(Propoved u PEC Beograd, četvrtak, 15. januar 2015. godine)
Neko je prebrojio da u Bibliji postoje 667 jasno izrečenih molitvi i 654 direktnih, Božjih, odgovora. Na onih preostalih 13 molitvi Bog je odgovorio posredno. Dakle, Bog veoma vodi računa o molitvama koje mu upućujemo.
Kakav je naš odnos prema molitivi, i da li mi o njoj vodimo računa kao i On?
Molitva je srce svake religije. Svi koji veruju u nešto mole se tome “nečemu”. Bilo da su muslimani, hindusi, budisti, jevreji, hrišćani - svako svoju religiju doživljava kroz molitvu. Svi su svesni važnosti molitve, i zato sa njom sve počinje i sve završava. Naravno postoji različiti načini i nivoi molitve, ali se, ipak, ma kraju sve dovodi do podređivanja Onome kome su molitve upućene.
Što se nas, hrišćana tiče, molitva je neizostavni i veoma važan deo našeg života u veri. Jedan propovednik je rekao “Molitva je tako mala reč, a govori o tako velikim iskustvima”.
Sveštenici, evangelizatori, propovednici i drugi koji se bave prenošenjem reči vere, često vole da misle da se verni okupljaju da bi čuli njih kako propovedaju. Na kraju krajeva “vera potiče od propovedi“, zar ne? Međutim, primetićete da, na mestima gde oni govore, sve počinje i završava se, molitvom.
Koliko god da je reč dobra, i propovednik ubedljiv, sve se, kroz molitvu, stavlja pred Boga. Molitva je, očigledno, važnije od svega što možemo da činimo ili čujemo na nekom skupu vernika. Molitva bi, zapravo, trebala da je pravi razlog dolaska na takve skupove. Pa i oni koji dolaze na evangelizacije, dolaze ne bi li izmolili oproštaj i pomirenje sa Bogom.
Iako je ona molitva kod kuće, u tajnosti, osnovna i najvažnije molitva jednog vernika – molitva u zajednici, pred mnoštvom vernih, koji stoje pred Bogom isto kao i ti, ima poseban značaj i silu.
Velika većina ljudi nije ni svesna ove potrebe za molitvom, ali ona ih neodoljivo privlači, upravo zbog tog osećaja zajedništva, ohrabrenja i atmosfere kad okupljena Božja porodica stoji, zajedno, pred svojim Ocem.
Apostoli, koje je Isus izabrao, bili su verni Jevreji i sigurno su znali molitve svoje religije. Ako ništa drugo znali su stepeničke psalme – kratke molitve koje se izgovaraju prilikom penjanja stepenicama do hrama (120 – 134). Svaki od njih predstavlja divnu molitvu. Npr: “Pomoć je meni od Gospoda, koji je stvorio nebo i zemlju.” Psalam 121:2
Ali to nije bila ta molitva.
Oni su želeli Njegovu molitvu. Tražili su od Njega da ih uputi u molitvu, da ih nauči kako da se mole. Iako je Isus bio tek na početku svoje misije, oni su čuli i videli da se tu dešava nešto novo, nešto silno što će uzdrmati temelje svega što su poznavali. Bilo im je jasno da se to što Isus ima, sasvim razlikuje, ne samo od mnogobožačke vere, već i od vere njihovih otaca. Videli su da je Jovan učio svoje učenike molitvi, a Isus je činio mnogo veća dela od njega. Želeli su da budu deo tog novog kretanja, da osete ukus sile koja ih je pozvala da idu sa Isusom. Zato su zatražili od Njega – nauči nas da se molimo. Pročitajmo stihove iz Lukinog evanđelja 11:1-13, koji govore o tome:
“A kad se molio na jednom mestu - i prestao - reče mu jedan od njegovih učenika: Gospode, nauči nas da se molimo Bogu, kao što je i Jovan poučio svoje učenike. A on im reče: kada se molite govorite: Oče, neka se sveti ime tvoje; neka dođe carstvo tvoje; hleb naš nasušni daj nam svaki dan; i oprosti nam naše grehe, jer i mi opraštamo svako svom dužniku; i ne uvedi nas u iskušenje. Reče im još: ako ko od vas ima prijatelja, pa mu ode u ponoć i kaže mu: prijatelju, pozajmi mi tri hleba, jer mi je prijatelj došao s puta, a ja nemam šta da mu iznesem, a on iznutra odgovori: nemoj da me uznemiravaš, vrata su već zatvorena i moja deca su sa mnom u postelji; ne mogu da ustanem i da ti dam. Kažem vam, ako i ne ustane da mu da zato što mu je prijatelj, ustaće zbog njegove bezočnosti i daće mu koliko mu je potrebno. I ja vam kažem: molite i daće vam se; tražite i naći ćete; kucajte i otvoriće vam se. Jer svako ko moli dobiva, i ko traži nalazi, i otvoriće se onom koji kuca. Koji je to otac među vama, koji će svome sinu, kad zaište hleb, dati kamen? Ili ako zatraži ribu, hoće li mu umesto ribe dati zmiju? Ili ako zaište jaje, hoće li mu dati skorpiju? Kad, dakle, vi kao zli ljudi umete da dajete dobre darove svojoj deci, koliko će više Otac nebeski dati Duha Svetoga onima koji ga mole.”
Isus je i danas, kao što je bio i u vreme apostola – zanimljiv, uzbudljiv, silan, onaj koji čini veće i čudesnije stvari nego iko. I mi smo, kao i apostoli, privučeni njemu i želimo da učestvujemo u svemu što on čini.
Zato “Nauči me da se molim” – treba da je prva molitva koju svako od nas treba da upućuje svom Bogu i Gospodu.
Biti u molitvi je od suštinske važnosti za svakog hrišćanina. Bez molitve nije moguće imati udela u delima Božjim. Bez molitve nije moguće da primimo silu koja će nas osloboditi, podići, opremiti i voditi na putevima koje Bog ima za nas.
Kad smo u slabosti, nevolji, problemu, nedoumici, samo kroz molitvu možemo da primimo rešenja koja Bog ima za nas. Ali i kad smo u radosti i kad nam je dobro, molitvom najbolje možemo da zahvalimo za sve blagoslove.
Sve je to sažeto i otkriveno, u nekoliko rečenica molitve koje je Isus rekao učenicima, a koje smo ovde pročitali. Sve tajne jedne molitve i sva otkrivenja Božije ljubavi prema čoveku Isus je postavio u par tih jednostavnih reči.
Po onome šta je Isus pokazao, nije važno koliko reči čovek upotrebi u molitvi, već je važna suština i poruka izgovorenog. Jer, “usta govore čega je srce puno.”
Bio sam prisutan na molitvi kad je jedan brat rekao samo “Gospode, trebam te!” a onda je počeo da plače. Tri reči, kao roman, kao sabrana dela Dostojevskog, pred Bogom.
Savremeni čovek žudi za slobodom, ali tu slobodu nikako da dosegne. Nauka, filozofija, liberalna teologija, umetnost, zabava, bogatstvo, avanture, ne mogu da zadovolje tu potrebu jer nude slobodu bez ograničenja, a ta, nazovi sloboda, je gora od bilo kog ropstva.
Možda zvuči čudno, ali istinska sloboda postoji samo onda ako se pokorimo Bogu.
Težnja za slobodom primorava čoveka da traži Boga, ali pošto tamo gde on traži Njega nije moguće naći, onda on stvara boga po svojoj meri. Taj bog naizgled ne traži ništa, pa ni odgovornost, poštovanje ili poniznost. Pogledajte svet oko sebe – na delu vidimo slobodu bez ikakve odgovornost, poštovanja ili bilo kakvih granica. Svako vuče na svoju stranu, klanjajući se svome bogu – novcu, nafti, oružju, mračnim silama ...
U svetu u kome se dobrota, miroljubivost, požrtvovanost i poniznost, smatraju slabostima molitva predstavlja teret. Da bi izbegli taj teret, a samim tim i ličnu odgovornost pred Bogom, ljudi pribegavaju praznoj religioznosti koju čine skup običaja, obreda i pravila. Prava, istinska, pokajnička, duhovna molitva u tome nema svoje mesto.
Taj duh sveta, ozbiljno zapljuskuje crkvu i preti da je razoruža, kako bi mogao da je pobedi.
Da bi duhovna Crkva ojačala i ispunila svoje poslanje, da bi probila bedeme prazne religioznosti i lažne duhovnosti, da bi pobedila svet, treba ponovno, iznova i iznova, da vapi Bogu, Spasitelju našem i Gospodu “Nauči nas da se molimo!”
Proučavajući Novi zavet pročitali ste da su apostoli mogli da čine čuda. To je bilo veoma uzbudljivo! Međutim, najveća uzbuđenja i duhovne dubine i visine dostizali su samo molitvom. U Evanđelju po Marku 9 čitamo o događaju kad učenici nisu mogli da izleče bolesnog mladića, a Isus im kaže – da se taj rod isteruje samo molitvom (i postom). MOLITVOM – ne zapovedanjem, ne autoritetom, nego poniznošću pred Bogom.
Kao ni apostolima, tako ni Crkvi, ništa ne može da zameni molitvu – ni propovedi, ni humanitarni projekti, ni brojnost, pa čak ni duhovni darovi. Naši molitveni sastanci treba da budu isto važni, ako ne i važniji, od svih drugih crkvenih sastanaka.
Prvo molitva, pa onda sve ostalo.
Crkva mora da dobije bitku koja se vodi oko molitve da bi dobila sve ostale bitke. Molitva je od životne važnost za svakog hrišćanina. Ako smo otvoreni za molitvu, čak i onda kada ne znamo zašto bi trebalo da se molimo, Sveti Duh zauzima mesto i moli u nama i kroz nas. Zato i imamo dar govorenja u jezicima. Da iskažemo Bogu ono što ne umemo ni da definišemo.
VERA
Molitva je kao disanje. U stvari, molitva jeste duhovno disanje. Kao što ljudi ne žive zbog toga da bi disali, već dišu zato što su živi, tako niko nije vernik zato što se moli, već se moli zato što je vernik.
Čovek ne živi u Bogu zbog molitve, već se moli zato što je živ u Bogu.
Po molitvi, kao i po disanju, vidite da li je onaj ko se moli, na umoru ili još ima života u njemu. Isto je i sa crkvom.
Molitva je najveća dragogecenost, život i srce naše vere.
“Verujem, pomozi mome neverju” (Mk. 9:24) vapio je, prema Isusu, unezverni otac mladića, koga sam malo pre pomenuo.
“Bože, budi milostiv meni grešnom.” (Lk. 18:13) molio je carinik u hramu.
To je molitva – ispovedanje, potčinjavanje, priznavanje bespomoćnosti, poslušnost i poniznost.
Molitva je gledanje na Boga i život sa Njim.
Vernici se često razočaraju jer Bog ne odogovori na njihovu molitvu onako kako su oni očekivali. Tome, pre svega, doprinose oni koji uče “Traži, zahtevaj, uzimaj! Bog je obećao, i mora da da! Držimo ga za reč! Nama to pripada!”
Izvinite, to nije molitva, to nije vera. To je odraz pohlepe i pokušaj da od Boga napravimo duha iz lampe, Deda Mraza, ili nekog čarobnjaka, koji ispunjava naše želje.
Bog ništa ne mora, i ništa nam ne pripada. Sve što dobijemo, rezultat je Božije milosti i dobrote. Ako to razumemo, onda nećemo biti razočarani, zar ne!?
Razočaranje je stanje kojim zlo hoće da nam oduzme blagodati Božije.
Razočarani ne možemo da slavimo Boga, a ako ne slavimo Boga slavićemo nekog drugog. Razočarani ne možemo da se molimo. Ako ne možemo da se molimo Bogu, onda ćemo prosjačiti od sveta.
Važno je da naučimo da sa pouzdanjem živimo svoju veru. A vera je „tvrdo pouzdanje u ono čemu se nadamo, osvedočenje o stvarima koje ne vidimo.“
Lek za razočaranje je pouzdanje, u ono što tek dolazi, iako to još ne vidimo.
Međutim, ne pouzdajemo se u Boga zato što on ispunjava naše želje, već zato što je on naš Bog. Bog je Bog, i kad odgovora kako mi želimo i kad ne odgovara uopšte. On jedini zna šta nam je, kad nam je i koliko nam je potrebno.
Isus je mnogo puta, jasno, pokazao da molitva mora da bude čovekovo ponizno pristupanje u prisustvo Svemogućeg Boga. Jer molitva je više nego slušanje Boga, molitva znači biti sa Bogom.
Molitva treba da bude trajno stanje naše vere. Čujem, ponekad, ovako „Nemoj sad da se molim, nisam spreman!“ To je isto kao da se kaže „Nemoj sad da mi pričaš o Bogu, nisam spreman da se pokajem.“
Onaj ko se moli samo onda kad se oseća spremnim za molitvu uskoro će sasvim prestati da se moli. Neprijatelj će se pobrinuti da uvek obezbedi razlog zbog kog će se osećati nespreman za molitvu, npr. umorni ste od posla, neraspoloženi ste, neko vas je naljutio, nećete da se blamirate pred nekim, nezadovoljni ste jer Bog ništa nije odgovorio na ono za šta ste se molili prošle nedelje ...
Ponekad se ljudi mole, ili čak dolaze na molitvu u crkvu, zato jer je „tako red“, jer će im neko zameriti ako ih nema, ili će neko videti da ih ima i sl. Mi, koliko znam, ne vodimo evidenciju dolazanosti na molitvu. Ali to ne znači da Bogu nije stalo do toga – on vidi da nisi prisutan, čak i kad sediš u nekoj od klupa, ili vidi da si u molitvi sa svojom crkvom, čak i ako si na drugom kraju kontinenta.
Ljude možda i možemo da prevarili, ali Boga, očigledno, ne možemo. On vidi naša srca i zna naše motive. A što se ljudi tiče ... hm, pred Bogom stajimo sami – mi, on i naša dela. Pred Bogom se ništa ne može sakriti!
Da ne govorimo o tome da takav stav vređa Boga. Bog ne želi da radimo za Njega zato što drugi tako rade ili da bismo ga zadužili ili impresionirali, ili šta je još gore, da impresioniramo ljude na njegov račun. Bog ne očekuje da mu budemo verni na rečima zato što je to moderno i što mnogi to rade. Bog očekuje živu, iskrenu, posvećenu veru koja će se odlikovati isto takvom molitvom, On očekuje da naša molitva bude izraz zajednice sa Njim.
To je važno, zato što je istina da ćemo, ako molimo malo, retko, slabo ili u strahu, biti razočarani svojim hrišćanskim životom, ali ako molimo često, silno i odvažno biti sigurno blagosloveni.
Već sam rekao, u osnovi svega što se dešava u našem životu stoji molitva.
Ako nam je život pun promašaja, razočaranja, neodlučnosti, sivila i mrtvila – proverite svoj molitveni život. Nešto tu ne valja!
Pavle se radovao i kad je bio u tamnici. On je sve vreme molio, čak i u okovima. Ljudi mogu da utamniče naša tela, ali ne mogu da utamniče naš duh i dušu, jer njih oslobađa i prosvetljava molitva.
Snaga molitve plod je snage naše vere. Bez obzira na sve, Isus kaže „Samo veruj!“ Isto važi i za molitvu – „Samo se moli.“
Ima vernika koji su nesrećni zbog toga jer smatraju da ne mogu ništa da učine za Boga, kažu da mogu samo da se mole. Misle da su isuviše stari, isuviše mladi, neobrazovani, prezaposleni, .... Braćo i sestre, najveća stvar koju neko može da učini u svojoj veri, je da se moli. To nije jedino što može da se učini, ali je, svakako, na samom vrhu svih dela. O tome svedoče Avram, Josip, Mojsije, Samuilo, David, Ilija, Isus, Pavle, Jakov ... da ne nabrajam više. Nema ni jedan Božiji čovek, čije je ime zapisano u Bibliji, a da njegov život nije bio utvrđen u molitvi, a naše ime je zapisano kod Boga. Razmislimo o tome!
Molitva je dokaz našeg prisnog odnosa sa Bogom, ukras našeg hrišćanskog života i neprocenjivo bogatstvo naše vere. Zar je to SAMO!?
SILA
Učenici su imali privilegiju da čuju Isusa kako se moli. U tri godine koje su proveli sa njim videli su ga u različitim situacijama. Slušali su kad je podučavao, gledali kad je isceljivao bolesne, posmatrali kako blagosilja decu. Ali ništa od toga nije moglo da se uporedi sa osvedočenjem o njegovom molitvenom životu. Njegova molitva nije bila »formalna« već »silna«.
Ako je Isusu bila potrebna molitva koliko je tek nama potrebnija? Ako je za Isusa molitva bila glavna stvar, ona takođe to mora biti i za nas.
Zato Isus nije učio svoje učenike da »izgovaraju molitve«. Izgovarati molitvu i moliti se to su dva različita pojma. On je učio svoje učenike da se mole.
Kad sam bio mali, pa sam išao na ispoved, dobio bih tzv. pokoru, recimo 20 očenaša i 20 zdravo Marija (nisam baš bio dobar, pa zato). E to se zove izgovarnje molitve, za kaznu! Ali molitve bi trebala da bude blagoslov a ne kazna.
Ponekad se i mi odnosimo prema molitvi kao da odrađujemo kaznu. Molitva treba da je glavna aktivnost crkve. I to ne bilo kakva molitva – već molitva sile.
Naša molitva u crkvi treba da je za Boga, ne za ljude. Mnogo molitvi je »naučeno na pamet« iz Pisma. To su predivni primeri molitve ljudi Biblije koji su stajali pred Bogom i slavili, zahvaljivali, molili - ali to su tuđe molitve i drugačija vremena. Crkva mora da se izdigne iznad toga, ne kao da smo bolji od njih, nego kao oni koji su nadahnuti istim Duhom. Ovo je naše vreme i molitva mora da bude naša, jer nam je potrebna sila koja će delovati danas.
Ako iskreno molimo, molitva otkriva kakvi smo zaista. Zbog toga se ponekad, kao Adam pred Bogom, sakrijemo u žbunje tuđih reči.
Iskrena molitva treba da pobedi strah, stid i ponos onog koji se moli. Samo u iskrenoj molitvi možemo da stanemo pred Boga onakvi kakvi jesmo, svesni svoje slabosti i svoje ogoljenosti, ali željni i odlučni da primimo silu sa kojom možemo da pobedimo svet.
FORMA
Kako naučiti da se molimo tako da nam srce zadrhti, da se mesto molitve zatrese od sile prisutnosti živog Boga? Isus je započeo sa jednostavnim modelom, postavio je temelj. Sve je u životu potrebno započeti od temelja.
Punina slobode koju Bog daje ljudima odjednom je postala tako vidljiva i opipljiva, kroz ovu molitvu.
Ako je gledate kao formu ili obrazac, možete lako da ostanete razočarani. Kao kad gledate temelje neke kuće. Sve je tako, nekako malo i nedovršeno. Ova molitva je kratka, jednostavna, ne neki način kao da nije ni dovršena, nekako je nepotpuna, neformalna ... Ali sve to samo ako na ovu kratku molitvu gledate kao na formu a ne vidite suštinu.
Ljudi često vole da slušaju reči, a zanemare poruku. Vole golicanje ušiju, a ne tvrdu besedu.
Zbog toga i sami često govore mnogo reči bez stvarne suštine, bez poruke. Isus je i na to upozorio kad je rekao: “ne govorite mnogo kao mnogobošci; jer misle da će zbog mnogih reči biti uslišeni.”
Suština je važna. Bog, naš Otac, je na nebu, Njegov dolazak iščekujemo, od Njega primamo ono što nam je potrebno za svakodnevni život, on nam oprašta naše grehe, na isti način kao što mi opraštamo onima koji nama nešto duguju, i na kraju On ima moć da nas sačuva od zla, tako što će nam pomoći da prevaziđemo iskušenja. I to je to!
Zar to ne pokriva ceo naš, ovozemaljski život. Ako se držimo nota od kojih je Bog sastavio kompoziciju, slušaćemo najbolju muziku na svetu.
Ljudi, ponekad imaju problem jer misle da ne znaju da se mole. Pa možda i ne znate, ali imate obrazac – samo ga popunite. Validan je i prihvatljiv o Boga.
Da li ste nekad, onako ozbiljno, slušali kako zvuče naše molitve i zašto se molimo?
Ponekad se pitam - da li se stvarno molimo da bi nas Bog čuo ili da bi nas crkva čula? Da li želimo da naša molitva dođe do »Božijeg srca« ili do »ljudskog uha«?
Čitali smo da se kuća potresla kad se prva crkva molila (Dela 4:31). Zašto? Zato što su prisutni svoje molitve govorili Bogu, a ne jedni drugima, a Bog je onda odgovorio izlivanjem svog Svetog Duha.
Da li naše srce uzdrhti kad stanemo u prisutnost živog Boga? Ako ne zadrhti ni naše srce, kako će se onda pokrenuti ova zgradurina.
Bog ne traži da budemo molitveni govornici ili motivatori, ili da ljudi zaneme kad mi počnemo da pričamo, tj. da molimo. Bog traži da budemo ponizni i otvoreni, u Duhu i istini.
I istrajni.
ISTRAJNOST
Najvažnija stvar po pitanju uspešnosti molitve je istrajnost. Ponekad mnogo komplikujemo sa molitvom, a u stvari, nema tajnih lozinki, nema mistike, nema ... ničeg čudnog. Jednostavna stvar, jednostavne reči, za svakog i od svakog čoveka.
Tajna uspešne molitve je u istrajnosti. Zašto istrajnost? Zašto biti u molitvi iz dana u dan, i ponavljati iste molitve nedeljama, mesecima, pa i godinama?
Zar Bog ne čuje prvi put, kad mu nešto kažemo? Kakva je korist od toga da stalno ponavljamo naše molitve, koje on možda i neće uslišiti?
Pre svega, ne postoji molba koju Bog neće uslišiti, samo nam se odgovor ponekad neće dopasti!
A razlog za istrajno ponavljanje je jednostavan. Ako vi niste istinski u tome za šta molite, zašto bi Bog bio? Ako vama nije stalo, zašto bi Bog slušao? Molitva je moljenje, traženje i kucanje. Za molitvu je potrebno vreme, ponekad puno vremena. Ponekad ceo život!
Da, molitva zahteva naše živote, a ne samo naša usta.
Niko ne može pucnuti prstom i očekivati da će Bog poskočiti i uraditi šta smo tražili.
U stihovima 5-8 smo pročitali primer o dvojici prijatelja. Čitamo da je prijatelj ipak dao hleba ovom drugom, ako ništa drugo, ono zbog njegove bezočnosti.
Da, bezočnosti. Budimo bezočno istrajni pred Bogom.
Znate šta znači biti bezočan? Ne!? U Karadžićevom prevodu stoji „bezobrazan“!
Znate ko je bio bezobrazan – udovica koja je tražila mrvice sa stola, žena koja je suzama prala Isus noge, Vartimej koji nije hteo da ućuti ...
Isus kaže da će nam Bog priskočiti u pomoć, ako smo dovoljno uporni, ako imamo slobodu da dođemo pred njega, ako smo stvarno u potrebi. Čak i ako pređemo granice pristojnosti, tj. ako naš postupak bude i bezobrazan, Bog želi da nam pomogne, da učini za nas sve što nam je na korist.
Ovo je tako važno, zato što ponekad čujete, a ponekad i sami pomislite – bezobrazluk je da to tražim od Boga (kad sam već sve dobio ili kad sam ovakav prema Njemu ili kad drugi nemaju ni to što ja imam ... ili ko zna šta već ne).
Ali, ako ne tražite od Njega, od koga ćete tražiti!? Ima li neko drugi ko može, kao On, da obezbedi sve što nam je potrebno!
Vidite, Bog nikad neće zatajiti jer je On Bog koji daje, i želi da da još više.
Nikad nismo primili toliko blagoslova da Bog ne bi mogao još da nas blagoslovi. Od naše volje zavisi da li ćemo da istrajemo u molitvi, a od Njegove odgovor. Izvršimo svoje, jer Bog će svoje sigurno izvršiti.
Svaki hrišćanin zavisi od Božije milosti, Njegove dobrote, i Njegove brige.
Svaka crkvena zajednica, takođe zavisi od Boga.
Cela Crkva, kao telo Hristovo, zavisi od Njegove brige.
Ipak, možda će vam zvučati apsurdno ali – naš život, ova crkvena zajednica, cela Crkva, zavisi takođe i od nas – svakog pojedinačno. Taj deo odgovornosti, u najvećem delu, ispunjavamo kroz molitveni život – lični, zajednički, globalni.
Ako želimo da uspemo u ovome na šta nas je Bog pozvao, tada naučimo da se molimo. Oni koji već znaju da se mole, slobodno se podsetite.
Bog nas je pozvao u rat, u kome, kroz mnoge bitke, moramo da izvojujemo pobede. Najefikasnije oružje koje nam stoji na raspolaganju je molitva. Nema tog neprijatelja koji neće pokleknuti pred njom.
Da završim Isusovim rečima “ . . . molite i daće vam se, tražite i naći ćete, kucajte i otvoriće vam se.”
Ovo nisu samo reči, ovo su obećanja.
Amin!
