MILOST,
DELA I MEFIVOSTEJ
Efescima 2:4–10
Stari zavet je deo naše biblije, deo poruke
koju je Bog ostavio svom narodu, ljudima koje toliko voli da je i svog
jedinorođenon Sina dao za njihovo spasenje.
Ponekad zanemarujemo taj deo biblije jer nam
ne prija opis neke bitke, ili uništenja, neka nabrajanja ili nešto sasvim
drugo. Ipak ono što nam je Bog objavio o vremenu pre dolaska Isusa Hrista
podjednako je važno kao i ono nakon njegovog prvog dolaska.
Ponekad u knjigama SZ nalazimo predivne priče
koje tako jasno i slikovito objašnjavaju ono o čemu nam kasnije NZ govori.
Večeras ćemo govoriti o jednoj takvoj priči.
Od svog početak, pa do kraja, bibljia nam
govori o našem spasenju, identitetu i svrhi postojanja. Na ovaj ili ona način,
Bog nam govori o tome, pripremajući nas za konačni i večni sastanak sa Njim.
Kad čitamo poslanicu Efescima, kao da smo
našli na jedan deo pisma, u kome je sve skupljeno i jasno rečeno na ovu temu.
Jedan deo ove poslanice, ovaj u 2:4-10
posebno je važno da razumemo.
Ovde Pavle govori i tri stvari, o spasenju, o
milosti i o dobrim delima.
Inače, ovo troje je nešto što je veoma teško
objasniti ljudima kojima svedočite, pa, ponekad, čak i onima koji su verni.
Iako je jasno da smo spaseni po milosti, da
je to Božji dar, ne po delima kako niko ne bi mogao da se pohvali, ipak su dela
vema važna u našem životu. E, tu kod dela nastaje problem. Veoma često ljudi
imaju problem, da povežu ove dve stvari – milost i dela – pri čemu su nam dela
najveći problem.
Nama ljudima je jako teško da prihvatimo
istinu o milisti. Ali, to je zbog toga jer mešamo pojam milosti i milostinje.
Ipak, o tome ćemo nekom drugom prilikom.
Stalni imamo osećaj duga, potrebe da nešto
damo za uzvrat ako smo nešto dobili i tako ulazimo u začarani krug iz kojeg
nema izlaza. Taj osećaj duga stvara osećaj krivice, krivica osećaj stida, stid
osećaj nemoći, nemoć obehrabrenost ...
Pa kako onda da pomirimo milost i dela, da i
nama bude jasno i da drugima možemo da objasnimo.
Želim da nađemo Božji odgovor, i to na
najneobičnijem mestu u Bibliji, a to je život jednog ubogog čoveka po imenu Mefivostej.
Da nema Boga, tog čoveka se niko nikad ne bi setio. Ipak, očigledno je da su
Bogu važni svi ljudi, čak i oni koji su drugim ljudima potpuno nevažni. Njegov
život i ono što je Bog učinio sa njima mnogo snažnije objašnjava ono o čemu
Pavle govori, nego i jedan drugi tekst u bibliji.
I.
“MILOŠĆU STE SPASENI”
Počinjemo sa prvom istinom zapisamom u 8
stihu. Milost je najednostavnije opisati kao "nezasluženo dobro koje nam
Bog daje". To je nešto do čega sami ne možemo da dođemo jer smo mrtvi zbog
greha. Boh gleda na nas onakve kakvi smo i svejedno nas voli.
Mefivostej je bio Jonatanov sin, koji je bio
Saulov sin, koji je bio car Izraela. Pred kraj Saulovog života, Samuilo koji je
bio njegov, nazovimo to mentor, je umro i sahranjen je. Zatim se on sasvim
okrenuo od Boga. Filistejci su nadirali u Izrael, i zaposeli su neke gradove.
Saul je tražio pomoć, savet, uputstvo, ali nije imao više kome da se obrati.
Čitamo u 1. Samuilovoj 28:6 i dalje. Pokušao je da se moli Bogu, ali Bog mu
nije odgovarao. U očajanju od sluge je tražio da mu nađe vračaru, da mu prizove
mrtvog proroka. U tome je i uspeo, video je mrtvog Samuila, ali je sa tim
viđenjem dobio je i smrtnu presudu. Istog, dana on i njegovi sinovi bili su
mrtvi, kao što mu je prorok i rekao. Sve to, desilo jer se okrenuo od Boga, pa
se Bog okrenuo od njega, i sve je otišlo u propast.
Iza Saula nije ostao niko ko bi ga nasledio,
sem Jonatanovog sina Mefivosteja, koji u vreme tih događaja imao samo pet
godina. Njegova dadilja, čuvši šta se desilo sa njegovim ocem, dedom i stricem,
se toliko uplašila da ga je, dok je bežala sa njim u naručju, ispustila i on
je, jadan, polomio obe noge. Tako je, Mefivostej, em što je izgubio mugućnost
da nasledi tron i što je morao u izgnanstvo, postao bogalj za čitav život.
Odveli su ga zemlju Lodevar. To je polupustinjska, besplodna, siromašna i
nikome interesantna zemlja. Pravo mesto za nekog ko čitavog života treba da se
krije. Tu je on živeo u strahu da će David, ipak jednog dana saznati gde se
nalazi i, da će poslati nekog da ga ubije. Pored toga bio je u neimaštini,
slab, obogaljen i nemoćan da promeni bilo šta.
Nevolja sa nama ljudima je to što smo Adamovi
sinovi. Kad je on pogrešio, otvorio je vrata grehu, pa su i generacije nakon
njega postale otvorene za greh, a sa grehom došla je i smrt. U prvoj poslanici
Korinćanima 15:22 apostol kaže "Jer
kao što u Adamu svi umiru, tako će i u Hristu svi oživeti.", a u
poslanici Rimljanima 5:19 "Jer kao
što su neposlušnošću jednoga čoveka mnogi postali grešni, tako će i poslušnošću
jednoga mnogi postati pravedni." Adamovim postupkom greh je ušao u
svet, i ako što je Adam sagrešo tako i mi grešimo, pa smo i mrtvi zbog svojih
greha. Ali nije posledica greha samo smrt. Naime, odvojeni od Boga, osiromašeni
smo i slabi, nemoćni da promenimo bilo šta u životu što bi dovelo do promene
našeg odnosa sa Bogom.
Nije Mefivostej živeo u Lodevaru samo u
izgnanstvu, nego i u pobuni. Kad biste pitali Mefivosteja šta misli o Davidu, verujem
da bi ste dobili samo reči gnušanja i mržnje. Zašto je on mrzeo Davida? Nije ga
čak nikad ni upoznao, nikad nije imao nikakav posao sa njim. Zašto nije otišao
i stavio se u službu caru? Njegov stav i mišljenje u potpunosti su oformljeni
od strane onih koji su ga čuvali i živeli sa njim. Njegov deda je govorio da je
David loš, oni koji su ostali iz te kuće ponavljali su njegove reči, i
Mefivostej je proveo ceo život u laži koju je nasledio.
Znate li zašto ljudi danas ne veruju u Boga
ili zašto su tako očajnički religiozni? Pre svega zato što veruju u laži oca
laži koji kaže "Nemojte da verujete u Boga, on samo kvari zabavu, i želi
da vam uskrati svu zabavu ovog života, i da budete sterilni i dosadni." To
je laž, jer poslednje što Bog želi je da budemo sterilni i dosadni.
Veruju u laži koji su im preneli njihovi
očevi i dede, koje su opet došle od oca laži "Naša religija čuva našu
naciju, ako nisi pravoslavan nisi srbin, mi smo jedina prava vera ..." To
je laž, Bog kaže da u Njemu nema ni jevrejina ni grka, roba ni slobodnjaka, ...
poslednje što Bog želi je da se delimo po naciji, kulturi, društvenom položaju
...
Veruju u laži humanizma, građanskih sloboda,
... To su sve laži. Bog ne gradi po pravdi, već Svoje Carstvo na osnovu svoje
pravednosti; Bog ne podržava homoseksualce; ne blagosilja rasturanje brakova;
....
Mefivostej je živeo u apsolutnoj mizernosti u
izgnanstvu zbog laži kojima je bio napojen.
Znam mnoge ljude koji i dalje žive u pobuni
protiv Boga zbog toga što veruju u laži koje se govore o Nebeskom Caru. Ne
veruju da je Bog dobar. Ne veruju da On želi da im da najbolje što ima. Zato je
Mefivostej živeo na takav način u izgnanstvu, jer je verovao ono što su mu
govorili.
Da li je evanađelje, dobra vest, pozitivno
mišljenje? Da! Ponekad pročitam neku knjigu koja iznosi pozitivne stavove svog
autora, ili odgledam neku tv emisiju u kojima se govori o dobrim i pozitivnim
stvarima. Puno je hrišćanskih knjiga koja jasno iznose takva gledišta. I njih
je na neki način inspirisao Duh Sveti. Zašto se ljudi plaše da čitaju takve
knjige? Kažu, nemoj to da čitaš, to je neka sekta! Zašto se ljudi plaše dobrih,
pozitivnih reči i stavova?
Kad je rođen Isus, anđeli su pevali na nebu
Luka 2 "Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra
volja" i anđeo je objavio pastirima "Ne bojte se; jer gle, javljam
vam veliku radost koja će biti svemu narodu."
Ako verujemo u laž da ono što Bog ima za nas
nije dobro i pozitivno, onda je noramalno da se udaljavamo od Boga i živimo u
siromaštvu, pobuni i očaju, u nekoj Lodevarskoj pustari. Jer živeći tamo mi, u
stvari, ne prihvatamo ono što nam nudi naš Car – a to je radostan, pozitivan,
ohrabrujući i izobilan život.
I to ničim nismo zaslužili nego je samo na
osnovu Njegove milosti.
II.
“NE PO DELIMA”
Jednog dana, pre nego što je Mefivostej bio
rođen, njegov otac Jonatana i David napravili su zavet jedan sa drugim.
Obavezali su se jedan drugom da će sve što jedan od njih poseduje, posedovati i
onaj drugi. Sve im je, na taj način postalo zajedničko. Ovaj zavet, oni su dali
zato što su voleli jedan drugog. Od tada, pa do ovog trenutka naše priče,
proteklo je dosta vremena. Jonatan, kao i cela Saulova loza je pobijena,
Mefivostej je bio u Lodevaru, obogaljen i očajan. David je postao car. Život je
tekao svojim tokom, šaren, već kako život zna biti šaren. Ipak, David se setio
svog obećanja datog Jonatanu, i odlučio je da to obećanje ispuni u potpunosti.
Raspitivao se, da li je ostalo živo neko od
Jonatanove dece, i od svog sluge Zive, saznao za Mefivosteja, koji živi u
Lodevaru. David naređuje da ga dovedu. Njegova namera je bila da neko ode i da
jadnom čoveku prenese dobru vest, a to je u stvari bila poslednja stvar u
životu koju je, jadni, Mefivostej želeo da čuje. Bio je apsolutno prestravljen
kad je saznao da mora da stane pred Davida. Jedini razgovor koji je on mogao da
zamisli kad bude pred Davidom, je otprilike ovakav: "Ti si, dakle, jedini koji
je ostao iza mog smrtnog neprijatelja Saula. Da bi sve bilo čisto još treba samo
tebe da se rešim."
Zamislite, kakve sve filmove snimaju grešnici
u svojoj glavi, sa svim onim lažima kojima ih je neprijatelj zadojio. Zamislite
šta sve proživljavaju zamišljajući Boga, kao zlog starca koji lebdi nad njima i
samo čeka gde će pogrešiti. Nije ni čudo što beže u potpuno odbijanje
postojanje Boga, misleći da će se tako rešiti te pretnje.
Onakav obogaljen, prestravljen i slab, Mefivostej
je ušao u palatu, pao je pred Davida i, mesto smrtne presude, doživeo je najveće iznenađenje svog života.
Umesto reči osude, čuo je neverovatne reči "Ne plaši se!"
"Ne plaši se" je zapovest koja se u
Bibliji načešće ponavlja. Postoji tvrdnja da se ponavlja čak 365 puta, za svaki dan u godini po jedna. Bog
nam govori, "Ne plaši se" ja sam sa tobom, ili sad si pod mojoj
zaštitom, ili ja sam na tvojoj strani. Kako je dobro i ohrabrujuće čuti ovakve
reči kad si uplašen, nespokojan, kad si u neizvesnosti, kad si na mukama, ili
pred izazovima .... ovo je još jedan dokaz kako ne treba da se sakrivamo sa
svojim strahovima, nego treba da se suočavamo sa njima. Ne plaši se!
David je imao još neke dobre vesti za
Mefivosteja. Zemlja koja je pripadala tvom ocu Jonatanu i tvom dedi Saulu, biće
ti vraćena, kaže David. I ne samo to, dajem ti sluge koje će te posluživati, i
ne samo to - od sad si moj sin i od sad pa nadalje ješćeš za mojim stolom.
Zar vam to ne zvuči nekako poznato - blago
mirotvorcima jer će naslediti zemlju; anđeli službeni duhovi koji nam pomažu;
poziv u crkvu, domaćinstvo Božje, za isti stol, osvedočenje da smo deca Božja.
Kakva dobra vest za nas, kakva dobra vest za Mefivosteja.
Zato i ne čudi njegovo odgovor. On prosto ne
može da veruje da se to događa. Pita Davida "Ko sam ja sluga tvoj, te si
pogledao na mrtvog psa kao što sam ja?"
Mefivostej smatra, da nikako ne zaslužuje
ovakav tretman, koji pripada nekome ko je bio lojalan Davidu, nekome ko je
voleo Davida i ko mu je svim srcem služio. Ali, David je jasan. Ne čini on
ništa zbog toga što je Mefivostej uradio, nego zato što je Jonatanov potomak.
Sve što je Mefivostej primio, sve što mi
primamo od Boga, je zato što smo u vezi sa našim Gospodom. To je milost Božja.
Ako nekad budete očekivali da ćete od Boga primiti nešto, ne očekujete da će to
biti na osnovu nečega što ste uradili. To će biti jedino na osnovu odnosa sa
nekim koga je Bog već prihvatio. To je dobra vest. Jedinorođeni od Oca je taj
koji je prihvaćen. Ako ste u Njemu, i vi ste prihvatljivi za Boga.
Možete da kažete "Ali ja ima dve
obogaljene noge!" a Bog kaže "Ne brini ja ću te postaviti za moj
stol!" A opet kažemo "Ali ja sam živeo u Lodevaru, u pustinji, nema
ništa da ti dam!" a Bog kaže "U redu je, ja imam sve što ti je
potrebno."
U poslanici Efescima 2 Pavle kaže da smo
spaseni Božjom milošću. Kad smo živeli u Lodevaru, živeli smo u pobuni. Nikako
ne zaslužujemo Njegovu dobrotu, ali Bog nas je ipak našao zbog zaveta koji je
sklopio sa nekim drugim.
Pavle nam govori "Jer ste posredstvom vere blagodaću spaseni, i to nije od vas, -
Božiji je dar; ne od dela, da se niko ne pohvali."
Možete da radite dobra dela kakva god da
zamislite, ali će uvek ostati još nešto što niste uradili. Ako mislite da
živite život zasnovan na delima, svaki minut tog života provešćete opterećeni
krivicom.
Mefivostej nije seo za Davidov stol, zato što
je to zaslužio.
Sama pomisao da smo nečim zadužili Boga pa
nas ona nagrađujem milošću je pogrešna. Ništa nije tako odvratno i pogrešno
koliko duhovna arogancija tog tipa.
Nikad ne treba da činimo stvari koje treba da
proslave Boga, da bismo dobili pohvalu od ljudi. Mi ne treba da sakupljamo
markice, kupone, i slične stvari kako bismo primorali Boga da nas prihvati.
Ono što činimo, činimo da bismo bili što
sličniji Isusu. Želim da se poistovetimo sa slikom Božijeg Sina jer se njegova
milost preko Njega preliva na nas. Zato
i kažemo da smo spaseni milošću, a ne po delima.
III.
“JER MI SMO NJEGOVO DELO”
I na kraju, ono što je veoma važno, kao da je
početku.
Pavle nam poručuje sledeće "Mi smo, naime, njegovo delo, u Hristu
Isusu stvoreni za dobra dela, koja je Bog unapred pripravio - da u njima
živimo."
To naravno ne znači da smo oslobođeni
odgovornosti. To ne znači da ne postoji ni jedno delo koje se zahteva da ga
uradimo. To ne znači da nećemo da provedemo život čineći dobra dela.
Ta reč nam govori da su se razlozi, zašto
nešto činimo, promenili.
On nas je stvorio za dobra dela. On je to
unapred uradio. Svaki dan kad ustanemo iz kreveta, Bog već ima unapred
pripremljen posao koji trebamo uraditi. Svakodnevno se suočavamo sa situacijama
koje moramo da prođemo da bismo Njega proslavili. To je ono što hrišćanski
život čini tako zanimljivim.
Milost daje smisao i svrhu našim životima. Ne
možemo ni da nabrojimo sve ono što je Bog učinio za nas. Spasio nas je po
svojoj milosti, jer smo bili mrtvi i prognani zbog greha. To je 100% milost. To
znači da mogu da odgovorim na Isusov poziv jer me je On voleo, i sad volim i ja
Njega. U Njemu nas je Bog stvorio za dobra dela.
*******
Neizrecivo bogatstvo milosti u Isusu Hristu
već je plaćeno i pripremljeno za nas da ga uzmemo. Jedan novi, izazovni,
uzbudljiv život učestvovanja u Božijem delu čeka na naš odgovor i uključenje.
Ako ne odgovorimo na ovaj poziv u takvu vrstu života, onda biramo da živimo u
Lodevaru i ne znamo za sve što se stvarno događa.
Dođite i uzmite ono što vam pripada, ono što
je Bog za vas pripremio.
Zavet na osnovu kog smo pozvani sklopljen je
i zapečaćen pre nego što smo se rodili, ali ne možemo da koristimo njegove
blagoslove sve dok ih ne uzmemo.
Kao što je Pavle poručio Rimljanima, a i nama
"Ili ne znate da smo svi mi, koji smo kršteni u Hrista Isusa, u njegovu
smrt kršteni? Tako smo mi krštenjem u smrt zajedno s njim sahranjeni, da bismo,
kao što je Hristos vaskrsnut iz mrtvih očevom slavom, i mi na isti način živeli
novim životom."
Tako je i Mefivostej, oživljen na osnovu
zaveta Davida i Jonatana. David je u njemu video svog ljubljenog Jonatana, kao
što Bog u nama gleda svog ljubljenog Sina.
