(PEC Beograd, 24. januar 2021. utorak, on line)
“Zlopati li se ko među vama? Neka se
moli Bogu. Je li ko veseo? Neka hvali Boga. Boluje li ko među
vama? Neka dozove crkvene starešine, pa neka se pomole nad njim i pomažu ga
uljem u ime Gospodnje. I molitva vere spašće bolesnika, i Gospod
će ga podići; ako je i učinio grehe, biće mu oprošteno. Ispovedajte,
dakle, jedan drugom grehe i molite se Bogu jedan za drugoga, da budete
isceljeni. Mnogo može delotvorna molitva pravednika.” Jak 5:13-16
Vreme je da, govoreći u skladu sa vremenom, aktiviramo ovaj deo Pisma, ako već do sad to nismo učinili. Nije ovo prvi put da je potrebno da se molimo jedni za druge mnogo jače i istrajnije nego inače. Prirodna je stvar za Hrišćane da se mole jedni za druge, a posebno u vreme ovakvih smutnih vremena kao što je ovo sadašnje, nesigurno, puno iskušenja i raznih izazova, kad je ta potreba narasla do mere neophodnosti da je još pojačamo i učestalimo.
Lično, svaka molitva je na nekin način prekid ćutanja o stvarima koje nas bole, muče, tište, nerviraju, i koje ne želimo više da podnosimo. Svaki put kad počnemo da se molimo, da li za pokajanje, iscelenje, ozdravljenje, zaštitu, potrebu, zahvalu, mi u stvari govorimo – „neću da ćutim o tome, želim da to iznesem pred tebe Bože, jer ti u tome vidiš, stvari koje su meni nevidljive i nedokučive“.
I tada počinje da se dešava isceljenje u stvari o kojoj se molimo.
Svaka molitva je, u osnovi, molitva isceljenja.
Ponekad isceljenje poistovećujemo samo sa izlečenjem od bolesti, međutim iscelenje je mnogo više, šire i dublje o toga.
Isceljenje je oslobođenje od greha, od sebičnosti, od ponosa, od smrti, od svega u čoveku što ga odvaja od Boga. Iscelenje je u suštini, iskoristiću moderni tehnološki izraz, vraćanje na fabričko podešavanje. Isceljen čovek se vraća na svoj početak, u trenutak stvaranja, u život u saglasju sa Bogom i njegovim celokupnim stvorenje, u zajednicu sa Stvoriteljem.
E, sad, tu se ponekad nađemo u problemu. Naime, ako se molimo za iscelenje, možemo da dobijemo neočekivan Božji odgovor. Može da se desi da se molimo za ozdravljenje od bolesti i, ništa ... onaj koji se molio umre od bolesti koja ga je mučila, a molioci koju su se molili sa njim, ostanu zatečeni i ubeđeni da Bog nije odogovorio na njihove molitve, ili još gore da Bog nije kadar da ozdravlja i da je naša nada prazna.
Naravno, to nije tačno, jer, iako neko nije izlečen od bolesti za koju se molio, njegovo iscelenje se dogodilo ili se dešava, a onaj ko je odveden u Božji prisustvo, spasen je, očišćen, opravdan i primiće svoju nagradu.
Božije iscelenje nikad ne smemo da prosuđujemo na osnovu površnih i vanjskih znaka ili na osnovu naših očekivanja i ubeđenje šta Bog može ili mora da uradi. Božije isceljenje je uvek potpuno, celovito i svrsishodno, pošto čovek nije samo telo, nego je mnogo više od toga.
Bog zna da nam je, pre svega, potreban Spasitelj. Bili telesno zdravi ili bolesni, izgubljeni smo ako nas ne izbavi i spasi iz stanja u koje smo zapali. Potrebno nam je nešto mnogo više od leka protiv bolesti, slabosti, starosti, pa i od trenutno najakuelnije pretnje, korona virusa.
Nama je potrebno iscelenje čoveka, celokupnog, sa svim što jeste.
Iako je Isus lečio bolesne, od groznice do neizlečivih bolesti i invaliditeta, ne možemo i ne smemo njegovo pohođenje da svedemo na to da je on došao zato da bismo se ratosiljali bolesti, i da bismo umirali zdravi kao dren.
On je došao da isceli i da spase ono što je izgubljeno (Luka 19:10). Jer u Nebo možemo i kad smo na ovoj Zemlji bolesni i kljasti, i slepi i gluvi, jer tamo ne idemo sa ovim telom. Tamo nas čeka apsolutno sve novo, ali do toga ne možemo ako nismo oslobođeni i očišćeni od greha.
Isus Hrist, je jedini, koji silom Svetog Duha, može da nas isceli.
Isceljeni tom silom, već sad se ugrađujemo u Njegovo telo, koje je Crkva svetih. Vi i ja smo deo te Crkve, zajednice ljudi spasenih i promenjenih života. Isus nije dotakao jedan deo našeg života, a ostalo je ostavio bolesno. Ne, isceljenje je potpuno, a to znamo po tome što smo nanovo rođeni kao duhovna, Božija deca, zapečaćeni za Boga, i čekamo da primimo svoja proslavljena tela i da se rešimo ove zemaljske kuće.
Kad čitamo Novi zavet, primećujemo jednu veoma važnu stvar, da Isus, onima koje ozdravljuje govori – idi i ne greši više ili oproštaju ti se gresi. Nepokretni čovek, Jovan 5,13; grešnica uhvaćena u preljubi, Jovan 8:11; nepokretan kome su oprošteni gresi, Luka 5:18-26; žena koje je Isusu pomazala noge, Luka 7:47 ... i blažen je onaj kome su gresi oprošteni, Rim 4:7
Vidimo da je tu bilo i fizički zdravih, a opet u smrtnom hropcu, zbog greha. Greh je, dakle taj, koji nas čini bolesnima, koji nas dovodi u smrtnu opasnost, i odvaja od Boga.
Iscelenje čoveka je, za Isusa, mnogo važnije od samog zdravlja fizičkog tela.
Jer, greškik treba nanovo rođenje, novo srce, novi život. To je, uostalom, suština poruke evanđelja. Isus nikad nije ponudio manja podešavanja i izmene, zakrpe, i parcijalne zamene – on je ponudio novo stvorenje (Jovan 3:3-7; 2. Korinćanima 5:17). Isus nudi život u izobilju (Jovan 10:10; 14:6).
To nas uči molitvi za isceljenje. Treba da se molio za osobu, ne za zdravlje. I Bog će u svojoj mudrosti, i po svojoj volji, dati ono što je najbolje za čoveka.
Jakov kaže »Neka pozove starešine ... » Dakle, zovi crkvu,traži istinu i veru, budi duhovno dobro i tvoje telo će biti dobro. Čovek čini najveću grešku kad uzme svoj život u svoje ruke, siguran da zna šta da radi sa njim, šta mu je potrebno, šta zaslužuje, ...
Pre ili kasnije čovek dođe do tačke kad postaje nemoćan da kontroliše mnoge stvari u svom život. Retki su oni koji su život preživeli bez ikakvih briga. Ja lično ne znam nikoga, ali možda ima neko da zna.
Većina ljudi živi živote koji često nisu pod njihovom kontrolom, a razlozi mogu biti različiti. Mislim da svako može da napravih listu tih razloga u svom životu.
Međutim, oni koji veruju Bogu, znaju da Bog može da ih uteši, i da izleči, i da ojača, i da sačuva, ... sve u svemu Bog može da pomogne i pomaže onima koji ne mogu da pomognu sebi.
Tu njegovu pomoć prihvatamo molitvom. Jednostavno, zar ne!?
Zato je potrebno da rastemo i sazrevamo u molitvi
Potrebno je da prestanemo sa detinjastim molitvama - da kao prosjaci prosimo, da se durimo, osećamo se iznevernim, da zahtevamo, da očekujemo od Boga da bude mađioničar koji će isporučiti instant rešenja baš onako kako smo mi zamislili. Treba da prestanemo da izmoljavamo dugačke molitve prepune fraza, koje nam ništa ne znače, umesto da plačemo, kajemo se i priznajemo svoju nemoć pred Bogom.
Kada stvarno molimo tada računamo na starešine, imamo poverenja u zajednicu, i pozivamo Boga u naš život.
Molitva je jedinstvena privilegija i naše najjače oružje, koje nam uvek stoji na raspolaganju.
I da, čak i kad molitva, naizgled, ništa nije promenila, ipak je to bilo vreme koje se smo proveli razgovarajući sa Bogom. Već samo to je neverovatni Božji dar. Istrajmo u tome, moleći za sebe i za druge.
Vreme je da, govoreći u skladu sa vremenom, aktiviramo ovaj deo Pisma, ako već do sad to nismo učinili. Nije ovo prvi put da je potrebno da se molimo jedni za druge mnogo jače i istrajnije nego inače. Prirodna je stvar za Hrišćane da se mole jedni za druge, a posebno u vreme ovakvih smutnih vremena kao što je ovo sadašnje, nesigurno, puno iskušenja i raznih izazova, kad je ta potreba narasla do mere neophodnosti da je još pojačamo i učestalimo.
Lično, svaka molitva je na nekin način prekid ćutanja o stvarima koje nas bole, muče, tište, nerviraju, i koje ne želimo više da podnosimo. Svaki put kad počnemo da se molimo, da li za pokajanje, iscelenje, ozdravljenje, zaštitu, potrebu, zahvalu, mi u stvari govorimo – „neću da ćutim o tome, želim da to iznesem pred tebe Bože, jer ti u tome vidiš, stvari koje su meni nevidljive i nedokučive“.
I tada počinje da se dešava isceljenje u stvari o kojoj se molimo.
Svaka molitva je, u osnovi, molitva isceljenja.
Ponekad isceljenje poistovećujemo samo sa izlečenjem od bolesti, međutim iscelenje je mnogo više, šire i dublje o toga.
Isceljenje je oslobođenje od greha, od sebičnosti, od ponosa, od smrti, od svega u čoveku što ga odvaja od Boga. Iscelenje je u suštini, iskoristiću moderni tehnološki izraz, vraćanje na fabričko podešavanje. Isceljen čovek se vraća na svoj početak, u trenutak stvaranja, u život u saglasju sa Bogom i njegovim celokupnim stvorenje, u zajednicu sa Stvoriteljem.
E, sad, tu se ponekad nađemo u problemu. Naime, ako se molimo za iscelenje, možemo da dobijemo neočekivan Božji odgovor. Može da se desi da se molimo za ozdravljenje od bolesti i, ništa ... onaj koji se molio umre od bolesti koja ga je mučila, a molioci koju su se molili sa njim, ostanu zatečeni i ubeđeni da Bog nije odogovorio na njihove molitve, ili još gore da Bog nije kadar da ozdravlja i da je naša nada prazna.
Naravno, to nije tačno, jer, iako neko nije izlečen od bolesti za koju se molio, njegovo iscelenje se dogodilo ili se dešava, a onaj ko je odveden u Božji prisustvo, spasen je, očišćen, opravdan i primiće svoju nagradu.
Božije iscelenje nikad ne smemo da prosuđujemo na osnovu površnih i vanjskih znaka ili na osnovu naših očekivanja i ubeđenje šta Bog može ili mora da uradi. Božije isceljenje je uvek potpuno, celovito i svrsishodno, pošto čovek nije samo telo, nego je mnogo više od toga.
Bog zna da nam je, pre svega, potreban Spasitelj. Bili telesno zdravi ili bolesni, izgubljeni smo ako nas ne izbavi i spasi iz stanja u koje smo zapali. Potrebno nam je nešto mnogo više od leka protiv bolesti, slabosti, starosti, pa i od trenutno najakuelnije pretnje, korona virusa.
Nama je potrebno iscelenje čoveka, celokupnog, sa svim što jeste.
Iako je Isus lečio bolesne, od groznice do neizlečivih bolesti i invaliditeta, ne možemo i ne smemo njegovo pohođenje da svedemo na to da je on došao zato da bismo se ratosiljali bolesti, i da bismo umirali zdravi kao dren.
On je došao da isceli i da spase ono što je izgubljeno (Luka 19:10). Jer u Nebo možemo i kad smo na ovoj Zemlji bolesni i kljasti, i slepi i gluvi, jer tamo ne idemo sa ovim telom. Tamo nas čeka apsolutno sve novo, ali do toga ne možemo ako nismo oslobođeni i očišćeni od greha.
Isus Hrist, je jedini, koji silom Svetog Duha, može da nas isceli.
Isceljeni tom silom, već sad se ugrađujemo u Njegovo telo, koje je Crkva svetih. Vi i ja smo deo te Crkve, zajednice ljudi spasenih i promenjenih života. Isus nije dotakao jedan deo našeg života, a ostalo je ostavio bolesno. Ne, isceljenje je potpuno, a to znamo po tome što smo nanovo rođeni kao duhovna, Božija deca, zapečaćeni za Boga, i čekamo da primimo svoja proslavljena tela i da se rešimo ove zemaljske kuće.
Kad čitamo Novi zavet, primećujemo jednu veoma važnu stvar, da Isus, onima koje ozdravljuje govori – idi i ne greši više ili oproštaju ti se gresi. Nepokretni čovek, Jovan 5,13; grešnica uhvaćena u preljubi, Jovan 8:11; nepokretan kome su oprošteni gresi, Luka 5:18-26; žena koje je Isusu pomazala noge, Luka 7:47 ... i blažen je onaj kome su gresi oprošteni, Rim 4:7
Vidimo da je tu bilo i fizički zdravih, a opet u smrtnom hropcu, zbog greha. Greh je, dakle taj, koji nas čini bolesnima, koji nas dovodi u smrtnu opasnost, i odvaja od Boga.
Iscelenje čoveka je, za Isusa, mnogo važnije od samog zdravlja fizičkog tela.
Jer, greškik treba nanovo rođenje, novo srce, novi život. To je, uostalom, suština poruke evanđelja. Isus nikad nije ponudio manja podešavanja i izmene, zakrpe, i parcijalne zamene – on je ponudio novo stvorenje (Jovan 3:3-7; 2. Korinćanima 5:17). Isus nudi život u izobilju (Jovan 10:10; 14:6).
To nas uči molitvi za isceljenje. Treba da se molio za osobu, ne za zdravlje. I Bog će u svojoj mudrosti, i po svojoj volji, dati ono što je najbolje za čoveka.
Jakov kaže »Neka pozove starešine ... » Dakle, zovi crkvu,traži istinu i veru, budi duhovno dobro i tvoje telo će biti dobro. Čovek čini najveću grešku kad uzme svoj život u svoje ruke, siguran da zna šta da radi sa njim, šta mu je potrebno, šta zaslužuje, ...
Pre ili kasnije čovek dođe do tačke kad postaje nemoćan da kontroliše mnoge stvari u svom život. Retki su oni koji su život preživeli bez ikakvih briga. Ja lično ne znam nikoga, ali možda ima neko da zna.
Većina ljudi živi živote koji često nisu pod njihovom kontrolom, a razlozi mogu biti različiti. Mislim da svako može da napravih listu tih razloga u svom životu.
Međutim, oni koji veruju Bogu, znaju da Bog može da ih uteši, i da izleči, i da ojača, i da sačuva, ... sve u svemu Bog može da pomogne i pomaže onima koji ne mogu da pomognu sebi.
Tu njegovu pomoć prihvatamo molitvom. Jednostavno, zar ne!?
Zato je potrebno da rastemo i sazrevamo u molitvi
Potrebno je da prestanemo sa detinjastim molitvama - da kao prosjaci prosimo, da se durimo, osećamo se iznevernim, da zahtevamo, da očekujemo od Boga da bude mađioničar koji će isporučiti instant rešenja baš onako kako smo mi zamislili. Treba da prestanemo da izmoljavamo dugačke molitve prepune fraza, koje nam ništa ne znače, umesto da plačemo, kajemo se i priznajemo svoju nemoć pred Bogom.
Kada stvarno molimo tada računamo na starešine, imamo poverenja u zajednicu, i pozivamo Boga u naš život.
Molitva je jedinstvena privilegija i naše najjače oružje, koje nam uvek stoji na raspolaganju.
I da, čak i kad molitva, naizgled, ništa nije promenila, ipak je to bilo vreme koje se smo proveli razgovarajući sa Bogom. Već samo to je neverovatni Božji dar. Istrajmo u tome, moleći za sebe i za druge.
Pomolimo se:
Gospode, hvala ti što nam daješ mogućnost da se tebi obraćamo i da ti
molitvom predamo svoje živote, uvereni da ti jedini znaš šta je najbolje za
nas.
Molimo te za iscelenje celog našeg bića, ispovedamo sve svoje grehe i s
nestrpljenjem očekujemo tvoj dolazak.
Čuvaj nas do tog vremena, izbavi nas od iskušenja, očisti nas od svakog
grehe, uputi nas kako da budemo korisni za tvoje delo spasenja, koje si
pripremio za ljudski rod.
Iznad svega slavimo tvoju Svetost koju si nam objavio kroz svoga Sina,
našeg Spasitelja Isusa Hrista.
Нема коментара:
Постави коментар