ”jesi li ti jedini stranac u Jerusalimu koji nije saznao šta se u njemu dogodilo ovih dana?” Luka 14:18
Ono sa čime ih je Petar suočio je činjenca da su oni tog Isusa razapeli, pri tom koristeći bezbožne Rimljane za svoj podli plan. (Jovan 19:10-12).
Ali Isus je vaskrsao iz mrtvih. To je ipak bilo malo teže za poverovati, i Petar im nudi dokaz i svedočanstvo. On citira Davidovo proroštvo iz Psalma 16:8-12 i 101:1. Pokazuje im da se taj deo Pisma ne odnosi na Davida, nego na Isusa i sam, lično, zajedno sa ostalim apostolima, svedoči o Isusovom vaskrsenju. On ih uverava, sa punim pouzdanjem, da je Isus, o kome govori, postavljen da bude i Gospod (vladar) i Hrist (spasitelj).
Posle ovog dokazivanje, neki od okupljenih su poverovali!
Obično je najveći problem onih koji govore poruku što ljudi ne slušaju šta govore (kao što čitamo u Rimljanima 10:17). Ali ovde mnoštvo ljudi pita “Šta sad da radimo?”
Ovo je najvažnije pitanje koje ljudi mogu da postave. Petrov odgovor dat je u 2:38-40.
On nalaže dve stvari pokajanje i krštenje.
Šta je pokajanje? Pokajanje nije kad kažeš “žao mi je”! Može ti biti žao što su te uhvatili u grešci.
Pokajanju pre svega, prethodi vera.
Na osnovu te vere, može da dođe do pokajanja. Pokajanje je kad razumeš šta si i gde pogrešio, želja da se greška nazove pravim imenom, postupak da se ispravi posledica, i odluka da u tome više ne želiš da budeš.
Sve u svemu pokajanje je proces promene koji menja celo biće onog koji se kaje. Taj proces vodi krštenju u vodi.
Krštenje u vodi je veoma važan događaj i korak, kako kod Judeja, tako i kod hrišćana. Krštenje javno svedoči o pokajanju, očišćenju od greha, pravednosti, odluci za Boga, prihvatanje Božije volje i novog života, pripadanju Božjoj porodici. Krštenje je Božji koncept i kao takav neizostavni je deo života hrišćana.
Bog svaku našu akciju kruniše nagradom, pa
Petar daje dva obećanja
Prvo, oproštenje greha onima koji se krštavaju u Hristovo ime. Ponekad se ljudi malo zbune oko ovih stihova, pa ih i pogrešno tumače. Krstiti se u ime Isusa Hrista za oproštenje grehova ne znači da bez krštenja neće biti oprošteni gresi, ili da su gresi oprošteni samo onima koji se krste. Krštenje ističe važnost Hrista u oproštenju grehova.
Ljudi, kojima je ovo govoreno, znali su prirodu krštenja i zato je bilo važno da Petar njihovu pažnju usmeri na Hrista, a ne na sam čin krštenja, tj. očišćenja koji su neki prošli, svejedno da li kao prozeliti ili kao Judeji podstaknuti na čistoću Jovanovim propovedanjem. Bog je obećao da će oprostiti sve grehe onima koji veruju u Hrista. Verovati u Hrista znači prihvatiti njegovu žrtvu kao otkup za grehe. Ko ne prihvata Hrista, ne prihvata ni oproštenje grehe. Krštenje, dakle, javno objavljuje odluku onoga koji se krštava da veruje, i nema nikakvog uticaja na Božju odluku o oproštenju grehova. Zato krštenje i jeste od suštinske važnosti za spasenje. Ono, samo po sebi, ne garantuje spasenje, ali potvrđuje odluku onog koji se krštava da prihvata spasenje kroz Isusa Hrista.
Drugo, dar Duha Svetoga. Koji dar će Duh dati kome zavisi jedino i isključivo od volje Svetog Duha. Ono što sa sigurnošću možemo da verujemo je, da je prvi dar Duha, pečat usinovljenja; a o ostalim darovima čitamo u 1.Korinćanima 12:7-13. “A svakome se daje da se Duh kroz njega ispoljava na korist. Jer, jednome se kroz Duha daje reč mudrosti, a drugome, po istom Duhu, reč znanja; jednome, istim Duhom, vera, a drugome, tim istim Duhom, darovi lečenja; jednome da čini čuda, a drugome prorokovanje; jednome da razlikuje duhove, drugome da govori raznim čudnim jezicima, a trećem da tumači čudne jezike. I sve to čini jedan isti Duh, koji svakom dodeljuje kako hoće.”
Dakle, za one koji ulaze u crkvu važno je vera, pokajanje i krštenje, na šta Bog odgovara opraštanjem greha i darovima Duha. To znači, da je svakome, ko se nalazi večeras ovde Bog oprostio grehe, darovao ga darom Duha Svetog i postavio na svoje mesto u crkvi.
3. CARSTVO JE USPOSTAVLJENO (2:42-47)
Izlićem Svetog Duha, uspostavljeno je Božije carstvo vidljivo i na zemlji. Mnogi koji o tome razmišljaju, očekuju nešto drugačije stanje od onoga šta vidimo. Judeji su toliko zatečeni time da mnogi ni do dan danas nisu poverovali u to. Oni očekuju nešto drugo. Gospodara i Mesiju na konju, koji svojim mačem obara protivnike, i uspostavlja opšte carstvo, koje će njima obezbediti da budu glavni.
Istini za volju, i mnogi hrišćani očekuju tako nešto, nekog supermena, koji će svima pokazati ko je gazda.
Ipak, oni koji poznaju reč znaju da je Božije carstvo u sili spasenja, i oproštenja greha, a ne u svetskoj vladavini i borbi za svetovnu prevlast. Teritorija Božijeg carstva nije na Zemlji, nego na nebu, i stanovnici tog carstva su ovde samo prolaznici, a tamo, na nebu, imaju trajni dom.
Borba koju ovde vodimo, “... nije protiv ljudi od mesa i krvi, nego protiv poglavarstva, protiv vlasti, protiv vladara ovog mračnog sveta, protiv zlih duhova na nebesima.” Efescima 6:12
Ne borimo se da porazimo telesnog čoveka, nego da zadobijemo duhovnog. Jer ništa telesno ne može da nasledi ono što je duhovno.
Zato su i Isus i apostoli, propovedali da je carstvo već tu. U tom carstvu vladaju pravila koja je On sam uspostavio i koje smo mi primili zahvaljujući apostolskim poukama.
Sama suština tog carstva je crkva, koja je Njegovo telo, kojoj je On glava.
Jer Crkva, koje je tada uspostavljena, nije samo još jedna religiozna organizacija, ili grupa, ili sekta, koja treba da nađe svoju mesto u opštoj ponudi raznih religija (a nije da nije bila velika ponuda, i u ono vreme kao i danas). Ona je nešto sasvim novo, i do tad neviđeno.
Ona jeste zajednica, ali je pre svega organizam;
Ona jeste religija, ali ne po svojim ritualima, nego po delotvornoj veri, pa zato ne podstiče religiozno ponašanje nego slobodu u veri, raznolikost i različitost.
Ona ostvaruje sasvim drugačiji odnos sa svojim Bogom, koji nikad do tad nije bio viđen niti je smatran mogućim - naime, ona preko svojih članova uspostavlja odnos sa Bogom, a ne obrnuto.
Zajedničari crkve svojom verom grade crkvu, a ne crkvom svoju veru, jer crkva nema ništa, što nemaju verni koji se tu okupljaju.
Vernci se ugrađuju u crkvu, a ne crkva u njih; vernici posvećuju svoju crkvu, a ne crkva njih.
Razlog za sve ovo je veoma očigledan. Hrišćani to čine jer su sami postali Hram Duha Svetoga pa tako oni deluju na vidljivo, onim što je nevidljivo u njima.
Gde vladaju drugačiji odnosi, crkva ne napreduje, ne raste, deli se i gubi svoju oštrinu.
Kad gledamo prvu crkvu vidimo koje je bila njena snaga - molitva, zajedništvo, lomljenje hleba, apostolska nauka, mučeništvo, progonstvo, propovedanje reči, svedočenje za Hrista. Reč Božija ne ukazuje bespotrebno na ovo.
Svi smo svesni koliko je molitva važna - molimo li se dovoljno istrajno, da Bog nešto promeni? - na primer MENE.
Svi smo svesni koliko je važno zajedništvo. Ovih dana kad smo organizovali omladinsku konferenciju, bilo očigledno koliko je važno da svi zajedno učestvujemo u tome. Jedni rade, drugi daju, treći se mole, četvrti kritikuju, peti organizuju, šesti realizuju, sedmi govore, osmi slikaju, deveti se slikaju, deseti primaju goste ... svi zajedno, kao prsti na rukama, učinili smo da to bude još jedan uspešan skup mladih koji vole Boga. Šta god da radimo, bez nas je to nemoguće da se izvede. Bez bilo koga od nas. Kad nas nema, naše mesto je prazno.
Svi smo svesni koliko je važno da se učimo ispravnoj nauci. 20000 hiljada denominacija i svako tvrdi da je u pravu, svako tvrdi da je u ispravnoj nauci. Mene je ovde zaitrigirala ova izjava - da su bili istrajni u apostolskoj nauci. Zašto Luka ne kaže u Hristovoj nauci? Možda se odgovor na ovo pitanje nalazi u stihovima koji govore o silasku svetog, nebeskog Novog Jerusalima “A zid gradski imaše dvanaest temelja i na njima dvanaest imena dvanaestorice Jagnjetovih apostola.” Otkrivenje 21:14
Naša nauka utemeljena je na nauci koju su nam preneli apostoli. Zato, sem četiri evanđelja imamo i ostale 23 knjige u Novom zavetu. Bog nam je na taj način, kroz apostole, predao sav nauk koji nam je potreban. Nisu, naravno, oni izmislili nešto novo, i van onog šta stoji u Pismu pre njih, ili u suprotnosti sa onim šta je Isus govorio. Naprotiv! Ipak, važnost apostolskog učenje je toliko velika da se Pavle usuđuje da kaže - neka je proklet ko vam donosi drugačije evanđelje o onog koje sam vam ja preneo. Dakle, apostoli, ne samo da prenose ono što je Isus činio i govorio, nego i svedoče o tome, i daju mu ispravni smisao.
Danas često možete čuti “I ja imam Duha i mogu da tumačim Pismo.” Možeš, ali to mora da se slaže sa apostolskim učenjem, mora da se slaže sa celim Pismom, a ne da se povinuje ličnim željama i humanističkim besmislicama.
Isto, kao i ovo što sam sad pomenuo, i ostale stvari koje su označavale prvu hrišćansku crkvu, moraju da budu znak i naše crkve, danas - duhovno i primenljivo u svetu u kojem nas je Bog postavio za svedoke.
Crkva Isusa Hrista danas, ne sme da se razlikuje od crkve koja je počela da živi na Pedesetnicu. Mora da ostane zavisna od Boga, oslonjena na apostolsku nauku i pomazana Duhom Svetim.
Jer samo takva crkva je sve ono što ovaj svet nije.
Mnogi će samo odmahnuti rukom i reći kako o tome ne treba puno raspravljati jer u Pismu piše kakva crkva treba da bude. Dobro, kad piše, zašto onda nije tako kako piše? Šta se tu promenilo, i zašto?
Drugo, da li mi, kao pojedinci možemo da utičemo na to kakva će crkva biti?
Pretpostavljam da vam je poznato da u svetu danas ima preko 2,16 miljardi hiršćana, koji su podeljeni u nekoliko velikih grupa, a svaka grupa u mnoštvo malih. Najveće od njih su - rimokatolici, protestanti, pravoslavci i svi ostali. Samo u okviru protestantske grane ima oko 20000 denominacija.
Meni se čini da je tu nešto ozbiljno poremećeno.
Mi kao pojedinci, pa čak ni kao mala grupa ili savez, nemamo dovoljno ni moći ni uticaja kojim bi mogli da promenimo situaciju u kojoj se crkva nalazi. Jel tako?
Nije tako!
Možda ne možemo da promenimo shvatanje ljudi u drugim crkvama, ali definitivno možemo da uradimo nešto u našoj zajednici. Ono što možemo je da crkvu, našu lokalnu zajednicu, učinimo snažnom, čistom, delotvornom, sposobnom da bude svedočanstvo svetu koji nas okružuje. Možda nekome to zvuči malo i beznačajno, ali verujte nije. Ceo svet je promenjen zahvaljujući maloj grupi ljudi, osnaženih Svetim Duhom. Kvanitet nikad nije bio problem za Gospoda, ali je zato neposlušnost katastrofalna.
Kao što, pretpostavljam svi znate, o nastanku hrišćanske crkve čitamo u Delima apostolskim 2. poglavlje. Cela ova knjiga, koju je napisao Luka je veoma važna za nas, a ovo drugo poglavlje sadrži najvažnije stihove cele knjige.
Dela 2:1-47
Na neki način, možemo da kažemo, ovi stihovi su centar Biblije, zato što, sasvim sigurno, možemo da govorimo o vremenu pre ovih događaja i vremenu nakon njih, koje se po svemu razlikuje jedno od drugog.
Pored svega zapisanog, u njima su zabeleženi neki od najvažnijih događaja vezanih za našu veru, crkvu i hrišćanski život uopšte, kao što su silazak Duha Svetog na apostole; prva, ikad izgovorena, evanđeoska propoved; uspostavljanje crkve ... i tako redom do opisa svakodnevnog života prvih hrišćana.
Sve to se desilo deset dana nakon Hristovog vaznesenja, na jedan veoma važan praznik – Pentekost ili Pedesetnicu. Taj praznik svetkovan je na osnovu Božije zapovesti koja kaže (3. Mojsijeva 23:15,16). “Od dana posle subote - dana kad ste doneli snop za žrtvu okretnicu - odbrojite sedam punih sedmica. Odbrojite pedeset dana, do dana posle sedme subote, pa prinesite Gospodu žrtvu od novog žita.”
Ovaj praznik takođe nazivaju i Praznik sedmica (5. Mojsijeva 16:9,10) ali i Praznik žetve jer se na taj dan prvi plodovi žetve prinose kao žrtva Bogu (2. Mojsijeva 23:16).
Pdesetnica je jadan od tri praznika u godini kad je svako muško iz Izraela trebalo da ide u Jerusalim i da se pojavi pred Bogom (2. Mojsijeva 23:14-17). Svi poslovi u dane praznika su se prekidali (3. Mojsijeva 28:26), a sve žrtve morale su da imaju praznični karakter (5. Mojsijeva 16:16,17).
Zahvalnost Bogu iskazivana je zbog blagoslova žetve, ali i zbog izbavljenja iz Egipatskog ropstva koje Bog učinio svom narodu (5. Mojsijeva 16:11,12).
Jvreji su proslavljali i primanje Zakona, koje se, navodno, desilo na na ovaj dan.
Sve to zajedno - i žetva, i klasje, oslobođenje od ropstva, i novi Savez, i susret sa Bogom ... - puno je simbolike koja je postala stvarnost u svemu onome što je Hrist učinio i postigao.
Zbog svega toga je u hramu, i u celom Jerusalimu, vladala je posebna praznična atmosfera. Judeji, prozeliti, pobožni nejevreji i mnogi drugi (2:5) okupili su se u gradu. Normalno je za očekivati da su i učenici, odlazili u hram, i slavili Gospoda kao i svi drugi. (Luka 24:53).
U gradu je bila neopisiva vreva karakteristična za dane velikog praznika kakav je ovaj.
I upravo tu priliku, kad je to ogromno mnoštvo “okupiralo” sveti grad Jerusalem, Bog je iskoristio da započne novu eru - eru Crkve.
Imam utisak da ponekad nismo sasvim svesni važnosti događaja i posledica koje su nastale stvaranjem crkve. Ali, o tome malo kasnije.
Sve u svemu, Velika misija mogla je da počne. Bog je sve pripremio i obezbedio.
1.IZLIĆE SVETOG DUHA (2:1-21)
Kad čitamo ove stihove, vidimo da se prvo desilo ono što uvek mora biti početak svega. Ništa u hrišćanskom život ne može da počne i da bude uspešno ako to nije podstaknuto i podržano delovanjem Svetog Duha.
Tako ni ovaj početak ostvarenja Božijeg plana, stvorenog pre postanka vremena, nije mogao drugačijie.
Bog je kroz mnoga proroštva ukazao na to da će spustiti Duha Svetog na svoj narod. Jedan od tih proroka, Joil, koga Petar i citira u svog govoru, zapisao je Božije reči o tome (Joil 2:28).
I desilo se, baš kao što je najavljeno. Ne potiho, ne u nekom ćošku, ne samo za neke, nego javno, otvoreno, rekao bih pobednički bučno.
Doduše taj događaj nije bilo ni moguće sakriti, pre svega zato što se čuo jak zvuk, huka sa neba, kao kad duva silan vetar. Zvuk je bio zaglušujući, tako da su svi u kući bili zatečeni, a takođe i dovoljno jak da nadjača buku uzavrelog i praznično raspoloženog grada i da pribudi znatiželju kod ljudi.
Osim buke, apostoli su videli jezike, koji su se razdelili na više jezika - kao kod vatre kad se plamen razdeli na više plamičaka. Na svakog apostola spustio se po jedan od tih razdeljenih jezika i oni su počeli da govore strane jezike, svako od njih drugi jezik, onako kako je već Duh kome davao.
Možete li da zamislite njihovo iznenađenje.
Ali nisu imali vremena da se dugo čude onome što ih je snašlo. Odmah su morali da krenu u akciju jer su ljudi, privučeni tom bukom, dolazili da vide o čemu se radi. Sad je nih čekalo veliko iznenađenje - čuli su apostole, Galilejce, proste ljude, koji govore njihovim maternjim jezikom. I svako ih je mogao razumeti.
Neki su se divili, neki su postavljali pitanja, a neki su se smejali - kao uostalom i dan danas.
Propovedanje Evanđelja počinje na tom mestu tada, prva propovedaonica bila je u Jerusalimu, a prvi propovednik Petar. Upravo onako kako je Isus odredio i naredio.
Vest se, kao požar, širila po Judeji, Maloj Aziji, celom Rimskom carstvu i došla je do nas danas.
2.EVANĐELJE SE PROPOVEDA (2:22-41)
Ovde možemo da pročitamo tu Petrovu propoved. Skoro svi su znali o čemu Petar govori, jer je Isus potvrđivan od Boga silama, čudima i znacima - javno u sinagogama, trgovima i tremovima hrama. Sećate se kako su učenici na putu za Emaus ukorili Isusa koga nisu prepoznali - ”jesi li ti jedini stranac u Jerusalimu koji nije saznao šta se u njemu dogodilo ovih dana?” Luka 14:18
Ono sa čime ih je Petar suočio je činjenca da su oni tog Isusa razapeli, pri tom koristeći bezbožne Rimljane za svoj podli plan. (Jovan 19:10-12).
Ali Isus je vaskrsao iz mrtvih. To je ipak bilo malo teže za poverovati, i Petar im nudi dokaz i svedočanstvo. On citira Davidovo proroštvo iz Psalma 16:8-12 i 101:1. Pokazuje im da se taj deo Pisma ne odnosi na Davida, nego na Isusa i sam, lično, zajedno sa ostalim apostolima, svedoči o Isusovom vaskrsenju. On ih uverava, sa punim pouzdanjem, da je Isus, o kome govori, postavljen da bude i Gospod (vladar) i Hrist (spasitelj).
Posle ovog dokazivanje, neki od okupljenih su poverovali!
Obično je najveći problem onih koji govore poruku što ljudi ne slušaju šta govore (kao što čitamo u Rimljanima 10:17). Ali ovde mnoštvo ljudi pita “Šta sad da radimo?”
Ovo je najvažnije pitanje koje ljudi mogu da postave. Petrov odgovor dat je u 2:38-40.
On nalaže dve stvari pokajanje i krštenje.
Šta je pokajanje? Pokajanje nije kad kažeš “žao mi je”! Može ti biti žao što su te uhvatili u grešci.
Pokajanju pre svega, prethodi vera.
Na osnovu te vere, može da dođe do pokajanja. Pokajanje je kad razumeš šta si i gde pogrešio, želja da se greška nazove pravim imenom, postupak da se ispravi posledica, i odluka da u tome više ne želiš da budeš.
Sve u svemu pokajanje je proces promene koji menja celo biće onog koji se kaje. Taj proces vodi krštenju u vodi.
Krštenje u vodi je veoma važan događaj i korak, kako kod Judeja, tako i kod hrišćana. Krštenje javno svedoči o pokajanju, očišćenju od greha, pravednosti, odluci za Boga, prihvatanje Božije volje i novog života, pripadanju Božjoj porodici. Krštenje je Božji koncept i kao takav neizostavni je deo života hrišćana.
Bog svaku našu akciju kruniše nagradom, pa
Petar daje dva obećanja
Prvo, oproštenje greha onima koji se krštavaju u Hristovo ime. Ponekad se ljudi malo zbune oko ovih stihova, pa ih i pogrešno tumače. Krstiti se u ime Isusa Hrista za oproštenje grehova ne znači da bez krštenja neće biti oprošteni gresi, ili da su gresi oprošteni samo onima koji se krste. Krštenje ističe važnost Hrista u oproštenju grehova.
Ljudi, kojima je ovo govoreno, znali su prirodu krštenja i zato je bilo važno da Petar njihovu pažnju usmeri na Hrista, a ne na sam čin krštenja, tj. očišćenja koji su neki prošli, svejedno da li kao prozeliti ili kao Judeji podstaknuti na čistoću Jovanovim propovedanjem. Bog je obećao da će oprostiti sve grehe onima koji veruju u Hrista. Verovati u Hrista znači prihvatiti njegovu žrtvu kao otkup za grehe. Ko ne prihvata Hrista, ne prihvata ni oproštenje grehe. Krštenje, dakle, javno objavljuje odluku onoga koji se krštava da veruje, i nema nikakvog uticaja na Božju odluku o oproštenju grehova. Zato krštenje i jeste od suštinske važnosti za spasenje. Ono, samo po sebi, ne garantuje spasenje, ali potvrđuje odluku onog koji se krštava da prihvata spasenje kroz Isusa Hrista.
Drugo, dar Duha Svetoga. Koji dar će Duh dati kome zavisi jedino i isključivo od volje Svetog Duha. Ono što sa sigurnošću možemo da verujemo je, da je prvi dar Duha, pečat usinovljenja; a o ostalim darovima čitamo u 1.Korinćanima 12:7-13. “A svakome se daje da se Duh kroz njega ispoljava na korist. Jer, jednome se kroz Duha daje reč mudrosti, a drugome, po istom Duhu, reč znanja; jednome, istim Duhom, vera, a drugome, tim istim Duhom, darovi lečenja; jednome da čini čuda, a drugome prorokovanje; jednome da razlikuje duhove, drugome da govori raznim čudnim jezicima, a trećem da tumači čudne jezike. I sve to čini jedan isti Duh, koji svakom dodeljuje kako hoće.”
Dakle, za one koji ulaze u crkvu važno je vera, pokajanje i krštenje, na šta Bog odgovara opraštanjem greha i darovima Duha. To znači, da je svakome, ko se nalazi večeras ovde Bog oprostio grehe, darovao ga darom Duha Svetog i postavio na svoje mesto u crkvi.
3. CARSTVO JE USPOSTAVLJENO (2:42-47)
Izlićem Svetog Duha, uspostavljeno je Božije carstvo vidljivo i na zemlji. Mnogi koji o tome razmišljaju, očekuju nešto drugačije stanje od onoga šta vidimo. Judeji su toliko zatečeni time da mnogi ni do dan danas nisu poverovali u to. Oni očekuju nešto drugo. Gospodara i Mesiju na konju, koji svojim mačem obara protivnike, i uspostavlja opšte carstvo, koje će njima obezbediti da budu glavni.
Istini za volju, i mnogi hrišćani očekuju tako nešto, nekog supermena, koji će svima pokazati ko je gazda.
Ipak, oni koji poznaju reč znaju da je Božije carstvo u sili spasenja, i oproštenja greha, a ne u svetskoj vladavini i borbi za svetovnu prevlast. Teritorija Božijeg carstva nije na Zemlji, nego na nebu, i stanovnici tog carstva su ovde samo prolaznici, a tamo, na nebu, imaju trajni dom.
Borba koju ovde vodimo, “... nije protiv ljudi od mesa i krvi, nego protiv poglavarstva, protiv vlasti, protiv vladara ovog mračnog sveta, protiv zlih duhova na nebesima.” Efescima 6:12
Ne borimo se da porazimo telesnog čoveka, nego da zadobijemo duhovnog. Jer ništa telesno ne može da nasledi ono što je duhovno.
Zato su i Isus i apostoli, propovedali da je carstvo već tu. U tom carstvu vladaju pravila koja je On sam uspostavio i koje smo mi primili zahvaljujući apostolskim poukama.
Sama suština tog carstva je crkva, koja je Njegovo telo, kojoj je On glava.
Jer Crkva, koje je tada uspostavljena, nije samo još jedna religiozna organizacija, ili grupa, ili sekta, koja treba da nađe svoju mesto u opštoj ponudi raznih religija (a nije da nije bila velika ponuda, i u ono vreme kao i danas). Ona je nešto sasvim novo, i do tad neviđeno.
Ona jeste zajednica, ali je pre svega organizam;
Ona jeste religija, ali ne po svojim ritualima, nego po delotvornoj veri, pa zato ne podstiče religiozno ponašanje nego slobodu u veri, raznolikost i različitost.
Ona ostvaruje sasvim drugačiji odnos sa svojim Bogom, koji nikad do tad nije bio viđen niti je smatran mogućim - naime, ona preko svojih članova uspostavlja odnos sa Bogom, a ne obrnuto.
Zajedničari crkve svojom verom grade crkvu, a ne crkvom svoju veru, jer crkva nema ništa, što nemaju verni koji se tu okupljaju.
Vernci se ugrađuju u crkvu, a ne crkva u njih; vernici posvećuju svoju crkvu, a ne crkva njih.
Razlog za sve ovo je veoma očigledan. Hrišćani to čine jer su sami postali Hram Duha Svetoga pa tako oni deluju na vidljivo, onim što je nevidljivo u njima.
Gde vladaju drugačiji odnosi, crkva ne napreduje, ne raste, deli se i gubi svoju oštrinu.
Kad gledamo prvu crkvu vidimo koje je bila njena snaga - molitva, zajedništvo, lomljenje hleba, apostolska nauka, mučeništvo, progonstvo, propovedanje reči, svedočenje za Hrista. Reč Božija ne ukazuje bespotrebno na ovo.
Svi smo svesni koliko je molitva važna - molimo li se dovoljno istrajno, da Bog nešto promeni? - na primer MENE.
Svi smo svesni koliko je važno zajedništvo. Ovih dana kad smo organizovali omladinsku konferenciju, bilo očigledno koliko je važno da svi zajedno učestvujemo u tome. Jedni rade, drugi daju, treći se mole, četvrti kritikuju, peti organizuju, šesti realizuju, sedmi govore, osmi slikaju, deveti se slikaju, deseti primaju goste ... svi zajedno, kao prsti na rukama, učinili smo da to bude još jedan uspešan skup mladih koji vole Boga. Šta god da radimo, bez nas je to nemoguće da se izvede. Bez bilo koga od nas. Kad nas nema, naše mesto je prazno.
Svi smo svesni koliko je važno da se učimo ispravnoj nauci. 20000 hiljada denominacija i svako tvrdi da je u pravu, svako tvrdi da je u ispravnoj nauci. Mene je ovde zaitrigirala ova izjava - da su bili istrajni u apostolskoj nauci. Zašto Luka ne kaže u Hristovoj nauci? Možda se odgovor na ovo pitanje nalazi u stihovima koji govore o silasku svetog, nebeskog Novog Jerusalima “A zid gradski imaše dvanaest temelja i na njima dvanaest imena dvanaestorice Jagnjetovih apostola.” Otkrivenje 21:14
Naša nauka utemeljena je na nauci koju su nam preneli apostoli. Zato, sem četiri evanđelja imamo i ostale 23 knjige u Novom zavetu. Bog nam je na taj način, kroz apostole, predao sav nauk koji nam je potreban. Nisu, naravno, oni izmislili nešto novo, i van onog šta stoji u Pismu pre njih, ili u suprotnosti sa onim šta je Isus govorio. Naprotiv! Ipak, važnost apostolskog učenje je toliko velika da se Pavle usuđuje da kaže - neka je proklet ko vam donosi drugačije evanđelje o onog koje sam vam ja preneo. Dakle, apostoli, ne samo da prenose ono što je Isus činio i govorio, nego i svedoče o tome, i daju mu ispravni smisao.
Danas često možete čuti “I ja imam Duha i mogu da tumačim Pismo.” Možeš, ali to mora da se slaže sa apostolskim učenjem, mora da se slaže sa celim Pismom, a ne da se povinuje ličnim željama i humanističkim besmislicama.
Isto, kao i ovo što sam sad pomenuo, i ostale stvari koje su označavale prvu hrišćansku crkvu, moraju da budu znak i naše crkve, danas - duhovno i primenljivo u svetu u kojem nas je Bog postavio za svedoke.
Crkva Isusa Hrista danas, ne sme da se razlikuje od crkve koja je počela da živi na Pedesetnicu. Mora da ostane zavisna od Boga, oslonjena na apostolsku nauku i pomazana Duhom Svetim.
Jer samo takva crkva je sve ono što ovaj svet nije.
