SLUŽITI GOSPODU

(PEC Beograd, 27. januar 2021. četvrtak, on line)

(IsNav 24:15-18) “Ako li vam nije drago služiti Gospodu, izaberite sebi danas kome ćete služiti: ili bogove kojima su služili oci vaši s one strane reke, ili bogove Amoreja u čijoj zemlji živite; a ja i dom moj služićemo Gospodu. A narod odgovori i reče: Ne daj Bože da ostavimo Gospoda da služimo drugim bogovima. Jer Gospod Bog naš, On je izveo nas i oce naše iz zemlje misirske, iz doma ropskog, i On je učinio pred našim očima one znake velike, i čuvao nas celim putem kojim idosmo, i po svim narodima kroz koje prođosmo. I Gospod je isterao ispred nas sve narode i Amoreje, koji življahu u ovoj zemlji; i mi ćemo služiti Gospodu, jer je Bog naš.”
Dakle, knjiga Isusa Navina završava dobro. Ostareli Isus Navin, odlazi kod svog Stvoritelja, ali pre toga on sazvao Izrailjce i suočio ih sa izborom između Boga Gospoda i idola iz zemlje u koju su ušli, narod je odlučio izjednačujući svoj izbor za Isusovim.
Ovi stihovi, ove reči, su reči svakog od nas, koji se odlučio da sledi Gospoda.
Jaki smo na reči, i brzi kad treba da se da reč.
Mnogo kasnije od ovog vremena, Petar je uveravao Isusa – ako te svi napuste, ja neću. Od tog trenutka, do trostrukog gaženje reči, prošlo je samo nekoliko sati.
Isto se desilo sa Izraelcima.
Bog ih je poslao u Hanan, zapovedio im da isteraju stanovnike Hannana, da ga u potpunosti zauzmu i da žive u, obećanom, blagostanju. Dao im je sve što je potrebno da taj zadatak bude uspešno obavljen, bio je sa njima sve vreme dok su se držalo njega, i ...
Čak sedam puta u prvom poglavlju, knjige o sudijama, spotičemo se o reči “i ne izgna” ...
sud 1:27        A Manasija ne izagna ... i Hananeji stadoše živeti u toj zemlji.
Sud 1:28        A kad ojača Izrailj, udari na Hananeje danak, ali ih ne izagna.
Sud 1:29        Ni Jefrem ne izagna
Sud 1:30        Zavulon ne izagna stanovnike
Sud 1:31,32   Asir ne izagna stanovnike ... nego Asir življaše među Hananejima,
Sud 1:33        Neftalim ne izagna ...
 

Da se zaprepastiš, i da se zapitaš, šta se desilo u glavama tih ljudi, i šta se desi, pa tako olako pređemo preko reči koje smo dali Bogu, i preko reči koju je On nama dao.

Ono što je očigledno je su Izraelci pokazali visok stepena tolerancije prema Hananejcima. Možda je samilost bila glavni pokretač, a možda i pohlepa, a možda i zadivljenost narodima koji su živeli u čvrstim gradovima, imali svoju kulturu i društveni život.

Može se reći da su bili mnogo ispred svog vremena jer je princip miroljubive koegzistencije, tek u savremenom svetu postao od najviše ciljeva u međunarodnim odnosima. Ako vam je ovo previše rogobatni izraz, evo sinonima za to “živi i pusti druge da žive”. Još razumljivije je tolerancija i kompromis.

Ako je to cilj kojem smo težili kroz istoriju, čemu onda zgražavanje nad postupcima Izraelaca. Zbog čega je onda tolerantnost dece Izrailja tako veliki problem? Da li za Izrailj treba da važe drugačiji kriterijumi? Zar ne bismo i mi da sledimo primer tog naroda.

Ključ razumevanja problema Izrailjeve tolerancije je velika nevera naroda koji treba da bude “blago mimo sve narode, … carstvo svešteničko i narod svet.” (2. Mojsijeva 19,5.6).

Izrailj nije održao reč kojom se, pred umirućim Isusom Navinom, obavezao pred Bogom.

Kao posledica toga Hanan je umesto obećane zemlje postao zamka za narod. Umesto da obećani narod pokori sebi obećanu zemlju i blagoslovi je svojim prisustvom ona ga je učinila prljavim i grešnim jer ga je svela na svoj nivo.

Potpuno iseljavanje Hanana, bilo je pitanje duhovnog opstanka za Izrailj.

Kako se ova situacija odnosi na nas danas? Da li smo slični Jevrejima iz doba osvajanja Hanana?

Itekako! Iako savremeni hrišćani nisu pozvani da se bore protiv neprijatelja, nevernika, bezbožnika, i ostalih, čak nismo ni pozvani da se od njih izolujemo (1. Korinćanima 5:9,10),  iako to neki čine.

Ipak, naša borba nije nimalo manja ili opasnija od one za Hanan.

Ovaj svet, kao i svet Hanana, je prevaran, zavodljiv.

On zamagljuje naše duhovne vizije - nudi nebrojeno mnoštvo raznih alternativa, prečica, zabavnih i lakodostupnih sadržaja, i raspiršuje fokus sa onog što je usmereno na Boga i preusmerava to na nas, na lično zadovoljavanje potreba.  

On razara naše duhovne vrednosti, tako što centar postajemo mi sami, a Bog nam služi da zadovolji naše želje i potrebe. Reč Božija u svetu postaje relativna i primenljiva na svakojake situacije, iako najčešće postaje neprijatelj slobode koju svet propagira. Reč postaje isuviše radikalna za svet u kojem živimo, pa kao Izraelci u Hananu, ipak ne odbacujemo principe sveta i pokušavamo da živimo sa njima, potpuno ili delimično.

Na kraju krajeva, svet ometa našu duhovnu misiju, jer je ona unapred osuđena kao nešto negativno, jer donosi svetlost tamo gde je mrak. Unosi sumnju u poruku koju prenosimo, i

misije koje imamo pretvarmo u humanitarne akcije, bez jasne poruke za koju smo postati u svet. Ne kažem da ne treba da činimo dobra dela, ali ... svidelo se to nama ili ne, hrišćani nisu poslati u svet da dele humanitarnu pomoć, nego da budu svedoci za Hrista. To zbog toga jer je onaj ko je gladn i onaj ko je sit, bez Hrista, isto beznadežno izgubljen.

Ipak, najstrašnije od svega je to što svet krade srca naše dece i okreće ih od Boga. Znate kako se završio prvi deo priče o Izraelu nakon ulaska u Hanan -           “I sav onaj naraštaj pribra se k ocima svojim, i nasta drugi naraštaj iza njih, koji ne poznavaše Gospoda ni dela koja je učinio Izrailju.” Sudije 2:10

Priča o Izrailju služi nam kao upozorenje – ako mi ne zauzmemo svet on će zauzeti nas.

Izrailj nikada nije doneo svesnu odluku da odbaci Boga i služi Valu, niti se ljudi svesno odlučuju da budu zli.

Većina razmišlja, da nije na ovom svetu sve tako loše, ima valjda i nešto dobro. Pa kad je dobro, onda valjda možemo i mi da to koristimo. To apostol Pavle zove “upodobljavanje svetu”, jer ne gledamo dalje od onog šta je dobro – a to je volja Božja, ugodno i savršeno (Rimljanima 12:2)

Način na koji zemlja živi može da nas promeni, ako mi ne promenimo nju, ili barem da ostanemo dosledni sebi i veri u koju smo pozvani i za koju smo dali reč, pred ljudima i pred Bogom. Na žalost, ako nismo oprezni, promena se desi, a da ljudi nikad ne shvate šta se stvarno desilo sa njima.

Onda jednog dana otkriju da su isti kao i svi ostali.

Jednom su voleli Boga, a sad im se to ne čini tako važnim.

Jednom su imali jaka uverenje, a onda odjednom ne mogu da se sete razlog za to.

Jednom su njihova deca pevala “Odlučio sam da sledim Hrista” ali sad su okrenuti bogovima imetka, zadovoljstva i moći.

Kako se to desilo?

Ovi stihovi iz Knjige Sudija govore nam “ako li ne zeuzmete zemlju ona će zauzeti vas.”

U našoj duhovnoj realnosti ostalo je mnogo toga što treba odbaciti ili obnoviti ako smo zaboravili. U nama samima, na žalost još uvek, živi ono što ne pripada čoveku koji je posvećen za Boga. Tu nema stanovnika Hanana, ali ima onih stvari koje mogu da nas odvoje od Boga – nezadovoljstvo, ogovaranje, neposlušnost, neodgovornost, nestrpljivost, podnošenje slabih, neljubaznost, nemir i svađa, malovernost, zavist, … i da ne nabrajam više.

Rat za ovaj svet i ovu zemlju započinje ratom u nama samima. Malim bitkama koje svako, uz Božju pomoć, može da dobije.

Ono što je potrebno je da čvrsto ostanemo na odluci da ćemo biti uz Boga.

Izrailj je prihvatio i izabrao Boga ali je zbog svoje neposlušnosti pogazio svoja obećanja.

Da li će se to desiti i sa nama zavisi isključivo od nas.

Ovo je vreme u kojem je od izuzetne važnosti preispitati sebe i videti kako stojimo po pitanju “ja i dom moj služićemo Gospodu”.

Pomolimo se
Oče naš,
hvala ti za milost tvoju i za sva obećanja tvoja. Hvala ti što si nas oslobodio ropstva grehu i postavio nas slobodne u svetu, da budeo so i svetlo koje će svedoćiti za tebe.
Pomaži nas silom svoga Duha da možemo da se odupremo iskušenjima i strelama zloga, da ostanemo čisti tebi na slavu.
Hvala ti za sve blagoslove i darove koje si nam dao, i hvala ti za sve buduće što ćeš nam data.
Radujemo se ponovnom dolasku tvoga Sina, našeg Spasitelja Isusa Hrista.
Slavimo te i hvalimo u imenu Oca, Sina i Svetoga Duha.
Amin.

ISCELENJE U MOLITVI

(PEC Beograd, 24. januar 2021. utorak, on line)

 

“Zlopati li se ko među vama? Neka se moli Bogu. Je li ko veseo? Neka hvali Boga. Boluje li ko među vama? Neka dozove crkvene starešine, pa neka se pomole nad njim i pomažu ga uljem u ime Gospodnje. I molitva vere spašće bolesnika, i Gospod će ga podići; ako je i učinio grehe, biće mu oprošteno. Ispovedajte, dakle, jedan drugom grehe i molite se Bogu jedan za drugoga, da budete isceljeni. Mnogo može delotvorna molitva pravednika.” Jak 5:13-16 
 
Vreme je da, govoreći u skladu sa vremenom, aktiviramo ovaj deo Pisma, ako već do sad to nismo učinili. Nije ovo prvi put da je potrebno da se molimo jedni za druge mnogo jače i istrajnije nego inače. Prirodna je stvar za Hrišćane da se mole jedni za druge, a posebno u vreme ovakvih smutnih vremena kao što je ovo sadašnje, nesigurno, puno iskušenja i raznih izazova, kad je ta potreba narasla do mere neophodnosti da je još pojačamo i učestalimo.
Verni su svesni da je molitva posebno vreme njihovog duhovnog života, zato što ona zadire u suštinu vere, pouzdanja, i odnosa sa Bogom, od kojeg traži rešenje svakog problema, opravdanost svake situacije i iskazuje zahvalnost, koju  je na drugi način, nemoguće izraziti .
Lično, svaka molitva je na nekin način prekid ćutanja o stvarima koje nas bole, muče, tište, nerviraju, i koje ne želimo više da podnosimo. Svaki put kad počnemo da se molimo, da li za pokajanje, iscelenje, ozdravljenje, zaštitu, potrebu, zahvalu, mi u stvari govorimo – „neću da ćutim o tome, želim da to iznesem pred tebe Bože, jer ti u tome vidiš, stvari koje su meni nevidljive i nedokučive“.
I tada počinje da se dešava isceljenje u stvari o kojoj se molimo.
 
Svaka molitva je, u osnovi, molitva isceljenja.
Ponekad isceljenje poistovećujemo samo sa izlečenjem od bolesti, međutim iscelenje je mnogo više, šire i dublje o toga.
Isceljenje je oslobođenje od greha, od sebičnosti, od ponosa, od smrti, od svega u čoveku što ga odvaja od Boga. Iscelenje je u suštini, iskoristiću moderni tehnološki izraz, vraćanje na fabričko podešavanje. Isceljen čovek se vraća na svoj početak, u trenutak stvaranja, u život u saglasju sa Bogom i njegovim celokupnim stvorenje, u zajednicu sa Stvoriteljem.  
 
E, sad, tu se ponekad nađemo u problemu. Naime, ako se molimo za iscelenje, možemo da dobijemo neočekivan Božji odgovor. Može da se desi da se molimo za ozdravljenje od bolesti i, ništa ... onaj koji se molio umre od bolesti koja ga je mučila, a molioci koju su se molili sa njim, ostanu zatečeni i ubeđeni da Bog nije odogovorio na njihove molitve, ili još gore da Bog nije kadar da ozdravlja i da je naša nada prazna.
Naravno, to nije tačno, jer, iako neko nije izlečen od bolesti za koju se molio, njegovo iscelenje se dogodilo ili se dešava, a onaj ko je odveden u Božji prisustvo, spasen je, očišćen, opravdan i primiće svoju nagradu.
Božije iscelenje nikad ne smemo da prosuđujemo na osnovu površnih i vanjskih znaka ili na osnovu naših očekivanja i ubeđenje šta Bog može ili mora da uradi. Božije isceljenje je uvek potpuno, celovito i svrsishodno, pošto čovek nije samo telo, nego je mnogo više od toga.
 
Bog zna da nam je, pre svega, potreban Spasitelj. Bili telesno zdravi ili bolesni, izgubljeni smo ako nas ne izbavi i spasi iz stanja u koje smo zapali. Potrebno nam je nešto mnogo više od leka protiv bolesti, slabosti, starosti, pa i od trenutno najakuelnije pretnje, korona virusa.  
Nama je potrebno iscelenje čoveka, celokupnog, sa svim što jeste.
 
Iako je Isus lečio bolesne, od groznice do neizlečivih bolesti i invaliditeta, ne možemo i ne smemo njegovo pohođenje da svedemo na to da je on došao zato da bismo se ratosiljali bolesti, i da bismo umirali zdravi kao dren.
On je došao da isceli i da spase ono što je izgubljeno (Luka 19:10). Jer u Nebo možemo i kad smo na ovoj Zemlji bolesni i kljasti, i slepi i gluvi, jer tamo ne idemo sa ovim telom. Tamo nas čeka apsolutno sve novo, ali do toga ne možemo ako nismo oslobođeni i očišćeni od greha.
 
Isus Hrist, je jedini, koji silom Svetog Duha, može da nas isceli.
Isceljeni tom silom, već sad se ugrađujemo u Njegovo telo, koje je Crkva svetih. Vi i ja smo deo te Crkve, zajednice ljudi spasenih i promenjenih života. Isus nije dotakao jedan deo našeg života, a ostalo je ostavio bolesno. Ne, isceljenje je potpuno, a to znamo po tome što smo nanovo rođeni kao duhovna, Božija deca, zapečaćeni za Boga, i čekamo da primimo svoja proslavljena tela i da se rešimo ove zemaljske kuće.
 
Kad čitamo Novi zavet, primećujemo jednu veoma važnu stvar, da Isus, onima koje ozdravljuje govori – idi i ne greši više ili oproštaju ti se gresi. Nepokretni čovek, Jovan 5,13; grešnica uhvaćena u preljubi, Jovan 8:11; nepokretan kome su oprošteni gresi, Luka 5:18-26; žena koje je Isusu pomazala noge, Luka 7:47 ... i blažen je onaj kome su gresi oprošteni, Rim 4:7
Vidimo da je tu bilo i fizički zdravih, a opet u smrtnom hropcu, zbog greha. Greh je, dakle taj, koji nas čini bolesnima, koji nas dovodi u smrtnu opasnost, i odvaja od Boga.
Iscelenje čoveka je, za Isusa, mnogo važnije od samog zdravlja fizičkog tela.
Jer, greškik treba nanovo rođenje, novo srce, novi život. To je, uostalom, suština poruke evanđelja. Isus nikad nije ponudio manja podešavanja i izmene, zakrpe, i parcijalne zamene – on je ponudio novo stvorenje (Jovan 3:3-7; 2. Korinćanima 5:17). Isus nudi život u izobilju (Jovan 10:10; 14:6).
 
To nas uči molitvi za isceljenje. Treba da se molio za osobu, ne za zdravlje. I Bog će u svojoj mudrosti, i po svojoj volji, dati ono što je najbolje za čoveka.
 
Jakov kaže »Neka pozove starešine ... » Dakle, zovi crkvu,traži istinu i veru, budi duhovno dobro i tvoje telo će biti dobro. Čovek čini najveću grešku kad uzme svoj život u svoje ruke, siguran da zna šta da radi sa njim, šta mu je potrebno, šta zaslužuje, ...
Pre ili kasnije čovek dođe do tačke kad postaje nemoćan da kontroliše mnoge stvari u svom život. Retki su oni koji su život preživeli bez ikakvih briga. Ja lično ne znam nikoga, ali možda ima neko da zna.
Većina ljudi živi živote koji često nisu pod njihovom kontrolom, a razlozi mogu biti različiti. Mislim da svako može da napravih listu tih razloga u svom životu.
Međutim, oni koji veruju Bogu, znaju da Bog može da ih uteši, i da izleči, i da ojača, i da sačuva, ... sve u svemu Bog može da pomogne i pomaže onima koji ne mogu da pomognu sebi.
Tu njegovu pomoć prihvatamo molitvom. Jednostavno, zar ne!?
 
Zato je potrebno da rastemo i sazrevamo u molitvi
Potrebno je da prestanemo sa detinjastim molitvama - da kao prosjaci prosimo, da se durimo, osećamo se iznevernim, da zahtevamo, da očekujemo od Boga da bude mađioničar koji će isporučiti instant rešenja baš onako kako smo mi zamislili. Treba da prestanemo da izmoljavamo dugačke molitve prepune fraza, koje nam ništa ne znače, umesto da plačemo, kajemo se i priznajemo svoju nemoć pred Bogom.
Kada stvarno molimo tada računamo na starešine, imamo poverenja u zajednicu, i pozivamo Boga u naš život. 
Molitva je jedinstvena privilegija i naše najjače oružje, koje nam uvek stoji na raspolaganju.
I da, čak i kad molitva, naizgled, ništa nije promenila, ipak je to bilo vreme koje se smo proveli razgovarajući sa Bogom. Već samo to je neverovatni Božji dar. Istrajmo u tome, moleći za sebe i za druge.

 

Pomolimo se:

Gospode, hvala ti što nam daješ mogućnost da se tebi obraćamo i da ti molitvom predamo svoje živote, uvereni da ti jedini znaš šta je najbolje za nas.

Molimo te za iscelenje celog našeg bića, ispovedamo sve svoje grehe i s nestrpljenjem očekujemo tvoj dolazak.

Čuvaj nas do tog vremena, izbavi nas od iskušenja, očisti nas od svakog grehe, uputi nas kako da budemo korisni za tvoje delo spasenja, koje si pripremio za ljudski rod.

Iznad svega slavimo tvoju Svetost koju si nam objavio kroz svoga Sina, našeg Spasitelja Isusa Hrista.

Amen.   

BOŽJA UTEHA

 (PEC Beograd, 17. januar 2021. godine, on line)

„A On bolesti naše nosi i nemoći naše uze na se, a mi mišljasmo da je ranjen, da Ga Bog bije i muči. Ali On bi ranjen za naše prestupe, izbijen za naša bezakonja; kar beše na Njemu našeg mira radi, i ranom Njegovom mi se iscelismo. Svi mi kao ovce zađosmo, svaki od nas se okrenu svojim putem, i Gospod pusti na Nj bezakonje svih nas.“ Isaija 53:4-6
Slava Bogu i Ocu Gospoda našega Isusa Hrista, Ocu milosrđa i Bogu svake utehe, koji nas teši u svakoj našoj nevolji, da bismo mi mogli da tešimo one koji su u svakoj nevolji - utehom kojom nas same Bog teši.“ 2.Kor 1:3,4
Ovo su reči ohrabrenja i utehe koje su nam danas potrebne, jer u savremenom svetu, u kojem živimo, neiscrpni su izvori tuge, suza, strahova, neizvesnosti, očaja. Svaki dan je dan neke nove strahote, malo malo pa neki zemljotres, ili poplave, novi soj virusa svakojakih bolesti; na sve to ljudi svojom neposlušnoću, nemoralom i nemarom izazivaju nesreće, ubijaju jedni druge, varaju, kradu, razaraju porodice, bogati su sve bogatiji, a siromašni sve više tonu u bedu...
Čovek se zapita, ne samo, kako ostati normalan u svemu tome i ne obeshrabriti se, nego kako uopšte preživeti. I, kako ljudi bez Bog uopšte opstaju?
Jer verujući, iako nisu pošteđeni svega onoga u čemu su i drugi ljudi, imaju sklonište u Božijem prisustvu, ima za njih dobra vest, a to je da ih Bog neće napustiti ni u jednom trenutku, i da će, osim svega drugog, kroz svoju Reč dati pravu utehu i osvetliti tamu koja želi da sve preplavi. Jer Bog voli svoje stvorenje i svoju decu i zato govori reči punih nade: „Kao kad koga mati njegova teši tako ću ja vas tešiti, ...“ (Isaija 66:13).
Iako nedostatna u odnosu na Božju, majčinska ljubav, njena blagost, staranje, žrtva, predstavljaju sliku Božije ljubavi i utehe. Tu je sliku Bog hteo da zamislimo.
Deca znaju da ih majka uvek dočekuje sa iskrenom ljubavi, da njoj mogu da se obrate sa svim pitanjima i problemima, slabostima, pogreškama, i da ća u njenom srcu uvek naći razumevanje, pouku, ohrabrenje, utehu ...
Bog je pun ljubavi prema svima koji se okrenu k njemu. Na mnogo mesta u Pismu, Bog - Stvoritelj i Upravitelj svega stvorenog, je tu ljubav pružao svom narodu, posebno u vremenu velikih nevolja, ratova, loših vladara, izgubljenih bitaka, pa i zatočeništva. U svakoj od tih situacija On je bio spreman da uteši i da pomogne, pozivajući ih da se okrenu njemu i prihvate utehu i obilje blagoslova koje ima za njih. Da, Svemogući Bog, je voljan da pomogne i uteši.
Ni jedan problem nije veći od Boga i zato se treba pouzdati prepustiti ga Njemu, a On će da učiniti ono što je najbolje, u pravvo vreme i u skladu sa njegovom voljom.
Bog nas je stvorio i dao nam život, snagu, razum, volju, mudrost, telo u koje je udahnuo svoj dah da bismo postali žive duše. Mi nismo mrtve tvari, niti smo biljke, nismo ni životinje, nego ljudi, stvorenu na sliku Božiju. Imamo osećanja, um i savest. Bog Sveznajući zna naše sposobnosti i naša ograničenja, talente, snagu i slabosti.
Takvi, kakvi smo stvoreni, “Mi smo, naime, njegovo delo, u Hristu Isusu stvoreni za dobra dela, koja je Bog unapred pripravio - da u njima živimo.” (Efescima 2:10). Dakle, postoji plan za svakog od nas, dar za svakog od nas, posao za svakog od na i mesto za svakog odd nas.  
Bog nas ne ostavlja same kad smo uplašeni, ali ni u prestupu ili nesigurnosti ili sumnji, nego se brine i trudi se da nas prene iz toga i pokrene nas da idemo dalje.
Bog brine o svemu što je vezano za nas. On zna gde je naš početak i gde je naš kraj, zna sa kakvim ćemo se iskušenjima sretati i boriti, i s kim ćemo provesti vreme na tom putu, šta ćemo raditi, čime ćemo se baviti – i ima najbolje za nas, ako želimo da mu se prepustimo i prihvatimo njegovo vodstvo.
Svet je osuđen na propast zbog svoje iskvarenosti i odlučnosti da ne prihvati Boga i njegovu žrtvu. I čini mi se da ta iskvarenst i odlučnost raste iz dana u dan.
Iako je Bog jasno iskazao želju da svet izmiri sa sobom, ako se svet pokaje i prihavati Sina Božijeg i njegovu žrtvu, to se ne dešava. Spasenje nije nikom uskraćeno, ali ga neće svako uzeti – neki zbog toga što im je to besmisleno, drugi jer nemaju vremena za to, jedni zato što im je svet zamaglio vidike,... Ipak, neće svi propasti. Dobra vest je da će se spasiti oni koji će poverovati u Sina.
„Jer Bog je tako zavoleo svet da je svog jedinorodnog Sina dao, da svaki - ko veruje u njega - ne propadne, nego da ima večni život..“ (Jovan 3:16).
Bog svakodnevno radi sa svetom preko onih koje je poslao da budu so i svetlo u svetu, ali i sa nama koji smo već poverovali. Jer i nama je potrebna svakodnevno obnovljenje, ispunjenje, očišćenje ... Potreban nam je svakodnevni razgovor sa Bogom, kroz molitvu, čitanje Pisma, pokajanje. I Bog je spreman da nas podiže svakog dana, sve dok se ne ispuni vreme i sastanemo se sa Njim.
Kad smo poverovali u Njegog Sina, on nas je primio k sebi, dao nam svog Svetog Duha i zapečatio nas za sebe. I tu se prvi deo našeg puta završava, jer možemo reći da se ispunilo njegovo obećanje „Tražićete me i naći ćete me, ako me tražite svim srcem svojim.“ (Jeremija 29:13)
Hrist je u naš svet, pun patnje i neizvesnosti, došao iz ljubavi i sažaljenja. Posle mnogih, bezuspešnih, pokušaja da zaštiti svoj narod, zbog čega je i zaplakao „Jerusalime, Jerusalime, koji ubijaš proroke i zasipaš kamenjem one koji su tebi poslani, koliko puta sam hteo da skupim tvoju decu kao kvočka svoje piliće pod krila, ali niste hteli.“ (Lk. 13:34)  Bog je poslao svog Sina, sa jasnom namerom »da objavi radosnu vest siromašnima, da javi zarobljenima da će se pustiti i slepima da će progledati, da otpusti potlačene, da najavi prijatnu godinu Gospodnju«. Luka 4:18,19
U potpunosti je ispunio to poslanje saosećajući sa umornima, tužnima, siromašnima u.
Učenike koje je pozvao, smatrao je prijateljima, a ne slugama, bio je vođa koji je služio i brinuo se za one koji su mu povereni, učitelj koga su razumeli, jasan i nedvosmilen, spreman da pohvali, ohrabri i ukori kad je trebalo.
Razumeo je ljudske slabosti, iako ih nije opravdavao, nego je sve činio da se slab oseti vredan i dobrodošao u njegov prisustvo, da primi oproštenje i podstrek za novi početak.
Razumeo je tugu i gubitke, bio je milostiv prema bolesnima izlečivši mnoge, i prema gladnima nahranivši mnoštvo.
Voleo je čak i svoje neprijatelje, za koje se, na samom samrtnom času, molio da im budu oprošteni gresi.
Kao kruna svega, podneo je najveću žrtvu, dao je svoj život, da bi platio za grehe koje su ljudi počinili, da bi spasio svakog ko to želi.
Greh celog svet je pao na njega, iako on sam nije učinio nikakav greh.
Svojom žrrtvom otkupio je svet, uspostavio je pravednost i mir sa Bogom i pripremio nas da možemo da primimo Božijeg Svetog Duha – utešitelja, učitelja i pomagača, kojim smo zapečaćeni za usinovljenje.
 Svako ko se pokaje, prihvati Hristovo isceljujuće milosrđe, susreće se sa Božijom ljubavlju i prima Svetog Duha, koji je duh utehe i istine po Hristovom obećanju za sve koji se spasavaju „I ja ću moliti Oca, (molio je Isus)  pa će vam dati drugog pomagača - utešitelja da bude sa vama doveka, Duha istine, koga svet ne može da primi, jer ga ne vidi i ne poznaje; vi ga poznajete, zato što boravi kod vas i biće u vama.“ (Jovan 14:16-26; 15:26-27; 16:7-14).
Duh Sveti, pre svega, uzvisuje Isusa Hrista, našeg Spasitelja i Iskupitelja. Ovo je veoma važno da znamo, jer je to način na koji možemo sa sigurnošću da prepoznamo da li u našem životu stvarno deluje Sveti Duh, ili je duh vremena ili neki drugi duh koji želi da nas prevari.
Sveti Duh nam otkriva istinu o Bogu, o nama i o budućnosti. On otvara naše oči da vidimo istinu božanskim očima, da bi naša vere bila utvrđena na pravim temeljima, na kojima možemo da gradimo našu duhovnu građevinu da bismo u pravo vreme mogli da primimo obećanu nagradu.
On nas upućuje u istinu o Danu Suda, i teši nas u vreme kad smo u iskušenjema i pod napadima.
Sveti Duh je i biće sa nama svakog trenutka našeg života, jer On nikad ne napušta svoj hram, a to smo mi, 1 Kor 3:16 „Zar ne znate da ste hram Božiji i da Duh Božiji obitava u vama?“  
A to je neophodno jer samo oni u kojima obitava Sveti Duh pripadaju Hristu, „Ko pak nema Duha Hristova, taj njemu ne pripada.“ (Rim. 8:9). Oni koji pripadaju Hristu su Božji sinovi, i njih Duh Sveti vodi, kao što i sama Reč kaže „Jer, oni koje vodi Božiji Duh, Božiji su sinovi.“ (Rim. 8:14)
Duh istine nam pomaže da spoznamo pravu istinu, posebno u ovakvim vremenima kad pokušavaju da nas slude sa raznim teorijama zavere, poluistinama, raznim naukama koje češkaju uši onih koji ih žele čuti;
On nam pomaže i u trenucima frustracija i padova. On nam pruža ohrabrenje, sigurnost, mir i zaštitu od opasnosti koje vrebaju. Nadahnjuje nas da živimo mudro, ponizno i krotko, daje nam pobedu nad grehom koji želi da nas uništi, i uči nas kako da sve to odbacimo i ostanemo čisti.
Posebno delo je svetost kojom nas Duh posvećuje i vodi nas u mir, čistotu, istinoljublje, pokajanje i razumevanje Božije volje za naš život, kako bismo uskladili naše ponašanje sa Božjim zahtevima.
Pomaže nam da zračimo Božju ljubav koju smo primili, da budemo dobri i ljubazni i da na taj način proslavljamo našeg dobrog Boga.
Duh nam daje sposobnost da prenosimo reč koju smo primili, pomaže nam da budemo hrabri i odvažni kad je potrebno da tu reč govorimo, i da tu reč potvrđujemo svojim delima i ponašanjem.
On nas ispunjava rečima zahvaljivanja i molitve, otkrivajući našeg duhovnog čoveka i dajući mu mogućnost da govori, čak i jezicima koje sam ne razume, i da tako slavi svog stvoritelja.
Sve što Duh Sveti čini usmereno je k tome da bismo darove, koje smo primili, mogli da podelimo sa drugima koji tek treba da upoznaju Boga, ali i da podržavamo jedni druge. Kao što je apostol Pavle napisao i kako smo pročitali.
U vremenu u kom živimo, koje nam je nametnulo da, kao crkva, ovoliko dugo budemo bez fizičkog zajedništva na koje smo navikli, neko može da se zapita – Šta se ovo dešava? Zar Bog ništa neće učiniti?
Umesto ovakvih pitanja, razmišljajmo ovako.   
Ponekad Bog dozvoljava da neke stvari traju dugo, jer postoji, njemu znana, potreba za tim. Mnogi u nestrpljenju ili u nerazumevanju, ispituju Božju volju i razloge, procenjuju situaciju, plaše se da će se ljubav ohladiti, ... bave se svim i svačim, a propuštaju najvažnije, a to je činjenica da je Bog suverni vladar nad stvorenjem koje je stvorio, i da ništa, što se sa tim stvorenjem događa, nije van njegovog saznanja i njegove kontrole.
U kjnizi o Jovu čitamo odgovor ovog mučenika na nagovor da prokune Boga i da se reši muka, pa da na miru umre: „dobro smo primali od Boga, a zla zar nećemo primati?“
Pa očigledno je ovo vreme koje je zlo dobilo da iskaže svoju zloću. I to je Božija odluka, sviđalo se to nama ili ne, da dozvoli da se to desi.
Ali, iznad svega toga je Božija odluka, obećanje, za one koji se u njega pouzdaju: „Može li žena zaboraviti porod svoj da se ne smiluje na čedo utrobe svoje? A da bi ga i zaboravila, ja neću zaboraviti tebe.“ Isaiija 49:15
Imajući to obećanje u svom srcu činimo ono na šta smo pozvani: „Govori Gospodu: Ti si utočište moje i branič moj, Bog moj, u kog se uzdam. On će te izbaviti iz zamke ptičareve, i od ljutog pomora; perjem svojim oseniće te, i pod krilima Njegovim zaklonićeš se; istina je Njegova štit i ograda. Nećeš se bojati strahote noćne, strele, koja leti danju, pomora koji ide po mraku, bolesti koja u podne mori.“ Psalam 91:2
 
Pomolimo se: Dragi naš nebeski Oče! Hvala ti za dobrotu i milost tvoju. Hvala ti što znamo da nas nisi napustio, nego si se, svojim Svetim Duhom uselio u nas, i vodiš nas putevima koje si nam odredio da pređemo dok smo na ovom svetu.
Slavimo i hvalimo tvoje sveto ime, tvog Sina, našeg Gospoda Isusa Hrista, uvereni da je njegov dolazak blizu, i sa nestrpljenjem išćekujući taj dan kad ćemo biti podignuti Njemu u susret.
Pomozi nam da razumemo vreme u kojem živimo i naše mesto u njemu. Pomozi nam da vreme koje nam je dato iskoristimo da se utvrđujemo u veri, da iskoristimo ono što nam je dato da ostanemo u zajedništvu čak i ako ne možemo da budemo zajedno na jednom mestu.
Iznad svega, Gospode, želimo da ti damo svu hvalu, čast i slavu koja Tebi jedinom pripada.
U imenu Oca, Sina i Svetog Duha.
Amin!