(Propoved u PEC Beograd, četvrtak 19. mart 2015. godina)
“A
jedne druge subote je ušao u sinagogu i učio; bio je onde i jedan čovek čija je
desna ruka bila suva. A književnici i fariseji su motrili na njega - hoće li
lečiti u subotu - da bi našli optužbu protiv njega. On je pak znao njihove
misli, te reče čoveku sa suvom rukom: ustani i stani na sredinu; i ustavši
stade. A Isus im reče: pitam vas, sme li se subotom dobro činiti ili zlo,
spasti život ili upropastiti? I pogleda ih sve naokolo pa mu reče: pruži svoju
ruku. A on učini tako, te njegova ruka posta opet zdrava. Oni se pak izbezumiše
i dogovarahu se među sobom šta bi mogli da učine Isusu.” (Luka 6:6- 11).
“I
opet uđe u sinagogu, i onde beše čovek sa usahlom rukom. I motrahu na njega,
hoće li ga izlečiti u subotu, da ga optuže. I reče čoveku koji je imao suhu
ruku: stani na sredinu. I reče im: da li je dopušteno subotom dobro činiti ili
zlo, život spasti ili pogubiti? A oni ćutahu. I pogledavši ih naokolo s gnevom,
tužan zbog okorelosti njihovoga srca, reče čoveku: ispruži ruku. I ispruži, te
posta opet zdrava ruka njegova. A fariseji izišavši odmah se savetovahu sa
irodovcima protiv njega, da ga upropaste.“ Marko
3:1-6
Evanđelista Marko je, Lukinom opisu,
dodao veoma važnu stvar koja je često jedina prepreka da ne doživimo Boga i ne
upoznamo Hrista – okorelost srca.
Jednom je jedan čovek sa sela došao u
Nju Jork u posetu svom sinu. Dok su, jednog popodneva njih dvojica šetala Petom
Avenijom, otac je odjednom stao “Čujem cvrčka, da li ga i ti čuješ!” Sin ga je
pogledao sa nevericom i odgovorio “Kako da čujem cvrčka usred Pete Avenije?”
Otac je tada izvadio kovanicu od 10
centi i bacio je uvis. Kad je kovanica pala na pločnik, ljudi koji su do tad užurbano
hodali, zastali su na trenutak, tražeći mesto gde je novčić pao. Čak je i njegov sin mahinalno pogledao
u pravcu gde je novčić pao.
“Vidiš sine, svako se okreće prema
onom za šta njegovo srce voli da čuje.”
Ova, simpatična, anegdota, je takođe, odlična
ilustracija ovoga o čemu čitamo u ovim stihovima – slobodne srce može da čuje
najtananije zvuke, čak i usled najveće buke. Okorelo srce čuje samo ono što
želi. Dakle, najčešće čujemo, samo ono na šta naviknemo naše uši, a i
isključujemo sve ostalo.
Ovo je prava opasnost za naš duhovni
život. Selektivno slušanje dovodi do selektivnog ponašanja. Svoja
duhovna čula razvijamo
prema onome što smatramo da je važno. Možemo da se otvaramo prema Božjim
istinama, ali isto možemo u potpunosti da se zatvorimo i da čujemo samo ono što
želimo da čujemo. Na taj način stvarmo tradiciju i oblikujemo religiju, koju
branimo ekstremnim stavovim i neprijateljstvom prema svemu i svakome ko ne
misli kao ja. Sve to smo, svako na svoj način, osetili na sopstvenoj koži.
Jedini način da se protiv toga borimo
i da pobedimo, je da uvek budemo otvoreni za ono šta Bog govori.
Možemo, i treba, da imamo svoje
stavove i svoja uverenja, možemo čvrsto da se držimo onoga šta verujemo, možemo
da budemo sigurni da je ispravno sve ono što činima, ali ...
Božja reč, i jedino Božija reč, mora
biti merilo kojim ćemo sve to proveravati i ispravljati. To neće uvek biti ono što bismo želeli da čujemo, ali je
ono nešto što Bog želi da čujemo.
Upravo o tome čitamo ovde u ovim
stihovima koji govore o dešavanjima jedne subote u sinagogi u koju je Isus ušao
da uči narod.
Subotom su sinagoge bile prepune
ljudi. Subota je za Jevreje, što bismo mi rekli "dan za crkvu". To je
bilo odlično vreme i odlično mesto da Isus poduči narod, da iznese prave
istine, da pokaže Boga na pravi način. Skoro nikad on nije bio sam sa narodom.
Uvek su tu bili fariseji i književnici koji su sve vreme pratili šta je rekao
ili činio. Bili su ubeđeni da im od njega preti opasnost.
On je govorio kao onaj ko ima vlast,
što je ozbiljno uzdrmalo njihove pozicije. On je tumačio Pismo, sa pravim
smislom i poukom, što je rušilo mnoštvo pravila koje su sveštenici postavili. On
je činio dela koju su bila tako silna, da se svaki čovek pred njima morao
pokloniti, ponizno sa punim osećajem duboke zahvalnosti.
Njegova pojava činila je da osećaju
bespomoćno, a to nije bilo ono što su oni želeli da osećaju. Oni su bili ti
koji su vodili i određivali pravila, a nikako nisu želeli da budu vođeni i da
se pokoravaju pravilima. I zato su bili povređeni, ljuti i spremni na svakojako
zlo. Hrist je znao za njihove zle namere i ta njihova istrajnost u nameri da
nađu način da ga diskredituju pred narodom teško mu je padala, štaviše, kao što
čitamo kod Marka, veoma ga je ljutila.
Među svim tim ljudima, u sinagogi se
zatekao i neki čovek sa usahlom rukom. Ljudi sa telesnim manama ili raznim
bolestima, rado su dolazili u sinagogu, posebno subotom. Neki radi molitve,
neki očekujući neko čudo (kao onaj jadnik kod Banje Vitezde), a neki iz čisto
praktičnih razloga – da isprose neki novčić kako bi mogli da prežive, kad za
rad nisu bili sposobni. Veliki broj ljudi značio je veliku šansu da prosjačka
ćasa bude puna.
Ne znam kako je, i zašto, taj čovek
tada bio tamo? Možda je bio redovan u dolaženju, a možda su ga fariseji
nagovorili ili mu čak platili da bude
tu, kako bi iskušali Isusa. Ovo je, naime, bila izuzetna prilika za napad na
Isusa, u slučaju da odluči da ga izleči. Izlečenje bi bio očigledan dokaz da
Isus ne mari za Zakon i da namerno krši njegova pravila. Kako god, Isus ga je
primetio među okupljenim ljudima. I bio je svestan fariseja i kniževnika koji
su vrebali svaki njegov pokret i reč.
Atmosfera je postala još napetija kad
je Isus postavio čoveka sa usahlom rukom da stoji u sredini, sa očiglednom
namerom da ga isceli. Svima je bilo jasno da je sukob neizbežan, ali je Isus odlučio
da istera stvari do kraja. Njegova namera nije bila da prekrši subotu, ali nije
želo da dozvoli da ga to spreči da čoveka oslobodi njegovih muka, a ni čovek
nije imao nameru da krši subotu, ali nije želeo da ga to spreči da bude
izlečen. Činilo se da jedino su fariseji i učitelji zakona brinu o suboti i
Zakonu. Ipak, nije njima bilo toliko stalo do same subote koliko im je bilo
stalo do njihovog ponosa i želje da budu važni. Njihovo ponašanje pokazalo je svu
bezdušnost i bezosećajnost religioznosti kojom su bili obojeni.
Pažnja fariseja bila je potuno
usmerena na prekršaj koji će Isus uraditi, a ne na dobro koje će učiniti i na ono
šta On jeste. Gledali su u Isusa, a da Isusa uopšte nisu videli.
Jeremija je na jednom mestu napisao “... ludi i bezumni narode, koji imate oči,
a ne vidite, koji imate uši, a ne čujete.” Jeremija 5:21
I danas srećemo ljude, koji su kao ovi
fariseji. Govore Božije ime svojim ustima ali ne znaju ko je taj Bog;
slave Hristovo rođenje i vaskrsenja, ali Hrist nije u centru njihovog slavlja;
hvale se svojom pobožnošću i asketizmom, ali je to život bez Duha Svetog, jer,
kao što je napisao apostol Pavle, žive „kao
što žive mnogobošci u ništavnosti svoga uma. Njihova misao je pomračena, daleko
su od božanskog života - zbog neznanja koje je u njima, zbog okorelosti njihova srca.“ (Efescima 4:17, 18).
Okorelost srca je strašna stvar. Kora
onemogućava da se stvari spajaju i prepliću. Okorelost našeg srca onemogućava
da se naš duhovni život prožima sa duhovnim životom drugih ljudi.
Okorelost srca stvara pravila, zakone,
predrasude, osude, neprijateljstva, sukobe, egoizam.
Najgore od svega, u okorelom srcu nema
ni sažaljenja, ni ljubaznosti ni ljubavi. Okorelom srcu je važna samo kora,
suština se ionako ne vidi. Kao kad gledate zaleđeno jezero u sunčano zimsko
jutro – sunce se presijava na površini leda, ali ispod toga je ledena i mutna
voda do koje Sunce ne dopire.
--------------
Kad čitamo ove stihove, prosto nije
moguće, ne videti ono što je ovim ljudima promaklo, iako im je bilo ispred
nosa. Prosto mi je neverovatno da, gledajući Isusa, nisu videli svu ovu nežnu
brigu i sasosećanje našeg Gospoda.
Naravno da su videli, jer su, čak i ti
što su ga mrzeli, bili su privučeni njegovim saosećanjem. Ali, umesto da se
okoriste time, oni su to iskoristili da bi ga napali, osudili i uništili.
Saosećanje i brižnost bile su im povod za napad na njega.
Da su, kao što su voleli da tvrde,
poznavali Pisma, znali bi stihove koje je napisao Isaija u svom proroštvu “Kao pastir pašće stado svoje; u naručje
svoje sabraće jaganjce, i u nedrima će ih nositi, a dojilice će voditi polako.”
(Isaija 40:11).
Ceo Novi zavet govori o ispunjenju tog
proroštva, i mi verujemo u to. Ne samo zato što smo pročitali nego zato što smo
i u svom životu iskusili tu njegovu brigu i milost.
Tog subotnjeg popodneva okupljeno
mnoštvo prisustvovalo je prizoru iskazivanja čiste milosti, kojim se Isus suprotstavio
napadima, ružnim rečima i podmetanjima od strane fariseja.
Isus bio “tužan zbog okorelosti njihovoga srca”. Ovaj izraz “tužan” u stvari
ukazuje na duboku bol koju je naš Gospod osećao. Isus je znao koliko je okorelo
njihovo srce, znao je koliko su tvrdoglavi u svojim stavovima i koliko
nerazumno drže svoje pozicije. I bio je veoma povređen tim saznanjem. Svaki
čovek bi, bez sažaljenja, odbacio takve ljude, ali ne i naš Gospod. On, iako su
ni vrebali priliku da ga uhvate u zamku, i iako je znao njihove planove, nije ih
odbacio. Njima je, takođe, trebala njegova milost, isto koliko i ovom nesrećnom
čoveku, i svim okupljenim ljudima.
Takve ljude i mi ponekad imamo pored
sebe – tvrdoglave, nerazumne, zlobne, podsmešljive ... I najradije bismo se
obračunali sa njima, onako ljudski.
Ali, Isus nije takav. U celoj ovoj
priči posebno je interesantan način na koji On deluje. On je izabrao da im se
suprotstavi na način koji se u svetu pre smatra slabošću nego snagom. Osećajni,
sažaljivi, dobri i milostivi, nisu baš na nekoj ceni. Mislim, svi ih mi
hvalimo, ali ako treba da biramo saradnike onda su to oni jači, otresiti, ne
previše osećajni. Pa i sami sebi često kažemo “Tako mi i treba kad sam previše
dobar!” Može li se biti previše dobar!? Isus je umro na krstu jer je bio
previše dobar.
Što reče jedan mladi brat, pre neki dan
"Svi bi voleli da idu u raj, ali niko ne želi da umre."
---------------
Ne znamo šta se, u stvari, desilo sa
rukom ovog čoveka, zašto mu se osušila, i šta to uopšte znači. Jedino što je
ovde sasvim jasno je da se radi o čoveku koji je beznadežno ograničen i nemoćan
da pomogne samom sebi.
Okupljeni su, ipak, bili potpuno hladni
prema njemu. Nije bilo nikakvog saosećanja ili sažaljenja za njegovo stanje.
Za fariseje, on je bio samo još jedan
od mnogih koji su dolazili u hram da prose. I što se njih tiče, onako
obogaljen, sigurno je neki grešnik koga je Bog kaznio takvom kaznom.
Ipak, Isus ga izdvaja iz mase, dovodi
ga u centar događaja, i pita “da li je dozvoljeno isceliti čoveka”. Niko ništa
ne odgovara. Niko ni ne razmišlja o tome – svi misle o suboti i Zakonu. Da li
će Isus prekrišiti Zakon ili neće?
Ovaj čovek nije usamljen slučaj. Mnogi
od nas imaju sasušene delove svog hrišćanskog tela – neko ruku, nego nogu, neko
srce, neko pamet ... Kad je nešto sasušeno, to ne znači da toga nema, nego
znači da nije u funkciji. Imaš, ali ne koristiš.
Ali, kad smo primetili sasušeni ud kod
nekoga, da li smo osetili sažaljenje, ponudili pomoć, zavapili Bogu da povrati
funkciju, da brat ili sestra opet budu i punoj snazi.
Ili, kad priznamo sebi, i vidimo da
smo nemoćni u nečemu, da li smo spremni da stanemo u sredinu, da nas svi vide,
da tražimo i primimo iscelenje?
Ova priča nije zapisana samo da bi
stajala u Novom zavetu, da ima više stihova. On je došla do nas da na upravo
tipa ovo – moliš li se za drugoga, moliš li za sebe da život struji svim tvojim
bićem,. da nema sasušenih mesta.
Isus deluje – čudesno isceljuje
čoveka, i vraća život tamo gde je život presušio. Isus deluje i danas –
isceljuje svakog ko želi da bude isceljen. To je njegov odgovor na pitanje “sme
li se čoveku pomoći da ozdravi”. Sme, i treba.
Bog iskazuje saosećanje za svakog od
nas. On želi da nas isceli, obnovi, oživi, da budemo savršeno korisni za crkvu.
Kad je to pitanju, samo jedan zakon je važan – zakon ljubavi i milosti.
Božije saosećanje je poziv Njegovoj
deci da i sami budu saosećajni. Svako ko ne iskazuje milost, moraće da se suči
sa Božjim sudom. Hrist je na mnogo mesta pokušao da nam otvori oči po tom
pitanju, da li smo ga poslušali. Bog želi da preispitamo svoj odnos prema
drugima. Saosećanje je nešto što se očekuje od hrišćana, svakodnevno, a ne samo
ponekad i samo prema nekima.
Mislim da treba iskreno da se zapitamo
koliko nas, stvarno, pogađaju nevolje i problemi ljudi koji nas okružuju. Da ne
bismo, zaokupljeni religijom, zaboravili na ljude, i misleći da smo ugodni Bogu,
postali su njegovi protivnici.
Iako su fariseji i književnici, tako
pažljivo posmatrali Isusa, nisu preispitivali sebe. Tvrdili su da imaju
apsolutno pravo na Božiju istinu, ali te istine nije bilo u njima.
Dešava se to i nama. Desi se da smo
spremni da opomenemo, ispravimo, napadnemo, osudimo, a da pritom ne preispitamo
sami sebe, povodom iste stvari. Spremni smo da donesemo pravila, i da očekujemo
od drugih da ih poštuju, a da ih sami ne poštujemo.
To je zato što mislimo da smo bolji od
drugih, ili pravedniji od drugih, ili iskusniji od drugi, ili što je najgore –
duhovniji od drugih. Kako, uopšte dođemo do takvog zaključka?
Jednostavno - sebe ne merimo istom
merom kao druge. Mnogo smo popustljivi prema sebi.
Znate li da je to put koji vodi direktno
u propast. Pogledajte ove fariseje koji su, tako pažljivo osmatrali Onoga koji
je savršen u milosti, dobroti i sili, i ništa od toga nisu videli jer su sebe
držali većim i boljim od njega.
A Bog jasno kaže “Jer ako ko misli da je nešto, a nije ništa, zavarava samoga
sebe.” Galatima 6:3
Crkva u Laodikeji je upala u istu
zamku samopravednosti (Otkrivenje 3:17,18).
"Zato
što govoriš: bogat sam i obogatio sam se i ništa mi ne treba, a ne znaš da si
bedan i kukavan i siromašan i slep i go. Savetujem ti da kupiš od mene zlata
žeženog u ognju - da se obogatiš, i bele haljine - da se obučeš i da se ne
pokaže sramota tvoje golotinje, i masti - da pomažeš svoje oči, da vidiš."
Za naš život pred Bogom daćemo odgovor
Bogu. Ne ljudima, ne zakonu, nego lično Bogu. Zato što nam je on sve obezbedio,
darovao nam sve što je potrebno za našu pobožnost, umro je za nas na krstu –
moraćemo položiti račun šta smo sa time uradili.
Zbog toga, kad preispitujemo svoj
duhovni život, svoje duhovno zdravlje, treba da imamo na umu sleće:
Prvo, obratite pažnju na to koliko je lako
postati plen grešaka koje su učinili fariseji i književnici. Zbog tih grešaka može
da nam se desi da postanemo sasvim okoreli u svom umu, hladni u srcu, i ostrašćeni
u svojim stavovima. Moramo da dozvolimo da naš um može da raspozna šta je volja
Božija, šta je dobro, ugodno i savršeno. Moramo da dozvolimo da naše srce bude
ispunjeno ljubavlju od Boga, da bismo onda tu ljubav mogli da iskazujemo
drugima. I moramo da živimo po Hristovom zakonu, zakonu Duha, a ne zakonu
slova.
Treba da izbegavamo da mislimo o sebi
više nego što je potrebno, zato da ne otvrdne naše srce, da se ne uzoholi, pa
da zbog toga propustimo ono što je Bog isplanirao za naš život.
Drugo, ne smemo da ostanemo duhovno slepi. Bog
ništa nije sakrio od nas. Sve nam je pokazao i sve objavio. Duhovno oslepljeni
možemo da propustimo ono što je najvažnije. Fariseji su gledali, ali nisu
videli ništa sem onog što su želeli da vide. Bez obzira na sve dokaze, arogantni
i ponosni, tvrdoglavo su se suprotstavljali Bogu. Za sebe su verovali da su
pametni i mudri, a u stvari su bili bezumni. Kao što kaže stih iz Priča 26:12 “Jesi li video čoveka koji misli da je
mudar? Više ima nadanja od bezumnoga nego od njega.”
Zbog tog njihovog bezumlja bili su
slepi za Hristovo božanstvo, slepi za tuđe probleme, i slepi za sopstveno
stanje.
Treće, oni koji se potrude da upoznaju Hrista
i prihvate ga, sa Njim primaju i mnoštvo blagoslova. Čoveku je suva ruka
postala zdrava. Onima koji veruju u Hrista, Bog ne oživljava samo ruku – nego
sve, celokupno se biće, oživljava ih novom silom i snagom. Onima koji stanu
pred Hrista, u sredinu, da ih svi vide, odmah i bez ustezanja, prihvate
Hristove zapovesti, Bog obezbeđuje život, Jer tako kaže “Da imaju život i da ga
imaju u izobilju.”
Onima koji su spremni da prihvate i
ispovedaju Hrista kao Gospoda, da se pokaju i žive u skladu sa Božjim
zapovestima, Bog daje pečat večnog života.
Četvrto, Ako na Hrista ne gledamo kao na
Gospoda i Boga, iskreno, pridružićemo se onima koji se suprotstavljaju Božijoj
volji. Fariseji i književnici su napustili sinagogu odlučni u tome da ujedine
snage kako bi uništili Isusa. Bili su izbezumljeni i puni gneva.
Suprotstaviti se Isusu, znači
suprotstaviti se njegovoj vlasti – kao Caru i kao onome ko donosi mir. Fariseji
su se “ispunili gnevom”. Izgubili su sopstveni mir.
Oni koji nikad ne upoznaju Hrista ne
mogu da upoznaju čudesni mir koji Hrist daje.
*******
Lek za duhovno slepilo, za okorelo
srce, kao uostalom za sve naše rane, je privržena ljubav za Hrista. Takva
ljubav nas pokreće prema poslušnosti i plodonosnom služenju za Boga i njegovu
crkvu.
Jer šta god da se desi, ili će se
dešavati u našem životu, samo Hrist
1.
je
dovoljno moćan da ukloni sve naše predrasude i pomogne nam da ih prevaziđemo.
2.
je
dovoljno brižan da nas uteši u životnim nevoljama i obnovi nas posle svakog
neuspeha
3.
je
zainteresovan da preispita naše misli i stavove i da nam pokaže prave odgovore
4.
je
dovoljno mudar da objasni, obrazloži i nauči ljude kako da žive ispunjen i
plodonosan život.
5.
je
dovoljno silan da može da se suprotstavi svakom ko ugozi njegovo stado
Zato, šta
god da u redt kod nas - bilo da je u pitanju revnost, molitva, čitanje,
služenje, pomaganje, tešenje, davanje, zdravlje, radost ili bilo šta drugo - ne
dozvolimo da išta ostane usahlo u našem životu.
Pogledajmo
na Hrista i prepustimo se njegovom vodstu i on će učiniti da novi život
prostruji u nama.
Amin!
