Dakle, knjiga Isusa Navina završava dobro. Ostareli Isus Navin, odlazi kod svog Stvoritelja, ali pre toga on sazvao Izrailjce i suočio ih sa izborom između Boga Gospoda i idola iz zemlje u koju su ušli, narod je odlučio izjednačujući svoj izbor za Isusovim.
Ovi stihovi, ove reči, su reči svakog od nas, koji se odlučio da sledi Gospoda.
Jaki smo na reči, i brzi kad treba da se da reč.
Mnogo kasnije od ovog vremena, Petar je uveravao Isusa – ako te svi napuste, ja neću. Od tog trenutka, do trostrukog gaženje reči, prošlo je samo nekoliko sati.
Isto se desilo sa Izraelcima.
Bog ih je poslao u Hanan, zapovedio im da isteraju stanovnike Hannana, da ga u potpunosti zauzmu i da žive u, obećanom, blagostanju. Dao im je sve što je potrebno da taj zadatak bude uspešno obavljen, bio je sa njima sve vreme dok su se držalo njega, i ...
Čak sedam puta u prvom poglavlju, knjige o sudijama, spotičemo se o reči “i ne izgna” ...
sud 1:27 A Manasija ne izagna ... i Hananeji stadoše živeti u toj zemlji.
Sud 1:28 A kad ojača Izrailj, udari na Hananeje danak, ali ih ne izagna.
Sud 1:29 Ni Jefrem ne izagna
Sud 1:30 Zavulon ne izagna stanovnike
Sud 1:31,32 Asir ne izagna stanovnike ... nego Asir življaše među Hananejima,
Sud 1:33 Neftalim ne izagna ...
Da
se zaprepastiš, i da se zapitaš, šta se desilo u glavama tih ljudi, i šta se
desi, pa tako olako pređemo preko reči koje smo dali Bogu, i preko reči koju je
On nama dao.
Ono što je očigledno je su Izraelci pokazali visok stepena tolerancije prema Hananejcima. Možda je samilost bila glavni pokretač, a možda i pohlepa, a možda i zadivljenost narodima koji su živeli u čvrstim gradovima, imali svoju kulturu i društveni život.
Može
se reći da su bili mnogo ispred svog vremena jer je princip miroljubive koegzistencije,
tek u savremenom svetu postao od najviše ciljeva u međunarodnim odnosima. Ako
vam je ovo previše rogobatni izraz, evo sinonima za to “živi i pusti druge da
žive”. Još razumljivije je tolerancija i kompromis.
Ako
je to cilj kojem smo težili kroz istoriju, čemu onda zgražavanje nad postupcima
Izraelaca. Zbog čega je onda tolerantnost dece Izrailja tako veliki problem? Da
li za Izrailj treba da važe drugačiji kriterijumi? Zar ne bismo i mi da sledimo
primer tog naroda.
Ključ razumevanja problema Izrailjeve tolerancije je velika nevera naroda koji treba da bude “blago mimo sve narode, … carstvo svešteničko i narod svet.” (2. Mojsijeva 19,5.6).
Izrailj
nije održao reč kojom se, pred umirućim Isusom Navinom, obavezao pred Bogom.
Kao
posledica toga Hanan je umesto obećane zemlje postao zamka za narod. Umesto da
obećani narod pokori sebi obećanu zemlju i blagoslovi je svojim prisustvom ona
ga je učinila prljavim i grešnim jer ga je svela na svoj nivo.
Potpuno iseljavanje Hanana, bilo je pitanje duhovnog opstanka za Izrailj.
Kako
se ova situacija odnosi na nas danas? Da li smo slični Jevrejima iz doba
osvajanja Hanana?
Itekako! Iako savremeni hrišćani nisu pozvani da se bore protiv neprijatelja, nevernika, bezbožnika, i ostalih, čak nismo ni pozvani da se od njih izolujemo (1. Korinćanima 5:9,10), iako to neki čine.
Ipak,
naša borba nije nimalo manja ili opasnija od one za Hanan.
Ovaj
svet, kao i svet Hanana, je prevaran, zavodljiv.
On
zamagljuje naše duhovne vizije - nudi nebrojeno mnoštvo raznih alternativa,
prečica, zabavnih i lakodostupnih sadržaja, i raspiršuje fokus sa onog što je
usmereno na Boga i preusmerava to na nas, na lično zadovoljavanje potreba.
On
razara naše duhovne vrednosti, tako što centar postajemo mi sami, a Bog nam
služi da zadovolji naše želje i potrebe. Reč Božija u svetu postaje relativna i
primenljiva na svakojake situacije, iako najčešće postaje neprijatelj slobode
koju svet propagira. Reč postaje isuviše radikalna za svet u kojem živimo, pa
kao Izraelci u Hananu, ipak ne odbacujemo principe sveta i pokušavamo da živimo
sa njima, potpuno ili delimično.
Na
kraju krajeva, svet ometa našu duhovnu misiju, jer je ona unapred osuđena kao
nešto negativno, jer donosi svetlost tamo gde je mrak. Unosi sumnju u poruku
koju prenosimo, i
misije
koje imamo pretvarmo u humanitarne akcije, bez jasne poruke za koju smo postati
u svet. Ne kažem da ne treba da činimo dobra dela, ali ... svidelo se to nama
ili ne, hrišćani nisu poslati u svet da dele humanitarnu pomoć, nego da budu
svedoci za Hrista. To zbog toga jer je onaj ko je gladn i onaj ko je sit, bez
Hrista, isto beznadežno izgubljen.
Ipak, najstrašnije od svega je to što svet krade srca naše dece i okreće ih od Boga. Znate kako se završio prvi deo priče o Izraelu nakon ulaska u Hanan - “I sav onaj naraštaj pribra se k ocima svojim, i nasta drugi naraštaj iza njih, koji ne poznavaše Gospoda ni dela koja je učinio Izrailju.” Sudije 2:10
Priča o Izrailju služi nam kao upozorenje – ako mi ne zauzmemo svet on će zauzeti nas.
Izrailj
nikada nije doneo svesnu odluku da odbaci Boga i služi Valu, niti se ljudi
svesno odlučuju da budu zli.
Većina
razmišlja, da nije na ovom svetu sve tako loše, ima valjda i nešto dobro. Pa
kad je dobro, onda valjda možemo i mi da to koristimo. To apostol Pavle zove “upodobljavanje
svetu”, jer ne gledamo dalje od onog šta je dobro – a to je volja Božja, ugodno
i savršeno (Rimljanima 12:2)
Način
na koji zemlja živi može da nas promeni, ako mi ne promenimo nju, ili barem da
ostanemo dosledni sebi i veri u koju smo pozvani i za koju smo dali reč, pred
ljudima i pred Bogom. Na žalost, ako nismo oprezni, promena se desi, a da ljudi
nikad ne shvate šta se stvarno desilo sa njima.
Onda
jednog dana otkriju da su isti kao i svi ostali.
Jednom
su voleli Boga, a sad im se to ne čini tako važnim.
Jednom
su imali jaka uverenje, a onda odjednom ne mogu da se sete razlog za to.
Jednom
su njihova deca pevala “Odlučio sam da sledim Hrista” ali sad su okrenuti
bogovima imetka, zadovoljstva i moći.
Kako
se to desilo?
Ovi stihovi iz Knjige Sudija govore nam “ako li ne zeuzmete zemlju ona će zauzeti vas.”
U našoj duhovnoj realnosti ostalo je mnogo toga što treba odbaciti ili obnoviti ako smo zaboravili. U nama samima, na žalost još uvek, živi ono što ne pripada čoveku koji je posvećen za Boga. Tu nema stanovnika Hanana, ali ima onih stvari koje mogu da nas odvoje od Boga – nezadovoljstvo, ogovaranje, neposlušnost, neodgovornost, nestrpljivost, podnošenje slabih, neljubaznost, nemir i svađa, malovernost, zavist, … i da ne nabrajam više.
Rat
za ovaj svet i ovu zemlju započinje ratom u nama samima. Malim bitkama koje
svako, uz Božju pomoć, može da dobije.
Ono
što je potrebno je da čvrsto ostanemo na odluci da ćemo biti uz Boga.
Izrailj
je prihvatio i izabrao Boga ali je zbog svoje neposlušnosti pogazio svoja
obećanja.
Da
li će se to desiti i sa nama zavisi isključivo od nas.
Ovo je vreme u kojem je od izuzetne važnosti preispitati sebe i videti kako stojimo po pitanju “ja i dom moj služićemo Gospodu”.
Oče naš,
hvala ti za milost tvoju i za sva obećanja tvoja. Hvala ti što si nas oslobodio ropstva grehu i postavio nas slobodne u svetu, da budeo so i svetlo koje će svedoćiti za tebe.
Pomaži nas silom svoga Duha da možemo da se odupremo iskušenjima i strelama zloga, da ostanemo čisti tebi na slavu.
Hvala ti za sve blagoslove i darove koje si nam dao, i hvala ti za sve buduće što ćeš nam data.
Radujemo se ponovnom dolasku tvoga Sina, našeg Spasitelja Isusa Hrista.
Slavimo te i hvalimo u imenu Oca, Sina i Svetoga Duha.
Amin.
Нема коментара:
Постави коментар