(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, Simina 8, proučavanje četvrtkom; četvrtak, 10.03.2016. godine)
“I kad se jednom sam molio Bogu, a
učenici bili s njim, upita ih: šta kaže narod, ko sam ja? Oni pak odgovoriše: jedni kažu - Jovan Krstitelj, drugi -
Ilija, a treći - da je vaskrsao neki od starih proroka. Tada im reče: a šta vi kažete, ko sam ja? Na to Petar
odgovori: Hristos Božiji.
A on im
zapreti i zapovedi da to nikome ne kazuju, dodajući da
Sin čovečiji treba mnogo da prepati, da bude odbačen od starešina i
prvosveštenika i književnika, da bude ubijen i da vaskrsne treći dan.
I svima je
govorio: ako ko hoće da ide za mnom, neka se odrekne samoga sebe i uzme svoj
krst svaki dan, pa neka ide za mnom. Jer ko hoće da
spase svoj život, izgubiće ga; a ko izgubi svoj život radi mene, taj će ga
spasti.
Jer kakvu
korist ima čovek kad zadobije sav svet, a samoga sebe upropasti ili ošteti? Ko se, naime, postidi mene i mojih reči, toga će se
postideti i Sin čovečiji kada dođe u svojoj slavi, u slavi Oca i svetih anđela.” Luka 9:18-26
Mi često imamo razne predrasude o ljudima i na
osnovu njih neke odbacujemo a neke idealizujemo. Kad smo bili mali, a ima i
onih koji to čine i u svojim zrelim godinama, divili smo se nekim ljudima
smatrajući ih za nešto posebno. Imali smo svoje heroje i anti heroje, svoje
modele i anti modele, ljude sa kojim bismo voleli da se zamenimo, i ljude koje
nikad ne bismo voleli ni da sretnemo.
Idealizovali smo ličnosti, pripisujući im
karakteristike koje oni, najverovatnije, nemaju, ili bar nemaju sve od onoga
što bismo mi voleli da imaju. Slušali smo šta govore i citirali njihove reči, i
divili se njihovoj mudrosti; pokušavali da se oblačimo kao oni; da kupujemo
stvari koje smo videli da oni koriste; da idemo na mesta na koja oni obično
idu; skupljali smo sličice sa njihovim likom itd.
Oni koji su vole sport, nalazili su svoje idole
među sportistima; oni koji vole film i glamur - među glumcima; oni koji vole
muziku - među muzičarima; buntovnici - u raznim neukroćenim likovima;
religiozni pak među religioznima, proglašavajući iz za svece i prosvetitelje.
Sve to zajedno stvaralo je naš način viđenja sveta koji nas okružuje i, iznad
svega, pokazivalo na naše želje i nadanja, da ćemo se jednom ostvariti u
stvarima koje nam se čine nedostižnima.
Očigledno da nismo baš kvalifikovani da pravilno
procenimo svet, stvari i ljude koji nas okružuju. Naša sagledavanja su
ograničena našim fizičkim bićem. Najčešće mislimo očima i stomakom, a ne
mozgom.
Mi, sami po sebi, nemamo duhovnu dubinu ni
potencijal da o bilo čemu donosimo ispravan sud. Pa ipak, mnogo se trudimo u
tom pravcu. Mnogo toga želimo da sami prosudimo, “kao da je reč Božija od
nas izišla ili samo do nas došla”1 Korinćanima 14:36
Kao po pravilu naša viđenja skoro uvek odstupaju
od realnosti - u jednom i u drugom smeru. Tako je bilo i u ovom slučaju sa
Isusom.
Narod je video sva ta čudesa koja je Isus činio i
čuo reči koje je govorio, i bilo im je potpuno jasno da je ono što gledaju i
čuju, nešto nesvakidašnje što ne može da se uporedi ni sa čim što je njima
poznato. Da bi sebi barem približno objasnili šta se događa, Isusu su pripisali
kvalitete onih kojima su divili. Jovan Krstitelj, Ilija, ili bilo koji drugi
poznati prorok iz istorije, bilo su neko ko je mogao da posluži kao dobro
upoređenje.
Ali Isus se nije uklapao.
Čak ni oni koji su mu bili bliski nisu imali
potpuno jasnu sliku o tome ko je i šta je On. Jedino je Petar, pod uticajem
onoga što mu je objavljeno odozgo, prepoznao da je On Mesija (Matej 16:17)
Da bi smo imali ispravno, duhovno sagledavanje,
moramo da imamo i duhovno pomazanje, duhovnu objavu i da živimo život u skladu
sa duhovnim principima. Bog će nam u tome rado pomoći, ako prihvatimo njegovu
pomoć. Bez njegove pomoći, naša spoznaja ostaje samo na nivou onoga što vidimo,
čujemo, dotaknemo ili okusimo. Međutim, naša čula nisu pouzdana - vrlo lako nas
prevare, a ipak im rado verujemo.
Čuo sam, video sam - su često oslonac na koji se
oslanjamo kod procene nekoga ili nečega, što je naravno pogrešno iako nam se
čini da je ispravno.
Zbog toga je, vidimo iz ovih stihova, Isus
zainteresovan da čuje šta ljudi misle o njemu. Njihovi odgovori govore puno o
životu kojim žive, planovima, nadanjima i očekivanjima. A jima je trebao jedan
hrabar da se suprotstavi kao Jovan, neko beskompromisan kao Ilija ili bilo ko,
ko može da objavi Božju volju a ne volju ljudi. Sve je to Isus imao ali u njima
kao da nije bilo smelosti da u onome što vide, prepoznaju ostvarenje obećanja.
Svoju veru u Boga sveli su na svoju meru.
Po odgovorima koji daju, ili po osobama koje
idealizuju, možete lako da zaključite koje istine je neko prihvatio u svoj
život i po kojim prinicipima živi.
Nije moguće sakriti da li živimo klanjajući se
idolima koje smo stvorili i kojima smo pridodali Boga ili živimo sa Bogom kome
smo poverili svoj život.
U nedelju smo slušali reč o izgrađivanju sebe na Hristu
kao temelju. Voleo bih tome da dodam i podsetim na važnost da novi temelj ne
sme biti postavljan na stari temelj, nego na čisto tlo. Da bismo uspešno gradili, i da bi temelj držao
ono što gradimo, staro mora da bude uklonjeno.
Kad pogledate živote slugu Božjih ljudi iz
biblije, ni jedan nije gradio na ničem starom, već je sve bilo srušeno i očišćeno,
a onda je postavljen novi temelj.
Avram je napustio sve ono što je Tara sagradio i uputio se u nepoznato.
Jakov je morao da bude obogaljen, i srušen, i da pod novim imenom
nastavi život.
Josif je prošao kroz sve moguće zlostavljanje da bi njegova ličnost mogla
da dođe do pravog izržaja.
Mojsije je četrdeset godina rušio ono što je u njemu četrdeset godina bilo
građeno da bi se našlo mesta za pravi temelj.
Život apostola Pavla morao je biti potpuno
razrušen, čak je bio oslepljen da bi mogao da vidi Onoga, za koga je mislio da
mu služi.
Hrišćanski život postaje ispravan tek onda kad
ono, što mislimo da je stvarno, bude sasvim srušeno i bude sazidana nova
građevina na pravom temelju. Moraju da budu srušeni svi idoli, a na njihovo
mesto mora da bude postavljen Hrist.
Neko će možda reći da nema idola - ne klanja se
ničemu i nikome. Ali to je zbog toga što o klanjanju idolima ima holivudsku
sliku, a ne sliku realnosti. Idoli ne moraju, da budu od kamena i drveta, ne
mora to biti ni novac, slavne ličnosti, sveci, relikvije ... Idoli mogu da
budu, i najčešće jesu, deca, porodica, posao, - sve ono što smo spremni da
stavimo ispred Boga ili u ravninu sa Bogom.
Mislite da je ovo nije tačno? Ispitajte sebe, i
svoje odnose. Pogledajte koliko puta je porodica preovladala nad odlaskom u
crkvu; koliko puta je posao bio važniji od crkvene aktivnosti; ....
Procenite sami koliko vam je ono što se dešava u
crkvi manje važno od onoga što radite van crkve.
Isus na jednom mestu kaže “Ko ljubi oca ili
majku više nego mene, nije mene dostojan, i ko ljubi sina ili kćer više nego
mene, nije mene dostojan;” Matej 10:37
a na drugom mestu govori o onima koji su ostavili
“kuću, ili braću, ili sestre, ili majku, ili oca, ili decu, ili njive radi
mene i radi evanđelja,” /i koji će za to primiti nagradu (naravno)/.
Da li je ovo šala? Da li to Isus misli stvarno
ozbiljno ili možemo to nekako da izbegnemo ili da tumačimo manje radikalno. Ali
kako god da okrenemo Isusove reči su ozbiljne i beskompromisne. Ako postoji
neko, ili nešto, važnije od Hrista, nije ga dostojan.
Kao da to nije dovoljno, ovde čitamo da postoji
još radikalniji Hristov zahtev, koji se ponavlja nekoliko puta u njegovim
govorima,“ko hoće da ide zamnom neka se odrekne samog sebe”.
Šta znači odreći se samog sebe? To znači da
dozvoljavam da neko drugi bude važniji od mene. Ali Hrist je veoma jasan, On ne
traži da to bude bilo ko, On traži da to bude On.
Za nas hrišćane /i ne samo za nas/ to je pitanje
od životne važnosti, to je pitanje odluke koja ne može da se uporedi ni sa čim.
Jesi li ili nisi sa Hristom?
Ta odluka odgovor je na pitanje koje je postavio
- Šta vi kažete ko sam ja?
Ko je On? Prorok ili Mesija? Čovek ili Bog!?
Od tog odgovora zavisi kakvim ćemo životom
živeti. On nije čovek sa natprirodnim moćima - on je Bog koji je na sebe
preuzeo žrtvu da postane Čovek.
Kao što sam već napomenuo - voleli bismo kad bi
naš život sa Bogom mogao da se nastavi na prethodni život, da se tu ne dira
ništa od starog, nego samo da se na to nazida novo. Ali Bog to ne radi tako! Ne
može se sipati novo vino u stare mehove.
Njegova reč kaže “Gle, staro je prošlo, postalo
je novo.”
Dakle, moramo da se odlučimo šta želimo, šta
prihvatamo i, naravno, da snosimo sve posledice koji slede iz tog izbora.
Pitanje odluke je suština svih Isusovih zahteva
koji ima za nas. Pogledajmo samo neke od njih:
- ili si hladan ili si vruć
- ili služiš jednom gospodaru ili drugom
- ili voliš ili mrziš
- ili ćeš pecati ribe ili loviti ljude
- ili ćeš se odreći svega ili ćeš otići tužan.
Hrist ne prihvata mlakost i neodlučnost. Niti
prihvata pretvaranje da si nešto što nisi.
Sećate se priče o smokvi koju je Isus prokleo?
(Marko 11:13; Matej 21:19) Bila je vidljiva izdaleka jer je imala lišće, iako
nije bila sezona, ali na njoj nije bilo ničeg. Boga ne možemo prevariti -
ljudima ćemo možda izgledati kao da smo puni plodova, ali Bog će tražiti ploda
na nama. A kad ga ne na nađe sigurno nas neće nagraditi.
Odlučiti se za njega i hodati sa njima nije ni
lako ni jedostavno. Biti Hristov je svakodnevan, mukotrpan posao. Želim da
naglasim ovo - svakodnevan i mukotrpan.
To ne može biti nešto za šta smo odredili nedelju
ili još neki dan, pa ćemo da “odradimo” šta moramo. Sa Hristom si svaki dan,
ili nisi uopšte.
To ne može biti samo dolazak i odlazak u
zajednicu, bez da u toj zajednici ostavimo nešto svoje, damo nešto od sebe. Taj
život sa njim nas obeležava i definiše. Ponekad nas izlaže javnoj osudi;
ponekad moramo da pretrpimo i čvrsto stojimo da bismo u njemu ostali; ponekad
nas postavlja nasuprot svih.
Zato Hrist to zove krst. Nositi krst ne znači
imati ga oko vrata na lančiću, ili kao minđušu ili kao bedž na reveru. Nositi
krst znači da si se poistovetio sa svojim Spasiteljem, da ćeš biti odbačen, i
prevaren, i napušten, i maltretiran, i u strahu, i ... u svim drugim situacija
u kojima se Gospod našao.
Zbog toga što krst nije lako nositi, a još teže
javno se njime definisati, u crkvi postoje ljudi koji žive dvostrukim životima
- jedan život, sa krstom, je rezervisan za crkvu,/ jednom, dva puta ili tri
puta nedeljno po 2 sata/; a drugi, bez krsta, za sve ostalo vreme. Ta dva
života se nikad se ne prepliću, ni međusobno, ni sa životima ljudi oko njih,
takvi ljudi strogo paze da im ti živiti budu strogo odvojeni.
U narodu postoji jedna poslovica koja kaže -
služba je služba, a družba družba. Ta svetovna mudrost je njihov moto. To ne
može doneti ništa dobro jer ta, nazovi, mudrost ubija duhovni život.
Ona rađa smrtonosne plodove. Ti plodovi, doduše
ispočetka ne izgledaju kao takvi, naprotiv izgledaju veoma životno, ali na
kraju donose gorčinu, samoću, prazninu i daleku otuđenost i od crkve i od Boga
- duhovnu i telesnu smrt. Kao i plod sa drveta spoznaje dobra i zla koji je Eva
ubrala. On je izgledao, lep, dobar i koristan, ali Eva je smetnula s uma, ono
što i mi često zaboravljamo, bio je smrtonosan zbog toga što je ubran bez
Božjeg odobrenja i blagoslova.
Kako to stvarno funkcioniše?
Na primer, kad si mlad, ne želiš da se iko meša u
tvoj život i da ti “pametuje” i govori šta je dobro a šta loše. Nemaš ti
vremena da se baviš sa plašljivcima koji se plaše da udišu život punim plućima.
Valjda ti znaš šta radiš i dovoljno pametan da držiš stvari pod kontrolom.
Vemenom ti koji “pametuju” odustanu, i ti misliš
da je dobro što te više ne smaraju. Ali, život se časkom promeni, prolete
godine a da i ne primetiš, i više se niko ni ne seti da ti pametuje, iako bi ti
baš želeo. Onda tvoje srce ispuni gorčina “jer su te svi napustili, i nikoga
nije briga što si sam”. Pa zar to nije ono šta si želeo? Zar nisi hteo da te
svi ostave na miru? Zar nisi govorio, ne moram svaki put u crkvu, ili na
molitvu, ili da čitam, ima veremena, ima ko će. Pa eto, poraslo je to što si
gajio.
ili
Kao roditelj pun si ponosa na svoje “mladunče” i
“ne dozvoljavaš da ti se neko meša u vaspitanje tvoje dece. Šta ima da ga
opominje neka baba, ili deda, ili vaspitava i preslišava neka sestra ili brat.
Neka gledaju svoja posla. Dete je to, mora negde da se iskaže.” Ali deca tako
nauče da ne treba da poštuju druge, pogotovo starije. Nauče da su oni centar
života i da im je sve dozvoljeno. Podstičemo ih da budu uspešni u svetu, da
budu sportisti, da idu na takmičenja, da uzimaju privatne časove. To što se ti
treninzi i časovi baš poklapaju sa službama u crkvi, i što biramo da je važnije
ovo prvo, svetovno, nego ovo drugo, crkveno (namerno kažem crkveno, a ne
Božije) nije važno, sve do onog trenutka kad tako naučeni, odu. U život. I
sedimo sami u kući, a njih nema. Svet kojem smo ih predali nameće im trku, u
kojoj ne mogu da pobede, ali moraju da trče jer misle da će propasti ako ne
trče. Mi ih čekamo da se vrate i mislimo, kad bi se našao neko da im kaže neku
reč, da ih malo prekori. Jer nas više ne slušaju. Ali, onih koji su hteli da ih
pouče više nema, a i da ih ima, pitanje je da li bi oni želeli ili od buke
sveta mogli da ih čuju.
Tako se sve ono, što smo mislili da je život,
pretvori u smrt; a ono što smo mislili da je smrt, pokazuje se kao stvarni život
koji nam izmiče.
Šta nam vredi, što smo bili pametni, uspešni,
poštovani, živeli u blagostanju, kad na kraju od toga nema ničeg. Sve je
prolazno - i bogatstvo, i znanje, i slava, i zdravlje, i porodica, i
prijatelji, i posao. Kad smo mladi, čini nam se da su te stvari neprolazne i da
nam omogućuju stvarni život. Ali to je prevara! Njihov vek trajanja je kraći
nego što možete i da zamislite.
One doduše imaju moć da obećavaju, ali nemaju
silu da održe obećanje.
Samo je jedno trajno, i samo jedno nikad ne
ovešta niti snaga ikad oslabi - to je Reč Božija. Ona je silna da nas drži u
životu sada, i u životu ubuduće.
Jednom sam pročitao priču o dvojici prijatelja,
od kojih je jedan bio hrišćanin a drugi ne. I ovaj hrišćanin je stalno govorio
ovom drugom da se pokaje i da prihvati život koji mu Bog nudi. Međutim, ovaj je
stalno izvrdavao - te nije još vreme, te ima još posla, te mora još da se
popravi, itd. I onda je jednog dana, da bi doskočio svom prijatelju rekao:
“Pošto je tvoj Bog tako dobar i milostiv, evo obećavam ti da ću se, pre nego
što umrem, pokajati i obratiti.” Hrišćanin ga je pogledao i upitao “A kad to
tačno, nameravaš da umreš?”
Ko od nas zna kad je njegovo vreme da završi ovaj
život? Niko od nas ne može svom životu da doda ni sekund, ako to nije u skladu
sa Božjom voljom. A ipak se pravimo kao da smo gospodari svojih života. Imamo
sve svoje - svoje vreme, svoj novac, svoj stan, svoj auto, svog supružnika,
svoju decu, svoje prijatelje, svog boga.
Želim večeras da vam kažem kad je vaša vreme da
umrete. Sad! Ako do sad niste umrli, sad je vreme da umrete. Za sve svoje, za
sve planove, za sva očekivanja, za svako sutra, sad je vreme da umrete.
Ne da se pravite mrtvi, kao što neki umeju da se
pretvaraju, nego da stvarno budete mrtvi. Da vas stvarno nije briga; da se
stvarno odreknete sebe; da se stvarno odreknete svih prava, veza, ... da u
potpunosti očistitie svoj život i napravite mesto za novi temelj. Ne računjate
na poslednjih pet minuta, jer niko ne zna kad je tih poslednjih pet, da se ne
preračunate, i ostanete bez nagrade.
A nagrada je velika na ovom svetu i još veća budućem. Tako kaže Isus “zaista, kažem vam, nema nikoga ko ostavi kuću, ili braću, ili
sestre, ili majku, ili oca, ili decu, ili njive radi mene i radi evanđelja,
a da ne
primi sad stostruko, u ovo vreme kuće, i braću, i sestre, i majke, i decu i
njive - uz proganjanja - a u budućem svetu večni život.” Marko 10:29,30
Međutim, samo ako smo mrtvi, Božja sila može da
nas oživi, zajedno sa Hristom.
Dakle, kao što je sad vreme da umrete, sad je i
vreme da počnete da živite. I to ne bilo kojim životom, već u sili kojom nas je
Bog oživeo. Počnite da živite život ugodan Bogu. U tom životu nam ništa neće
nedostajati, ništa nam neće biti oduzeto ni uskraćeno. Bog ima neograničene
izvore blagoslova za svakog od nas, i želi da ispuni svaku prazninu našeg
života i zadovoljni naše potrebe.
I mislim da je vredno napomenuti - najveći
blagoslovi koje od Boga možemo dobiti nisu imanje, zdravlje, znanje, ili
mudrost, nego Isusovo priznanje da smo njegovi. S druge strane, najveća nesreća
koja može da nas zadesi nije bolest, ni siromaštvo ni neznanje već ako nas On
odbije i kaže “idite od mene ... Ne poznajem vas”.
Ali evo, imamo Njegovo obećanje. Ako mi priznamo
njega, i on će priznati nas. Ako se mi ne postidimo Njega, neći ni on nas.
Biti sa Hristom znači biti poznat od Boga, znači
biti viđen u carstvu Božijem, znači živeti pun, izobilan život pod Božjim
vodstvom.
Jer on je Mesija, Sin Božji, Bog od Boga,
Svemogući, Nepromenljivi, Savršeni Gospod.
Amin!
