BUDI DRUGAČIJI

Jedna od velikih opasnosti kojima su izloženi hrišćani je želja da budemo isti kao i svi oko nas. Nekako imamo želju da ne budemo drugačiji. Kad smo drugačiji imamo osećaj da smo odbačeni, napušteni i neshvaćeni; imao osećaj da nemamo iste šanse kao i svi drugi.

Naš neprijatelj voli da igra na tu kartu i kroz poruke ovog sveta on poručuje, uklopi se, nisi ti ništa gori od drugih, imaš iste šanse kao i svi ... Svet želi da nas ukalupi u svoje mere i modele.

Hrišćani, pod sve silnijim pritiskom, se veoma teško oslobađaju onih stereotipa kojima ih je svet naučio. Znate kako sve nazivamo one koju su različiti od nas? Baš da i ne pominjem nadimake, mislim da ih sami znate i previše. Zašto je to tako? Zašto ispada da ste čudak ako ne želite da budete upregnuti u isti jaram sa većinom?

Svet, i gospodar ovog sveta, ne vole one koji se razlikuju. Oni ne želi da se osećate udobno među njima ako vaši prohtevi, planovi, stavovi i norme nisu kao one od ovog sveta. Zbog toga je najveći pritisak na nas kroz  narušavanje naše udobnosti, sigurnosti, pripadnosti pa čak i identiteta. Iz tog razloga sve je više nesrećnih hrišćana koji pate jer je nešto od nabrojanog promenjeno ili je možda sasvim nestalo. Sve je više hrišćana koji se razvode jer njihovi partneri na ispunjavaju kriterijume ovoga sveta; sve je više onih koji napuštaju svoje skupštine jer im njihov nov posao ne dozvoljava da se bave crkvom; sve je više onih koji žele identitet pa makar to značilo duboku religioznost bez stvarnog duhovnog vodstva ...

U 1. Sam 8, čitamo da je Samuilo bio star i da njegovi sinovi nisu bili dobri da budu sudije. Tada su ljudi došli k njemu i rekli mu »Daj nam cara.« Samuilo je rekao »Ne, nije vam potreban car.« Oni su odgovorili »Da, treba nam. Daj nam cara kako bi smo bili isti kao i drugi narodi.«

Želimo da budemo kao i svi ostali. To je sasvim dobar razlog za imanje cara, zar ne?

Koliko roditelja se suoči sa pitanjem svoje dece: »Zašto samo ja to ne smem? Svi drugi to rade.« Da li vam se to desilo? Svima koji imaju decu, se desilo; a i oni koji nemaju nikoga bili su nekad u iskušenju da se zapitaju »Pa zašto to ne bih uradio, to ionako svi rade.« Ako svi gurnu glavu u mašinu za meso, i mi ćemo, zar ne? Ako svi to rade, i mi hoćemo to da radimo.

U poslanici Rimljanima 12:2 čitamo: »I ne upodobljavajte se ovom svetu, nego se preobražavajte obnavljanjem svoga uma, da biste mogli da razaberete šta je volja Božija, šta je dobro, i ugodno i savršeno.«

Drugim rečima, usudi se da postaneš i ostaneš drugačiji jer su Božji ljudi drugačiji.

Svako je morao da se pokloni zlatnom kipu koji je Navukodonosor postavio (Danilo 3). Oni koji bi odbili trebali su biti bačeni u užarenu peć. Ali to nije sprečilo Sedraha, Misaha i Avdenaga da odbiju ovu zapovest. Na zvuk truba, i ostalih muzičkih instrumenata, svi su se poklonili, ali ne i njih trojica. Ja takođe ne bih želeo da se poklonim pred kipom, ali sumnjam da bih mogao da ostanem da stojim tako uočljivo. Setio bih se naprasno kako je sad upravo vreme idelano da se nešto popravi u kući ili bih se setio da sam bolestan ili nešto slično. Ali, ako ništa ne bi pomoglo, bacio bih se na zemlju i molio se Bogu da mi oprosti i da me provede kroz sve to. Našao bih način da ne ostanem da stojim kao jarbol. A vi?

E, oni nisu. Oni su se usudili da budu drugačiji. Dalje u istoj knjizi proroka Danila 6. glava, čitamo da je bila proglašena naredba kojom se na trideset dana zabranjuje obraćanje bilo kom bogu ili čoveku, sem Caru Dariju. Za prekršitelje bilo je obećan susret sa lavovima u jami. Danilo je čuo naredbu, vratio se svojoj kući, i kao što je činio svakog dana, klanjao se prema Jerusalimu tri puta dnevno. I sve to pred otvorenim prozorima.

Treba biti mudar, rekli bi neki. Ne treba se previše izlagati, rekli bi drugi. Ne treba izazivati, dodali bi treći. I tako ... sto razloga. Bar je mogao da zatvori prozore, ili bar da sačeka mrak i pogase se svetla, a onda se posveti tihoj molitvi. Zašto je neko baš morao da ga vidi? Što nije mogao da bude kao ostali? Ali, Danilo se usudio da bude drugačiji.

Mnogo je hrabrosti potrebno da bi ste bili drugačiji. Razumem u potpunosti sve razloge koji mogu da se navedu po ovom pitanju, što ne znači da ih i odobravam (pogotovo ne sebi). Mežutim želim da vas ohrabrim jednom činjenicom koje se provlači kroz celo pismo – ono čega se hrišćani zbog različitosti odreknu Bog im tridesetostruko i stostruko nadoknadi na drugom mestu.

Ipak taj pritisak, to saznanje, da  ste drugačiji je nešto sa čim se veoma teško boriti. Često se borite sa jednom mišlju »To nije fer!« Sećam se mnogo situacija gde su se upravo ovakve borbe dešavale u mom životu.

Ipak potrebno je da prikupite dovoljno snage i da odlučno kažete »Ne!« Može svet da vam nadene imena kakva želi. Niste kukavica ako kažete "ne" za gluposti na koje vas svet poziva. Pre će biti da ste kukavica ako ne kažete "ne"! Uveren sam da je osoba koja ume da kaže »Ne, ovo neću da radim.« iako joj je jasno da će zbog toga biti odbačena od okoline, ili ismejana, ili će možda izgubiti osobu do koje joj je stalo, ili nešto drugo, osoba koju treba respektovati. Ta osoba, ustvari, na tan način pokazuje svoju odanost i ljubav prema svom Bogu i Gospodu.

Biblija nam kaže da smo mi posebni narod. To naravno ne znači da treba da zastranjujemo, da postajemo čudaci (mnogi od nas to i jesu bez i da se trude), to doslovno znači da nas je Bog odvojio za sebe i da pripadamo Njemu. To što sam poseban pripada mi jer je moj Bog poseban. Sa velikim entuzijazmom pevamo na sastancima »Niko kao ti«, jer verujemo da je On poseban. Zašto nam je onda tako teško da prihvatimo činjenicu da smo i mi posebni, drugačiji, pa dobro recimo i čudni.  U bilijskom smislu (Tit 2:14) biti poseban znači pripadati Bogu jer je on tako izabarao. To znači da je on izabrao da budemo drugačiji.  

Svako od nas je različit. Imamo drugačija zanimanja, drugačije domove, drugačije ciljeve u životu. Prirodno je da smo različiti. Ako ljudi oko nas ne vide da smo različiti onda nešto sa nama nije u redu. Mi treba čvrsto da stojimo na temelju naše vere, oslonjeni na Boga, pouzdajući su u Njegovu silu i da budemo drugačiji. Usudite se da budete drugačiji.

Za to što ste drugačiji niko na svetu neće vam dati kompliment. Ako vas neko pita kakva vam je žena ili kakav ti je muž, a vi odgovorite »Znaš, nije kao sav ostali svet.« ljudi će odmah početi čudno da vas gledaju. To je zato jer to u svetu nije kompliment. Ali u Božjem narodu jeste. Božji narod sav nije kao ostali svet. Mi hodamo drugačijim tempom, cilj našeg puta je drugačiji, pa čak i put se razlikuje od puteva ovog sveta. Mi živimo po drugačijim pravilima i zapovestima. Zbog svega toga želim da vas ohrabrim da budete drugačiji.

Kad su se deca Izrailjeva klanjala zlatnom teletu, Mojsije je bio tako ljut da je na njemu razbio kamene ploče. A onda ih je pozvao da se odluče (2. Mojsijeva 32) »Ko je na Božijoj strani?« Leviti i još neki od naroda su se usudili da pređu na njegovu stranu, odlučili su da budu drugačiji.

Pred nama, nekoliko milenijuma posle tog događaja, stoji isti izazov. Ko je na Božijoj strani? Ko ima hrabrosti da bude drugačiji?     

NE NAPUŠTAJ SVOJE SKUPŠTINE

Zašto je to toliko važno? Zašto se to stalno potencira? Voleo bih da vam skrenem pažnju na ono što je stvarno važno u tome. Posebno želim da ovo uputim mladima, iako ni starijima neće biti previše da se opomenu ove važne stvari.

Mladi, neki od vas dolaze u crkvu od kad znaju za sebe, i bili su veoma revni u tome. Znate li zašto? Zbog toga što su vas, nedeljom ujutro, otac i majka jednostavno pokupili i doveli u crkvu. Nije li tako? Onda su vas posadili na stolicu i rekli “Budi miran” ili rekli idi na veronauk sa drugom decom.

Roditelji, dok su naša deca mala mi im govorimo: "Ustani, operi zube, očešljaj se, obuj se, obuci majicu, pojedi doručak.” A deca pitaju “A gde opet idemo?”  “Idemo u crkvu.” kažemo mi. I tako oni idu u crkvu vrlo redovno.

Kad ste mali idete u crkvu jer vas tata i mama vode. To je po njihovoj veri. Ali, dragi moji, vi ste dorasli do stepena života kad odlazak u crkvu mora da bude vaša ideja. To mora da bude vaša odluka. Morate da se suočite sa pitanjem “Šta da radim? Sad kad više nema mame i tate da me vode u crkvu, da li treba da idem sam?"

Nabrojaću vam tri razloga zbog kojeg je potrebno da istrajete u dolaženju u zajednicu.

Jedan, to je Biblijska zapovest. Poslanica Jevrejima 10:25 kaže da ne ostavljamo svoje skupštine. I pri tom se ovi stihovi ne odnose samo na službu nedeljom prepodne i/ili popodne. Stih se odnosi generalno na čin okupljanja zajednice. U svakoj prilici kad se crkva okuplja, kad su sveti zajedno i mi treba da smo tamo.

Dva, potrebno vam je ohrabrenje i podsticaj. Da li ste čuli priču o čoveku koga je posetio pastor nakon što je prestao da dolazi u crkvu? Hteo je da se opravda pred njim i rekao mu je “Mogu da budem isto tako dobar hrišćanin i ovde kod kuće kao i tamo u crkvi. Nije obavezno da idem tamo na službu sa ostalima.” (Čili ste već ovako nešto!?!?). Sedeli su ispred kamina i pastor je žaračem izvukao najveći užareni komad ugla i pomerio ga u stranu van vatrišta, i ostavio ga tako. Nije prošlo mnogo i komad nije više bio užaren. Nedugo zatim bio je već sasvim hladan. Čovek je rekao, “Shvatio sam poruku, vidmo se u crkvi u nedelju.”

Da biste ostali vreli potrebna vam je podrška drugih hrišćana, a i drugima je potrebna vaša podrška. Bez vašeg prisustva vatra se neće ugasiti, ali će svakako biti manja.

Tri, potrebno da je idete i budete primer drugima. Čuo sam priču o čoveku koji je je bio gluv i slep, ali je redovno dolazio u crkvu i uvek je sedao u prvi red. Neko ga je zapitao zašto to radi jer čak nije ni znao šta se dešava. Ali on je rekao: “Možda ne čujem i ne mogu da vidim, ali sedim ovde da bi drugi videli kome pripadam. Zato dolazim i sedim ovde.”

Mene toliko ne brine to što neko ne dolazi u crkvu koliko me brine razlog zbog kog ne dolazi. Naime, ne pripadam grupi onih koji su ubeđeni da nećete da idete u nebo ako ne sakupite nekoliko hiljada sati sedenja u crkvi. Prosto ne verujem da to tako funkcioniše. Ono što me brine je ono što nekoga udaljava od skupštine Božije. Ono što me brine je činjenica da postoje stvari u životu koje su važnije od dolaska u crkvu, službe i slavljenja.

Devojke, šta mislite da onaj očaravajući momak koji vas je sinoć dopratio do kuće kaže “Moram li ponovo da te vidim sledeće nedelje?”

Mislim da biste bile veoma uvređene i da bi dobio šta ga sleduje. Mislim da bi mu rekle “Ne moraš da me vidiš nikad više!” Zar ne?

Šta mislite kako se Gospod oseća kad neki ljudi kažu “Moram li da dođem ponovo ovde sledeće nedelje?” U crkvi volimo da pevamo onu pesmu “Isuse dolazim Ti i tražim te. Podižem ruke sad i slavim te.” a odmah posle službe se pitamo “Moram li i u četvrtak da budem ovde?”  

Šta je to zbog čega telefon devojaka zvoni petnaest minuta nako što je momak otišao sa kućnog praga. Nisu se čuli čitavih petnaet minuta. To je skoro večnost.

To se, dragi moji, zove ljubav.

Kada ljudi vole Boga tada se ne žale oko odlaska u crkvu. Zapravo, ne postoji drugo mesto gde bi radije bili. Ne postoji ljudi sa kojima bi se radije družili. Ne postoji na svetu ništa bolje od zajedništva koje imamo jedni sa drugima. Jer, gde se dvoje i troje okupe u Hristovo ime i on je sa njima.

Znate, nemam nameru da vam kažem da je svako okupljanje i svaka služba u crkvi nešto zaista izuzetno. Iskreno, nije! Ne ponosim se, ali moram da priznam ovo – meni je nekad užasno dosadno za vreme službe. Da, ponekad mi je dosadno i to je van moje moći. Ponekad sedim za vreme službe i pitam se kad li će doći kraj. Hoće li nam neko prekratiti muke?

Zato ne želim da vam kažem da ćete, iako ste stvarno sveti, uživati uvek kad ste ovde. Ali mi dolazimo ovde zato što znamo da je to naše mesto koje niko drugi ne može da popuni. Zato i idemo i sedimo tamo poštujući i podnoseći neke stvari. To činimo zato što volimo Gospoda i njegovu Crkvu, zato što volimo našu braću i sestre.

PRVO ONO ŠTO JE PRVO

Kad odrastamo kao hrišćani, ponekad je veoma teško izboriti se sa mnogim ponudama koje dolaze u naš život. Kako sazrevamo tako se izbori povećavaju što uopšte ne olakšava život. Naprotiv. Da bi smo sebi olakšali, potrebno je da od svoje mladosti  učimo ono što je važno. 

Zato, počinjem sa ovim - neka bude prvo ono što je prvo.

Nije moguće je da u životu postignete sve ono što poželite. Ne postoji način da devojka bude sa svakim momkom koji je pozove. Ono što je potrebno je da neke od njih odbije, pa makar to značilo slomljena srca, i da izabere jednog. I ne postoji način, momci, da izađete sa svakom devojkom sa kojom bi ste želeli da izađete. Odlučite se i izaberite jednu. Ne postoji način da odjednom  obučete svu odeću koju volite da nosite. Ne postoji način da pojedete sve što želite da pojedete. Ne postoji način da idete u nekoliko škola istovremeno. Morate da se odlučite šta ćete da radite.

Verujem da ključ uspešnog i srećnog života leži u sposobnosti da se izaberu one stvari koja su stvarno važne. U poslanici Filipljanima 1:10 čitamo da se Pavle molio “da možete ispitivati šta je bolje, da biste na dan Hristov bili čisti i bez spoticanja.”

Bukvalno rečeno da budete sposobni da prepoznate šta je važnije a šta manje važno.

Beograd je univerzitetski grad i mnogi mladi iz unutrašnjosti dolaze ovde da bi studirali. Ali, kad jednom prepoznaju da u Beogradu ima mnogo interesantnjih sadržaja od samog studiranja tada nastaju nevolje. Mnogi od njih otkriju predivne sportske terene i provode semestar za semestrom na njima. Neki otkriju studentski dom i dobro društvo u njemu i sve svoje vreme provedu tamo. Neki opet otkriju kafane, i provode u njima dan za danom. Drugi opet otkriju internet kafe i sve vreme provode u njima. To su razlozi zbog kojih se retki posetioci univerzitetske bilioteke tretiraju kao da nešto sa njima nije u redu – znate koliko ima nadimaka za ovu vrstu ljudi – štreberi, bubalice, čudaci, ludaci, otkačeni . . . iako je to jedina univerzitetska populacija koja savesno izvršava svoje obaveze i završava studije.     

Ono na šta želim da vam ukažem je važnost izbora. Izbor između onoga što je važnije na uštrb onoga što je manje važno. Većina od vas se ne bori sa problemom “Da li da uradim dobru stvar ili lošu stvar.” već “Da li da uradim dobru stvar ili bolju stvar.” Sumnjam da je neko od vas nekad bio u iskušenju “Da li da učim večeras ili da idem da se napijem?”, ali verujem da su mnogi od vas bili u dilemi “Da li da ponovim nekoliko formula za sutrašnji kolokvijum ili da gledam seriju, vrlo napetu seriju.”

Lep primer za to imamo u Bibliji. U Lukinom evanđelju 10, vidimo Mariju koja je u sobi sa gostima (i najdražim gostom Isusom) gde sluša Reč Božiju; u isto vreme Marta je u kuhinji.

Da li neko zna kako izgleda kuhinja kad su vam gosti u kući, a vi želite da sve bude tip-top. Obično ništa ne ide onako kako ste zamislili. E, tako je bilo i sa Martom. Posle svih pokušaja da drži stvari pod kontrolom, želje da bude dobra domaćica i poglade prema Mariji koja je bezbrižno sedela uz Isusa, uletela je među goste i rekla: “Gospode, zar ne mariš što me je moja sestra ostavila samu da služim? Reci joj, dakle, da mi pomogne.”

Lično mislim da je veoma smešno to što Marta nije rekla: “Marija, dođi ovamo, ne mogu sve sama. Pomozi mi.” Ja bi tako postupio, ako i većina ljudi. Umesto toga ona je tražila od Isus da primora Mariju da joj pomogne. Pretpostavljam da je mislila da će radije poslušati njega nego nju. Svejedo, Isus joj kaže “Marta, Marta, brineš se i uznemiravaš se za mnogo, a jedno je potrebno. Marija je naime izabrala dobri deo koji joj se neće oduzeti.”

Ovde je u pitanju izbor šta je bolje. Jako je lepo pripremiti dobar obrok za Gospoda, ali postoji nešto mnogo važnije od toga: slušati šta nam Gospod govori.

Da me neko ne bi pogrešno razumeo. Ovi stihovi ne znače da nije potrebno da se radi u kuhinji, da se sprema jelo i sve šta već treba da se radi. Mnoge mlade devojke i žene vole da citiraju ove stihove misleći da im idu u prilog. Ali nije tako. Ovde se samo naglašava da ono šta je potrebno i za telo i za dušu (duhovna hrana od Boga) nema isti nivo važnosti kao ono što je potrebno samo za telo (hrana iz kuhinje). Mi često izokreneno taj redosled u našem životu. 

Podsetimo se malo Mojsija i Deset zapovesti. Izrael je u podnožju planine Sinaj. Planina se trese i podrhtava, čuje se zvuk truba, munje su sevaju a vrh je prekriven dimom. Koja je prva stvar koju su čuli sa planine? Znate li?

“Ja sam Gospod Bog tvoj koji te je izveo iz Egipta, iz kuće ropstva. Nemaj drugih bogova sem mene.”

Znate li šta Bog kaže u svojoj prvoj zapovesti? Najpre neka bude ono što je prvo.

Čujemo ljude kako govore da je Bog svugde. Mogu da vam kažem da postoji jedno mesto gde Bog ne želi i odbija da bude. On odbija da bude ne drugom mestu. On mora biti prvi - u vašem životu, u mom životu, u svačijem životu, u svemu. “On je glava tela, Crkve, on je početak, prvorođeni iz mrtvih, da u svemu on bude prvi.” kaže reč (Kol. 1:18).  To je pitanje prioriteta.

Gospod nam isto govori u Matejevom evađelju 6:33 – čovek treba da ima šta da jede, šta da obuče, šta da pije, ali to nisu najvažnije stvari našeg života. On kaže: “Težite najpre carstvu nebeskom, a ostalo će vam se nadodati.” Napre ono što je prvo.

Verujem da se nekad čuli za veliku prehrambenu firmu HEINZ koja prave salate. Najpoznatiji su po proizvodnji krastavčića. Vlasnik te fabrike ima jednu teglu sa krastvačićima na stolu, i svako ko dođe k njemu može da vidi tu teglu. Na njoj je napisano “Prvo - Bog, drugo - svi ostali, treće - krastavčići.” Nema ničeg lošeg u krastvačićima tako dugo dok su na trećem mestu. Ali postaju problem ako dođu na drugo ili što je još gore na prvo mesto.

Dakle, najvažnija je prepoznati ono što treba da je prvo u našem životu. Kad to uspemo, sve ostalo dolazi na svoje mesto. To ne znači da će se stvari dešavati po automatizmu, bez truda ili samo u željenoj formi. To znači da će se Bog pobrinuti da, kad mi njega postavimo na pravo mesto, On postavi sve ostalo na svoje mesto u skladu sa Njegovom voljom - nama na korist, Njemu na slavu.