(Protestant ska evandjeoska Crkva Beograd, nedelja, 10. Jun 2018)
Svi vole pobednike, zar ne? Mnogo je bolje biti na strani onih koji pobeđuju nego onih koji gube.
Pobednici pišu istoriju, stvaraju pravila, sprovode pravdu, primaju čast i slavu.
Žeđ za pobedom je jak motivacioni faktor. Zarad pobede, ljudi su spremni da idu, čak i preko svojih mogućnosti.
S druge strane, porazi su, stanja koje često doživljamo kao katastrofe. Porazi nas parališu, oduzimaju želju, deprimiraju i oduzimaju nam samopuzdanje.
Kad su pobede i porazi u pitanju, podsetite se ove mudrosti:
Nikad niste tako dobri, kao što vam kažu dok pobeđujete, ali nikad niste ni tako loši, kao što vam govore dok gubite.
Kako god, i pobede i porazi su deo našeg života. Siguran sam da smo svi okusili i jedno i drugo.
Kako, kao hrišćanin, sagledavate sebe po ovom pitanju? Da li o sebi razmišljate kao o pobedniku ili kao o poraženom?
Naravno, mi volimo da mislimo o sebi kao o pobednicima, zar ne? A, da li smo stvarno pobednici!?
To je dobro pitanje, koje bismo, barem ponekad, trebali da postavimo sebi, jer se veoma često potpuno pogubimo.
Toliko nam dobro ide, toliko toga smo postigli, škole smo završili, posao obezbedili, kola kupili, stan namestili, deca su nam uspešna, nedeljom i u crkvu stignemo (ako nema nekih važnijih stvari), ... mogli bi slobodno da zapevamo onu pesmu „We are the champions“, kad ono, međutim ...
Sve, što nam se činilo sigurnim postane nestabilno i sklono rušenju. Najčešće nas, prvo, izda naše telo, pa neki odnosi, pa neke materijalne stvari, ... I stvarno, kao odjednom, možemo govoriti o svemu, a najmanje o nekom pobeničkom životu.
I stalno tako, malo se osećaš kao pobednik, pa se onda razočaraš i osećaš se kao bednik.
Sve se to ljudima događa jer često ne umeju da raspoznaju, ko je pobednik a ko poraženi, i žive po onoj alanfordofskoj filozofiji „Ako nameravaš pobediti, ne smeš izgubiti.“
Međutim, neki put si poražen, iako ti se čini da si pobedio, a ponekad si pobednik iako ti se čini da si izgubio.
Dobra vest je što hrišćani, čak i kad sve ide naopako, mogu (i treba) da govore o pobedničkom životu, zato što, zahvaljujući Božijoj pomoći, mogu da prepoznaju ko je stvarni pobednik, a ko poraženi, i mogu da žive na jedan drugačji nacin.
To prepoznavanje, to razumevanje pobede i pobednika je od suštinske važnosti za naš hrišćanski rast i napredak.
Moramo da znamo ko smo, šta smo, gde je naše mesto.
Apostol Pavle, pišući korintskoj crkvi, koja mu je zadavala toliko muka i problema, postavlja stvari na svoje mesto.
Čitamo 2. Korinćanima 2:14-17
„Ali, hvala Bogu, koji nas uvek čini pobednicima u Hristu i na svakom mestu preko nas širi miris saznanja o sebi. Mi smo Hristov ugodni miris Bogu među onima koji se spasavaju i među onima koji propadaju, jednima miris od smrti za smrt, a drugima miris od života za život. I ko je za sve ovo podoban? Jer mi ne trgujemo rečju Božijom, kao što to čine mnogi, nego kao iz čista srca govorimo - kao od Boga pred Bogom u Hristu.“
Ovi stihovi koje smo pročitali, govore o tome, da sve što jesmo, što imamo i možemo pripada Hristu. U njemu smo sve, kroz njega smo sve, sa njim smo sve. Bez njega ... samo možemo da se nadimamo i zapinjemo da se pokažemo onakvi kakvi mi mislimo da jesmo.
Prilikom svakog povratka iz nekog uspešnog pohoda i osvajanja, Rimski carevi i vojskovođe su dočekivane sa najvišim počastima. Tom prilikom oni su slavobitno ulazili u grad, na čelu povorke. (mi to danas zovemo vojna parada)
Kad apostol Pavle ovde govori o pobednicima on ima sliku upravo takve pobedničke povorke.
Na prvom mestu je car, iza njega idu njegove vojvode, pa vojnici, a zatim dolazi osvojeni plen – zlato, drago kamenje, i ostale dragocenosti, i na samom kraju robovi.
Ako ste, možda, gledali film Ben Hur, scena u kojoj se car vraća posle pobede u Rim, je upravo ono o čemu govorim.
Da li ste nekad razmišljali o toj slici, o toj povorci, u kontekstu našeg hrišćanskog života?.
Ako jeste, ili ako sad pokušate da je zamislite, moje pitanje je „Gde, na kom mestu, u toj povorci, biste bili vi?“
Da vam kažem, niste na prvom mestu! To mesto pripada Isusu. Isus je pobednik vojskovođa, car, koji trijumfalno stoji na čelu te povorke.
Gde smo onda mi u tome?
Zajedno sa apostolom Pavlom, mi učestvujemo u pobedničkoj povorci, ali ne kao oni kojima pripada slava pobede, već kao oni koji svojim porazom doprinose Hristovoj slavi.
Znam da većina od nas, kad se pomene mogućnost da smo poraženi, da smo kao robovi, odmah odbija takvu ideju.
Ipak, razmislite o tome. Ako mi nismo poraženi, onda Hrist nije pobedio. Znam, da bismo voleli kad bismo za sebe mogli da kažemo da smo Hristovi saveznici, da i nama pripada deo slave odmah iza njega. Ali, nema ni mrvička slave koja je rezervisana za nas, samo apsolutni poraz.
I sve dok ne razumemo i prihvatimo tu činjenicu, odvijaće se rat u nama i oko nas. Jer ako nismo poraženi, tada još uvek imamo neku silu, neku moć, neki sigurnu rezervicu koju možemo da iskoristimo kad poželimo.
Znate, mnogo hrišćani žive, tako neporaženo. Njihova stara priroda još uvek odoleva napadima, bori se za svoja prava, za svoju pravednost, dokazuje svoju ispravnost, brani se dobrim delima, opravdava se razumom, logikom, običajima, čini sve samo da ne prizna poraz. Setite se samo koliko je bilo borbe i otpora kad ste čuli evanđelje, kad je trebalo da ga prihvatite i živite u skladu sa njim. Morali ste bukvalno da umrete, da biste živeli, zar ne? Čak i oni koji od malena žive u crkvenoj zajednici, u određeno vreme vode teške borbe, koje moraju da izgube da bi mogli da okuse pobedu.
Dakle, tek kao poraženi, potpuno bez svoje pravednosti, dobijamo mogućnost da učestvujemo u Hristovoj pobedničkoj povorci.
Naš poraz, osim što je važan za nas, važan je za Hrista, jer doprinosi njegovoj slavi. Što je više poraženih to je više onih koji njemu pripadaju, to je više onih koji će posvedočiti o neverovatnoj milosti koja im je ukazana, nakon što ih je Hrist pobedio.
Našim porazima, širi se Hristova pobeda, što na kraju krajeva utiče na svet globalno i pojedinačno.
Apostol Pavle kaže da Bog „preko nas širi miris saznanja o sebi“ (gk. osmen – miris, opšti pojam, miris koji preovladava (isto i u 16. stihu). Dakle, hrišćanstvo, globalno objavljuje istinu o istinitom Bogu, i njegovom specifičnom odnosu sa ljudima. Naime, ni jedna religija ne poznaje Boga, kao što je Jahve. Niko ne može da objavi Boga, koji je toliko voleo ljude, da je postao kao mi, da bi nas svojom žrtvom spasio. Niko ne može da objavi ovaj specijalan odnos koji hrišćani imaju u odnos prema Bogu koga nazivaju Ocem, ni prema Hristu koji ih naziva prijateljima. I kao vrhunac te opšte objave je da oni koju su se predali Njegovom sinu, pripadaju Sinu, i da je on njihov Bog. To je OSMEN, miris koji preovladava.
Ali globalnost nije glavna karakteristika hrišćanstva. Hrišćanstvo je individualna religija koja se sjedinjuje u zajedništvo na poziv Svetog Duha, koji nas onda ugrađuje u Crkvu kojoj je glava Isus Hrist.
Zato Pavle koristi i drugi izraz za miris „Mi smo Hristov ugodni miris Bogu među onima koji se spasavaju i među onima koji propadaju, jednima miris od smrti za smrt, a drugima miris od života za život.“ gk. euodia – ugodan miris, karakterističan miris za nešto.
Svako od nas, koji pripada Hristu, se jasno prepoznaje i pred spasenima i pred nespasenima, i u crkvi i u svetu. Pripadati Hristu, znači biti poseban, Bogu prihatljiv i pomiren sa njim.
Takvo hrišćanstvo je karakteristično po tome što pravi razliku između života i smrti, jer „miris“ toga jednima je na život, a drugima na smrt.
Iako je, meni se čini, sve tako očigledno, ipak ljudi veoma teško prihvataju ili se ne trude da razumeju činjenicu da svaki hrišćanin treba da je samo jedan, od mnogobrojnog „robova“, koji se odrekao prava da ima pravo i potpuno se potčinio Isusu. To ponekad izaziva protivljenje i podsmeh, i nerazumevanja, čak i kod onih koji tvrde da su verni. Ovo je apostol Pavle dobro opisao: „Mi smo budale Hrista radi, a vi ste mudri u Hristu; mi smo slabi, a vi jaki; vi ste slavni, a mi prezreni. Do ovoga časa i gladujemo i žednimo, i nismo odeveni, i tuku nas, i potucamo se, i trudimo se radeći svojim rukama. Kad nas ruže - mi blagosiljamo, kad nas gone - mi podnosimo, kad nas grde - mi se blago obraćamo; postali smo kao neko smeće sveta, kao otpad sviju sve do sada.“! 1.Korinćanima 4:10-13
Možda u ovim Pavlovim rečima i leži razlog za neprihvatanje ove istine, jer je evidentno da nije lako biti pokoren i zarobljen za Hrista. Međuti, iako nije popularno, to je jedina mogućnost da hrišćanin bude učinjen pobednikom – da bude učesnik Hristove pobede.
To nije samo privilegije, nego i ogromna odogovornost. Jer, kao što sam već rekao, svojim životom, jednima donosimo život, a drugima smrt. Da se zamisliš, bar na trenutak i da se zapitaš – jesam li ja za to podoban. Ko je uopšte za to podoban?
Odgovor je jednostavan – svako – mali, veliki, slabi, jaki, lepi, ružni, elokventni i manje govorljivi, pametni i malo sporiji, kljasti, slepi, bolesni, gluvi, prljavi, čisti, mirišljavi i oni neprijatnog mirisa – svko, ko je spreman da se preda, umre sebi, i oživi sa Njim.
Pred Bogom, samo Hristova pobednička povorka, ima ugodan miris pobede, a svako od nas, na svoj način, doprinosi da se miris Hristove pobede nezaustavljivo širi.
Šta je ili kakav je to miris, o kojem se ovde govori?
Mirisi su inače, vema važna stvar u našem životu. Po mirisu često možemo prepoznati da li je nešto sveže ili pokvareno; da li je nešto čisto ili prljavo; po mirisu prepoznajemo da li je vazduh čist ili zagađen; po mirisu se ravnamo kad određujemo da li nam se nešto dopada ili ne.
U starom zavetu Bog određuju da se prinose „žrtve paljenice, da bude miris ugodan pred Gospodom.“ Ne zbog toga što Bog voli miris spaljenog mesa ili trava, nego zato što te žrtve govore o spremnosti onoga ko prinosi žrtvu da je do poslednjeg atoma preda Bogu.
Tako i ovaj ugodni miris Hristove pobede predstavlja, u stvari, potpuno predavanje Bogu onih koji su sa njim.
Bez zadrške, bez preračunavanja, bez ostatka.
Ipak, često se desi da merimo i da se preračunavamo. Pitamo se, šta ja imam od ovog, ili da li je mogu nešto dobiti za uzvrat. Ponekda, čak i prozivamo Boga jer smatramo da nismo dobili ono što nam pripada. Očigledno još ima stvari koje u nama nisu poražene, mesta gde Hrist nije pobedio.
Pavle kaže: „Jer mi ne trgujemo rečju Božijom, kao što to čine mnogi, nego kao iz čista srca govorimo - kao od Boga pred Bogom u Hristu.“
Pavle ovde koristi izraz koji govori o trgovcima - preprodavcima koji su za jeftine pare kupovali robu a onda je za skupe pare preprodavali. Ovaj izraz se takođe koristio i za prodavce vina koji su razvodnjavali svoje vino kao i za filozofe koji su svoje učenje prilagođavali onome ko bi ih bolje platio.
Zajedničko, svima njime je da sami ne koriste ono što prodaju drugima.
Između ostalog, Pavle, u stvari želi da kaže crkvi, da se ne povode za onim što dobro zvuči, nego da se ugledaju na one koji žive ono što propovedaju.
Život onoga koji govori mora da potvrđuje Božiju reč koju prenosi – bez da joj nešto dodaje ili oduzima.
Ponekad se ono što govorimo neće svideti onima koji slušaju, ali ako oni, osim što čuju šta govorimo, vide da mi to i živimo, onda to sasvim menja situaciju.
Hoću da kažem, moramo da budemo uvereni u to da je Božija reč ispravna do te mere da živimo u skladu sa njom, a ne samo da smo uverljivi u rečima, kao trgovac, koji želi nešto da proda. Imajte uvek na umu, reč Božije nije naša reč, mi je samo prenosimo onakvu kakva jeste. Ako važi za druge, mora da važi i za nas.
Mi hrišćani često volimo da citiramo ovaj 14. stih „Ali, hvala Bogu, koji nas uvek čini pobednicima ... „ ali samo dovde, kao da preostali deo stiha ne postiji,a taj deo je u stvari čak i važniji od prvog dela jer kaže zašto to radi, i kako „... u Hristu i na svakom mestu preko nas širi miris saznanja o sebi.
U tome je najvažnije da, šta god da radimo, ili govorimo, mora biti u Hristu. Naše srce mora biti očišćeno od svega, da bi Hrist imao puninu u nama. On ne želi da bude podstanar u našem srcu, ne želi da ima „cimera“, ne želi da se takmiči ni sa čim.
Tako i reč koju prenosimo mora da bude iz čistog srca, bez primese i u skladu sa onim šo je Hrist govorio. Sve mora da bude u skladu sa Božijom reči - ne zakon, običaji, pravo, pravda, demokaratija, ljudska prava, dobre namere, lepe želje, pravi motivi, sažaljenje, bolećivost, familijarnost – nego Reč Božije mora da bude lampa našim stopama, svetlo našeg bića.
I na kraju, a u stvari je početak svega, ljubav i podrška onima koji su zajedno sa nama u Hristovoj pobedi.
Budite svesni da smo svi bili jednom poraženi, da je Hristova priroda, pobedila našu, grehom zagađenu prirodu, i da nemamo baš nešto čime bismo se ponosili, sem Hristom.
Svet možda gleda na nas sa omalovažavanjem ili podsmehom, ali mi treba da gledamo jedni na druge sa poštovanjem i ljubavlju.
To je taj miris, koji treba od nas da se širi u sav svet, i kroz Hrista, Duhom Svetim, prema Bogu.
Imam još jednu dobru vest koju želim da kažem na kraju povodom ovoga.
Kao oni koje je Hrist zarobio, mi smo dobili jednu novu priliku – da učestvujemo u novim pohodima našeg cara. Ona poslednja povorka, koja će se održati na „glas trube“ na dan Hristov, kad se bude pojavio ponovo u svojoj slavi – biće nešto sasvim drugačija. U tom povorci, mi ćemo biti sa Njim. Naša tela će biti proslavljena, naše odeća obeljena, i svaki će na svom mestu, svaki će sa svojom nagradom,ući u slavu Nebeskog cara i biti zauvek sa njim.
Svi vole pobednike, zar ne? Mnogo je bolje biti na strani onih koji pobeđuju nego onih koji gube.
Pobednici pišu istoriju, stvaraju pravila, sprovode pravdu, primaju čast i slavu.
Žeđ za pobedom je jak motivacioni faktor. Zarad pobede, ljudi su spremni da idu, čak i preko svojih mogućnosti.
S druge strane, porazi su, stanja koje često doživljamo kao katastrofe. Porazi nas parališu, oduzimaju želju, deprimiraju i oduzimaju nam samopuzdanje.
Kad su pobede i porazi u pitanju, podsetite se ove mudrosti:
Nikad niste tako dobri, kao što vam kažu dok pobeđujete, ali nikad niste ni tako loši, kao što vam govore dok gubite.
Kako god, i pobede i porazi su deo našeg života. Siguran sam da smo svi okusili i jedno i drugo.
Kako, kao hrišćanin, sagledavate sebe po ovom pitanju? Da li o sebi razmišljate kao o pobedniku ili kao o poraženom?
Naravno, mi volimo da mislimo o sebi kao o pobednicima, zar ne? A, da li smo stvarno pobednici!?
To je dobro pitanje, koje bismo, barem ponekad, trebali da postavimo sebi, jer se veoma često potpuno pogubimo.
Toliko nam dobro ide, toliko toga smo postigli, škole smo završili, posao obezbedili, kola kupili, stan namestili, deca su nam uspešna, nedeljom i u crkvu stignemo (ako nema nekih važnijih stvari), ... mogli bi slobodno da zapevamo onu pesmu „We are the champions“, kad ono, međutim ...
Sve, što nam se činilo sigurnim postane nestabilno i sklono rušenju. Najčešće nas, prvo, izda naše telo, pa neki odnosi, pa neke materijalne stvari, ... I stvarno, kao odjednom, možemo govoriti o svemu, a najmanje o nekom pobeničkom životu.
I stalno tako, malo se osećaš kao pobednik, pa se onda razočaraš i osećaš se kao bednik.
Sve se to ljudima događa jer često ne umeju da raspoznaju, ko je pobednik a ko poraženi, i žive po onoj alanfordofskoj filozofiji „Ako nameravaš pobediti, ne smeš izgubiti.“
Međutim, neki put si poražen, iako ti se čini da si pobedio, a ponekad si pobednik iako ti se čini da si izgubio.
Dobra vest je što hrišćani, čak i kad sve ide naopako, mogu (i treba) da govore o pobedničkom životu, zato što, zahvaljujući Božijoj pomoći, mogu da prepoznaju ko je stvarni pobednik, a ko poraženi, i mogu da žive na jedan drugačji nacin.
To prepoznavanje, to razumevanje pobede i pobednika je od suštinske važnosti za naš hrišćanski rast i napredak.
Moramo da znamo ko smo, šta smo, gde je naše mesto.
Apostol Pavle, pišući korintskoj crkvi, koja mu je zadavala toliko muka i problema, postavlja stvari na svoje mesto.
Čitamo 2. Korinćanima 2:14-17
„Ali, hvala Bogu, koji nas uvek čini pobednicima u Hristu i na svakom mestu preko nas širi miris saznanja o sebi. Mi smo Hristov ugodni miris Bogu među onima koji se spasavaju i među onima koji propadaju, jednima miris od smrti za smrt, a drugima miris od života za život. I ko je za sve ovo podoban? Jer mi ne trgujemo rečju Božijom, kao što to čine mnogi, nego kao iz čista srca govorimo - kao od Boga pred Bogom u Hristu.“
Ovi stihovi koje smo pročitali, govore o tome, da sve što jesmo, što imamo i možemo pripada Hristu. U njemu smo sve, kroz njega smo sve, sa njim smo sve. Bez njega ... samo možemo da se nadimamo i zapinjemo da se pokažemo onakvi kakvi mi mislimo da jesmo.
Prilikom svakog povratka iz nekog uspešnog pohoda i osvajanja, Rimski carevi i vojskovođe su dočekivane sa najvišim počastima. Tom prilikom oni su slavobitno ulazili u grad, na čelu povorke. (mi to danas zovemo vojna parada)
Kad apostol Pavle ovde govori o pobednicima on ima sliku upravo takve pobedničke povorke.
Na prvom mestu je car, iza njega idu njegove vojvode, pa vojnici, a zatim dolazi osvojeni plen – zlato, drago kamenje, i ostale dragocenosti, i na samom kraju robovi.
Ako ste, možda, gledali film Ben Hur, scena u kojoj se car vraća posle pobede u Rim, je upravo ono o čemu govorim.
Da li ste nekad razmišljali o toj slici, o toj povorci, u kontekstu našeg hrišćanskog života?.
Ako jeste, ili ako sad pokušate da je zamislite, moje pitanje je „Gde, na kom mestu, u toj povorci, biste bili vi?“
Da vam kažem, niste na prvom mestu! To mesto pripada Isusu. Isus je pobednik vojskovođa, car, koji trijumfalno stoji na čelu te povorke.
Gde smo onda mi u tome?
Zajedno sa apostolom Pavlom, mi učestvujemo u pobedničkoj povorci, ali ne kao oni kojima pripada slava pobede, već kao oni koji svojim porazom doprinose Hristovoj slavi.
Znam da većina od nas, kad se pomene mogućnost da smo poraženi, da smo kao robovi, odmah odbija takvu ideju.
Ipak, razmislite o tome. Ako mi nismo poraženi, onda Hrist nije pobedio. Znam, da bismo voleli kad bismo za sebe mogli da kažemo da smo Hristovi saveznici, da i nama pripada deo slave odmah iza njega. Ali, nema ni mrvička slave koja je rezervisana za nas, samo apsolutni poraz.
I sve dok ne razumemo i prihvatimo tu činjenicu, odvijaće se rat u nama i oko nas. Jer ako nismo poraženi, tada još uvek imamo neku silu, neku moć, neki sigurnu rezervicu koju možemo da iskoristimo kad poželimo.
Znate, mnogo hrišćani žive, tako neporaženo. Njihova stara priroda još uvek odoleva napadima, bori se za svoja prava, za svoju pravednost, dokazuje svoju ispravnost, brani se dobrim delima, opravdava se razumom, logikom, običajima, čini sve samo da ne prizna poraz. Setite se samo koliko je bilo borbe i otpora kad ste čuli evanđelje, kad je trebalo da ga prihvatite i živite u skladu sa njim. Morali ste bukvalno da umrete, da biste živeli, zar ne? Čak i oni koji od malena žive u crkvenoj zajednici, u određeno vreme vode teške borbe, koje moraju da izgube da bi mogli da okuse pobedu.
Dakle, tek kao poraženi, potpuno bez svoje pravednosti, dobijamo mogućnost da učestvujemo u Hristovoj pobedničkoj povorci.
Naš poraz, osim što je važan za nas, važan je za Hrista, jer doprinosi njegovoj slavi. Što je više poraženih to je više onih koji njemu pripadaju, to je više onih koji će posvedočiti o neverovatnoj milosti koja im je ukazana, nakon što ih je Hrist pobedio.
Našim porazima, širi se Hristova pobeda, što na kraju krajeva utiče na svet globalno i pojedinačno.
Apostol Pavle kaže da Bog „preko nas širi miris saznanja o sebi“ (gk. osmen – miris, opšti pojam, miris koji preovladava (isto i u 16. stihu). Dakle, hrišćanstvo, globalno objavljuje istinu o istinitom Bogu, i njegovom specifičnom odnosu sa ljudima. Naime, ni jedna religija ne poznaje Boga, kao što je Jahve. Niko ne može da objavi Boga, koji je toliko voleo ljude, da je postao kao mi, da bi nas svojom žrtvom spasio. Niko ne može da objavi ovaj specijalan odnos koji hrišćani imaju u odnos prema Bogu koga nazivaju Ocem, ni prema Hristu koji ih naziva prijateljima. I kao vrhunac te opšte objave je da oni koju su se predali Njegovom sinu, pripadaju Sinu, i da je on njihov Bog. To je OSMEN, miris koji preovladava.
Ali globalnost nije glavna karakteristika hrišćanstva. Hrišćanstvo je individualna religija koja se sjedinjuje u zajedništvo na poziv Svetog Duha, koji nas onda ugrađuje u Crkvu kojoj je glava Isus Hrist.
Zato Pavle koristi i drugi izraz za miris „Mi smo Hristov ugodni miris Bogu među onima koji se spasavaju i među onima koji propadaju, jednima miris od smrti za smrt, a drugima miris od života za život.“ gk. euodia – ugodan miris, karakterističan miris za nešto.
Svako od nas, koji pripada Hristu, se jasno prepoznaje i pred spasenima i pred nespasenima, i u crkvi i u svetu. Pripadati Hristu, znači biti poseban, Bogu prihatljiv i pomiren sa njim.
Takvo hrišćanstvo je karakteristično po tome što pravi razliku između života i smrti, jer „miris“ toga jednima je na život, a drugima na smrt.
Iako je, meni se čini, sve tako očigledno, ipak ljudi veoma teško prihvataju ili se ne trude da razumeju činjenicu da svaki hrišćanin treba da je samo jedan, od mnogobrojnog „robova“, koji se odrekao prava da ima pravo i potpuno se potčinio Isusu. To ponekad izaziva protivljenje i podsmeh, i nerazumevanja, čak i kod onih koji tvrde da su verni. Ovo je apostol Pavle dobro opisao: „Mi smo budale Hrista radi, a vi ste mudri u Hristu; mi smo slabi, a vi jaki; vi ste slavni, a mi prezreni. Do ovoga časa i gladujemo i žednimo, i nismo odeveni, i tuku nas, i potucamo se, i trudimo se radeći svojim rukama. Kad nas ruže - mi blagosiljamo, kad nas gone - mi podnosimo, kad nas grde - mi se blago obraćamo; postali smo kao neko smeće sveta, kao otpad sviju sve do sada.“! 1.Korinćanima 4:10-13
Možda u ovim Pavlovim rečima i leži razlog za neprihvatanje ove istine, jer je evidentno da nije lako biti pokoren i zarobljen za Hrista. Međuti, iako nije popularno, to je jedina mogućnost da hrišćanin bude učinjen pobednikom – da bude učesnik Hristove pobede.
To nije samo privilegije, nego i ogromna odogovornost. Jer, kao što sam već rekao, svojim životom, jednima donosimo život, a drugima smrt. Da se zamisliš, bar na trenutak i da se zapitaš – jesam li ja za to podoban. Ko je uopšte za to podoban?
Odgovor je jednostavan – svako – mali, veliki, slabi, jaki, lepi, ružni, elokventni i manje govorljivi, pametni i malo sporiji, kljasti, slepi, bolesni, gluvi, prljavi, čisti, mirišljavi i oni neprijatnog mirisa – svko, ko je spreman da se preda, umre sebi, i oživi sa Njim.
Pred Bogom, samo Hristova pobednička povorka, ima ugodan miris pobede, a svako od nas, na svoj način, doprinosi da se miris Hristove pobede nezaustavljivo širi.
Šta je ili kakav je to miris, o kojem se ovde govori?
Mirisi su inače, vema važna stvar u našem životu. Po mirisu često možemo prepoznati da li je nešto sveže ili pokvareno; da li je nešto čisto ili prljavo; po mirisu prepoznajemo da li je vazduh čist ili zagađen; po mirisu se ravnamo kad određujemo da li nam se nešto dopada ili ne.
U starom zavetu Bog određuju da se prinose „žrtve paljenice, da bude miris ugodan pred Gospodom.“ Ne zbog toga što Bog voli miris spaljenog mesa ili trava, nego zato što te žrtve govore o spremnosti onoga ko prinosi žrtvu da je do poslednjeg atoma preda Bogu.
Tako i ovaj ugodni miris Hristove pobede predstavlja, u stvari, potpuno predavanje Bogu onih koji su sa njim.
Bez zadrške, bez preračunavanja, bez ostatka.
Ipak, često se desi da merimo i da se preračunavamo. Pitamo se, šta ja imam od ovog, ili da li je mogu nešto dobiti za uzvrat. Ponekda, čak i prozivamo Boga jer smatramo da nismo dobili ono što nam pripada. Očigledno još ima stvari koje u nama nisu poražene, mesta gde Hrist nije pobedio.
Pavle kaže: „Jer mi ne trgujemo rečju Božijom, kao što to čine mnogi, nego kao iz čista srca govorimo - kao od Boga pred Bogom u Hristu.“
Pavle ovde koristi izraz koji govori o trgovcima - preprodavcima koji su za jeftine pare kupovali robu a onda je za skupe pare preprodavali. Ovaj izraz se takođe koristio i za prodavce vina koji su razvodnjavali svoje vino kao i za filozofe koji su svoje učenje prilagođavali onome ko bi ih bolje platio.
Zajedničko, svima njime je da sami ne koriste ono što prodaju drugima.
Između ostalog, Pavle, u stvari želi da kaže crkvi, da se ne povode za onim što dobro zvuči, nego da se ugledaju na one koji žive ono što propovedaju.
Život onoga koji govori mora da potvrđuje Božiju reč koju prenosi – bez da joj nešto dodaje ili oduzima.
Ponekad se ono što govorimo neće svideti onima koji slušaju, ali ako oni, osim što čuju šta govorimo, vide da mi to i živimo, onda to sasvim menja situaciju.
Hoću da kažem, moramo da budemo uvereni u to da je Božija reč ispravna do te mere da živimo u skladu sa njom, a ne samo da smo uverljivi u rečima, kao trgovac, koji želi nešto da proda. Imajte uvek na umu, reč Božije nije naša reč, mi je samo prenosimo onakvu kakva jeste. Ako važi za druge, mora da važi i za nas.
Mi hrišćani često volimo da citiramo ovaj 14. stih „Ali, hvala Bogu, koji nas uvek čini pobednicima ... „ ali samo dovde, kao da preostali deo stiha ne postiji,a taj deo je u stvari čak i važniji od prvog dela jer kaže zašto to radi, i kako „... u Hristu i na svakom mestu preko nas širi miris saznanja o sebi.
U tome je najvažnije da, šta god da radimo, ili govorimo, mora biti u Hristu. Naše srce mora biti očišćeno od svega, da bi Hrist imao puninu u nama. On ne želi da bude podstanar u našem srcu, ne želi da ima „cimera“, ne želi da se takmiči ni sa čim.
Tako i reč koju prenosimo mora da bude iz čistog srca, bez primese i u skladu sa onim šo je Hrist govorio. Sve mora da bude u skladu sa Božijom reči - ne zakon, običaji, pravo, pravda, demokaratija, ljudska prava, dobre namere, lepe želje, pravi motivi, sažaljenje, bolećivost, familijarnost – nego Reč Božije mora da bude lampa našim stopama, svetlo našeg bića.
I na kraju, a u stvari je početak svega, ljubav i podrška onima koji su zajedno sa nama u Hristovoj pobedi.
Budite svesni da smo svi bili jednom poraženi, da je Hristova priroda, pobedila našu, grehom zagađenu prirodu, i da nemamo baš nešto čime bismo se ponosili, sem Hristom.
Svet možda gleda na nas sa omalovažavanjem ili podsmehom, ali mi treba da gledamo jedni na druge sa poštovanjem i ljubavlju.
To je taj miris, koji treba od nas da se širi u sav svet, i kroz Hrista, Duhom Svetim, prema Bogu.
Imam još jednu dobru vest koju želim da kažem na kraju povodom ovoga.
Kao oni koje je Hrist zarobio, mi smo dobili jednu novu priliku – da učestvujemo u novim pohodima našeg cara. Ona poslednja povorka, koja će se održati na „glas trube“ na dan Hristov, kad se bude pojavio ponovo u svojoj slavi – biće nešto sasvim drugačija. U tom povorci, mi ćemo biti sa Njim. Naša tela će biti proslavljena, naše odeća obeljena, i svaki će na svom mestu, svaki će sa svojom nagradom,ući u slavu Nebeskog cara i biti zauvek sa njim.
