(Protestantska evnađeoska crkva Beograd, četvrtak 13. februar 2020.)
Apostol Pavle je napisao poslanicu crkvi u Kolosima i tamo je,
između ostalog, napisao “Obucite, dakle,
kao Božji izabranici, sveti i voljeni, milosrdno srce, ljubaznost, poniznost,
krotkost, strpljivost.“ 3:12
A u poslanici crkvi u Efesu piše ovako:
„Uostalom jačajte u
Gospodu i u sili njegove snage.
Obucite se u sve oružje
Božije, da biste mogli odoleti đavolskom lukavstvu.
Jer naša borba nije protiv
ljudi od mesa i krvi, nego protiv poglavarstva, protiv vlasti, protiv vladara
ovog mračnog sveta, protiv zlih duhova na nebesima.
Zato uzmite sve oružje
Božije, da biste mogli da se oduprete u zli dan i da se održite - pošto sve
svršite.
Stojte, dakle, opasavši
svoja bedra istinom, i obukavši oklop pravednosti, obujte noge pripravnošću na
evanđelje mira.
Pri svem tom uzmite štit
vere, kojim ćete moći da pogasite sve ognjene strele nečastivoga.
Primite i kacigu spasenja
i duhovni mač, koji je reč Božija.
Svakom molitvom i
moljenjem molite se Bogu u Duhu svakom prilikom, i radi toga bdijte u svakoj
istrajnosti i moljenju za sve svete.“ Efescima 6:10-18
Možda ova, naizgled jasna suprotnost, može malo da
nas zbuni. Jer, kad apostol Pavle, u poslanici Efescima govori o uzimanju
Božijeg oružja, mi najčešće, pomislimo na naoružanog vojnika, spremnog za rat,
pod punom ratnom opremom, što
se potpuno razlikuje od nekog milosrdnog, ljubaznog, poniznog i strpljivog kao
što često volimo da mislimo da jesmo.
Ali, iako izgleda da nas Pavle stavlja u poziciju
vojnika, kojeg on i njegovi savremenici nisu morali da zamišljaju jer su takvog
vojnika gledali svakodnevno na ulicama gradova po kojima su se kretali i uz
pomoć tih vojnika Rimsko carstvo vladalo je nad Palestinom i celim, tada
poznatim, svetom – on baš želi da nam pokaže da Božije mudrost i sila menja čak
i ovaj segment života.
Znate kako je izgledao taj vojnik. On ima opasač,
oklop, obuću, štit, kacigu i mač. Ovako opremljen, dobro izvežban, pristojno
nagrađen, on je bio strah i trepet svugde gde bi se pojavio.
I to poistovećivanje Crkve sa moćnom vojskom je jedan od najvećih
problema sa kojima se srećemo u onome što je apostol Pavle napisao.
Vojske nisu baš nešto posebno popularne, posebno u vreme mira, i
posebno tamo gde su okupatori.
Na jačanje vojske se uvek gleda sa podozrenjem, jer vojsku uvek
stavljamo u kontekst osvajanja, primene sile, nečeg što nema baš previše
razuma, nego sledi uputstva bez neke posebne osetljivosti na pojedinca.
Ipak, iako koristi neke aluzije na vojničku opremu, Pavle govori o
sasvim drugačijim stvarima, koje su direktno vezane za ono što je napisano u
poslanici Kološanima.
Hrišćani, možda, jesu vojska, ali je to vojska koja je opremljena
sasvim drugačijom opremom, ima sasvim drugačije ciljeve i drugačiju taktiku.
Njoj nije dato da oduzima život, nego da navešta novi.
To je Hristova vojska.
Da ne bude zabune, pod ovim NE podrazumevam one vojske koje su išle
u osvajanja, a sve pod izgovor da se bore za veru, kao krstaši, konkvistadori i
drugi ... to su sve ljudske zloupotrebe Božije dobrote, verskih ubeđenja a sve u
ime ljudskih ciljeva i iz zlih pobuda.
Razlika između
vojnika ovog sveta i onih koji su u Hristovoj vojsci je u tome što se svetski
bori protiv ljudi, a Hristov porotiv duhovnih sila; svetski porobljava, a Hristov
oslobađa; svetski svezuje a Hristov odvezuje i raskrinkava lukavstva i prevare.
Možda će neko da pomisli kako nije nikakav borac, ali siguran sam
da u vašem životu, kao u ostalom i u mom, borbe nikad ne prestaju. Prema tome,
hteli ne hteli, uvek ste u nekoj borbi, rekao bih, nekom ratu. Ono što je
ohrabrujuće je činjenica da nam je konačna pobeda obezbeđena. Naravno ne zato
što smo mi tako jaki, odlučni, hrabri, pametni ... nego zato što je On, koji je
iznad svega, izvojevao, konačnu i najveću pobedu i uključio nas u nju.
Dakle, naše pobede ne leže u tome šta mi možemo ili šta jesmo ili
šta imamo. To sve je samo potrošna roba, koja nestaje isto onako kao što se i
pojavila.
b) Naše pobede su isključivo zasluga našeg Gospoda
Prisetite se samo Izraela. Nisu izgubili ni jednu jedinu bitku sve
dok su bili poslušni Bogu, jer je on bio sa njima, ali, isto, nisu dobili ni
jednu bitku kad Bog nije bio sa njima.
- Božja sila i snaga je neuporediva sa bilo čime, jer je ona
srazmerna Njegovom delovanju koje je pokazao kad je Hrista vaskrsao iz mrtvih
(Efescima 1:19)
- njegova sila je dovoljna da spasi svakoga ko mu veruje (Rimljanim
1:16; Jevrejima 7:25)
- On ima dovoljno snage da se stvari izvede na dobro onih koji ga
ljube (Rimljanima 8:28)
- njegova sila je dovoljna da nam bude na korist i da budemo na
korist drugima (2. Korinćanima 9:8)
c) Crkva nikad ne može da bude slaba i da propada ako je Bogu po
volji, i ne postoji način da bude jaka i da napreduje ako Bog nije zadovoljan
sa njom.
Ko je naš neprijatelj ili ko su naši neprijatelji
a) Pre svega i najvažnije šta treba da znamo je da naši neprijatlji
nisu drugi ljudi, čak i kad su deklarativno označeni kao neprijatelji, naša
borba nije i ne sme da bude protiv njih.
b) Budite sigurni da nećemo da dobijemo medalju od Boga ako se
borimo jedni protiv drugih.
- skloni smo da za neprijatelje smatramo one koji ne gledaju stvari
na isti način kao i mi. To njihovo drugačije mišljenje doživljavamo kao napad.
U stvari to i jeste napad – ali na ego, na sliku koju stvaramo o
sebi, na važnost koju sebi dajemo, ... (sukob oko vlasti)
Treba da nam bude jasno da različito nije loše, samo je drugačije. Bog
je storio da sve bude različito.
- neprihvatanje različitosti može da dovede do istrebljivanja
(Galatima 5:15 „Ali, ako nastavite jedan
drugoga da ujedate i proždirete, pazite da jedan drugoga ne uništite.“;
Matej 12:25 „Opusteće svako carstvo koje
je protiv sebe podeljeno i neća opstati ni jedan grad ili dom koji je protiv
sebe podeljen.“)
c) Ponekad se crkva ponaša veoma okrutno prema onima koji su slabi,
u problemima, u nevoljama ili iskušanjima,
- Ako na crkvu gledamo kao na vojsku, onda je to jedina vojska koja
ubija svoje ranjenike. Neko je u problemu i mi ga ... puc ... ubijemo, dobro,
ne ubijemo ga fizički, ali ga odstranimo.
- jer ranjenicima je potrebna pomoć, nega, ohrabrenje, strpljenje,
vreme, briga, poniznost, ... a ko još od silnog posla i želje za napretkom, ima
vremena za takve stvari. Ipak, Reč nas uči da smo„Mi jaki, dužni da podnosimo slabost nejakih, a ne da sebi ugađamo.“
Rimljanima 15:1
U tom smislu, moramo da prestanemo da ohrabrujemo i pohvaljujemo
one koji napadaju ranjene u sopstvenoj vojsci, ako ni zbog čega drugog, ono iz
bojazni da i sami možemo da postanemo oni kojima treba pomoć. „Čini drugima, ono što želiš da oni tebi
čine“ je zlatno pravilo, u kojem je sadržana sva suština Pisma.
d) naš neprijatelj je Satana
- ali on retko kad napada lično, on koristi demone, duhovne sile i
poglavarstva i vlasti mraka u svakom dobu i vremenu koje je prošlo, koje traje
i koje će tek doći.
- naravno, on koristi i ljude (2. Korinćanima 11:13,14 „Jer, takvi ljudi su lažni apostoli,
pritvorni radnici koji se prerušavaju u Hristove apostole. A nije ni čudo, je
se i sam Satana prerušava u anđela svetlosti.“)
- i nikad se ne bori fer, on koristi trikove i prevare, iluzije ...
Da bismo, uopšte
znali kako da se suprotstavimo i čime da se branimo kad smo pod njegovim
napadima, moramo da znamo da njega samo Bog može da pobedi svojom silom, i neohodno je da znamo kako da dobijemo tu Božiju
snagu i silu. Zato nam je Bog pripremio oružje za borbu.
a) jaki smo u Gospodu kad se obučemo u Božije oružje.
- to oružje nas osposobljava da se održimo u zli dan
- na nama je da stanemo, tj. da ustanemo.
b) Koji su to delovi Božijeg oružja?
- treba da se opašemo
istinom. On nas je upoznao sa istinom – “Ja sam put, istina i život” rekao je Isus za sebe, i “Saznaćete
istinu, i istina će vas osloboditi.” Dakle, ta istina nije u obliku parola koje
ćemo uzvikivati, ni gomila pametnih izreka koje ćemo deklamovati kad god smo u
nevolji – npr. kad Bog zatvori jedna vrata, on otvori druga ... Ne, istina je
živa, pouzdana i jaka sila Božja, koja ima svoj identitet u Isusu u Svetom
Duhu. Opasati se istinom znači, opasati se silom Duha Svetoga. On nam je
objavio slobodu, i istinu u kojoj možemo da živimo, Božju istinu, Isusa Hrista.
Dakle, ne samo da treba da znamo istinitu reč
Božju, nego da ceo naš život traba da bude u toj istini. Naše ponašanje, naš
govor, naša dela, naša ljubav, moraju da budu “u istini”.
- treba da
stavimo na sebe oklop pravednosti. Bog nas je učinio pravdenima. Reč kaže “svi su sagrešili, nema ni jednog
pravednog”. Ali, kroz Božijeg Sina, našeg Gospoda, izmireni smo sa Bogom, i
opravdani njegovom žrtvom. Svako ko prihvata Njegovu žrtvu za opravdanje,
smatra se pravednim i ispravnim. Ali moramo biti svesni da na sebi ne nosimo
svoju pravednost nego Hristovu. Nismo mi pravedni, nego je on pravedan, i
Njegova pravednost nas čini takvima kakvi jesmo.
- treba da
se pripremimo da prenosimo evađelje, dakle treba da budemo spremni da
prenesemo dalje ono što smo primili, onima koji još sa tim nisu upoznati. Za to
niko ne mora da bude evangelizator, teolog, propovednik, posebno elokventan ili
šta ti ga ja znam šta. Svaki hrišćanin može da prenese ono što je Bog uradio za
njega. Bog u svojoj crkvi ima one koji će nastaviti delo započeto prenošenjem
dobre vesti. Jer, stvarno ne znam šta je dobra vest, ako nije ovo - da je Bog
mene ovakvog, očistio i postavio među svoje.
Hrišćani imaju jedan jedini zadatak, jedno osnovno
poslanje – “Primićete silu kad vas siđe
Sveti Duh i bićete moji svedoci u Jerusalimu, u celoj Judeji i Samariji, i sve
do karaja zemlje.”, a na svakoga ko za sebe može da kaže da je dete Božije,
Duh se spustio svojoj silom.
- treba da
uzmemo štiti vere. Život u istini, opravdan pred Bogom, sa spremnošću da to
iskustvo i tu vest podelimo sa drugim ljudima, mora da bude pod zaštitiom vere.
Vera je zaštitnica svega što jesmo. Ona nas čuva da ne pokleknemo i ne
upropastimo sve do čega smo došli i šta smo prihvatili.
Vera je štit koji štiti naš telesni i duhovni život,
i to ne samo deklarativno, već u praktičnom smislu.
Vera nam omogućava da vidimo stvari koje su
nevidljive i da budemo sigurni da će se ostvariti ono čemu se nadamo.
(Jevrejima 11:1).
Bez vere je nemoguće ugoditi Bogu.
I, verom primamo nagradu, spasenje. “Jer, milošću se spašeni, kroz veru – i to
nije od vas, nego je Božji dar” kaže Pavle, Ef 2:8
- primili
smo spasenje, koje je kruna svega. Da nema spasenja, sve zajedno što sam
nabrojao ne bi imalo nikakvog smisla. Zbog toga reč i kaže da je “Bog tako zavoleo svet da je, svog
jedinorodnog Sina, dao da svako ko u njega veruje ne propadne, nego da ima
život večni.” Dakle, zaštićeni verom u Sina možemo slobodno reći “Smrti gde ti je žalac”
Ako iskreno i objektivno pogledate ovaj svet u kome
živimo, u njemu ćete naći ljude koji su izuzetno pošteni, moralni, uvek spremni
da priskoče u pomoć, da uteše i kažu neku motivacionu reč koja će vas
pokrenuti. Ima ljudi koji postojano stoje iz svojih ideala, da im prosto
pozavidite. Spremni su da umru za svoje ideale i svoja uverenja. Možete da se
oslonite na njih u bilo koje doba, i oni će vam pomoći bez obzira koliko to
njih lično koštalo. Oni imaju svoj pojas istine, i oklop samopravednosti, i
štit sopstvene vere, i spremnost na dobra dela.
Njima nedostaje samo jedno – spasenje.
Jer ništa što je od čoveka, bez obzira koliko dobro
bilo, ne može da zameni ono što je Isus uradio. Bez obzira koliko uspešni bili
ovi dobri ljudi, koliko god se visoko popeli, još uvek im je kruna, spasenje,
van domašaja ruke.
U poslednje vreme, ta ideja da je dovoljno biti
dobar, pošten, odan, uspešan i da si onda po Božjoj volji, toliko je uzela
maha, čak i među hrišćanima, da umesto evangleizatora, svetom kruže motivatori.
Oni vam govore, kako možete da uspete, čak i ako ste hendikepirani, ako ste
potlačeni, ako ste u bilo čemu zakinuti, možete da imate uspešan život, jer Bog
je tako isplanirao. Ali, to nije tačno.
Bog nije isplanirao da budemo uspešni, iako neki
jesu, ali je isplanirao da svako ko želi može da bude spasen.
Pa stoga, evo, postavljam pitanje – šta je cilj našeg
života, da budemo uspešni ili spaseni?
Jer, Hrist nije bilo uspešan – bio je slavan
iscelitelj i propovednik, a ubili su ga ko kriminalca.
Pavle nije bio uspešan – bio je “savršeni” farisej,
iz dobre škole, sa dobrim vezama, a
završio je potucajući se od nemila do nedraga, da bi na kraju završio
odrubljene glave.
Mojsije, Ilija, Jovan Krstitelj, Matej, Luka,
Marko, Petar ni jedan nije bio uspešan ... onako kako ljudi doživljavaju
uspešnost. Ali svi ovi bili su spaseni.
Živimo u hrišćanstvu koje teži uspešnosti po
svetovnim merilima, i zato se suočavamo sa sve većim problemima. Jer ta želja
za uspehom tera nas da budemo nerazumeni i neposlušni.
Tako učimo svoje mlade, tako biramo svoje starešine
i đakone, tako se odnosimo prema službama, tako se odnosimo jedni prema
drugima. Nismo to mi izmislili. Još je Jakov pisao 2:2 “Jer, ako na sastanak dođe čovek sa zlatnim prestenom i u raskošnoj
odeći, a dođe i siromah u ritama, pa vi s naklonošću pogledate onoga u
raskošnoj odeći ... “
Oni koji su prijatelji svetu, neprijatelji su Bogu.
Da li razumemo ovo? Oni koji teže svetu, omalovažavau svoje spasenje.
Božji prijatelj se postaje jedino kroz Njegovog
sina Isusa Hrista, prihvatajući spasenje kroz njega, a sa spasenjem i sve što
je Bog isplanirao za svakog od nas. I svi naši postupci i odluke moraju biti
vođeni Svetim Duhom i njegovim darovima.
I zato kruna našeg života ne sme da bude to koliko
smo čega napravili u svetu, ili šta ostavljamo za sobom, pa čak ni uspešnost
hrišćanske službe, nego jedino činjenica da smo spaseni i da smo time primili
sve to je Bog pripremio za nas.
Spasenje je to koje govori, ko si, šta si i čiji
si!
Oni koji u potpunosti prihvataju spasenje, prepoznaviši
Spasitelja dobiju pristup (raumevanje) Reči Božijoj.
- reč Božiju
Pavle predstavlja kao mač Duha, ili duhovni mač, ono što je meni prvo palo na pamet je da ja
uopšte ne znam da mačujem. Da bi neko baratao mačem, potrebno je mnogo da
vežba, da se navikava na mač, ... ja stvarno nemam pojma kako se to radi.
Kad sam bio mladi obraćenik, vitlao sam sa Božijom
reči isto kao što bi vitlao sa nekim mačem. Sve dok nisam shvatio da čovek mora
da se nauči da rukuju sa Božijom reči isto kao i sa mačem.
Na moju radost, i korist, imao sam strpljivog
učitelja, koje je umeo sa takvim mahačem, kao što sam bio ja.
Tek kasnije, kad je Božija reč postala “lampa mojim
stopama”, uspeo sam da razumem nešto od onoga u čemu sam poučen. Svaki dan, i
sada, dvadeset i devet godina posle, naučim nešto novo, nešto uzbudljivo, nešto
što mi pomaže da sam rastem i da drugima pomognem u rastu.
Mnogo je onih koji budu povređeni, ranjeni pa i
ubijeni od strane onih koji, nenaučeni, uzmu Božiju reč u svoje ruke, pa mašu
njome, ne znajući ni šta rade, ni kako rade.
Reč Božija je blagoslov za čoveka, ali takođe može
biti na propast nekome.
Jer mi znamo da je
“Božija reč živa i delotvorna i oštrija od svakog mača sa dve oštrice, pa
prodire dotle da deli dušu i duh, zglobove i moždinu i prosuđuje misli i namere
srca.” Jevrejima 4:12
I sad, vi tu Reč imate u svom posedu, dobili ste
je. Zamislite samo, kakve posledice mogu da nastanu ako se nevešto koristi ili
se koristi bez Duha.
“Duh Sveti će
vas uputiti u svu istinu, i daće vam šta ćete govoriti” – to su Hristove
reči. Kao što mač u ruke ne uzima neko ko je nevešt, pa ide s njim u borbu, tako
ni Svetim Pismom ne treba da rukuje neko po svojoj volji.
Upravo zbog toga nas Reč uči da je Bog jedne
postavio za pastire i učitelje, nekima je dao dar znanja, da bismo se naučili
Njegovoj reči. Ne da bi neki bili važniji od nekog drugog, nego da se svi
naučimo i pripremimo za delo na koje smo pozvani.
Vidite, da li ćemo se opasati, navući oklop i obuti
se, su stvar lične odluke, i zavise od nas. Uzimanje štita, kacige i mača,
zavisi od Boga. To ne možemo da oblikujemo svojom voljom, niti da nabavimo bilo
kako sem da primimo kao dar.
Sve to zajedno na okupu povezano je molitvom.
Uvek i na svakom mestu.
Zašto sam sve ovo govorio?
Ako čovek želi da bude po Božjoj volji, staviće na
sebe sve oružje Božije. Potrebno je budemo onakvi kakvima nas opisuje Pavle u
poslanici Kološanima, ali potrebno je i da se be zaštitimo od napada zloga. Za
to nam treba posebna oprema.
Ako crkva očekuje da bude silna, uspešna, da
napreduje, da bude “grad na gori”, onda svi mi koji joj pripadamo, treba da
budemo obučeni u Božije oružje. Svakodnevno i svako od nas i svaki deo.
Preispitajmo samo sebe, kako stojimo po ovom
pitanju. Pogotovo ako vidimo da nešto nije kako bi trebalo da bude.
Možda smo uvereni u svoju veru, sigurni u svoje
spasenje, ubeđeni u svoju pravednost, ali naš duhovni mač malo je otupeo.
Možda nam je duhovni mač oštar i seče sve pred
sobom, ali možda smo se malo raspojasali, ili nam se oklop razlabavio.
Govorimo li jedni sa drugima po istini, ljubimo li
jedni druge po pravdi, pomažemo li jedni drugima kao zajedničarima u spasenju
...
Nositi Božije oružje radi toga da nam se ljudi
dive, a ne da bismo ga upotrebili onako kako Bog želi, opasnije nego biti
goloruk i bez zaštite.
