OBIČNA BOŽIĆNA PRIČA

(propoved: Protestantska evanđeoska crkva - zajednica Roma, Zemun; januar 10. 2016.
i Protestantska evanđeoska crkva Beograd, Hram Svete Trojice, Simina 8 - januar 21.2016.)

Božić je prošao. Sve se vratilo u normalu. Stihove koje je zapisao Luka 2:1-38, u proteklih mesec dana čuli smo nebrojeno puta. Sa propovedaonice, predstave, čitali smo ih našoj deci i unucima, pa čak smo ih mogli čuti na TV.
I ti stihovi su bili samo jedan mali fragment sveukupne slike koju smo stvorili da bismo proslavili najradosniji hrišćanski praznik.
Nema u tome ništa loše. Naprotiv! Ako išta, kao hrišćani treba da slavimo, onda je to trenutak kad je Bog postao kao mi.
A nakon toga, nastupi ovakvo vreme i ovu priču kao da odložimo na policu, da čeka novu priliku, da bude aktuelna i da je ponovo pričamo i čitamo.

Ali ja želim večeras da i dalje ostanete u toj priči rođenja Isusa Hrista. Želim da vas i dalje zadržim u Božiću.

Želim da na ovu priču pogledate malo drugačije, da iz nje dobijete još nešto, a ne samo podlogu za praznik. Želim da prestanete da budete zaljubljeni u ovu priču i da počnete da je volite i da živite sa njom svaki dan i da je delite sa svima.

Šta nam to Božićna priča, sem o Isusovom rođenju, govori?
Ona govori o dvoje ljudi, čiji životi su se dramatično promenili, od kad su od Boga izabrani za posebno delo. Govori o jednoj bebi koja je rođena u vrlo teškim uslovima, i oko koje se podigla poprilična prašina. Govori o pastirima, o Ani i Simeonu.
Sve u svemu priča govori o jednostavnim ljudima čiji životi su bili objasjani Božjim deloma, i čemu su oni bili svedoci.     

Marija i Josif bili su sasvim običini ljudi. Ni po čemu se nisu razlikovali od drugih. Kad biste ih videli u gomili drugih ljudi, ne biste ih ni po čemu mogli  da prepoznate, sem po tome što je bilo očigledno da je Marija trudna. Iako su i jedno i drugo imali bliski susret sa božanskom silom, i Božjom reči, i ako su bili upućeni u Božju tajnu, i doživeli neizmerni blagoslov zbog toga, to niko, na osnovu njihovog izgleda nije mogao da primeti.

Baš kao vi i ja. Nama ne čelu ne piše da smo hrišćani, niti će to iko moći pretpostaviti na osovu onoga kako smo obučeni, ili očešljani, ... To što znamo Božije tajne, i što smo okusili Božiju silu, neće promeniti naš izgled. U svom okruženju ni po čemu se ne razlikujemo, niti treba da se razlikujemo, od ljudi oko nas. Bog želi da je tako. Njegova namera nije da se posebno oblačimo, posebno češljamo, nosimo smešne šešire ili kape, da bi nas ljudi odmah primetili. Naprotiv!
Isus na jednom mestu kaže (Matej 6:16-18) “A kada postite, ne budite namrgođeni kao licemeri; jer pomračuju svoja lica, da se pokažu ljudima kako poste; zaista vam kažem, primili su platu svoju. A ti kada postiš, pomaži svoju glavu i operi svoje lice, da se ne pokažeš ljudima da postiš, nego Ocu svome koji je u tajnosti; i Otac tvoj koji gleda u tajnosti uzvratiće ti.”

Pripadati Bogu znači da u onome što jesi imaš poseban blagoslov.
Zato je i Isus morao da se rodi kao beba, da se ni po čemu ne razlikuje od bilo kod čoveka koji gazi ovom zemljom.
Zato je izabrana sasvim obična žena, koja će ga roditi, i sasvim običan čovek koji će se o njemu starati kao otac.
On koji je začet u Mariji po Duhu Svetom, morao je rasti u Marijinom telu kao i svaka druga beba, kako bi dobio svoje fizičko telo u kome će hodati zemljom kao i svaki drugi čovek. To je bio jedini način da Bog postane neko kao vi i ja.

U Vitlejem su došli zato što je sav Rimski svet tog vremena morao da se popiše, i oni su bili primorani da se vrate u grad Josipovih predaka da bi se tamo upisali.

To vam je isto kao danas, kad morate da idete tamo gde ste rođeni da izvadite rodni list, ili neke druge papire, samo što je ovde, pored gnjavaže oko puta, bila i neopisiva gužva. I pošto su njih dvoje, iz razumljivih razloga, sporo putovali, stigli su u Vitlejem, kad su već sva mesta, gde su se izdavale sobe, bila zauzeta, za njih nije bilo mesta.
Niko ih nije namerno ostavio napolju, nije postojala nikakva globaalna zavera da se oni ostave bez smeštaja, samo su drugi stigli pre njih. Obaška to, što se niko nije baš potresao zbog neke trudne žene. Ali to je već stvar kulture i prilika koje su tamo, i tada, vladale.
Ipak, iako je sve bilo puno, ukazala im se prilika da se smeste u nekoj štali. Bez obzira kako to nama izgleda, ili zvuči, mislim da su oni bili zahvalni za to, pošto je u štali, ipak, mnogo bolje nego napolju na otvorenom.
Te noći, u toj štali, Marija je rodila sina, i napravila mu ležaj u jaslama.

I sad, imajući sve to u vidu mogli bismo da kažemo
“Jadna Marija, putovati u takvom stanju, i poroditi se u štali, baš je žalim?”
Pa, lepo je biti sažaljiv i dobro je saosećati sa nekim. Jer, istini za volju, sve to što se njima dvoma dogodilo nije baš nešto što bi čovek poželeo sam sebi, ili nekom svom.
Još manje je za očekivati da će Bog tako postupati sa nekim ko je izabran za Njegovo delo, i koga će svi narodi nazivati blaženim. A još je teže prihvatiti činjenicu da se ovo dešavalo njegovom Sinu! Zar ne!?

Kako vi to razumete?
Zar vam se ne čini da bi bilo normalno očekivati da Bog obezbedi najbolje uslove za one koji su njegovi!?
Zar vam se ne čini da bi bilo normalno da nam Bog obezbedi sve što je potrebno, kad već radimo nešto za njega?
Ako nemam smeštaj, normalno je da očekujem da mi obezbedi smeštaj! Pa neću valjda spavati napolju ili u štali?
Ako nemam prevoz, normalno je da očekujem da mi obezebedi prevoz. Neću valjda da idem peške ili na magarcu!
Ako nemam novca, očekujem da mi obezbedi novac. Sramota je da ja kao Njegov sluga, imam manje od onih kojima služim!
Ako sam bolestan, normalo je da očekujem da me Bog isceli i ozdravi, neću valjda bolestan da mu služim?
Zar nije tako?
Kad bi nama, koji smo Njegovi, Bog obezbedio sve najbolje - kuće, automobile, novac, hranu; kad bismo svi bili zdravi, i nikad se ne razboljevali; kad bi nas ljudi poštovali i prihvatali sve što kažemo, zar ne bismo bili mnogo uspešniji svedoci?

Kad bi nam Bog sve obezbedio, svi bi išli za Hristom. Zar ne?
Naravno da ne! Hrist je obezbedio sve za svoje učenike, pa je opet jedan bio izdajica.

Ali i većina onih koji bi išli za njim, išli bi, ne zato što je Hrist ono što jeste, nego zato što daje ono što se od njega očekuje.
U Jovanovom evanđelju, u šestom poglavlju, čitamo kako Isus prekoreva ljude što ga slede zato što ih je besplatno nahranio. I vidimo kako odlaze od njega kad počinje da govori teške stvari, a on ništa ne čini da bi ih zaustavio, nego, čak i one koji su ostali pita “Hoćete li i vi da idete?”

Bog ne želi da kupuje našu ljubav. Bog mudar, i zna da se ljubav ne može kupiti. Ljubav koju dobijete kao odogovor na nešto što ste dali, prestaje onda kad prestajete da dajete.

Zato je činjenica, da zajedno sa svim ljudima, božji ljudi podnose iste poteškoće i suočavaju se sa istim stvarima kao i svi ostali. Ni manje ni više.
Istina je, Bog nas neće ostaviti da umremo od gladi, ali to ne znači da ćemo biti siti kad svi drugi gladuju;
Bog nas neće napustiti ni u vreme najvećih nevolja, ali to ne znači da neki neće stradati kad su svi u nevolji;
Bog će nas na kraju dovesti u pobedu, ali to ne znači da nećemo doživeti poneki poraz;
Bog će nas ispuniti svojom silom, ali to ne znači da nećemo osećati slabost i da nećemo ponekad posrnuti pa čak i pasti.

Bog je iznad svega, i On sve izvodi na dobro, onima koji ga ljube. To dobro je veće i od života, i od smrti, i od gladi, i od nevolja ... i od svega šta može da vam se dogodi.

Zato su Josif i Marija, tako strpljivo podnosili događaje i okolnosti u kojima su se našli.
Dobro koje je Bog pripremio za ovaj svet bilo je veće od sve nevolje koji su oni, za kratko, morali da podnesu.

Dobro koje je Bog pripremio za ovaj svet, veće je od svakog bola, patnje, iskušenja, nevolje i nepravde, koju, bilo ko od nas mora da podnese ili je podnosio u svom životu.
Bog sve izvodi na dobro, čak i kada mi ne možemo da vidimo to dobro.

To je jedna, veoma važna, poruka iz događaja zapisanih u ovo poglavlju koje smo pročitali.
Takav Božji odnos prema nama tj. prema svojima, važan je za poruku koja treba da se prenese ovom svetu.
Priča o Vitlejemskom rođenju nije bajka, nego istinita priča, o Bogu koji je toliko voleo svet, da je sam postao kao svet, da bi spasao one koji propadaju.
Priča je toliko istinita, da mnogi u nju ne mogu da poveruju, i zato oni koji je prenose moraju da budu istiniti, čisti - jednostavni ljudi koji vole Boga. Ne zato što im je Bog dao da uživaju u onome u čemu drugi oskudevanju, nego zato što je Bog, Bog.

Lično imam veliki problem da verujem u Božije poruke (koliko god one zvučale istinito) koje mi upućuju super pastori i propovednici preplanulog lica i njihove plastične supruge, sa veštačkim usnama, lažnom kosom, iz svojih velelepnih vila i bazena. Možda sam samo ljubomoran što nemam isto šta i oni imaju. Ne znam.
Ono što znam je da je dobra vest za sve ljude i sve narode na ovom svetu krenula iz te vitlejemske štale. To nije vest o bogatstu ili slavi ili nekom opštem napretku, to je Božija vest od Boga, o rođenju koje se dogodilo. Rođenju koje je, zauvek promenilo lice ovog sveta.

PASTIRI
Tu u blizini mesta događanja, pastiri su bdeli oko svojih stada. I ta štala gde se Marija porodila, najverovatnije je pripadala njima i koristili su je kad je bilo neko nevreme ili za neke poslove koji mogu da obave samo u štali.
To veče, bilo je kao i svako drugo veče za njih. Ništa posebno se nije dešavalo, osim što je veliki broj ljudi okupirao njihovo malo mesto. Možda su malo pričali o tome, i o onom Augustu zbog koga se sve to dešava. Naravno da su pričali o običnim stvarima, o kojima obični ljudi i pričaju, kao i hiljadu dana pre toga. I sve je bilo isto dok se odjednom ispred njih nije stvorio bleštavi anđeo. Zmislite šok “I anđeo Gospodnji im pristupi i slava Gospodnja ih obasja, te se uplašiše vrlo.”  

Mi smo često šokirani onim što Bog uradi među nama. Kao očekujemo nešto, a kad se desi onda smo šokirani (oslobađanje Petra iz zatvora - Dela 12). Kao da ne očekujemo da Bog može da uradi ono šta ga molimo.
Bog hoće i može. I to nije uopšte u pitanju. Ali mi pitamo kad će i kako će. E, u to ne možemo da zavirimo. Sve što treba da znamo je da Bog može i hoće. Sve je u Njegovoj vlasti, ali o nečem smo obavešteni, a o nečem nismo.
Zbog toga se dešava da, kad Bog odgovori na molitve - mi smo šokirani.
Kad Bog učini nešto, mi smo šokirani. Kad nas slava Božija obasija, mi se uplašimo kao da hoće da nas bije, a ne da nam ispuni molitvu.
Ali na našu radost, Bog je strpljiv i pun razumevanja. I umiruje nas. Na razne načine.

Ovde čitamo da anđeo govori pastirima, “... ne bojte se; jer gle, javljam vam veliku radost koja će biti svemu narodu”
I stvarno. Nemamo čega da se bojimo kad je Bog na našoj strani.
Već sama činjenice da on pristupa nama, a ne mi njemu, da on traži nas, a ne mi njega, ohrabruje i daje nadu. Jer čak i kad bismo hteli, ne bismo znali šta da tražimo. I tu se vidi njegova ljubav prema nama, prema svima koje je stvorio.

Jer ova vest, ova radost, nije samo za neke, nego za sve, za sav narod. Ne bojte se, nego se radujte.
Živeći svoj, ovozemaljski život, u raznoraznim problemima, ponekad možemo da pomislimo kako su dobre vesti samo za neke odabrane, posebne, samo za one koji žive u bogatstvu i raskoši. Neki, nazovi hrišćani, čak i pokušavaju da nas ubede u to.
Ali kod Boga nije tako - Bog ima dobru vest za svakog od nas. Bog nije odlučio da spasi samo bogate (čak čitamo da će se oni veoma teško spasavati zbog bogatstva kojim su vezani), već sve one koji žele da prihvate božji dar - Gospoda i Spasitelja Isusa Hrista.
Znak za tu dobru vest je “dete povijeno u pelene gde leži u jaslama.” Iskreno, da li je to znak koji biste vi očekivali? Dete, u pelenama, u štali, u jaslama ...

Ponekad se Bog objavljuje baš na čudne načine - magare koje govori, gavaran koji nosi hranu, sekira koja pliva,
Ponekad na veoma upečatljiv način - vatra s neba, mana, jarebice, grm koji ne izgoreva, more koje se otvara, ....

Svaki Božji znak govori o Njegovoj sili i veličanstvu. A ovo u Vitlejemskoj štali je najveličanstvenije i najsilnije od svega. Bog je postao najnemoćnije i najsiromašnije biće na svetu da bi se kroz njega pokazala najveća sila i veličanstvo koje je svet ikad video.
Kako jasno zvuče Pavlove reči - kad sam slab, onda sam jak!

Pod utiskom onog što su videli i umireni onim što su čuli, pastiri su požurili da vide to dete, da se svojim očima uvere u anđelove reči, i da ljudima ispričaju šta su čuli.
Kad su se uverili u istinitost reči, vratili su se svojim poslovima. Ali, više nisu bili isti. Vraćajući se oni su slavili i hvalili Boga. Bili su zadivljeni Božjim delom i to su, očigledno jasno iskazivali svojim novim odnosom prema Bogu.

Vidite, ko se suretne sa Bogom taj više nije isti. Ne može da ostane istini. Između mnogih stvari, oni kojji su se sreli sa Bogom, ne mogu da ne slave tog Boga. Kad slavimo Boga i zahvaljujemo za ono što je on uradimo, ne činimo to zato što se tako mora, ili što je to neki običaj u crkvi. Slavljenje i zahvaljivanje treba da izražava naš novi život, novo iskustvo sa Bogom, naše iskreno divljenje prema onome što je On uradio u životu svakoga od nas. Ono mora da bude odraz naše beskrajne zahvalnosti što je Bog, u svjoj ljubavi, odlučio da učini sve da ne propadnemo.


Možda se ništa neće promeniti u našoj svakodnevnici. Možda će sve ostati kao što je bilo, kao što u većini slučajeva i ostane.
Pastiri su i dalje ostali pastiri, i vratili su se poslovima koje pastiri rade.
Ali ipak su se njihovi životi promenili. Oni su videli slavu Božju, i nadu spasenja za svoj život i to je uticalo na njih. Bili su svedoci Božije milosti koju im je Bog ukazao i to su preneli ljudima koji su bili kod Isusovih jasli.
A onda su tu vest, proširili dalje. Ne kao veliki evangelizatori, ne na seminarima, ne na velikim evangelizacijama, ne u misijama, nego pričajući među sobom i pričajući ljudima oko sebe.
Iako se pastiri nigde više ne spominju, ipak je jasno da se ova vest, zahvaljujući njima, raširila na široko i na daleko. Oni su ostali tamo gde su bili ali vest je otišla dalje.
Kad čitate o Isusu, uvek pročitate da se oko Hrista skupilo veliko mnoštvo. Da li ste se ponekad zapitali, kako su znali i čuli za njega?
Pa, ljudi pričaju među sobom. Govore šta su videli i čuli, i prenose to dalje.
Ima jedna šala koja dugo kruži među hrišćanima: Zašto je Bog dozvolio da prvi svedok Isusovog vaskrsenje bude žena? Zato što je znao da će ona odmah to raspričati svima? To je možda smešno, ali je činjenica da žene veoma brzo podele svoj doživljaj sa drugima. Muškarci su malo tromiji u tome (iako ima izuzetaka).
Međutim, za Božije delo je pričanje o tome šta smo videli, čuli, doživeli, veoma važano. Na kraju krajeva Isus nas je odredio da budemo svedoci za njega, a od svedoka se treža da kaže svu istinu koju zna.

Dakle, Raspričajte svima ono što ste čuli, pročitali i znate o Isusu. Ispričajte ono što je Bog uradio za vas i ta vest će uskoro biti poznata svakom u vašem okruženju.
Budite svedoci neizmerne Božije ljubavi koju Bog ima za svakog čoveka.

DRUGAČIJI SVEDOCI
Ako vam je teško da se identifikujete sa pastitrima, Bogu koristi i drugačije svedoke.
U ovom tekstu čitamo da su Isusa odneli u hram kako bi bio stavljen pred Boga i bio posvećen Bogu i kako bi bila prinesena žrtva za njega. Zakon je tako nalagao.
Tu u hramu, Bog je imao dvoje ljudi - jednu ženu i jednog muškarca - Simeona i Anu. Oboje stari, i oboje ubeđeni da Spasitelj dolazi i da će ga videti, pre nego što ih Bog pozove k sebi.

Marija i Josip su bili zapanjeni, kada je Simeon, nadahnut Svetim Duhom, uzeo malog Isusa u ruke i govorio o njemu kao o Pomazaniku Božijem, i spasenju koje je došlo za ceo svet. U isto vreme i Ana je, zajedno sa Simeonom slavila i zahvaljivala Bogu za Isusa, za spasenje ...
Marija i Josif su to već znali, tu poruku su im pastiri ranije preneli, ali opet, su se čudili tome šta se govori za njega.
O tome, kako se uvek iznenadimo kad Bog nešto učini u našem životu, sam već nešto rekao. Samo još da dodam, ovo.
To Marijino čuđenje je tako ljudski i uobičajeno. Svi mi imamo veliki problem i teško prihvatamo nekoga koga poznaješ, za nekoga kroz koga Bog radi. 
I to se dešava i u crkvama, i to stvara velike probleme u ličnim odnosima.

Znate, ono “On je našao da mi priča” ili “Pravi se da je nešto, a znamo se”. Pa naravno da se znamo, svi, jako dobro. Ali naša nesavršenost ne umanjuje Božije savršenstvo.
Pogledajte jedni druge, pa sam sam vam odličan primer - Bog radi kroz nesavršene ljude.

Cela ova priča o Isusovom rođenju upravo govori o nesavršenim ljudima odabranim za savršeno delo.
Budimo realni, Marija nije bila baš na dobrom glasu, jer je ostala trudna pre nego što se udala. Josif je morao da je zaštiti tako što će je uzeti ze ženu. Pokušajte vi danas, u ovom liberalnom svetu, da objasnite da ste ostali trudni a da vam muškrac nije ni dotakao, jer vas je Sveti Duh osenio. Šta bi ljudi rekli? “Ma da, baš tebe, kao da nije imao nekog boljeg. Toliko dobra baš nisi.”

Ili pokušajte da objasnite, da vi niste otac deteta trudne žene koju ste uzeli za ženu, na brzinu i van običaja. “Jeste, sigurno ti je Bog naredio. Kako da ne!?”

Prosto nam je teško da prihvatimo da Bog radi onako kako želi da radi, i to sa onima koje On sam izabere, i daje im darove koje On sam izabere.
To nerazumevanje i neprihvatanje, ponekad dovodi do toga da se u crkvama pojavi zavist, ljubomora, svađe, stranke i štatigajaznamštasvene.
Ali, budite bezazleni. Prihvatajte ono što Bog radi kroz vašu braću i sestre. Ako nije od Boga, vrlo brzo će se pokazati pogrešnim. Ali ako jeste od Boga, mogli bi da se nađete nasuprot Božije volje. Volite i poštujte jedni druge, jer Bog voli svakog od nas.

PORUKA BOŽIĆA
Dakle, ovo je poruka Božića. Bog je došao da svet, kao malo dete, rodila ga je obična žena. Njegovo rođenje posvedočili su obični ljudi.
Potčinio se svemu što je ljudsko, da bi ljudima doneo priliku da se potčine svemu što je božansko.
Ta priča zaslužuje da se prenosi dalje. Ne samo za Božić, nego svakog dana.
Tamo gde radite, tamo gde se molite, tamo gde se okupljate kao zajednica. Ta priča treba da bude osnov svih priča u vašoj porodici, treba da je znaju svi vaši ukućani i vaši rođaci i prijatelji.
Ova priča menja živote, i donosi neopisive blagoslove.
I, najažnije, svako od vas može da je priča.